NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
POKAJANJE – PUT HRIŠĆANINOV KA SPASENJU
 
U Jevanđelju koje se čita pred praznik Vozdviženja Časnog Krsta, kratkom po obimu, ali beskonačno dubokom po sadržaju, po svom unutrašnjem mističkom smislu, Gospod govori: Niko se ne pope na Nebo, osim Koji siđe s Neba, Sin Čovečiji, Koji je na Nebu (Jn. 3, 13). Sin Božji, Koji se ovaplotio od Djeve Marije, postao je Sin Čovečiji. Sišavši na zemlju, On je Božanskom prirodom Svojom i dalje nastavio da bude sa Ocem i Duhom. Mnogi filosofi su želeli da pojme tajnu stvorenog sveta, mnoge religije su obećale da će nam otkriti tajne večnosti i spasenja. Ali, jedino je Gospod jasno rekao: Niko se ne pope na Nebo… samo… Sin Čovečiji. Dakle, jedino istinito učenje je učenje Hrista Spasitelja. Ostale religije i filosofski sistemi su samo maštanja ljudskog uma, samo senke istine, a ne istina. Gospod govori: Niko se ne pope na nebo… Znači, osnivači drugih religija – Buda, Zaratustra i mnogi drugi, nisu ushodili na nebo, već su silazili dušom dole, u dubine pakla i tamo crpeli svoja nadahnuća i otkrivenja. Iz Spasiteljevih reči možemo da vidimo da su sve ostale religije koje pretenduju na istinu ustvari – laž i porod duha laži. Ima ljudi koji kažu: “ Sve religije su jednake, veruj u šta god hoćeš, samo čini dobro i bićeš spasen.“ Ali, Hristos je rekao: Svi koji god dođoše pre Mene, lupeži su i razbojnici. 10, 8). Razbojnici i ubice oduzimaju čoveku život, a lažno učenje mu oduzima večno spasenje. Ima ljudi koji kažu: „Mi smo Hrišćani, ali istovremeno priznajemo prisustvo istine i u drugim učenjima, bavimo se jogom, idemo kod krišnaita, itd. Tako na izvestan način produbljujemo svoju veru.“ Braćo i sestre, ako se lek pomeša sa otrovom, on će se pretvoriti u otrov. Istina, pomešana sa lažju postaje laž.
U današnjem Jevanđelju čujemo svedočanstvo Samog Hrista, Samog Sina Božijeg, da niko nije bio na Nebu, već samo Sin Čovečiji, samo On Jedini – Bog, Koji je primio ljudsko telo. Ostale religije koje pretenduju na istinu, na otkrivenje nekakvih nepoznatih tajni – sve je to satanska prelest. A tamo gde je laž, tamo je i otac laži – đavo. Dalje se u JevAnđelju, koje smo danas čuli govori: I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba Sin Čovečiji da se podigne (Jn. 3, 14). Kada se izrailjski narod nalazio u pustinji, na jednom mestu na kojem se zaustavio, bilo je mnogo otrovnih zmija. Ove zmije su se skrivale u pesku, u pukotinama stena i napadale su ljude. Njihovi ujedi su bili smrtonosni, hiljade ljudi je umrlo. Logor Izrailjaca, prepun leševa, poče da liči na groblje. Mojsije načini zmiju od bakra i podiže je na štapu. Kako govore Sveti Oci, ovaj štap je bio u obliku krsta. Mojsije zapovedi da se taj štap-krst podigne iznad logora, kako bi sav narod mogao da vidi obličje zmije, i onaj ko bi posle ujeda aspide uspeo da pogleda krst sa bakarnom zmijom, nije umirao, već bi se izlečio. Sveti Oci objašnjavaju da je to ustvari bilo proroštvo o Krstu Gospodnjem, predznamenovanje Krsta Isusa Hrista, a zmija je đavo i greh, pobeđen na Krstu.
Zemaljski život je nalik na putovanje. I mi, zaista, na tom putovanju koračamo među duhovnim zmijama i škorpionima. Zmije su demoni, otrov su gresi. Ako uspemo da pogledamo i vidimo Krst Hristov, a „pogledati i videti“ znači pokajati se iz dubine duše, nećemo umreti, bićemo spaseni, samo ako je naše pokajanje – iskreno.
Gospod kaže da svako ko veruje u Njega – ima život večni. Mi verujemo u Isusa Hrista, nazivamo sebe Hrišćanima, ali da li ćemo se svi spasiti? Gospod govori o jednoj drugoj, dubokoj veri, o veri koja treba da postane pravilo našeg života, unutrašnji sadržaj naše duše. To je ona vera, sa kojom čitajući JevAnđelje, doživljavamo svaku reč kao svetlost i istinu. Pri takvom čitanju JevAnđelja, ono što je napisano doživljavamo kao reči Gospoda koje su upućene lično nama. Spasen će biti onaj vernik koji živi po veri.
U Jevanđelju, koje smo danas čuli, rečeno je: Jer Bog tako zavole svet da je i Sina Svojega Jednorodnoga dao, da nijedan koji u Njega veruje ne pogine, nego da ima život večni (Jn. 3,16). Bog je Ljubav. Stvaranje sveta je čin Božanske Ljubavi. Velika je milost, braćo i sestre, i samo stvaranje čoveka! Gospod nam je dao sposobnost da se molimo, da razgovaramo sa Njim. Gospod nije ostavio rod ljudski koji je pao u greh. Gospod nam je otkrio beskonačne visote duhovnog savršenstva, otkrio nam je Nebesko Carstvo! A ono glavno, najveća ljubav Gospodnja jeste – Njegov Krst. Krst je sunce Spasiteljeve ljubavi.
Krst i raspeće Hristovo su osnova naše vere i osnova našeg hrišćanskog života. Ako se ne žrtvujemo radi drugih u svom svakodnevnom životu, gasi se naša vera, propada naša nada, umire naša ljubav. Da bismo bili istinski verujući, uvek treba da se trudimo da se žrtvujemo za druge, da pomažemo drugima, da nosimo njihove krstove i bremena.
Kada težimo isključivo ka svojoj sreći, ali pritom zaboravljamo na druge, mi ustvari ne dostižemo sreću i naša duša ostaje prazna i hladna. I, čak, i ako bismo iskusili sve zemaljske naslade, ipak ćemo i dalje osećati nezadovoljstvo, osećaćemo teskobu i mrtvilo, kao da nas iznutra pokriva nekakav crni pokrov. Oni koji svoj život polažu za druge najsrećniji su ljudi, a naročito oni koji ponesu mučenički krst stradanja za Hrista. U žitiju Svete Mučenice Perpetuje, rimske aristokratkinje, zapisana je priča o njenom hristoljubivom životu. Ona je bila bačena u podzemlje, u tamnicu, gde su zajedno sa umirućima, ležali i leševi umrlih, koji su se već raspadali. Rimska patricijka, čije noge nisu doticale zemlju, koju su ulicom robovi nosili na nosiljci, sada je ležala u prljavoj, smradnoj tamnici među leševima i pisala: „Nikada nisam bila tako srećna kao sada kada stradam za Hrista, ova tamnica mi izgleda kao sam Raj!“
Gospod je rekao: Ja ne dođoh da sudim svetu, nego da spasem svet (Jn. 12, 47). Prvi dolazak Isusa Hrista je bio dolazak Spasitelja i u Njemu nam se javilo spasenje. Milosrđe Božije je neizrecivo, nepojamno za nas zle i grešne. Naši gresi pred milosrđem Božjim su kao kamičci pred morskom pučinom koja će ih progutati. Ljubav Božija je onaj oganj u kojem sagorevaju čovekovi gresi, u kojem će sama duša postati čista kao zlato. Samo treba da imamo volju za spasenje. Gospod je obećao život večni onima koji poveruju u Njega. U knjizi „Duhovna gradina“ priča se o tome kako je trebalo da bude izvršeno pogubljenje jednog razbojnika i kako je neki monah krenuo zajedno sa gomilom naroda ka mestu pogubljenja. Ugleda ga osuđenik i upita: „Oče, zašto ne sediš u keliji nego si došao ovamo?“ Ovaj odgovori: „Brate moj, stradam od bezosećajnosti i zato sam došao na trg da vidim kad te pogube, da bi mi srce zadrhtalo, da bih osetio da smrt čeka svakog od nas.“ Razbojnik reče: „Oče, a zar ti ne znaš da otkako je Hristos došao više niko ne umire? Da, grešnici koji se kaju dobijaju večni život!“ Znači, ovaj razbojnik je prineo takvo pokajanje u svojim poslednjim danima, da mu je Gospod pred pogubljenje dao da oseti da mu je oprošteno, da su pred njim otvorene dveri večnoga života.
Ali, braćo i sestre, Gospod će pri Svom Drugom Dolasku doći kao Sudija! U Pateriku se priča o jednom igumanu koji je molio Boga da sva njegova bratija, koju je voleo više nego otac svoju decu, bude stalno zajedno sa njim. I evo, u susednom manastiru praznovala se manastirska slava. Po tadašnjem običaju, tamo se uputiše monasi iz obitelji u kojoj je starešina bio ovaj iguman. Bratija pođe ranije, a on sam se zadrža krenuvši poslednji iz manastira. Uspeo je da prođe jedan deo puta kad vidi: leži na putu neki čovek koji krvari, jer ga je izujedala divlja životinja i plače, moleći za pomoć. Začudi se iguman: „A zar nisu ovuda nedugo pre mene prolazili monasi, i zar te nisu videli?“ „Videli su, ali su mi rekli da idu peške i da nikako ne mogu da mi pomognu.“ I tada starac-iguman podiže ranjenika na leđa – ovaj uopšte nije mogao da hoda – i ponese ga u selo, gde bi mogla da mu bude pružena pomoć. Težak je bio teret, ali je on osećao kako se težina smanjuje sa svakim korakom. A potom je potpuno nestala i čovek kojeg je on nosio, postade bez ikakve težine, nevidljiv. Stade iguman u nedoumici i začu glas sa neba: „Ti se stalno moliš za svoje učenike da se oni udostoje večnog života, ali dela su tvoja – jedno, a njihova delo – drugo. Ako želiš da tvoja molba bude ispunjena, ubedi ih da postupaju kao što ti postupaš. Ja sam Sudija Pravedni: svakome dajem po delima njegovim.“
Braćo i sestre, apostol Pavle govori: Evo, sada je dan spasenja (2. Kor. 6, 2), odnosno odmah danas treba početi sa pokajanjem. Kada se čoveka dotakne blagodat Božija, on odmah mora da započne pokajanje, menjanje svog života, ne odlažući ga nipošto za sledeći dan. Evo primera kako se pokajala bludnica koja je bila poznata po svom nemoralnom životu u Aleksandriji. Ona odluči da prvo proda sve što je imala i da razdeli novac siromašnima. Ali, njeno pokajanje je bilo toliko jako da nije mogla da podnese ni sam izgled kuće u kojoj je živela i grešila. Ona ostavi kuću i sve što je u njoj bilo, čak nije zatvorila ni vrata za sobom, i krenu u manastir, kako bi tamo vodila monaški život. Dođe do same kapije manastira, pokuca na kapiju i pade mrtva. A igumanija manastira je imala ovakvo viđenje: demoni i Anđeli priđoše ovoj mrtvoj ženi. Demoni su govorili: „Ona nam je služila čitavog života, upropastila je toliko duša i nije učinila ništa dobro!“ Anđeli odgovoriše: „Ova grešnica se pokajala od sveg srca, a vreme smrti ne zavisi od čoveka nego od Boga.“ Tako je Gospod primio njeno pokajanje, iako ona još nije stigla da izvrši nikakve podvige i dobra dela. Ali, to već nije zavisilo od nje, takav je bio naročiti Promisao Božji, i možda je ovde Gospod želeo da pokaže sve Svoje milosrđe. Silom svog plamenog, iskrenog pokajanja ona je u vrlo kratkom roku stekla Carstvo Nebesko. A šta bi bilo da je odložila pokajanje za nekoliko dana? Moguće je da bi se njena odlučnost pokolebala i da bi njena duša zauvek poginula.
Braćo i sestre, ne zaboravite: Gospod nam je obećao da će nam oprostiti ako se pokajemo danas i odmah. Ali, nam Gospod nije obećao da ćemo doživeti do sutrašnjeg dana!
Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *