СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви
ХРИСТОВ ЛИК СПАСЕЊЕ СВЕТА
Цело Свето Писмо је христоцентрично: Стари и Нови Завет се могу упоредити са два круга, који се налазе један у другом. Христос је центар Старог Завета, ка којем воде, као вектори од периферије, пророчка откривења и храмовне праслике; Христос је центар Новог Завета од којег иду као зраци сунца вечна светлост Јеванђеља и сила благодати. У последњим вековима пред долазак Христа на земљу, у доба када се рађао рабинизам, лик Месије је подвргаван извртању, углавном под утицајем националних утопија, што је довело до трагичног резултата: већина јеврејског народа није схватила и није прихватила Исуса из Назарета. Тамо где се изврће Христов лик изврће се или се потпуно уништава Хришћанство. Спасење човеково је његово преображање по образу Христа, а благодаћу Духа Светога.
Понекад Хришћани постављају питање: “Зар се неће спасти јеретик који је био убијен за Христа?” Али, у свакој јереси и секти је сам Христов Лик фалсификован. За каквог Христа је јеретик дао свој живот? Који Христос може да остави траг у његовој души не визуелно, већ у Духу Светом? За кога је он дао свој живот – за истинског Христа или за своју изврнуту представу о Христу, за лажног христа, који не може бити Спаситељ и Искупитељ? За древне јеретике-докете, који се помињу у посланицама Јована Богослова, Христос је нека космичка сила која је дошла на земљу не у стварном телу, већ у некаквом привидном етерском телу. Ово учење је два најважнија Јеванђељска догађаја – Распеће и Васкрсење – чинило простом сценском представом, и зато је Јован, Апостол љубави, забрањивао чак и да се Хришћани поздрављају са гностицима-докетима као својом браћом и да их примају у кућу. Може ли лик Христа Који је дошао на земљу као позоришна маска да спаси гностика-јеретика, чак и ако он да свој живот за идеју, за таквог илузорног Христа? У апостолска времена је постојала секта евионита, односно “сиромаха”, који су учили да је Христос један од Пророка, којег су родили Марија и Јосиф, и захтевали испуњење свеукупне старозаветне атрибутике и обреда. Да ли је овакав месија могао да спаси од смрти и пакла не само друге, већ и самог себе? За касније гностике Василида и Валентина Христос је био сила Божија, еон, који је дошао у материјални свет да би извео из њега други еон – Софију. О овоме је још у апостолска времена учио први гностик Симон-чаробњак, а у XX веку је старе гностичке заблуде прикупио и проповедао други гностичар – Рудолф Штајнер.
За Талмуд је Исус син прељубе и варалица, за мухамеданце Син Дјеве и пророк који ипак није био распет и није васкрсао: уместо њега је разапет Симон Киринејац, а Христа је Алах узео на небо као пророка Илију; он треба да дође у последња времена како би умро и легао у гроб у Медини поред Мухамеда. У Корану је написано како Алах пита Исуса: “Да ли је Исус говорио да је Бог?”, на шта овај одговара категоричким одрицањем. Мухамед себе пореди са Духом-Утешитељем, Којег је Исус најавио. У теософији, индијској и европској лик Христа је аморфан и различит; за Вивекананду, познатог проповедника јоге, Христос је мит и измишљотина, неки апстрактан уметнички лик; истог мишљења је Јелена Блавацка; Рамакришна и неки други Христа сматрају великим просвећеним човеком на нивоу Буде и Мухамеда, притом очигледно више воле Буду. Кришнаити, иако својатају Христа, издају своје учење за обновљено Јеванђеље. Они уче да је Христос једно од многобројних оваплоћења Кришне. Масовна најезда источњачких окултних система на Европу и Америку је пред индијске и тибетске гуруе поставила задатак да замене Христов лик другим, тамним ликом; тада ће без Христа Хришћанство пасти као тврђава која је експлодирала изнутра и на развалинама ранијих хришћанских храмова рукама самих Европејаца ће бити изграђени будистички и шиваитски храмови.
У XX веку су почеле да се појављују десетине провокативних изјава о наводно нађеним древним рукописима у којима се говори да се Христос школовао на Тибету, да је после Распећа био у несвесном стању, да су Га исцелиле ламе и помогле Му да побегне на Исток где је завршио свој живот: једни указују као другу домовину Христову Тибет, други Бурму, трећи Јапан. Постоји једна јапанска породица која сматра да њен клан води своје порекло од Христа који се оженио Јапанком и чак показује нечији гроб говорећи да је ту био сахрањен Исус.
Индијски брамани су се јаросно супротставили Хришћанству. Апостолска проповед је нашла погодно тле само у Јужној Индији, насељеној дравидским племенима. Жреци древне Индије су применили тактику борбе са Хришћанством која није пошла за руком елити јелинистичког света. Они су Јеванђеље прогласили за неуспелу варијанту будизма и браманизма. Неке Јеванђељске епизоде и приче су услед сложене интерпретације укључене у Будину биографију и ведску митологију. Довољно је погледати ране и касније варијанте Будиног животописа да би се увидела ова тумачења и интерполације (уметања), које личе на закрпе на туђој одећи. Овим методом се користе њихови наследници – савремени гуруи који покушавају да докажу да је њихово учење елитарно и езотерично Хришћанство.
Значајну улогу у извртању Хришћанства је одиграо гностик и манихејац Рудолф Штајнер. За њега је Исус син из брака Јосифа и Марије, при чему се у новорођено дете усељава душа другог, раније умрлог детета Исуса; тако у детету живе две душе (подсетићемо на то да реч “схизофренија” означава раздвојеност, коју болесник субјективно осећа као присуство двају бића у њему): Штајнеров Исус има слабу вољу, он је морално несавршен човек. Под претњама пагана, он је спреман да принесе жртву идолима, односно да се одрекне Бога, и само дубока несвестица га спашава од богоодступништва. У тридесетој години, на Исуса силази Христос – сунчани еон који у себи садржи седам елохима, односно седам космичких духова. Јахве се идентификује са арханђелом Михаилом. За време погребења Исусово тело је пало у пукотину у земљи која је постала његов гроб. Христово Васкрсење у телу не постоји. Васкрс је илузија; васкрсава етерско тело Христово у којем је Он након деветнаест векова поново невидљиво дошао на земљу (1914. године). На отварању атропозофског храма у Швајцарској, где стоје статуе паганских богова, Штајнер је отворено говорио да је мисија његовог живота рехабилитација паганства и ову древну гностичку јерес, тачније, букет јереси, он нам нуди као “истинско хришћанство” и покушава да нас убеди да оно не противречи Јеванђељу и Цркви, већ их само продубљује. Узгред речено, Штајнер је своје главно дело, које је због нечега слабо познато међу савременим антропозофима, назвао “Петим Јеванђељем”; могуће је да се ова књига свесно крије од широког аудиторијума, како се прозелити не би уплашили пре времена. Самог Исуса Штајнер је прогласио за реинкарнацију Заратустре и Буде.
Свој допринос извртању Христовог лика дали су и књижевници. На челу књижевних профанација стоји Ренан, који је у прошлом веку написао књигу “Исусов живот”, а која личи на романтичарски кримић. За ову књигу Ренан је од белгијских масона на поклон добио оловку са златним пером. Због изласка књиге коју је написао овај бивши васпитаник језуита, римски папа је објавио тродневни пост у римокатоличком свету указавши на морални пад рода људског у чијој средини је могла да се појави оваква морална прљавштина. Литерарне традиције Ренана наставио је Михаил Булгаков у свом роману “Мајстор и Маргарита”. Тамо је Христос наивни утописта, безвољни сањар, који не схвата чему учи ни коме се обраћа својим учењем; Христос Михаила Булгакова је немоћан против зла и греха рода људског. Осим бледих и многословних проповеди о апстрактном добру он ништа не може да да. Лик Исуса Христа, којег је Булгаков назвао “Јешуа” је створен као да би по принципу контраста нагласио други лик, лик његовог антипода – Воланда, који је носилац активног добра. Воланд није сатана по хришћанском већ по манихејском схватању: то је кнез таме који кроз зло чини добро. У свом роману Булгаков покушава да неприметно сугерише мисао да је Јеванђеље измишљотина Апостола, односно понавља позицију неоплатоничара Порфирија и еклектичара Јулијана Одступника, који су сматрали да Исус није лош човек, али су Апостоли од Њега направили Сина Божијег. Апотеозу романа представља слика Валпургијеве ноћи која по свом литерарном мајсторству може да се такмичи са Гетеовом Валпургијском ноћи. Постоји једна чудна подударност која наводи на мисао да је роман Михаила Булгакова био написан директно под утицајем демонских сила, а то је чињеница да је Булгаков навео место где се налазио Литостротон, који археолози тада још нису били пронашли испод каснијих грађевина Јерусалима. Археолошка истраживања вршена шездесетих година, за време којих су били откривени каменим плочама калдрмисани двориште и део римског суда из оног времена, потврдила су Булгаковљев опис!
Настављач Булгакова у традицији књижевне романтике на религијске теме, али више не мистичке већ атеистичке обојености је постао писац Ајматов. Муслиман се латио писања о Хришћанству – није ваљда због тога што га поштује више него ислам? Наравно да не. Да се понео тако неваспитано са исламом могуће је да би га задесила иста судбина као Руждија, у сваком случају жестоке поруге од јединовераца; а Хришћани су покусали чорбу коју је он скувао и још су се захвалили не схвативши о чему се овде ради. За разлику од Булгакова, Ајматов није медијум, већ функционер антихришћанских сила. У роману “Губилиште”, он покушава да покаже како је Православна Црква одавно преживела бездуховна корпорација која истерује из себе све поштено и морално. Професор-свештеник и студент Авдиј, који је избачен из богословије, наводно су представници два пола у Хришћанству, а обојица су у ствари безбожници и атеисти. Професор носи звање које не постоји у богословији, “координатор”, како би се подвукло да је он чувар система безлична и обезличавајућа сила и да му је у ствари све потпуно свеједно осим осећања сопствене ситости. Авдиј је скептик за којег је Бог само стање душе, а објективно Бог не постоји (то је готово плагијат расуђивања Луке из драме “На дну” Горког, само у још изразитије интонираној атеистичкој варијанти). Аутор наводи на мисао да би Христос остао историјско ништавило, јеврејски хипик да није био разапет. Христова слава је слава бесмислене жртве, самоубиства на Крсту, односно слава Херострата. Јунак романа Авдиј бира смрт као средство самопотврђивања: без ње би се испоставило да је он нико и ништа.
Сада се појављује још једна интерпретација Христа – то је Христос-космонаут. У енглеској Цркви постоји секта којом руководи бискуп Робертсон, управо она се назива “Христос-космонаут”. Звезда мудраца се интерпретира као космички брод, а Христово вазнесење као враћање вишим цивилизацијама које су Га послале на земљу.
Ми говоримо о грубим извртањима Христовог лика, али ка измени Његовог лика води свако догматичко одступање и због тога само у Православној Цркви, у њеном литургијском битовању постоји истински Христов Лик. Христос је срце Хришћанства. Ако се Хришћанство упореди са другим религијама могу се наћи одређене сличности и аналогије, али у њима нема оног главног – Христа, а познато је да ако се ударац у срце зада танким и оштрим бодежом, човек постаје леш, чак и ако на површину исцури само неколико капи крви.
Спасење је уподобљавање Христу кроз стицање Духа Светог. Христос невидљиво пребива у Цркви, живи у њеном богослужењу, делује у њеним Светим Тајнама, присуствује у њеним обредима, у иконопису и црквеним појањима. Живети у Христу значи бити укључен у живот Цркве.
