NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
KRSNA STRADANJA ISUSA HRISTA
 
Učenje Crkve, učenje Svetih Otaca nam govori o zadivljujućem sjedinjenju Božanske i čovečanske prirode u Hristu, koje prevazilazi svako ljudsko poimanje. Budući bestrasan po Božanskoj prirodi, Gospod naš Isus Hristos je, po čovečanskoj prirodi Svojoj, mogao da oseća glad i umor, gorčinu i bol, radost i tugu srca. Tako, je On zaista bio savršeni Bog, ali je bio zaista i savršeni Čovek. Zbog toga ne treba da se čudimo čitajući u Jevanđelju o molitvi Spasiteljevoj u Getsimanskom vrtu: I uze sa Sobom Petra i Jakova i Jovana, i ožalosti se i poče tužiti. I reče im: žalosna je duša Moja do smrti; počekajte ovdje, i stražite. I otišavši malo pade na zemlju, i moljaše seda bi Ga mimoišao čas ako je moguće (Mk. 14, 3335). Ali, čovečanska volja u Hristu je u svemu i potpuno bila saglasna sa voljom Božanskom. I zbog toga, ukrepivši se, On završava ovu molitvu rečima: Oče Moj! Ako Me ne može ova čaša mimoići da je ne pijem, neka bude volja Tvoja (Mt. 26, 42). Ove reči su odredile sudbinu roda ljudskog. Ubrzo posle toga začula se buka, zveket oružja. Odred vojnika koji su prvosveštenici poslali tražio je Isusa. Juda se izdvojio iz ove grupe, prišao Spasitelju i poljubio Ga: Zdravo, Ravi! – odnosno: „Zdravo, Učitelju!“
Kako je mrzak bio Gospodu ovaj poljubac izdajnika! Poljubac – znak ljubavi – Juda je pretvorio u znak najgnusnijeg verolomstva. Ali, Gospod nije okrenuo Svoje lice od Judinih usana, već mu je rekao: Prijatelju, šta ćeš ti ovdje? (Mt. 26, 50). Gospod je još uvek želeo da probudi savest u palom učeniku. On ga naziva Svojim prijateljem, odnosno govori: “ Još nije kasno, još možeš da se spaseš, oprostiću ti i ponovo te učiniti Svojim prijateljem i Apostolom!“
Međutim, Judino srce je bilo bezosećajno i hladno kao srebro koje je stiskao u svojoj ruci ispod odeće. Vojnici uhvatiše Hrista noću kao prestupnika odvedoše Ga kod Ane, bivšeg prvosveštenika, kojeg su Rimljani otpustili, ali koji je bez obzira na to imao velik uticaj u narodu. Prvosveštenik poče da ispituje Isusa o Njegovom učenju, i Gospod odgovori da je On govorio javno svijetu, (…) i ništa tajno ne govorih (…) pitaj one koji su slušali šta sam im govorio (Jn. 18, 2021), reče Spasitelj.
Rob prvosveštenikov iz zaleta udari Hrista po licu, uzviknuvši: „Zar tako odgovaraš poglavaru svešteničkome?’ (Jn. 18, 22). On Ga je udario tako snažno da je Gospod pao na zemlju, sav u krvi, i trag ove ruke, okovane gvozdenom rukavicom ostao je kao masnica na Njegovom licu.
Crkveno Predanje govori da je sluga koji je udario Spasitelja bio onaj raslabljeni i nesrećni bolesnik kojeg je Hristos nekada iscelio u Siloamskoj banji. Dugo godina je on ležao kao živi leš, na odru, nije imao snage da se pokrene. Gospod ga je iscelio i kao da mu je darovao drugi život rekavši: Eto si zdrav, više ne griješi, da ti ne bude gore (Jn. 5,14). A ovaj čovek istog trenutka ode kod prvosveštenika i ukaza na Isusa, potkaza Ga da isceljuje u subotu. Prvosveštenici su ocenili njegovu usrdnost i primili ga u stražu hrama. I sada je ovaj nesrećnik kojeg je Gospod iscelio platio za dobročinstvo udarcem u lice Gospodnje! O kako često mi, braćo i sestre, duhovno ponavljamo isto ovo odgovarajući Bogu istom takvom strašnom i crnom nezahvalnošću!
Zatim Gospoda vode kod prvosveštenika Kajafe. Tamo počinje ispitivanje, lažni svedoci greše u svojim iskazima.
Kajafa ustaje i sa vlašću prvosveštenika pita: Jesi li Ti Hristos, Sin Blagoslovenoga? Gospod mu odgovara: Jesam; i vidjećete Sina Čovečijega gde sedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskim. Tada prvosveštenik, u porivu lažnog negodovanja, cepa svoju odeću i viče: Šta vam trebaju više svedoci? Čuste hulu na Boga; šta mislite? (Mk. 14, 6164). I sav sinedrion odgovara: Zaslužio je smrt (Mt. 26, 66). Neki, istina, kažu da je meću članovima Sinedriona bilo i onih koji su štitili Hrista, ali se njihovi glasovi nisu čuli.
Predanje Crkve veli ovako: Sveti Oci uče da je to što je Kajafa pocepao svoju odeću bio znak da je blagodat napustila starozavetno sveštenstvo.
Znao je Kajafa, znali su fariseji i književnici da treba da dođe Mesija – Spasitelj, očekivali su Ga. Oni su znali čak i vreme i mesto gde će se Hristos roditi. Pred njima je stajao Mesija, pred njima je stajao njihov večni život, a oni su se rasplamsavali strašnom satanskom mržnjom protiv Hrista, protiv svog Spasitelja. Zašto? Zašto pauci i škorpioni kada na njih pada sunčev zrak ponovo beže u mrak, zašto zmije sikću kad vide svetlost? Zato što mrze svetlost. Tako je i sa ovim ljudima. Oni nisu mogli da vole Onoga u Čijoj svetlosti se videla niskost njihovog sopstvenog života. Njihova gordost nije mogla da se pomiri sa onom ljubavlju koju je Hristos propovedao, laž njihovog života nije mogla da se pomiri sa Istinom. I zbog toga su oni osudili Hrista na smrt kao svog ličnog i najljućeg neprijatelja. Znali su: ili oni, ili Hristos!
Po jevrejskim zakonima smrtna kazna se obavljala kamenovanjem tako da je čovek već posle nekoliko udaraca obično gubio svest. Rimljani su imali težu kaznu. Osuđenik je razapinjan na krstu. I evo, neprijatelji Isusa Hrista, ne zadovoljavajući se time što su Ga osudili na smrt, htedoše da Mu izaberu najstrašniju, najmučniju smrt. Zbog toga su Ga doveli kod upravitelja Judeje Pontija Pilata na sud, govoreći da je Ovaj Čovek nazivao Sebe Sinom Božjim, i da zbog toga, po jevrejskom zakonu, treba da umre.
Pilat je odbio da sudi Hristu, on je rekao: Uzmite Ga vi i po zakonu svomu sudite Mu (Jn. 18, 31). Tada prvosveštenici počeše da optužuju Isusa da je Sebe nazivao – Carem, te da je zbog toga neprijatelj rimskog cara, što, dalje, znači da je On pobunjenik protiv rimskog cara. I ako Pilat ne bude osudio Hrista na smrt, on više neće biti podanik rimskoga cara. Ovo je bila strašna pretnja zato što je u to vreme Rimskim carstvom vladao surovi tiranin Tiberije koji je zbog i najmanje sumnje pogubljivao i slao u progonstvo, čak, i sebi bliske ljude.
Pilat je znao da je Hristos nevin, ali uplašivši se carevog gneva, on osudi Spasitelja na smrt. On Ga je dao vojnicima na bičevanje – postojalo je takvo mučenje, zabava za surove i grube ljude. Hrista su hteli da vežu za stub, ali je Hristos Sam zagrlio stub. Vojnici počeše da Ga udaraju naročitim bičevima. U kaiševe ovih bičeva bili su zašivene metalne bodlje koje su se prilikom udarca zabadale u telo i čupale delove tela. Žrtva koji je bila bičevana na ovaj način krvarila bi veoma i mnogi su umirali za vreme ovog strašnog mučenja.
Zatim Hrista pustiše i On Sam, poče da sakuplja Svoju odeću. Vojnici sa smehom nabaciše na Njega staru vojnu kabanicu crvene boje i govorahu: zdravo, Care Judejski! (Jn. 19, 3). I pošto su spleli venac od bodljikavog trnja, nekoliko puta su Mu iz sve snage nabijali na glavu i zatim skidali sa glave ovaj venac, udarajući Ga po glavi i po vencu od trnja, tako da su se bodlje duboko zabadale u Njegovo čelo, zbog čega je čitavo Hristovo Lice bilo obliveno krvlju.
Pilat izvede Hrista pred narod i reče: Evo Čoveka! (Jn. 19, 5). On je mislio da će ga gomila, zadovoljivši svoju zlobu, zamoliti da pusti Hrista. Ali, narod je, kojeg su prvosveštenici nahuškali protiv Hrista, i dalje vikao: Raspni Ga, raspni!‘ (Jn. 19, 6).
Hristu dadoše težak krst i nateraše Ga da nosi ovaj krst od Pilatovog dvorca do Golgote koja se nalazi nedaleko izvan gradskih zidina. Postoji predanje da Jevreji, kako bi se narugali Hristu, nisu hteli da naprave Njegov Krst od tek posečenog drveta, već da su uzeli teško brvno koje je služilo kao most preko potočića. Ovo brvno je pocrnelo od vremena i prljavštine sa nogu hodočasnika koji su prelazili preko njega idući u hram. Od njega i napraviše Krst Hristu Spasitelju. I opet je ovo bio znak da je Gospod na Golgotu izneo naše grehove, nečistotu svih naših pregrešenja.
Na putu ka Golgoti se Hristos povijao i padao pod težinom Krsta. Kada je On padao, gomila se kao čopor divljih životinja bacala na Njega, obasipajući Ga udarcima i terajući Ga da ustane i ide dalje. Na kraju je pao i više nije mogao da ustane. U to vreme u susret Mu je naišao čovek po imenu Simon Kirinejac. On stade i sa sažaljenjem pogleda na Gospoda. Straža ovo vide i natera Simona da nosi Krst. Ali, Simon je bio slobodan zemljoposednik. Po zakonima Rima samo su rob ili prestupnik mogli biti naterani da nose oruđe za izvršenje kazne. Simon je mogao da odbije da ponese Krst, ali je, iz ljubavi i sažaljenja prema Hristu, poneo na svojim leđima Njegov Krst. Tako se i mi, kada pomažemo ljudima koji stradaju i koji su nesrećni, upodobljavamo Simonu Kirinejskom, koji je nosio Krst Spasiteljev.
Čim su na Golgoti iskopali rupu u koju će biti postavljen Krst, dželati postaviše Hrista na krsno drvo, zakucaše Mu teškim čekićima klinove u ruke i noge, i mlazevi krvi Gospodnje orosiše zemlju. Tada podigoše Krst i postaviše ga u rupu: Krst se od siline zamaha njihao neko vreme, tako da su se, pri svakom pokretu, rane na rukama i nogama Gospodnjim povređivale i Gospod je zbog toga osećao strašan bol. Spasitelj je, u tim trenucima, naizgled izgubio svest, ali je zatim otvorio oči.
Pod Krstom je besnela razjarena gomila. Gospod je pred sobom video lica, unakažena od mržnje ili podsmeha. Gomila je vikala: Ako si Sin Božji siđi sa Krsta (Mt. 27, 40). Gospod je otvorio Svoja prečista usta i izgovorio prvu reč sa Krsta. Koje su to reči bile? Oče! oprosti im; jer ne znaju šta čine (Lk. 23, 34). Braćo i sestre! Ovo su prve reči koje je Gospod izrekao sa Krsta, ovo je večni zavet nama, a to je – iskrena molitva za neprijatelje.
Gospod je govorio: Novu vam zapovijest dajem da ljubite jedan drugoga, kao što Ja vas ljubih (Jn. 13, 34). Najočigledniji znak ove ljubavi jeste ljubav prema neprijateljima. Ako čovek i ispuni sve ostale zapovesti, ali ne bude voleo svoje neprijatelje, on se više ne može nazvati učenikom Hristovim, on više nije Hrišćanin, jer postaje tuđ Hristu.
Veliki atonski podvižnik našeg stoleća, Prepodobni Siluan govori: „Kako da znamo da li pravilno verujemo u Boga, kako da znamo da li smo u blagodati ili smo tuđi Bogu?“ I sam odgovara: „Ako imaš ljubav prema neprijateljima znači da si u blagodati, znači tvoja vera je prava i istinita. Ako nemaš ljubavi prema neprijateljima, znaj da si dalek od Duha Svetog, dalek od Hrista Spasitelja, ti si Mu tuđ.“ Dakle, prva zapovest, koju je Hristos dao sa Krsta jeste ljubav prema neprijateljima, koja određuje sav naš večni život.
Pored Hrista su bila razapeta dva razbojnika, dva zločinca. Oni su se čitavog svog života bavili ovim strašnim zanatom. Živeli su u pećinama i divljini, i napadali su ljude kao divlje zveri svoj plen, pljačkajući ih i ubijajući. I oni su tokom svog života bili proganjani kao divlje zveri. Na kraju su uhvaćeni, u okovima izvedeni na sud i osuđeni na smrtnu kaznu, i to najtežu – na krstu. Jedan od ova dva zločinca, koji je bio razapet Gospodu sa leve strane, se, zajedno sa gomilom, rugao i hulio Hrista. Tako i mi, ponekad, u svojim stradanjima postajemo još suroviji i, umesto da se pokajemo, hulimo na Boga.
Ali, drugi razbojnik (onaj koji je bio razapet Gospodu sa desne strane) čuo je Spasiteljeve reči, čuo je Njegovu molitvu za neprijatelje. I on je istoga časa shvatio da se pored njega nalazi istinski Sin Božji i Mesija, da je pored njega razapeta Sama ovaploćena Ljubav. Otvorile su se oči njegovog srca, i on je, potresen predsmrtnim pokajanjem, ugledao Hrista u Božanskom sjaju i prekorio levog razbojnika: mi smo još pravedno osuđeni; jer primamo po svojim delima kao što smo zaslužili, ali On nikakva zla nije učinio. I obrativši se Hristu, uzviknu: seti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvu Svome! (Lk. 23, 4142). On je ispovedio Gospoda kao Cara, iako Njegovo telo nije bilo odeveno u carsku odeždu, već je bilo u ranama i obliveno krvlju. Umesto zlatnog prestola, Gospod je imao strašni Krst, umesto skiptra – klinove, kojima su bile probodene ruke Njegove, ali desni razbojnik je svojim srcem poznao da je pored njega Vladika Neba i Zemlje. Zato je i rekao: mi primismo po svojim delima, kao što smo zaslužili. Ovo je pravo pokajanje! On nikoga nije krivio već isključivo sebe samog, smatrajući da je svojim gresima, svojim zlodelima zaslužio strašnu smrtnu kaznu. Seti me se! Desni razbojnik nije Gospoda molio za večno spasenje, on je samo molio da ga se Gospod seti kada bude dolazio u Carstvu Svome. I ovaj desni, pokajani razbojnik dobija carski, veličanstveni odgovor: Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa Mnom u raju (Mt. 23, 43).
Dakle, razbojnik je prvi ušao u Raj. Zašto je Gospod učinio ovo čudo? Zašto prvi nije bio spasen veliki pravednik i podvižnik, već razbojnik koji se pokajao? Braćo i sestre, to je bilo učinjeno nas radi, kako nikada ne bismo pali u očajanje, kako bismo znali koliko je veliko milosrđe Božije. Da bismo znali da su nam dveri pokajanja uvek otvorene.
Gospod je spasio razbojnika i radi toga da mi ne bismo nikada osuđivali nikoga. Ne tako dugo pre stradanja Gospodnjeg, Juda je bio meću Njegovim učenicima kojima je bila data velika vlast da isceljuju, da isteruju iz ljudi demone, da čine čuda. Činilo se da je Juda trebalo da zauvek bude sa Spasiteljem, a on je, i pored toga, postao plen pakla! A desni razbojnik, čije su ruke do lakata bile umrljane ljudskom krvlju, koji je počinio sva moguća zlodela i koji je već umirao, taj razbojnik je pokajanjem postao sin Božanske svetlosti i prvi ušao u Raj.
Treba da znamo da će se ljudi koje osuđujemo našim poganim i prljavim jezicima, možda, pre nas naći u Raju; možda ćemo ih na onom svetu videti na istom mestu gde i razbojnika koji se pokajao, i možda ćemo ih moliti za oproštaj, milost i pomoć.
Pored Krsta je stajala Prečista Bogomati i Njegov voljeni učenik Jovan Bogoslov. I Gospod je, obrativši se Djevi Mariji, rekao: Ženo! Eto ti sina. A Svom voljenom učeniku: Eto ti Matere! (Jn. 19, 26-27). I ovo nije bila samo briga Sina za Njegovu Majku, već i nešto drugo. Bila je to velika tajna. Gospod je ovim rečima i činom usvojio Majci Svojoj čitav ljudski rod koji je bio oličen u Jovanu Bogoslovu.
Dok je čoveku živa majka, on zna da nije siroče, zna da u svetu postoji jedno srce koje kuca neprestanom ljubavlju prema njemu. A mi sada imamo Nebesku Mati – samu Ljubav! U srce Djeve Marije, rašireno od strašnih stradanja, ušao je čitav rod ljudski. I za Njenu ljubav je i najstrašniji prestupnik, najsuroviji grešnik, samo Njeno nesrećno dete, samo Njeno bolesno dete koje pati.
Stradanja Gospodnja na Krstu su postajala sve veća. Žrtve prikovane na krst trpe strašnu bol, osećajući kao da im od rana i bolova gori čitavo telo, i čini im se da im je srce probodeno hiljadama igala. Čitavo njihovo telo kao da se kida na komade. Ali, stradanja Gospodnja su bila drugačija, strašnija, jer su bila nevidljiva, tajanstvena stradanja. Onaj adski plamen kojim je satana hteo da zauvek proguta čitav rod ljudski, ona strašna stradanja koja je ljudima namenio satana, Gospod je iz ljubavi prema čoveku pretrpeo na Krstu. Prečista duša Isusa Sina Čovečijeg je bila izložena paklenom ognju radi spasenja čovekovog. Grešnik u paklu oseća da ga je Bog ostavio. I ta bogoostavljenost, koja je potpuno neshvatljiva živima, a koju osećaju grešnici u paklu – osećanje potpunog gubitka Boga, ona je, kako govore Sveti Oci strašnija od svih ostalih muka. I nju je radi nas i našega spasenja iskusio Hristos. Zbog toga je On na Krstu uzviknuo: Bože Moj! Bože Moj! Zašto si Me ostavio? (Mk. 15, 34).
Ali, evo – svrši se! (Jn. 19, 30) – reče Gospod. Šta se svršilo? Svršilo se iskupljenje ljudskog roda. Đavo, drevna zmija iz bezdana, koji je svojim obručima obavio čitavu zemlju podigao je glavu kako bi na megdan izazvao samo Nebo. Ali, sišao je Lav iz kolena Judinog, potomak Davida po čovečanskoj prirodi, Sin Božji – Hristos. Ovaj Lav je satro glavu paklene zmije, zgazio pakao, to leglo nevidivih aspida i škorpiona. I Svojim Krstom je kao mačem pogodio pakao u samo njegovo srce.
Dakle, svršilo se spasenje roda ljudskog. Do Hrista su i pravednici posle smrti silazili u pakao, a od Hrista i grešnici koji se kaju postaju naslednici Raja.
Hristov pogled, onaj pogled koji je beskrajno radovao Anđele, gasio se na Krstu kao sunčevi zraci na zalasku. Smrtno bledilo pokrilo je Njegovo lice. Njegove poslednje reči su bile: Oče, u ruke Tvoje predajem duh Svoj (Lk. 23, 46) Svršila se strašna i nepojamna tajna spasenja. I tek ćemo u večnosti, braćo i sestre, saznati šta se sve desilo na Golgoti. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *