NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
HRISTOV LIK SPASENJE SVETA
 
Celo Sveto Pismo je hristocentrično: Stari i Novi Zavet se mogu uporediti sa dva kruga, koji se nalaze jedan u drugom. Hristos je centar Starog Zaveta, ka kojem vode, kao vektori od periferije, proročka otkrivenja i hramovne praslike; Hristos je centar Novog Zaveta od kojeg idu kao zraci sunca večna svetlost Jevanđelja i sila blagodati. U poslednjim vekovima pred dolazak Hrista na zemlju, u doba kada se rađao rabinizam, lik Mesije je podvrgavan izvrtanju, uglavnom pod uticajem nacionalnih utopija, što je dovelo do tragičnog rezultata: većina jevrejskog naroda nije shvatila i nije prihvatila Isusa iz Nazareta. Tamo gde se izvrće Hristov lik izvrće se ili se potpuno uništava Hrišćanstvo. Spasenje čovekovo je njegovo preobražanje po obrazu Hrista, a blagodaću Duha Svetoga.
Ponekad Hrišćani postavljaju pitanje: „Zar se neće spasti jeretik koji je bio ubijen za Hrista?“ Ali, u svakoj jeresi i sekti je sam Hristov Lik falsifikovan. Za kakvog Hrista je jeretik dao svoj život? Koji Hristos može da ostavi trag u njegovoj duši ne vizuelno, već u Duhu Svetom? Za koga je on dao svoj život – za istinskog Hrista ili za svoju izvrnutu predstavu o Hristu, za lažnog hrista, koji ne može biti Spasitelj i Iskupitelj? Za drevne jeretike-dokete, koji se pominju u poslanicama Jovana Bogoslova, Hristos je neka kosmička sila koja je došla na zemlju ne u stvarnom telu, već u nekakvom prividnom eterskom telu. Ovo učenje je dva najvažnija Jevanđeljska događaja – Raspeće i Vaskrsenje – činilo prostom scenskom predstavom, i zato je Jovan, Apostol ljubavi, zabranjivao čak i da se Hrišćani pozdravljaju sa gnosticima-doketima kao svojom braćom i da ih primaju u kuću. Može li lik Hrista Koji je došao na zemlju kao pozorišna maska da spasi gnostika-jeretika, čak i ako on da svoj život za ideju, za takvog iluzornog Hrista? U apostolska vremena je postojala sekta evionita, odnosno „siromaha“, koji su učili da je Hristos jedan od Proroka, kojeg su rodili Marija i Josif, i zahtevali ispunjenje sveukupne starozavetne atributike i obreda. Da li je ovakav mesija mogao da spasi od smrti i pakla ne samo druge, već i samog sebe? Za kasnije gnostike Vasilida i Valentina Hristos je bio sila Božija, eon, koji je došao u materijalni svet da bi izveo iz njega drugi eon – Sofiju. O ovome je još u apostolska vremena učio prvi gnostik Simon-čarobnjak, a u XX veku je stare gnostičke zablude prikupio i propovedao drugi gnostičar – Rudolf Štajner.
Za Talmud je Isus sin preljube i varalica, za muhamedance Sin Djeve i prorok koji ipak nije bio raspet i nije vaskrsao: umesto njega je razapet Simon Kirinejac, a Hrista je Alah uzeo na nebo kao proroka Iliju; on treba da dođe u poslednja vremena kako bi umro i legao u grob u Medini pored Muhameda. U Koranu je napisano kako Alah pita Isusa: „Da li je Isus govorio da je Bog?“, na šta ovaj odgovara kategoričkim odricanjem. Muhamed sebe poredi sa Duhom-Utešiteljem, Kojeg je Isus najavio. U teosofiji, indijskoj i evropskoj lik Hrista je amorfan i različit; za Vivekanandu, poznatog propovednika joge, Hristos je mit i izmišljotina, neki apstraktan umetnički lik; istog mišljenja je Jelena Blavacka; Ramakrišna i neki drugi Hrista smatraju velikim prosvećenim čovekom na nivou Bude i Muhameda, pritom očigledno više vole Budu. Krišnaiti, iako svojataju Hrista, izdaju svoje učenje za obnovljeno Jevanđelje. Oni uče da je Hristos jedno od mnogobrojnih ovaploćenja Krišne. Masovna najezda istočnjačkih okultnih sistema na Evropu i Ameriku je pred indijske i tibetske gurue postavila zadatak da zamene Hristov lik drugim, tamnim likom; tada će bez Hrista Hrišćanstvo pasti kao tvrđava koja je eksplodirala iznutra i na razvalinama ranijih hrišćanskih hramova rukama samih Evropejaca će biti izgrađeni budistički i šivaitski hramovi.
U XX veku su počele da se pojavljuju desetine provokativnih izjava o navodno nađenim drevnim rukopisima u kojima se govori da se Hristos školovao na Tibetu, da je posle Raspeća bio u nesvesnom stanju, da su Ga iscelile lame i pomogle Mu da pobegne na Istok gde je završio svoj život: jedni ukazuju kao drugu domovinu Hristovu Tibet, drugi Burmu, treći Japan. Postoji jedna japanska porodica koja smatra da njen klan vodi svoje poreklo od Hrista koji se oženio Japankom i čak pokazuje nečiji grob govoreći da je tu bio sahranjen Isus.
Indijski bramani su se jarosno suprotstavili Hrišćanstvu. Apostolska propoved je našla pogodno tle samo u Južnoj Indiji, naseljenoj dravidskim plemenima. Žreci drevne Indije su primenili taktiku borbe sa Hrišćanstvom koja nije pošla za rukom eliti jelinističkog sveta. Oni su Jevanđelje proglasili za neuspelu varijantu budizma i bramanizma. Neke Jevanđeljske epizode i priče su usled složene interpretacije uključene u Budinu biografiju i vedsku mitologiju. Dovoljno je pogledati rane i kasnije varijante Budinog životopisa da bi se uvidela ova tumačenja i interpolacije (umetanja), koje liče na zakrpe na tuđoj odeći. Ovim metodom se koriste njihovi naslednici – savremeni gurui koji pokušavaju da dokažu da je njihovo učenje elitarno i ezoterično Hrišćanstvo.
Značajnu ulogu u izvrtanju Hrišćanstva je odigrao gnostik i manihejac Rudolf Štajner. Za njega je Isus sin iz braka Josifa i Marije, pri čemu se u novorođeno dete useljava duša drugog, ranije umrlog deteta Isusa; tako u detetu žive dve duše (podsetićemo na to da reč „shizofrenija“ označava razdvojenost, koju bolesnik subjektivno oseća kao prisustvo dvaju bića u njemu): Štajnerov Isus ima slabu volju, on je moralno nesavršen čovek. Pod pretnjama pagana, on je spreman da prinese žrtvu idolima, odnosno da se odrekne Boga, i samo duboka nesvestica ga spašava od bogoodstupništva. U tridesetoj godini, na Isusa silazi Hristos – sunčani eon koji u sebi sadrži sedam elohima, odnosno sedam kosmičkih duhova. Jahve se identifikuje sa arhanđelom Mihailom. Za vreme pogrebenja Isusovo telo je palo u pukotinu u zemlji koja je postala njegov grob. Hristovo Vaskrsenje u telu ne postoji. Vaskrs je iluzija; vaskrsava etersko telo Hristovo u kojem je On nakon devetnaest vekova ponovo nevidljivo došao na zemlju (1914. godine). Na otvaranju atropozofskog hrama u Švajcarskoj, gde stoje statue paganskih bogova, Štajner je otvoreno govorio da je misija njegovog života rehabilitacija paganstva i ovu drevnu gnostičku jeres, tačnije, buket jeresi, on nam nudi kao „istinsko hrišćanstvo“ i pokušava da nas ubedi da ono ne protivreči Jevanđelju i Crkvi, već ih samo produbljuje. Uzgred rečeno, Štajner je svoje glavno delo, koje je zbog nečega slabo poznato među savremenim antropozofima, nazvao „Petim Jevanđeljem“; moguće je da se ova knjiga svesno krije od širokog auditorijuma, kako se prozeliti ne bi uplašili pre vremena. Samog Isusa Štajner je proglasio za reinkarnaciju Zaratustre i Bude.
Svoj doprinos izvrtanju Hristovog lika dali su i književnici. Na čelu književnih profanacija stoji Renan, koji je u prošlom veku napisao knjigu „Isusov život“, a koja liči na romantičarski krimić. Za ovu knjigu Renan je od belgijskih masona na poklon dobio olovku sa zlatnim perom. Zbog izlaska knjige koju je napisao ovaj bivši vaspitanik jezuita, rimski papa je objavio trodnevni post u rimokatoličkom svetu ukazavši na moralni pad roda ljudskog u čijoj sredini je mogla da se pojavi ovakva moralna prljavština. Literarne tradicije Renana nastavio je Mihail Bulgakov u svom romanu „Majstor i Margarita“. Tamo je Hristos naivni utopista, bezvoljni sanjar, koji ne shvata čemu uči ni kome se obraća svojim učenjem; Hristos Mihaila Bulgakova je nemoćan protiv zla i greha roda ljudskog. Osim bledih i mnogoslovnih propovedi o apstraktnom dobru on ništa ne može da da. Lik Isusa Hrista, kojeg je Bulgakov nazvao „Ješua“ je stvoren kao da bi po principu kontrasta naglasio drugi lik, lik njegovog antipoda – Volanda, koji je nosilac aktivnog dobra. Voland nije satana po hrišćanskom već po manihejskom shvatanju: to je knez tame koji kroz zlo čini dobro. U svom romanu Bulgakov pokušava da neprimetno sugeriše misao da je Jevanđelje izmišljotina Apostola, odnosno ponavlja poziciju neoplatoničara Porfirija i eklektičara Julijana Odstupnika, koji su smatrali da Isus nije loš čovek, ali su Apostoli od Njega napravili Sina Božijeg. Apoteozu romana predstavlja slika Valpurgijeve noći koja po svom literarnom majstorstvu može da se takmiči sa Geteovom Valpurgijskom noći. Postoji jedna čudna podudarnost koja navodi na misao da je roman Mihaila Bulgakova bio napisan direktno pod uticajem demonskih sila, a to je činjenica da je Bulgakov naveo mesto gde se nalazio Litostroton, koji arheolozi tada još nisu bili pronašli ispod kasnijih građevina Jerusalima. Arheološka istraživanja vršena šezdesetih godina, za vreme kojih su bili otkriveni kamenim pločama kaldrmisani dvorište i deo rimskog suda iz onog vremena, potvrdila su Bulgakovljev opis!
Nastavljač Bulgakova u tradiciji književne romantike na religijske teme, ali više ne mističke već ateističke obojenosti je postao pisac Ajmatov. Musliman se latio pisanja o Hrišćanstvu – nije valjda zbog toga što ga poštuje više nego islam? Naravno da ne. Da se poneo tako nevaspitano sa islamom moguće je da bi ga zadesila ista sudbina kao Ruždija, u svakom slučaju žestoke poruge od jedinoveraca; a Hrišćani su pokusali čorbu koju je on skuvao i još su se zahvalili ne shvativši o čemu se ovde radi. Za razliku od Bulgakova, Ajmatov nije medijum, već funkcioner antihrišćanskih sila. U romanu „Gubilište“, on pokušava da pokaže kako je Pravoslavna Crkva odavno preživela bezduhovna korporacija koja isteruje iz sebe sve pošteno i moralno. Profesor-sveštenik i student Avdij, koji je izbačen iz bogoslovije, navodno su predstavnici dva pola u Hrišćanstvu, a obojica su u stvari bezbožnici i ateisti. Profesor nosi zvanje koje ne postoji u bogosloviji, „koordinator“, kako bi se podvuklo da je on čuvar sistema bezlična i obezličavajuća sila i da mu je u stvari sve potpuno svejedno osim osećanja sopstvene sitosti. Avdij je skeptik za kojeg je Bog samo stanje duše, a objektivno Bog ne postoji (to je gotovo plagijat rasuđivanja Luke iz drame „Na dnu“ Gorkog, samo u još izrazitije intoniranoj ateističkoj varijanti). Autor navodi na misao da bi Hristos ostao istorijsko ništavilo, jevrejski hipik da nije bio razapet. Hristova slava je slava besmislene žrtve, samoubistva na Krstu, odnosno slava Herostrata. Junak romana Avdij bira smrt kao sredstvo samopotvrđivanja: bez nje bi se ispostavilo da je on niko i ništa.
Sada se pojavljuje još jedna interpretacija Hrista – to je Hristos-kosmonaut. U engleskoj Crkvi postoji sekta kojom rukovodi biskup Robertson, upravo ona se naziva „Hristos-kosmonaut“. Zvezda mudraca se interpretira kao kosmički brod, a Hristovo vaznesenje kao vraćanje višim civilizacijama koje su Ga poslale na zemlju.
Mi govorimo o grubim izvrtanjima Hristovog lika, ali ka izmeni Njegovog lika vodi svako dogmatičko odstupanje i zbog toga samo u Pravoslavnoj Crkvi, u njenom liturgijskom bitovanju postoji istinski Hristov Lik. Hristos je srce Hrišćanstva. Ako se Hrišćanstvo uporedi sa drugim religijama mogu se naći određene sličnosti i analogije, ali u njima nema onog glavnog – Hrista, a poznato je da ako se udarac u srce zada tankim i oštrim bodežom, čovek postaje leš, čak i ako na površinu iscuri samo nekoliko kapi krvi.
Spasenje je upodobljavanje Hristu kroz sticanje Duha Svetog. Hristos nevidljivo prebiva u Crkvi, živi u njenom bogosluženju, deluje u njenim Svetim Tajnama, prisustvuje u njenim obredima, u ikonopisu i crkvenim pojanjima. Živeti u Hristu znači biti uključen u život Crkve.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *