NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
ZBOG ČEGA NAS GOSPOD TRPI?
 
Pre svojih Stradanja, besedeći sa učenicima na Jeleonskoj gori, Gospod im je otkrio znake nastupajućeg kraja sveta. Gospod je rekao da će poslednja vremena biti slična stanju roda ljudskog pre potopa. Biblija i Sveti Oci ukazuju na sveopšte odstupanje ljudi od Boga u Nojeve dane. Po rečima Biblije ljudi su postali telo, odnosno bezduhovni (v. 1. Mojs. 6, 3).
Još pre svetskog potopa drugi potop greha i zla, koji je izbio iz dubine pakla, potopio je zemlju. Razvrat, magija, poklanjanje demonima i ritualna ubistva su zemlju pretvorila u hram satane. Čovečanstvo je samo sebe osudilo na pogibelj. Moralna osećanja ljudi su toliko otupela i bila ugušena da su oni čak prestali da shvataju šta je greh. Po rečima jednog Svetitelja, kada se Noj svojim sunarodnicima obratio sa pozivom na pokajanje, ovi nisu znali šta on hoće od njih, za šta treba da se kaju. „Mi živimo kao i svi,“ odgovarali su oni pravedniku. Preporod bez pokajanja nije moguć; zbog toga su ljudi ličili na žive leševe koji su već počeli da trunu. Mi živimo kao svi ni za koga nije bilo opravdanja; vode potopa su sahranile sve u jednom ogromnom grobu. Uzrok opšteg i neizlečivog pada roda ljudskog su bili okultizam i poklonjenje demonima; skriven u magiji i okultizmu, zamaskirano, a ponekad i očigledno, održao se kult satane sa svim svojim ritualima – prinošenjem ljudi na žrtvu i razvratom.
Naše vreme mnogi ljudi smatraju vremenom preporoda religije: otvaraju se manastiri, obnavljaju se i grade hramovi, duhovna literatura je postala dostupna; čak i u takvim oblastima kao što je prirodna nauka i filosofija materijalizam se povukao, ostavivši prostor drugim koncepcijama. Vidimo da je srušena brana koja je dugo zatvarala tok reke, ali nam izgleda da se borba protiv Hrišćanstva nastavlja, samo u drugim oblicima, i savremeni liberalizam postaje nova zavojnica u ovoj iskonskoj borbi. Mi ne želimo da tvrdimo da su za to odgovorne bilo koje partije ili strukture – proces je previše globalan; ovde vidimo satanski plan ne samo u prenosnom, već i bukvalnom smislu ove reči.
Prethodni period je bio totalni napad na Hrišćanstvo nalik na progone za vreme paganskih careva, samo u surovijim i lukavijim oblicima. Milioni ljudi su bili ubijeni za veru, svetinje su razrušene i oskrnavljene. Ovde je dolazilo do sukoba, ne dva pogleda na svet, već dveju vera – vere Hristove i religije satanine. U ovoj hekatombi je kao plamen gorela mržnja prema Bogu, kao da je satana izazvao nebo; nisu tek tako deviza satanskih sekti bile reči „osveta Bogu“, nije tek tako „glavni projektant“ revolucije Marks revoluciju nazvao „napadom na nebo“. Ubijanje monaha i sveštenika, progonstvo u tajgu i logore onih koji su otvoreno išli u crkvu, pretvaranje hramova u klubove, gde su se pokazivale antireligijske predstave, i u javne toalete, a manastira u zatvore i mesta isleđivanja – to više nije sociologija i filosofija, već demonizam. Genocid protiv svog naroda, pritom najboljeg dela naroda, obavljen uglavnom rukama zločinca i sadista je neshvatljiv ako se isključi glavni akter – satana.
Desili su se progoni kojima nema ravnih u istoriji roda ljudskog i sva je zemlja bila natopljena krvlju ljudskom. Ti progoni su dali kako odstupnike, tako i Mučenike za Hrista. Grub i primitivni materijalizam nije iz ljudskih srca mogao da iskoreni veru. Čoveka nije trebalo uništiti fizički već kao religijsko-moralnu ličnost, i zbog toga su mračne sile, smatrajući da je prva faza borbe završena, prešle na drugu. Njihova nova taktika je da se ostave stari i da se, čak, ponovo sagrade hramovi od kamena i cigle, ali da se razruši unutrašnji hram ljudskog srca, kako bi se čovek pokazao nesposobnim da primi onu blagodat koju je dobijao u Crkvi kroz Svete Tajne, a za vreme progona na ruševinama hramova, gde su se Hrišćani tajno sabirali na molitvu. Hramovi su ležali u ruševinama pretvoreni u gomilu kamenja. Nasilje, čak i smrt, nisu mogli da razruše i razbiju kao dijamant čvrst duhovni kamen ljubavi Hrišćana prema Hristu.
Sada brana ideološkog diktata i ateističke cenzure kao da je skinuta, ali se zajedno sa bujicom vode na zemlju obrušila i bujica blata i krvi. Pod maskom slobode veroispovesti sjedinjenom sa slobodom od morala počeo je očigledno da se pomalja isti onaj crni lik „religije satane“ sa svojim kultom seksa i krvi. Pornografija je bukvalno preplavila knjižare i televizijske ekrane; umetnost – ova intima ljudske ličnosti, jezik njene duše – postala je u suštini ako ne direktni satanizam, onda preludij za njega.
Može nam se reći: „Niko ne primorava ljudsku volju, ko vas tera da čitate knjige i da gledate slike koje vam izgledaju razvratno! Neka svako bira hranu koju će da jede! Cenzura je nasilje nad čovekom, neka cenzura bude njegova sopstvena volja.“ Ali, to je laž. Sloboda od morala se pretvorila u nasilje nad moralom. Prljavština seksa čoveka dočekuje gotovo na svakom koraku: televizor je pustio svoje pipke do najudaljenijih naselja, čak i do kosmosa i okeanskog dna; ljudima je nametnut jedan isti program koji se globalno ostvaruje, čovek nema gde da se sakrije od njega. Umetnost je zasnovana na saosećanju, na uključenosti u emocionalni svet junaka, zbog toga razvrat počinje od samog detinjstva. Tamo gde su se ranije šarenili plakati sa pozivom da se sagradi komunizam, pojavili su se drugi plakati sa slikama, eufemistički govoreći, obnaženih devojaka. Ne videti ovo znači ići ulicom vezanih očiju; zaključali su nas u javnu kuću i govore: ako vam se ne svića, vi zamislite da ste u vrtiću.
Drugi kult je kult ubistva i krvi. Sa naslovnih strana knjiga nas gledaju gangsteri sa pištoljima u rukama, ubice sa maskama, žrtve koje krvare i tako dalje. Pored njih leže knjige sa prikazima demona, uputstva za praktičnu magiju, astrologiju, istočnjački okultizam; sve to čini jedan nedeljivi koloplet demonskih sila i energija; svet to je neraskidivo međusobno povezano, čineći jedan zmijarnik. Pre nekoliko godina na ovom mestu su ležale knjige takozvanog „naučnog materijalizma“, sada su one nestale, kao da je ovo staro oružje otpisano i zamenjeno novim. U hramu se odvija bogosluženje, predviđa se izgradnja novih crkava. Naravno, nama Hrišćanima je to drago, ali nas uznemirava jedna okolnost. Crkva je mesto bogoopštenja, osvećivanja ljudske duše, ozarenja ljudskog srca blagodaću; bez ovoga će hram postati nadgrobni spomenik iz prošlih vremena. A ljudi razvraćeni pornografijom i seksom kao da imaju paralizovano srce – nesposobno da primi bilo šta duhovno. Nije tek tako Crkva za glavne grehove smatrala ubistvo, preljubu i razvrat; ona je ljudima davala dugogodišnje epitimije da bi oni imali mogućnost da se postepeno kroz pokajanje očiste od ovih grehova. Prepodobni Jovan Lestvičnik primećuje da se blud ne naziva prosto grehom, već padom. Kao što čovek koji padne na zemlju nije u stanju da hoda, već leži u blatu dok se ponovo ne podigne na noge, tako je i čovek koji je pao u blud nesposoban za duhovni život dok ne prinese dugotrajno i teško pokajanje. Ljudi, razvraćeni literaturom, video-filmovima, uličnim plakatima koji reklamiraju seks, će – došavši u hram – stajati kao leševi ako ne prinesu pokajanje; a pokajati se znači suprotstaviti se ovom duhu greha i truležnosti. Ali se na to malo ko danas odlučuje.
Čovek ima neprijatelja u svojoj sopstvenog grehovnosti, i zbog toga većina ljudi pokušava da naće kompromis: da se ne bori do kraja sa grehom, već da postavi sebi izvesnu formalnu granicu greha, odnosno da bludi očima, srcem i dušom uzdržavajući se od greha na delu. Međutim, kao prvo, takva granica je previše krhka i nepouzdana, kao drugo, Bog želi ljudsko srce: Daj mi, sine, srce svoje, govori Duh Sveti kroz proroke (Prič. Sol. 23, 26). Blago čistima srcem, kazao je Hristos u propovedi na gori. Srce oskrnavljeno slikama razvrata, ili još gore, koje se toliko naviklo na takve slike da ih više ne doživljava kao greh već kao nešto normalno i sasvim uobičajeno, odnosno srce koje nije započelo pokajanje, ličiće na kamen koji kvasi kiša blagodati, ali on od toga ne postaje cvetnjak. Ovakav čovek doživljava bogosluženje samo sa duševne strane, ne kao očišćenje i osvećenje duše, već kao određene emocije koje se stvaraju atmosferom u hramu, pojanjem i tako dalje.
Mračna sila kao da govori: mi ćemo u čovekovu venu da ubrizgavamo injekcije otrova, a zatim, ako želi, možemo da ga pustimo da ide po bolnicama. Gospod je rekao da, stajući na molitvu, treba da oprostimo svima onima koji su nas uvredili: milosrđe prema ljudima nam otkriva milosrđe Božije, a kult ubistava čoveka iznutra čini životinjom .to nije samo kult sile već i kult naslađivanja nasiljem. Rimska gomila je tražila neprestano još više i više hleba i krvavih igara. Ljudska krv koja se lije sa televizijskih ekrana i stranica kriminalističkih romana ne samo da ne izaziva odvratnost već kao da je postala pikatnan začin savremene kuhinje. Kako čovek koji je sa žudnom radoznalošću i tajnom nasladom gledao ubistva, mučenja i predsmrtni ropac, može da dođe u hram i da se moli Bogu Čije je ime Ljubav?! Razvraćeno i surovo srce ne može da voli Boga, a suština i snaga vere je ljubav između duše čovekove i Boga.
Kod nas se otvaraju manastiri koji treba da budu „srce“ Hrišćanstva; „manastir je crkva u Crkvi“, rekao je jedan od Otaca. Monaštvo je odricanje od sveta i posvećivanje sebe Bogu; monaštvo treba da sačuva kao dragocenost ono što svet gubi: molitvu, čistotu srca, tihovanje i duhovno iskustvo. Liberalizam, „religija kompromisa“ želi da pruži svoju ruku i na manastire. Sveti Oci govore da je najuzvišenije delanje na zemlji – molitva srca, ona je sila koja se suprotstavlja razornoj demonskoj sili, ona je svetlost koja obasjava svet. Svet postoji dok postoji molitva.
Liberalizam koji je čoveka stavio na mesto Boga želi da ubije duh monaštva, ostavivši njegovu spoljašnju formu.
Dok su se za vreme progona manastiri podvrgavali prvim i najtežim udarcima sada manastire neki žele da pretvore u dobrotvorne ustanove, odnosno da osujete i odvuku monahe od glavnog tihovanja i molitve. Stvara se nova vrsta manastira koji liče ili na rimokatoličke redove ili na društvo milosrdnih sestara koje rade za Crveni krst.
Ako se pogledaju rezultati takvog monaškog dobročinstva vidi se da su oni ništavni, ali ovo daje mogućnost da se od manastira napravi svojevrsna reklama, odnosno suprotno od onoga šta manastir treba da bude, tj. da se monasi dovedu pred televizijske kamere. Monasima se sugeriše da oni treba da čine dobro, ali se pritom veštački prećutkuje da se ovde više zamenjuje nižim, onim što sa istim uspehom mogu da čine i mirjani; onim što ne odgovora monaškim zavetima. Monasi postepeno gube molitvu i pretvaraju se u mirjane koji nisu odeveni u minisuknje i farmerke nego u mantije. Prepodobni Isaak Sirin je govorio: „Ako radi dela milosrđa monah treba da ostavi molitvu i tihovanje, neka propadnu takva dela“. Monah koji se bavi svetovnim poslovima neće pomoći svetu, već će na kraju krajeva sam postati deo tog sveta, a često – ruglo sveta. Monasi, a naročito monahinje, su cvetovi koji mogu da rastu samo u staklenoj bašti, odnosno u izolaciji od sveta; ako se razbije staklo na staklenoj bašti hladnoća će uništiti cvetove.
Liberalizam ne shvata šta je molitva: za njega je monaški život egoizam. Međutim, monasi nose u sebi (ili bi trebalo da nose) glavnu težinu borbe sa demonskim silama, za koju svet ni ne zna. Molitva nije psihoterapija i nije autosugestija, kako to voli da objašnjava bezduhovni svet, već ona sila koja zadržava, koja demonima, po rečima Otkrivenja Jovanovog, ne dozvoljava da se otkinu sa lanca (v. Otkr. 20,13), odnosno sila blagodati. Može li biti većeg dara ljudima od one radosti koju oni osećaju ulazeći na manastirsku kapiju, gde su sama zemlja i vazduh osveštani molitvom kao sunčevim zracima; može li iko da donese ljudima veću korist od onoga ko se moli Bogu u oltaru svog srca za opraštanje grehova roda ljudskog? Ta, jedan istinski molitvenik može da promeni tok ljudske istorije!
Prepodobni Arsenije Veliki je izbegavao ljude, i čak je i nekim monasima zbog toga izgledao nedruželjubivo i surovo, ali je on u keliji činio najteže delanje, slično samospaljivanju – molitvu za svet, i Gospod je po njegovim molitvama pomilovao Vizantiju kao u vreme proroka Jone Niniviju: zemljotres koji bi uništio čitave oblasti, kako je bilo otkriveno kasnije egipatskim Ocima, nije se dogodio zbog ovog velikog podvižnika. Zamislimo da vojnicima koji treba da brane zemlju od užasnog, strašnog i neumoljivog neprijatelja neko predloži da ostave oružje i da se bave drugim poslovima – da sade krompir ili prave čizme. I ovo je potrebno i neophodno, ali za to postoje vrtlari i obućari, a ne vojnici čiji je posao da po cenu svoje krvi štite zemlju. Satanska sila je nalik na čudovišnu radijaciju koja se širi svetom, a molitva, naročito monaška molitva, pregrada je ovoj smrtonosnoj nevidljivoj reci. Duhovno slepi ljudi ponavljaju: „Onaj ko se osami i u samoći se moli, živi ustvari za sebe“; oni tako govore zato što su oni sami „telo“ i dobro i zlo shvataju telesno.
Monaštvo ima za svoj početak i primer Jovana Krstitelja koji je živeo u pustinji i Jovana Bogoslova koji je život provodio u molitvi i sazrcanju. Prvi je nazvan „najvećim od rođenih od žena“, drugi „voljenim učenikom Gospoda“. Oni su sačuvali svoja srca u čistoti, to je bio njihov glavni podvig; zbog toga su se njihova srca pretvorila u nepresušne izvore duhovnog mira – blagodati koja se po njihovim molitvama izlivala na svet.
Monasima se govori: družite se sa ljudima, propovedajte, idite po selima sa duhovnim pesmama, vodite sporove sa sektašima, negujte bolesnike, vaspitavajte decu i za to vreme se molite, odnosno, budite blagočestivi mirjani, samo ne budite opterećeni porodicama, a u svemu ostalom budite slični njima.
Prepodobni Isaak Sirin piše o tome da će svet služiti monahu ako on bude prebivao u molitvi, a danas se čuje: kaluđeru, služi svetu. I u svetu se ljudi mogu moliti i činiti dobra dela, ali će to biti drugi nivo molitve. Molitva tihovatelja liči na plamen koji dostiže do neba; molitva monaha koji se druži sa svetom liči na slova napisana na od brisanja izbledeloj i izgrebanoj dasci; u njegovoj duši jedni utisci neprekidno padaju preko drugih. Um ovakvog čoveka strasti kolebaju kao naleti vetra uzburkanu površinu mora. Monah na postrigu daje obećanje da će slediti puteve drevnih monaha; njihov put je bio osamljivanje i tihovanje.
Ako oslabi monaška molitva, otvoriće se ona zjapeća duhovna praznina koja se ne može ispuniti ni najboljim svetovnim delima. Manastiri koji izgube duh podvižništva i molitve ne mogu duhovno da uteše i preporode čoveka. Pred nama je primer zapadnih manastira, gde se organizuju ne samo bolnice, već i posebne škole za buduće političare i ženske košarkaške klubove. U ranijim vremenima bili su uništeni manastiri, sada se grade zidine, ali se uništava duh samog monaštva. Čovek koji dolazi u manastir ne vidi molitvenike koji svetle unutrašnjom svetlošću, već dobre ljude zaokupljene dobrim delima, koje je sretao i u svetu.
Sveti Oci unutrašnju molitvu nazivaju najvišom naukom i umetnošću nad umetnostima, nebom koje se nalazi u čovekovom srcu, Božanskom ljubavlju, anđeoskom lepotom, zvezdom-vodiljom, koja blista u mraku noći, izvorom žive vode koja teče u čovekovom srcu, pesmom nad pesmama, večnom radošću, životom srca, vaskrsenjem duše pre opšteg vaskrsenja mrtvih, blagom skrivenim u čovekovom srcu, nebeskim vinom koje veseli dušu, ognjenim mačem upravljenim protiv satane, tvrđavom vere, tvrđavom koju vrata pakla ne mogu da pokolebaju, predivnim vrtom rajskih cvetova. Svet, ne znajući i ne poznavajući tajnu ove molitve, molitvu smatra privatnim poslom poput auto-treninga, u svakom slučaju ne središtem čovekovog duhovnog života, već psihičkim raspoloženjem radi lakšeg ostvarenja dobrih dela. Ova dobra dela koja postaju cilj po sebi posmatraju se nezavisno od unutrašnjeg stanja čovekovog srca i postaju ekvivalent čovekove moralnosti, a tačnije rečeno – mera njegove „svetosti“.
Mi ne negiramo telesno milosrđe, ali njega može da čini ne samo Hrišćanin, već i musliman, Jevrejin, paganin i ateista, iz različitih pobuda i motiva. Podvig monaha je u tom smislu neponovljiv i nezamenjiv bilo kakvim radom. Sveti Grigorije Palama uči da podvig isihije (tihovanja) jeste sticanje tavorske svetlosti. On piše o večnim životvornim Božanskim silama i energijama koje se izlivaju u svet iz nedara Božijih i pokazuju svetu kao duhovna svetlost, kao večni život, kao mističko bogopoznanje, kao dejstva i atributi Boga. Čovek koji se bavi unutrašnjom molitvom postaje karika, kroz njegovo srce prolazi i svet osvetljava ova netruležna predvečna svetlost. Zbog toga su Sveti Oci kazali: „Anđeli su svetlost monasima, a monasi su svetlost svetu.“ Kada monah preuzima na sebe svetovne obaveze i brige, ispunjava svoje srce čulnim slikama usled susreta i razgovora, on gubi glavno blago – molitvu; njegovo duhovno oko se okreće od Boga ka svetu; duh postaje mrtav, i srce postaje hladno i čvrsto kao kamen. Po rečima jednog oca monah bez Isusove molitve je leš koji razjedaju crvi (odnosno strasti). Đavo je spreman da pomaže u spoljašnjim delima, samo da um monaha odvuče od molitve. Prepodobni Nifont Carigradski je govorio o tome da će monasi graditi kuće koje mogu da se takmiče sa kneževskim dvorcima, a Nil Mirotočivi i Simeon Novi Bogoslov upozoravaju monahe na opasnost preteranog bavljenja naukom i filosofijom: od ovoga se Božanska svetlost zamenjuje svetlošću ljudskog uma. Manastiri gde monasi ne upražnjavaju neprestano Isusovu molitvu liče na ugašene vatre u čijem pepelu jedva da svetlucaju iskrice uglja.
Ako se monaštvo, koje se danas preporađa, ne bude okretalo ka duhovnom iskustvu istočnog monaštva, već ka predstavama i pojmovima savremenog sveta, ono neće u sebi nositi istinu, već laž i protivrečnost. Jedna od velikih pobeda demona je stvaranje novog tipa monaštva – spoljašnjeg monaha koji se bavi svime izuzev Isusove molitve. Čovek u manastir dolazi iz sveta natopljen njegovim duhom i predstavama kao vodom, sa raslabljenom voljom, sa gordošću uspaljenom kao gnojno žarište, sa smradnom prljavštinom grehovnih sećanja, s otrovanim srcem, na čijem dnu su se kao zmije sklupčale njegove strasti. Čoveku predstoji teška borba sa demonom i sa sobom, on treba ponovo da se rodi. A ubeđuju ga da treba istovremeno da služi i Bogu i ljudima, navode primer Prepodobnog Sergija Radonješkog, koji je mirio knezove, Jovana Zedaznijskog sa učenicima koji su kao monasi došli u Gruziju da bi učvrstili Hrišćanstvo i borili se sa mazdeizmom, Amvrosija Optinskog koji je od ujutru do uveče primao ljude. Ovo je isto to i uporediti bebu sa iskusnim vojnikom i poslati dete koje još puzi po podu u rat. Pritom se prećutkuje najvažnija činjenica da su Jovan Zedaznijski i „sveruski učitelji“ Prepodobni Serafim Sarovski i Prep. Amvrosije Optinski, i drugi starci čitav svoj život proveli u manastiru i pustinji i da su tek pošto su stekli bestrasnost i veliku blagodat Božiju otvorili vrata kelije, izašli iz pustinje i zatvora, i to ne po svojoj volji, već po otkrivenju Božijem.
Mladom monahu predlažu da počne od onoga čime su završili Prepodobni Serafim Sarovski i Jovan Zedaznijski. Neki monasi odmah osećaju laž i svoju nedoraslost takvom životu; njima izgleda da su pozvani na pir, a umesto trpeze pred njih su stavljene činije pune peska; naprotiv, druge, neiskusne monahe misao o tome da su oni maltene spasitelji naroda i poređenje sa drevnim podvižnicima koji su obraćali u Hrišćanstvo čitave gradove i sela dovodi u stanje raspaljene gordosti; poziranje u ulozi novih prosvetitelja odgovara njihovim sopstvenim strastima. Ovde je umesto smirenja – osnove monaškog života – u dubini njihovih srca đubrište gordosti i nadmenosti.
Jedan otšelnik je učeniku koji je želeo da ide u svet da uči ljude, odgovorio: „Ne može u svojoj ruci da nosi otrov čovek sa posečenim dlanom.“
Ovde može da se rodi neki duhovno-religijski materijalizam, gde se vrednost ljudskog života određuje zbirom spoljašnjih dela, koji se meri merom poput čelika ili uglja.
Obratimo se za nas najvišem autoritetu – Božanskom otkrivenju – Bibliji. U Knjizi Izlaska se govori o tome kako je Mojsije vodio Izrailjce u obećanu zemlju. Na obali Crvenog mora stigla ih je faraonova vojska: konjanici u čeličnim oklopima i kočije sa strelcima naoružanim strelama i kopljima. Faraon je smatrao da je nepobediv: pod udarcima njegove vojske rušili su se i padali gradovi i tvrđave kao kolibe od pruća i granja. Izgledalo je da je izrailjski narod osuđen na propast: pred njim je bio morski bezdan, a iza faraonova vojska kao vatrena lavina… I Gospod upita Mojsija: Što vičeš k Meni? (2. Mojs. 14,15). Mojsijeva usta su ćutala, ali je njegovo srce ćuteći vapilo ka Bogu i ova nema molitva, u kojoj je on od boli cepao ne svoju odeću već srce, stigla je do neba. Nije proročki dar Mojsijev već unutrašnja molitva, koju niko od ljudi nije čuo, učinila čudo: more se razdvojilo, njegovo dno je postalo kameni put za Izrailjce, zatim su se talasi spojili kao usne i morski bezdan je postao grob za Egipćane.
U pustinji je put Izrailjcima pregradio narod koji se zvao amalićanski. Mojsije nije želeo da ratuje sa njima, jer su oni bili Lotovi potomci, međutim, Amalićani su bili neumoljivi. Počela je bitka. Mojsije se popeo na uzvišenje i podigavši ruke pogruzio se u molitvu. Kada se Mojsije molio pobeđivali su Izrailjci, kada je prekidao molitvu i zbog umora spuštao ruke navaljivala je vojska Amalićana. Druga dvojica vojskovođa Izrailja, Isus Navin i Or, shvativši da ishod bitke ne odlučuje mač, već molitva stadoše pored Mojsija i počeše da pridržavaju njegove ruke. Sveti Oci su ovde videli simvol demonske sile, koja se može pobediti samo molitvom koja izlazi iz dubine srca. Gasi se monaštvo i za demonsku silu više nema prepreka. To što monasi gube unutrašnje duhovno delanje Isusove molitve i prelaze od duhovnog ka duševnom jeste jedna od pobeda demona.
Veliku snagu ima Božanska Liturgija, zbog toga demon preduzima sve mere kako bi ljudi otišli iz hramova praznih ruku. Mnogi sveštenici ne samo da ne pozivaju verujuće da se pričešćuju, već im čak zabranjuju da se često pričešćuju, iako su se u drevnoj Crkvi pričešćivali svi koji su na Liturgiji bili prisutni osim onih koji su bili pod epitimijom. Posle Krsne Žrtve, pričešćivanje je drugi po veličini dar Božji ljudima, a sveštenoslužitelji bez ikakve osnove lišavaju svoje parohijane izvora besmrtnosti koji je otvoren svim Hrišćanima. To je jedna od najopasnijih predrasuda koja se ukorenila u Crkvi.
U hramu se čovek sreće sa još jednom čudnom pojavom čitanjem za pevnicom koje liči na razbrajalicu, kao da čitač juri i trči po stranicama knjige žureći da što pre, kao do finiša, stigne do reči „amin“. Pravoslavna Crkva ima neprocenjivo blago: bogoslužbene tekstove, sveštenu himnografiju neprevaziđene dubine i lepote. I smisao molitava, lepota crkvenog jezika – sve nestaje u nekakvom nejasnom zujanju koje liči na jezik. Čovek koji stoji u hramu ili se moli u sebi, odustavši od pokušaja da bilo šta shvati, ili se premeće s noge na nogu od dosade, ili zajedno sa takvim čitačem nestrpljivo čeka kraj službe. Šta bi mogao da shvati učenik kada bi učitelj u učionici govorio tako brzo? Pedagog, čtec i lektor treba da izuče tehniku govora, a ovde se niko ne brine da nauči čitača da barem jasno i razgovetno čita. Liturgija Pravoslavne Crkve je jedno od njenih najvećih duhovnih bogatstava, a zbog lošeg čitanja bogoslužbeni tekstovi ostaju nerazumljivi za narod.
Stvari ne stoje bolje ni sa pojanjem. Umesto drevnih motiva koji su u duši rađali pokajnička osećanja ili zahvalnost Božanstvu punu sveštenog straha, pod svodovima crkve se često razležu operske melodije, koje ne deluju na duh već na strasnu dušu, uzbuđuju je, pružaju joj estetsku nasladu nalik na svetovnu umetnost, ali je lišavaju glavnog – pokajanja i molitvene usredsređenosti. Što se tiče lošeg pojanja, ono takođe odvlači od molitve, ali umesto estetske naslade u duši izaziva ozlojeđenost i razdraženost.
U nekim hramovima prodaja prosfora i sveća traje u toku čitave službe i obavlja se u hramu. Pored svećnjaka je uvek neko komešanje, koje podseća na udaranje talasa, a pošto hram obično ima dobru akustiku, ova buka prodire u čitav prostor hrama, odvlačeći ljude od molitve. U Starom Zavetu je napisano da se kamenje obrađivalo i tesalo poizdalje od hrama kako se udarac čekića ne bi čuo na mestu posvećenom Bogu. U Novom Zavetu je napisano kako je Gospod bičem isterao trgovce iz hrama. On nije zabranio žrtve, ali je zabranio da se prodaju u svetilištu nazvavši Hram – „domom molitve“. Molitva je nevidljiva borba sa đavolom. Makarije Veliki piše da u ovoj bici duša ne samo da se brani molitvom, već i sama nanosi udarce. Đavo navodi naročita iskušenja na čoveka za vreme molitve u hramu, kako bi mu ukrao dragoceno vreme kada može da dobije oproštaj svojih grehova i veliku milost od Boga.
Već je primećeno da je većina čudotvornih ikona naslikana u starom ikonopisnom stilu. Ovih likova, potamnelih od vremena, demon se plaši više nego svetovno lepih lica, koja su naslikali savremeni ikonopisci. Tamo kroz ikonu sija duh, a ovde duševnost, istančana čulnost. Drevne ikone su okružene poljem nevidljive sile, koju bez obzira na to srce može da oseti. Ikonopis, kada se odvoji od Predanja, obično prelazi ili u mističke apstrakcije ili u religijsku liriku koja može da izazove različita osećanja, ali ostavlja dušu nepreporođenom. Ikone necrkvenih umetnika (na primer Vrubelja) nose u sebi skriveni demonizam; iz njih kao da se izliva težak duhovni mrak; narušavanje crkvenog Predanja, takođe, predstavlja pobedu satane.
U Svetinju nad svetinjama Jerusalimskog hrama prvosveštenik je mogao da uđe radi molitve samo jednom godišnje; oskrnavljenje Svetinje nad Svetinjama je za narod bila veća tragedija nego rušenje samog Jerusalima. Od oltara započinju silazni i uzlazni talasi istorije; od svetosti oltara treba da počne preporod naroda. Sabornim pravilima je ulaz u oltar zabranjen mirjanima i samo je car kao miropomazanik i predstavnik verujućeg naroda mogao da uđe u oltar kako bi prineo molitvu za narod. Oplakujući pad Jerusalima prorok je rekao da je oltar pretvoren u ostavu za povrće; a starozavetni hram je samo praslika, senka novozavetnog hrama. Šta očekuje Hrišćane koji se bez strahopoštovanja odnose prema najvećoj svetinji na zemlji – oltaru, gde nevidljivo prisustvuje sami Bog! Svetinja je kao oganj, ona može da greje i da svetli, ali takođe može da spali i da sažiže. Ne sme se zaboraviti da poruga svetinje ulazi u ritual crne mise. Đavo pokušava da osvoji nove duhovne prostore.
Crkva ima svoje sveštene simvole; demon stvara svoje magijske znakove i želi njima da zameni crkveni jezik. Šesti Vaseljenski Sabor je zabranio da se Bog prikazuje alegorijski; u poslednje vreme su počele da se pojavljuju alegorijske slike na kojima se Bog prikazuje znacima koji su pozajmljeni od kabalista i drugih tajnih mističkih sekti. Ova hristijanizovana kabalistika se naziva „intelektualnom ikonom“, odnosno Crkva se deli na elitu – intelektualce, i neznalice – gomilu. Alegorijski znaci koji imitiraju ikonu kod čoveka stvaraju novi tip religijskog mišljenja. Umesto uključivanja u molitvu kroz ikonu on počinje da zamišlja Bog pod vidom alegorija i geometrijskih figura. Ovde se u Crkvu ubacuju tajnopisi gnostika koje su drevni Oci nazivali „prvencima satane“ (Polikarp Smirnski o gnostiku Kerinfu).
Svaki modernizam je korak od Crkve u stranu ili ka pozorištu ili ka paganskom hramu. Zbog toga je modernizam put ka samouništavanju Crkve. Liberalno Hrišćanstvo je religija kompromisa: ono traži kompromis ne samo među hrišćanskim veroispovestima, već između Hrišćanstva i budizma, između Hrišćanstva i šivaizma. Ono pokušava da razori Hrišćanstvo iznutra, da uništi Hrišćansku dogmatiku i da stvori maglovitu, amorfnu religiju koja se gordo i zvučno naziva religijom „poštenih ljudi“ sa jedinim pozivom da se ljudima čini dobro. Ovo je tajna želja da se čovek otarasi Boga, prividno ostajući Hrišćanin. Obično je ovo religija humanista, koji vole da govore o dobru, ne čineći dobro i koji žele da izgledaju kao prijatelji roda ljudskog, kojima je. međutim, tuđe sve osim sopstvene sitosti i častoljublja. Ipak, takva religija ponekad ima svoje podvižnike kao što su na primer doktor Švajcer ili mati Tereza, koji su samopožrtvovano služili onome što bismo mi nazvali kultom stradajućeg čoveka. Monahinja Tereza je skupljajući umiruće na ulicama Kalkute govorila: „Želim da čovek umre sa ljudskim dostojanstvom“; ali, ipak, Hrišćanstvo vidi dostojnu smrt u pokajanju i molitvi, svepraštanju i nadi u milosrđe Božije. Mati Tereza je dostojnu smrt videla u drugom: da čovek na umoru pred smrt bude opran i da umre u čistoj posteljini, a ne na kamenju na ulici.
Švajcer, protestantski prezviter i teolog se molitvom bavio svega nekoliko minuta, a sve ostalo vreme je poklanjao bolnici gubavaca. Ovde su apsolutizovane ljudske vrednosti i umanjen značaj prvorodnog greha, dakle, neophodnost pokajanja i duhovnog preporoda. Ikona humanista je empirijski čovek; njihova deviza je „čovek – kako to božanski zvuči“. Takva religija se bazira na ljudskim snagama i osećanjima, u njoj se, razume se, ne odbacuje vera u postojanje Boga, ali se psihološki na mesto Boga stavlja i svojevrsna apstrakcija čovečanstva. Ovaj liberalizam je pripremio epohu prosvećenosti i nastavlja da priprema teren za agnosticizam i materijalizam, jer čovek može da odbaci Boga kao ideju i pogled na svet i isto tako da služi rodu ljudskom.
Postoji određena sila imena, ne u smislu kabale gde je imenima data magijska vlast i gde ona služe za zaklinjanje duhova, već kao izvesna asocijativna veza, polje zajedništva i znak nama neobjašnjivog dejstva. Setimo se s kakvom upornošću su imena svojih vođa u svest naroda usađivali protivnici Hrišćanstva. Gradovi, ulice, parkovi i fabrike su bili obeleženi ovim imenima kao žigovima. Ona su se šarenela na zidovima zgrada i raskrsnicama. Zbog čega je ovo bilo potrebno? Zbog toga da bi se stvorio oreol veličine ovim ljudima? Delimično je tako.
Ali, osim toga, ovde je skriven demonski ritual. Mesto koje nosi neko ime stiče vezu sa ovim imenom. Kada su se u našim gradovima promenili nazivi nekih trgova i ulica učinilo nam se da je počelo lakše da se diše, kao da je sama atmosfera postala nekako drugačija.
Mi imamo svete ikone koje nam pomažu da stupamo u vezu sa duhovnim svetom. Demoni takođe imaju svoje prikaze, to su talismani i amajlije povezani sa magijom; prikazi čudovišta, portreti ljudi koji su služili satanskim planovima. Ova lica treba da se urežu u čovekovo sećanje i dušu i kao da se zapečate na njima.
Postoji još jedna vrsta ritualnih prikaza – to je obnaženo ljudsko telo. Ovde postoji nešto više nego što je to naprosto seks. Nagota je simvol gubitka blagodati. Posle pada u greh praroditelja nestala je odežda Božanske svetlosti koja ih je okruživala i oni su videli da su nagi. Karakteristično je da su se paganska božanstva u Haldeji i Egiptu, Grčkoj i Japanu prikazivala nagima.
Crna misa, satanistički rituali, zborišta čarobnjaka su od svojih učesnika zahtevala da prinose demonima zaklinjanja i molitve zbacivši sa sebe odeću. Karakteristično je da se anđeli uvek prikazuju u svetloj odeći, a demoni nagi. Religija seksa krči put religiji satane.
Mošti Svetih predstavljaju veliku svetinju za Hrišćanina. Duh Sveti, spajajući se sa ljudskom dušom, osvećuje i njegovo telo, kao što od mira miriše i posuda u kojoj se ono čuva. Greh je crni žig demona ne samo na duši grešnika već i na njegovom telu. Telo grešnika toči duhovni smrad. Zanimljivo je da se pored crkve grade grobnice, koje se nazivaju panteoni, odnosno hramovi svih bogova u kojima se sahranjuju ljudi koji su se proslavili u istoriji, ali su često daleki od Boga i nikada nisu prekoračili crkveni prag.
Zbog čega se ovi ljudi sahranjuju pored crkvenih zidina?
U starom Rimu su prikazi i amblemi paganskih bogova svih zemalja i provincija bili skupljeni ispod svodova panteona. Idoli su mirno živeli zajedno, ali panteon nije mogao da podnese jedno – istinitog Boga. Zbog čega ljudi koji su ravnodušni prema Crkvi nose ostatke svojih heroja blizu zidina hrama i nazivaju njihove grobnice karakterističnim, ali zloslutnim imenom „panteon“? – Zbog toga što pored hrama Slave Božije žele da stvore hram ljudske slave. U prošlom veku je na inicijativu filosofa Kanta bio napravljen kalendar paralelan crkvenom kalendaru gde su umesto Svetih bila navedena imena istaknutih pisaca, vojskovođa, državnih poslenika i tako dalje, radi njihovog poštovanja i proslavljanja. Svet kao da govori: „Gledajte, evo naših svetaca“.
Magija je vezana za groblje. Postojali su magijski rituali koji su se mogli odvijati samo na paganskim grobljima. Najizrazitiji ritual sahranjivanja u svetskoj istoriji ne predstavljaju piramide – grobnice faraona, koje se kao stene uzdižu u pustinji, već moskovski mauzolej. Liderstvo, kult nadljudi u stvari predstavlja „demonsku teokratiju“. Vođa nastupa ne samo kao veliki političar već i kao nepogrešivi ideolog sličan proroku, čijim rečima gomila mora da veruje. Zbog toga je ne samo kod Egipćana, Vavilonaca i Inka, već takođe i u „komunističkim“ zemljama nastao naročiti kult poklonjenja grobnicama.
Gotovo u svim „komunističkim“ zemljama je bio izgrađen mauzolej, gde je umrli vođa kao mumificirani faraon trebalo stalno da bude sa narodom kao „čuvar“ svoje zemlje. Kinezi su išli na poklonjenje na grob Džingiskana i prizivali njegov duh; muslimani su gradili grobnice kalifima koji su se proslavili svojim pobedama. Buhara i Samarkand su svojim pokroviteljem smatrali Tamerlana, a vreme njegove vladavine – zlatnim vekom. Fašistička elita je posećivala grob cara Fridriha Barbarose radi meditacije. Kad bi se skupila sva krv koju su ovi ljudi prolili u svom životu, ona bi kao nabujala reke, poplavila njihove grobnice i piramide.
U žitijima Svetih se govori o tome da demoni obitavaju u paganskim hramovima i čine čuda preko idola. Apoteoza (svečana kremacija) rimskih careva bila je praćena pojavama natprirodne satanske sile koja je zapanjivala maštu gomile.
„Oboženi“ carevi-žrečevi su se smatrali pokroviteljima imperije. Hrišćani su odbijali da uznose počasti kipovima cezara, zbog čega su mnogi od njih platili životom. Jedan od oblika poštovanja heroja je postao rašireni običaj da se pali vatra koja je zloslutno nazvana „neugasivi oganj“, zloslutna zbog toga što je u Jevanđelju napisano: Crv njihov neumire i oganj se ne gasi (Mk. 9, 44, 46, 48).
Vatra je kao svešteni simvol gorela u hramovima zoroastrijanaca-ognjepoklonika. Narodi Kavkaza su naročito dobro upoznali i iskusili u svojoj istoriji šta sa sobom donosi ova religija ognja. Sada je simvol mazdeizma i slika večnih ognjenih muka postao način za ovekovečavanje sećanja na narodne heroje.
Još je gore kada se umesto paganskih amblema i rituala koriste obredi iz hrama u izopačenom obliku, tačnije rečeno ukradeni iz njega. Ovo svetogrdno podražavanje Crkvi vidimo na primer u opštinskoj zgradi koja je umesto da registruje brak ili da pomogne da se organizuje svadbeni ručak počela da imitira crkvu; razmena burmi, vino naliveno u jednu čašu za mladoženju i mladu takođe nije prosto antireligijska anegdota; ovde se krije zamisao savremenog liberalizma: država ili sekularizovano društvo uzima na sebe funkcije Crkve, „zadovoljava“ čovekove religiozne potrebe.
Dakle, vidimo neočekivanu pojavu u društvenim strukturama novih, potpuno tuđih bilo kojoj religiji savremenih žrečeva, koji sa usrdnošću majmuna kopiraju Liturgiju i običaje Crkve.
Još ne tako davno je postojao obred koji je trebalo da zameni Krštenje: dete je donošeno u klub, roditelji su sa njim stajali ispred portreta „vođa“ i davali obećanje da će dete vaspitati u duhu proleterske revolucionarne samosvesti, zatim bi mali „vojnik revolucije“ umesto krsta dobijao na poklon zvezdu; dvoje prisutnih su preuzimali na sebe odgovornost za proletersko vaspitanje; oni su se nazivali „zvezdani otac“ i „zvezdana majka“, a sam ritual – „crveno zvezdanje“.
Istovremeno se u drugom delu sveta, u centru Evrope Nemačkoj odvijao paralelni proces: fašizam je obnavljao arijsko i skandinavsko paganstvo, a takođe okultne tradicije viteških redova. Međutim, ova odvratna fantazmagorija i karneval maski su imali iza sebe potpuno realnu okultnu snagu.
Svetogrdni obred je vrsta bogoborstva, stalni atribut demonosluženja i svih oblika magije. Ljudi koji učestvuju u svetogrdnim obredima su već dobili injekciju duhovnog otrova; čovek koji je svoju volju dao demonu širi na zemlji carstvo pakla.
Prorok David je govorio za pagane koji su prinosili ljudske žrtve da se prolivenom krvlju skrnavi zemlja (Ps. 105, 38), odnosno ljudska krv vapije ka Bogu, ona zemlju pretvara u pustinju. Sveti oci su pisali da, iako je demon bestelesni duh, on se ipak hrani mirisom krvi i smradom bluda, i zbog toga obitava na mestima gde se čini greh i zlodelo. Jedno od najstrašnijih prinošenja žrtava demonu koje je prevazišlo sve ratove i hekatombe jeste ubijanje dece od strane rođenih majki (tzv. „abortus“, ustvari – čedomorstvo).
U demonskim kultovima prolivanje ljudske krvi, naročito dečije, smatralo se obaveznom žrtvom bez koje ne dolazi do vizuelne pojave satane. U gotovo svim paganskim religijama u stara vremena su se prinosile ljudske žrtve. Kod Maja i Inka su žrečevi rasecali grudi živom čoveku i čupali srce; na praznik glavnog sunčanog božanstva broj žrtava je dostizao i 30 000 ljudi, zbog toga su Inke vodile ratove kako bi uhvatile zarobljenike i organizovale lov na ljude kao na divlje životinje. U centralnoj Africi su se prinosile ljudske žrtve boginji jutarnje zvezde (Venere), u Grčkoj – Hekati, boginji Meseca, obavijenoj zmijama.
Broj abortusa u hrišćanskim zemljama je već premašio broj svih ljudi ubijenih u ratu, prinetih na žrtvu idolima, ili onih koje su pojeli kanibali. Na drevnim gravirama Zemlja je prikazivana kao ostrvo koje plovi u okeanu Vaseljene, ali ona danas sve više liči na ostrvo koje pluta u moru ljudske krvi.
Mnogi se pitaju: zbog čega nas Gospod tako surovo kažnjava? Zar ne bi tačnije bilo reći: zbog čega nas Gospod još uvek tako blago trpi? On nas trpi zbog neizrecive milosti Svoje, zbog molitava ugodnika Svojih, nepoznatih svetu – trpi nas, čekajući naše pokajanje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *