NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
KRŠTENJE
 
Jedno od glavnih principijelnih razmimoilaženja između pravoslavnih i baptista predstavlja pitanje o krštavanju dece. Baptisti kategorički odbacuju krštavanje dece kao nasilni akt nad njima, i zbog toga ovo pitanje treba da razmotrimo po sledećim tačkama:
 
1) Da li roditelji imaju vlast i pravo da umesto deteta rešavaju pitanja koja su za njega važna ako od toga zavisi njegovo dobro pa čak i život?
2) Da li je deci potrebna blagodat Božija?
3) Kako protiče duhovni i psihički život deteta?
4) Da li zaveti dati na Krštenju odgovaraju onome za šta je čovek prednaznačen?
5) Da li postoje analogije krštavanja u Starom Zavetu, ako postoje kakav je odnos Starog Zaveta prema učestvovanju dece u njima?
6) Da li dete može biti lišeno plodova Krštenja, a da to po njega ne bude štetno?
 
Osnovu hrišćanske sotiriologije (učenja o spasenju) predstavljaju sledeće tri univerzalne činjenice:
 
1) grehopad Adama kao izvora i potencijalnog nosioca čitavog roda ljudskog ostavio je žig odbačenosti i prokletstva na njegovim potomcima koji su živeli, žive i živeće na zemlji do kraja njenog postojanja;
2) Sin Božji, Koji je postao i Sin Čovečji uzeo je na Sebe prokletstvo i grehove čitavog sveta. Njegovo raspeće je bilo žrtva i sveštenodejstvo;
3) u Svetoj Tajni Krštenja Golgotsku žrtvu usvaja svaki čovek, prihvatajući je kao žrtvu koja je prineta za njega lično.
 
Ha koji način se greh širi na sledeća pokolenja? Stvaranje ljudske duše predstavlja akt tvoračke sile Boga, ali se istovremeno dešava uz učestvovanje roditeljskih duša. Zbog toga je čovek unikalna i neponovljiva pojava, a ne kopija svojih roditelja i istovremeno je genetski povezan sa njima, o čemu svedoči ne samo telesna već i duševna sličnost. U ovom saučestvovanju roditeljskih duša dolazi do prenošenja prvorodnog greha, kao što iz zaprljanog izvora teku mutne vode. Ha koji način se prenosi nasledno oštećenje? Kroz materijalni supstrat ili drugim nama nepoznatim putevima? Mi to ne znamo, to je tajna. Ali, za nas je važna činjenica da je greh u svojoj bezgraničnoj univerzalnosti progutao, kao vode svetskog potopa, čitav rod ljudski, i zbog toga pečat greha leži na još nerođenom detetu. Sa uzrastom se u greh uključuje volja deteta i tada on postaje proizvoljan, ličnosni greh. Zbog toga je detinja neporočnost jako uslovan izraz. Ovo je pre detinje neispoljavanje poročnosti na nivou svesti i volje.
Greh je raskid između Boga i čoveka, i samo blagodat Božija može ponovo da uspostavi izgubljenu vezu i savez. Da li je uticaj blagodati na dete moguć? Sveto Pismo potvrdno odgovara na ovo pitanje. Prorok Jeremija bio je osvećen blagodaću još pre svoga rođenja. Prorok i Preteča Jovan se uzradovao u utrobi pravedne Jelisavete kada je ona dočekala Djevu Mariju. Dakle, deca su podložna uticaju blagodati. Lišiti dete Krštenja znači nasilno ga odvojiti od uticaja blagodati, odnosno ometati cilj i zadatak njegovog života.
Deca koja još nisu naučila da izgovaraju ljudske reči ni u kom slučaju ne mogu da se porede sa životinjama. Najintenzivniji psihički život se odvija u rano doba, kada dete dobija i obrađuje najveći broj informacija. Sa odrastanjem se obim ovih informacija naglo smanjuje, a njihovo usvajanja postaje površnije, te zbog toga psiholozi traže koren karaktera, navika i bolesti u utiscima iz ranog detinjstva. Dete emotivno izrazito osetljivo reaguje na sredinu koja ga okružuje, samo što se ono ne oslanja na reč, već na neposredniji doživljaj sveta; otuda naše uspomene iz detinjstva koje su prisutne u ravni refleksija obično potiču iz perioda kada smo počeli da vladamo povezanim govorom. Najranije detinjstvo je najvažniji period za formiranje čovekove psihe. Dečije viđenje sveta je za nas tajna, ali neposredan doživljaj sveta u osećanjima i informacije koje leže dublje od reči mu omogućavaju da oceća pojave duhovnog sveta sa možda većim intenzitetom nego odrastao čovek. S godinama duša tamni i ogrubljuje zbog strasti koje su se u njoj otkrile i zbog voljnih grehova. Sveto Pismo i životno iskustvo mnogo govore o reakciji deteta na svetinju. Mnoge majke primećuju naročito stanje deteta u dan kada se pričesti, kao da je ozareno unutrašnjom svetlošću i spokojem. Očigledno je da je detetu više nego odraslom otvoren svet svetlih i mračnih sila. Dete, kao i odrasli, nosi u sebi obraz i podobije Božije, dakle, njemu je potreban duhovni život, i roditelji treba da se trude ne da uguše, već da probude ovaj život posredstvom crkvenih Svetih Tajni i molitava, kao i domaćih molitava u prisustvu deteta. Ako roditelji detinje telo okružuju brigom, hrane ga i odevaju ne čekajući da ono poraste i samo kaže da pristaje da jede i da pije, zbog čega ne treba da zadovolje glavnu potrebu ljudskog duha – detetovu potrebu za opštenjem sa Bogom i duhovnim svetom kroz Hrista u Duhu Svetome?
Pošto se ukorenilo mišljenje da Krštenje u najranijem detinjstvu ne samo da ignoriše slobodno samoopredeljenje deteta, već predstavlja nasilje nad njegovom ličnošću i voljom, potrebno je odgovoriti na pitanje: šta je to religijsko ocećanje? Da li je ono urođeno svojstvo ljudske duše ili se stiče kasnije? Hrišćanstvo uči da je religijsko osećanje glavni supstancijalni kvalitet duše kao obraza i podobija Božijeg; u njemu je glavna razlika između čoveka i životinje. Životinja poseduje svoj emocionalni svet, možda ništa manje dinamičan od emocionalnog sveta čoveka. Kod životinja u primitivnim oblicima postoji ono što može da se nazove razumom, odnosno umeće iznalaženja veze izmeću uzroka i dalekih posledica i izbora u situacijama koje se menjaju. Životinje imaju instinkte istančanije od čoveka, ali kod životinje nikada nije otkriveno religijsko osećanje. Ovde postoji principijelna razlika izmeću čoveka i onih koje smo navikli da nazivamo „mlađom braćom“. Ali, verska osećanja se, kao i ostale sposobnosti čovekove duše mogu razviti i ugušiti.
Hrišćanski život čoveka je sinergizam (saradanja) dveju volja: Božanske i ljudske, dvaju dejstava – blagodati koja priziva i odziva čovekovog, koji prima blagodat. Volja ima ne samo aspekt izbora; važnije svojstvo volje je usredsređivanje i pažnja, i zato se kod duhovnih pisaca volja i pažnja često navode kao sinonimi.
Dete još u majčinoj utrobi prima signale koji mu stižu, odnosno obraća pažnju na njih; ovo je već važno dejstvo. Mećutim, izbor u mnogome odrećuju roditelji i sredina. Psiholozi su uočili zanimljivu činjenicu: učenje pre rođenja. Ispostavlja se da dete teži majci zato što prepoznaje njen glas. Ovo učenje se odvija u ravni koja je zasad nedostupna našoj analizi. Ovde se uključuje i stanje majčine duše, ono što se može nazvati duhovnom higijenom. Duhovno iskustvo naroda je propisivalo majci da u toku trudnoće čita duge molitve i da se često pričešćuje.
Prirodno, majka čita molitve i pričešćuje se ne pitajući dete da li ono želi da sluša molitve ili da kroz stanje svoje majke učestvuje u crkvenim tajnama. Može li se smatrati da je majčino čitanje molitve prinudno učestvovanje bebe u tome? Takođe je primećeno da gresi i zločini koje majka počini za vreme trudnoće ostavljaju dubok trag na detetovu dušu i kasnije ga čine sklonim istim tim gresima. Dete treba da bude okruženo određenom duhovnom atmosferom koja mu je neophodna kao biljci svetlost. U duhovnom svetu nema neutralnih stanja.
Kada nestaje polje svetlih sila, vakuum ispunjavaju mračne satanske energije; gde nema dobra niče zlo.
Sve hrišćanske veroispovesti, kao i sekte koje negiraju krštavanje dece, slažu se da je religijsko osećanje čoveku urođeno kao instinkt večnosti, ono može biti iskrivljeno i zaglušeno, ali ra nije moguće uništiti u potpunosti. Ono je čovekova datost koju treba razviti. Deca su bliža duhovnom svetu. Posmatrajući malu decu, psiholozi svedoče da oni u fizičkom prostoru vide ono što mi ne vidimo. Često detetov pogled fiksira mesto koje nama izgleda prazno; dete emotivno reaguje izrazom lica ili plačem na prisustvo nekih duhovnih bića, a detetov plač je sredstvo samoizražavanja, signal koji može da odražava čitav spektar njegovih emocija koje mi nismo u stanju da dešifrujemo.
Da li krštavanje deteta predstavlja nasilje nad njegovom slobodnom voljom? Ako se slobodna volja posmatra kao mogućnost i pravo izbora, ovde se odigrava izbor između duhovnog života i duhovne smrti. U ovom izboru roditelji nisu strana lica, već ljudi koji su sa detetom sjedinjeni ljubavlju i koji su za njega odgovorni. Šta stiče dete prilikom Krštenja? Ono postaje član Crkve, dobija blagodat kao neizbrisivi pečat u svom srcu. Njegov život protiče pod pokrovom svetlonosnog duha koji se naziva Anđelom-čuvarem; samim tim Krštenje je početak života u Hristu. Što pre blagodat počne da deluje na detetovu dušu, što manje ono bude podvrgnuto kosmičkim impulsima zla i greha, time he se pravilnije formirati njegov karakter, tim dublje i aktivnije he biti njegovo opštenje sa Bogom.
Šta gubi dete ako primi Krštenje? Neki kažu: nisu ga pitali, odnosno lišili su ga mogućnosti izbora. Ali, glavno pitanje je da li je izbor dobar ili ne. Ako je Hrišćanstvo istinito, onda je organsko uključivanje deteta u Crkvu kao u polje istine najveće dobro koje roditelji za njega mogu da učine. Ali, čak i kada Hrišćanstvo ne bi bilo istinito, dete ne bi ništa gubilo; Krštenje bi bilo prazan obred. Može nam se odgovoriti: ali čovek kao slobodno biće ima pravo i na greške. Pravo na grešku, kao ni pravo na greh, ne postoji; postoji mogućnost greške. Ali, dopustimo i ovo. U takvom slučaju he čovek kojem se druga religija bude svidela više od Hrišćanstva preći u nju, ne obraćajući pažnju na Krštenje, jer odbacujući Hrišćanstvo on odbacuje i silu Krštenja i odgovornost za njega; zbog toga ovde Hrišćanstvo nije neka fizička prepeka ili lišavanje čoveka prava na duhovno samoopredeljenje.
Baptisti kažu da onaj ko pre vremena dobije blagodat može da ne shvati taj dar, može da sagreši protiv blagodati i da je izgubi. Kao prvo, bez blagodati bi ovaj čovek još više sagrešio; kao drugo, posle Krštenja čovek koji je iskusio dejstvo blagodati ne postaje bezgrešan u smislu da niko ne zadržava u sebi punotu blagodati. Svaki dan Hrišćanina je pomračen grehom i čitav život revnosnog Hrišćanina je teška i mučna borba sa grehom i zlom u njegovoj duši. Ovde se pobede smenjuju porazima i obrnuto; zbog toga premudri Solomon piše: sedam puta će pravednik pasti i ustati (Pr. 24,16). Svetlost blagodati otkriva u čoveku bezdan njegovog greha. Naprotiv, često poročni, pokvareni ljudi sebe smatraju pravednima i bezgrešnima.
Pitanje o Krštenju vezano je za različite poglede pravoslavnih i protestanata na posledicu prvorodnog greha i dejstvo blagodati na čoveka. Pravoslavni smatraju da je prvorodni greh uneo duboko rastrojstvo u psihofizički organizam čoveka na svim njegovim nivoima, ali da ipak nije uništio obraz i podobije Božije u čoveku kao potencijal dobra i voljnu monadu koja ima mogućnost samoopredeljenja. Protestantizam je sklon da misli da je prvorodni greh uništio dobro u čoveku i da je sam čovek sposoban jedino za greh i zlo.
U pravoslavnoj sotiriologiji čovek je sudeonik svog spasenja, saradnik Božji na njivi svoje duše. Tvrdeći da se spasenje odvija kroz dejstvo blagodati, Pravoslavlje podvlači potrebu da ovoj blagodati sadejstvuje sama ljudska ličnost. Ovi uzajamni odnosi duše sa blagodaću Božijom, i sa druge strane – sa impulsima satanskih sila koje u dušu prodiru spolja, kao i sa strastima koje su se ugnezdile u samu dušu, stvaraju složenu sliku čovekovih duhovnih stanja. Usvajanje blagodati, ovaj unutrašnji put ka Bogu jeste neprestana duhovna borba koja se završava tek sa čovekovom smrću. Protestantizam se pridržava ideje pasivnosti ljudskog načela pred dejstvom blagodati Božije, zbog toga primanje Duha Svetog posmatra ne kao proces, već kao čin koji se podržava čovekovom verom, uverenošću u sopstveno spasenje; čovek koji je dobio spasenje u Krštenju izražava putem dobrih dela svoju zahvalnost. U protestantizmu nema duboke analize čovekovog unutrašnjeg života. Strategija borbe sa demonskim iskušenjima i strastima, podrobno razrađena u pravoslavnoj asketici i učenje o molitvi, i dalje ostaju tuđi protestantizmu. Protestantizam je razvio burnu misionarsku delatnost, razradio je metode beseda i propovedi, diskusije i polemike uz angažovanje bogatog arsenala naučnih otkrića i hipoteza, široko koristi metod psihološkog uticaja. On praktikuje dobročinstvo, pomaže prevođenje Svetog Pisma na jezike različitih naroda i plemena, ali je ostao na nivou katehizatorstva. Ako je duhovno rođenje akt silaska i blagodati, i ako je čovek već spasen samo ako je siguran u svoje spasenje, liturgika i asketika postaju malo vredni. Protestantizam je izgubio mističku dubinu i od Crkve je napravio samo skup, puko izražavanje ljudske solidarnosti.
Vera baptista je uverenost u sopstveno spasenje, odnosno subjektivni proces. Zbog toga su baptisti ušli u savez sa evanćelistima i pentekostalcima koji negiraju neophodnost Krštenja, a takođe i sa menonitima, koji, slično kalvinistima, uče o božanstvenom predodrećenju koje je svet podelilo na dva dela: spasene i propale, van života i volje samih ljudi. Sektaši ignorišu dugotrajnu borbu blagodati i greha u čovekovom srcu i smatraju da je spasenje trenutni akt preobražaja duše blagodaću. Oni srozavaju veru sa stepena duhovnih intuicija i pronicanja u svet večnosti na nivo subjektivnog doživljaja radosti zbog svoje navodne „izabranosti“. Za njih je vera ubeđenost u individualno spasenje. Baptisti ne shvataju zbog čega treba krstiti dete, u kakvim unutrašnjim mukama se rađa duša čovekovo za Hrista, dok po rečima apostola Pavla, „Hristos ne uobliči u vama“ (Gal. 4,19).
Porodični život i vaspitanje deteta je izuzetno složen proces. U porodici se ostvaruju razgranati odnosi između supružnika i dece, ali glavna ideja hrišćanske porodice jeste savez u Hristu – kao što govori apostol Pavle „domaća crkva“ (Rim. 16, 4). Za Hrišćanina verski aspekat porodice ima prvostepeni značaj. Osnova porodice je trougao: muž, žena i dete. Ovde mogu biti uključeni i drugi članovi, ali glavni trougao ostaje. Deca su do Krštenja članovi porodice u biološkom, psihološkom i pravnom smislu, ali u verskom aspektu oni nisu članovi „domaće crkve“; dakle, duhovno jedinstvo porodice još nije ostvareno i glavna ideja jedinstva u mističkom blagodatnom životu se samo pretpostavlja, ali realno nije prisutna. Porodica bez dece se uvek smatrala oštećenom; postojao je samo jedan izuzetak: kada su se supružnici dobrovoljno odricali bračnog života i posvećivali sebe Bogu, ali se tada stvarala druga forma i struktura uzajamnih odnosa, koja se nije podudarala sa pojmom porodice.
Prilikom ograničavanja prava roditelja da krste svoju decu verski aspekat porodice se narušava, dete se srozava na stepen oglašenog, koji je samo učenik, ali ne i član Crkve. Mi govorimo o pravu da se deca krste, zato što je po rečima drevnog apologete, “ duša po lrirodi Hrišćanka“. Kad bi izbor izmeću religija postojao kao izbor izmeću mističkih puteva i staza prema Bogu, tada bi bilo razumljivo da čovek može da izabere put koji odgovara njegovom prizvanju i individualnosti. Ali, Hrišćanstvo nema alternativu koja bi mogla da ga zameni. Pred čovekom stoje dva puta: prema životu i prema smrti, prema Bogu i prema đavolu. Van Krštenja se čovek nalazi pod pečatom prvorodnog greha, u vlasti večne smrti. Roditelji ne znaju da li he se njihova deca spasti, ali se nadaju. Vera, nada i ljubav roditelja, željenje detetu dobra kao i sebi, i njegovo učestvovanje u dobru blagodati Božije jesu duhovne osnove za Krštenje.
Dete može da ne opravda Krštenje, ali isto tako može da ga ne opravda i onaj ko Krštenje primi u starosti. Veri se suprotstavlja gordost, a zapovestima razvraćena volja. Majka koja fizički rađa dete takoće ne zna šta he od njega ispasti i da li će ono u svom životu opravdati ime čoveka, ali se nada da he joj dete biti uteha i cpeća, zbog toga je čak i telesno rođenje povezano sa verom, nadom i ljubavlju.
Gospod se, posle Krštenja što ra je primio od Jovana, udaljio u pustinju, gde su Ga demoni iskušavali. Hrišćaninu predstoje iskušenja i borba. Posle Krštenja spokoj je samo kratka uteha, kao odmor, a istinsko spokojstvo je u blagodati, u stanju budućeg života, u tajni večnosti, spokoj koji se osvaja u žestokoj borbi.
Stari Zavet sadrži u sebi ne samo proroštvo o Mesiji, već i predobraženje Novog Zaveta. Sveta Tajna Krštenja je ponovno sjedinjenje čoveka sa punotom Crkve kroz žrtvu Hristovu u Duhu Svetome. Prvi plod Krštenja je primanje oproštanja prvorodnog greha, kroz koji su demoni imali vlast nad čovekom. Kao predobraženje ove Svete Tajne u Starom Zavetu je služio obred obrezanja, koji je postao obavezan od Avraamovog doba, ali je postojao još pre Avraama među mnogim narodima sveta. Prvi plod ovog obreda je bilo uključivanje deteta u Starozavetnu Crkvu. Ono je postajalo član verske zajednice. Taj obred se obavljao osmog dana. Broj „osam“ je broj koji simvoliše večnost. Obrezanje je ukazivalo na to da je čovek naznačen za večni život. Za vreme obreda detetu je davano ime, znak spasenja. Metafora „ime zapisano u knjizi života“ često se sreće u Bibliji.
Ime je nešto što pripada ličnosti. Anćeli i ljudi imaju imena. Životinje nemaju ime, već samo svoj naziv kao svojevrsni zvučni signal. Ime je udeo čoveka, ime nosi u sebi ideju mogućnosti da čovek pripada Nebeskoj Crkvi. Obrezanje je imalo dva značenja: prvi je moralni – borba sa strastima. Ovde se polna strast uzima kao koncentrat svih strasti, koje treba obuzdavati silom uma i volje. Ovo ukazuje na buduće očišćenje duše od prvorodnog greha koje čovek dobija u Krštenju. Drugo je mistički aspekat, posvećivanje potomstva Bogu, jer je Potomak Adama, po Božijem obećanju trebalo da „satre glavu zmije“; drugim rečima, obred je održavao veru u rođenje Mesije.
Krštenje je ispunjenje obećanja i sećanje na smrt i vaskrsenje Gospoda Spasitelja. Obred obrezanja je spojen sa prolivanjem krvi deteta koje ukazuje na iskupiteljsku žrtvu. U Bibliji se nalazi kategorična zapovest Avraamu o obrezanju njegove porodice, ukućana i robova. Ova zapovest se ponovo daje Mojsiju, ona se odnosi i na došljake koji žive među Izrailjcima i čine zajedno sa njima jednu versku zajednicu. Predobraženje ne može da sadrži lažnu ideju; obrezanje dece u Starom Zavetu svedoči o potrebi sjedinjenja deteta sa Crkvom (Starozavetnom), što se u novozavetno vreme ostvaruje kroz tajnu Krštenja. Svi argumenti baptista protiv Krštenja dece sa istim obrazloženjem se mogu odnositi na obred obrezivanja dece. Božija zapovest je potvrđivala neophodnost ovog obreda; dakle, još je potrebnije otkrivanje i ispunjenje njegovih simvola i proročanstava u Novom Zavetu, odnosno Svetoj Tajni Krštenja. AKO baptisti govore da je vreme Starog Zaveta prošlo mi se sa tim slažemo, ali upravo zato što se Stari Zavet otkrio, ispunio i ostvario u Novom Zavetu, kao što zrno umirući u zemlji i dalje živi i otkriva se u pšeničnom klasu.
U Poslanici apostola Pavla Kološanima se očigledno ukazuje na vezu između obreda obrezanja i Krštenja kao predobraženja i njegovog ispunjenja. U Njemu vi i obrezani biste obrezanjem nerukotvorenim, odbacivanjem tela grehovnosti obrezanjem Hristovim; pošto se s Njim pogreboste Krštenjem (Kol. 2, 1-12). Van Krštenja ne može biti spasenja zato što jedino u Svetoj Tajni Krštenja Golgotska Žrtva postaje žrtva u odnosu na onoga koji se krsti kao prineta lično za njega. Pre Hristovog dolaska na zemlju duše umrlih su se strovaljivale u ad, uključujući i duše dece. Kad bi deca mogla da budu spasena svojom ličnom nevinošću, nečinjenjem svesnih grehova na nivou refleksivne pojedinačnosti svojih radnji tada i u doba Starog Zaveta duše dece ne bi odlazile u pakao i čekale kada he doći vreme iskupljenja i spasenja. Ko he čisto izvaditi od nečista? Niko (JOB. 14, 4).
U poslanicama, a naročito u Delima Svetih Apostola se govori o kršavanju čitavih porodica. Posle propovedi Apostola u Samariji krštavala su se čitava sela, odnosno svi njihovi stanovnici. U Delima apostolskim je navedeno da se krstio dom tamničkog stražara i dom starešine sinagoge Krispa (Dap. 16, 33; 18, 8), dom Stefanov (1. Kop. 1, 16). Pod domom se podrazumevaju svi članovi porodice, rođaci, a takođe i sluge i robovi ako oni u godinama jubileja daju pristanak da ostanu sa gospodarem do same smrti. Odgovor da u ovim porodicama nije bilo dece nije ubedljiv, on ne može da izdrži kritiku. Krisp koji je sa svojim domom primio Krštenje je bio starešina sinagoge. Po zakonima Talmuda ni rabin ni starešina sinagoge nema pravo da bude čovek koji nema dece jer se ovo shvatalo kao znak kazne i odbačenosti. Mnogobrojnost dece i potomaka je smatrana nagradom za pravednost, zbog toga je bezdetnost Jevrejina ili njegove odrasle dece predstavljala prepreku na njegovom putu ka obavljanju bilo kakvih dužnosti u sinagogi.
U knjizi Postanja (1. Moje. 17, 11) obrezanje je nazvano znamenjem Zaveta, znakom saveza (Krštenje je ulaženje u Novi Zavet, ostvarivanje saveza). Ovaj obred je nestao u Novozavetnoj Crkvi ne zbog toga što se smatra pogrešnim, već zato što se ostvario sa dolaskom Mesije. A neobrezanomuško.. da se istrijebi… jer pokvari zavjet (1. Moje. 17, 14). Ova kazna za narušitelja zaveta jeste praobraz večne smrti onih koji su ostali bez Krštenja.
Drugo predobraženje Svete Tajne Krštenja u Starom Zavetu je Nojev kovčeg (1. Petr. 3,18-21). To je ujedno i slika Crkve u koju čovek ulazi kroz Krštenje. U talasima svetskog potopa izginulo je čitav rod ljudski osim onih koji su ušli u kovčeg, između ostalih izginula su i deca i bebe. Greh je bio uništen zajedno sa grešnicima, jer u to vreme još nije bilo Crkve Hristove i njenog preporaćajućeg dejstva, koje bi moglo da isceli čovekovu dušu, da napravi granicu između čoveka i greha, da da čoveku snagu da se suprotstavi onoj bujici greha, zla i razvrata, koji su pokrili zemlju pre vodenog potopa.
Još jedno starozavetno predobraženje Krštenja je prolazak Izrailjaca kroz Crveno more. Svi kroz more prođoše; i svi se u Mojsija krstiše u oblaku i moru (1. Kop. 10, 1-2). Oblak je simvol blagodati, more – krstionice. Sam Mojsije je predobraženje Hrista u smislu proročkog služenja. Preko Mojsija je dat Stari Zavet, a kroz Hrista – Novi Zavet. Izrailjci su izašli iz Egipta zajedno sa svojim porodicama, oni su prošli dnom mora koje se razišlo, držeći na svojim rukama decu i bebe, dakle u događajima koji su imali smisao predobraženja učestvovala su i deca.
Ako deca nisu sposobna za svesnu veru na nivou rasuđivanja ona nisu lišena drugog aspekta – vere na nivou intuicije i mističkih doživljaja. Gospoda su okruživala deca; Hristovi učenici su, očigledno smatrajući da deca nisu u stanju da shvate Jevanđelje branili deci da prilaze Hristu, ali je Gospod rekao: Pustite djecu, i ne zabranjujte im da dolaze k Meni; jer je takvih Carstvo Nebesko (Mt. 19, 14). Teško da ove reči mogu da se shvate samo u bukvalnom smislu. Duša dolazi kod Hrista kroz dejstvo blagodati. Deca su osećala blagodat, zato su žurila Hristu, dočekivala Ga i okruživala, dok su njihovi očevi, naučeni slovu zakona, pokazali veliku hladnoću. Ovo se naročito videlo za vreme svečanog ulaska Gospoda u Jerusalim, koji se naziva Vrbica. Iz usta male djece i koja sisaju načinio si Sebi hvalu (Mt. 21, 16, up. Ps. 8, 2). Ispostavilo se da je detinje srce prijemčivije za Svetlost Jevanđelja nego kruti umovi jevrejskih književnika. U Jevanđelju po Marku je napisano da je Gospod blagoslovio decu i stavio ruke na njih. Blagoslov je sveštenodejstvo, znači, deca su bila kadra i spremna da prime blagodat Božiju.
Jedan od važnih razloga za Krštenje dece u najranijem uzrastu jeste neizvesnost dužine ljudskog života. Apostol Pavle govori o tome da je dan spasenja danas, a sutrašnji dan je za nas neizvestan. Smrt ne dolazi samo po ljude u dubokoj starosti, po one koji stoje na ivici groba, već ubija i decu, kao što srp zemljoradnika zajedno sa požutelom travom seče i cveće koje još nije dalo pupoljke. Smrt otrže decu iz majčinskih ruku. Natpisi na nadgrobnim pločama govore o tome koliko je dečjih duša otišlo u nepoznati svet još pre nego što su počela da izgovaraju prve reči. He vladamo mi vremenom već vreme gospodari nama.
Budućnost je nepoznata i za čoveka neprozirna kao mračna provalija. Smrt je razdvajanje duše od tela. Posle smrti nije moguće krštenje duše. Duša ide u večnost sa pečatom prvorodnog greha ne kao voljni učesnik u zločinu, već kao potencijalni nosilac zla, odlazi nepreporođena blagodaću, ne dobivši Krštenje vodom i duhom, bez kojeg, po rečima Spasitelja niko ne može da dobije Carstvo Nebesko (Hristov razgovor sa Nikodimom). Treba što je moguće ranije uvesti dete u polje dejstva blagodati. Do Krštenja blagodat Božija deluje izvana, posle Krštenja ona obitava u čovekovom srcu. O tome da dete treba vaspitavati od samog rođenja znali su još drevni mudraci. Jednom majka donese dete kod Sokrata s molbom da je nauči kako da ga vaspitava. Sokrat upita: „Koliko ima godina?“ Majka odgovori: „Dve godine.“ Sokrat reče: „Kasno je, sada ga treba prevaspitavati.“ Prilikom Krštenja deteta mi težimo da ga blagodat, delujući u njemu od najranijeg uzrasta, nevidljivo vaspitava i uči.
 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *