NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
O LJUBAVI PREMA NEPRIJATELJIMA
 
Svaka reč Svetog Jevanđelja je nebeski zrak koji obasjava naš život. Ali, JevAnđelje koje smo danas čuli ima zaista izuzetan značaj za spasenje Hrišćanina.
Gospod je rekao: Volite neprijatelje vaše (Mt. 5, 44; Lk. 6, 27, 35). Ove reči su samo srce hrišćanskog života. Ako srce kuca čovek je živ, ako se srce zaustavilo čoveka više nema, on se pretvorio u leš. Neko vreme leš još može da sačuva sličnost sa živim čovekom, ali posle toga počinje da truli i da se raspada.
Tako se i Hrišćanstvo bez zapovesti o ljubavi prema neprijateljima pretvara u leš. Leš u grobu se može ukrasiti cvećem, može se obući u svečanu odeću, ali života u njemu svejedno nema.
Ljubav prema neprijateljima je ključ za shvatanje tajne Hrišćanstva. To je svetlost koja obasjava same dubine Jevanđelja. Ljubav prema neprijateljima predstavlja vrata Svetinje nad svetinjama hrišćanske Crkve.
Gospod je rekao da na dvema zapovestima – na ljubavi prema Bogu i na ljubavi prema čoveku – počiva čitav Zakon i svi proroci (Mt. 22, 40). A u novoj zapovesti – ljubavi prema neprijateljima se sadrži duh Novog Zaveta. U ovim rečima kao da je sabrana duhovna snaga Jevanđelja. Ljubav prema neprijateljima i Krst Gospodnji su čitavom svetu izgledali kao bezumlje – svetu koji se klanjao svojim idolima i kumirima.
Postoje različiti idoli: idolopoklonstvo može biti javno, a biva i tajno, nevidljivo. Postoje užasni idoli – to su idoli strasti, idoli pred kojima se prolivala ljudska krv, ali braćo i sestre, postoje i drugi idoli. Ovi idoli imaju lep izgled; čak bih rekao i više – to su ona dela i „dobrodetelji“ ljudske, zemaljske, koje u čovekovom srce zauzimaju mesto Boga. Tako, na primer, nauka postaje idol onih koji veruju da će ona rešiti sva životna pitanja, da će čoveku doneti potpunu sreću. Za drevne fariseje kumir je bila sama jevrejska nacija, njeni običaji, jezik i istorija. Za neke izrazito pesničke prirode kumir i idoli postaju lepota sveta koji ih okružuje, lepota prirode, kojoj se oni klanjaju kao Bogu. Zbog toga, braćo i sestre, postoji tajno idolopoklonstvo, kada se zemaljske, prolazne i uslovne vrednosti stavljaju na stepen Večnog i Božanskog. Međutim, ovi rukotvoreni idoli ne mogu da daju čoveku istinsku ljubav, oni čine njegovo srce hladnim, njegovu dušu prizemnom i takav čovek ne može, on nije u stanju da voli svoje neprijatelje.
Mnogi nisu shvatali i ne shvataju ovu zapovest i misle: „Kako to? Ako čovek voli neprijatelje, to onda znači da ne treba da se bori protiv nepravde i zla. Ali, tada će nas neprijatelji progutati i uništiti.“ Ne, braćo i sestre, onoga ko voli svoje neprijatelje čuva naročita blagodat Božija. Ali, voleti neprijatelje uopšte ne znači voleti njihova zla dela, grehove i prestupe. Mi možemo da se borimo sa zlom, ali da istovremeno volimo čoveka koji čini ovo zlo, i da u njemu, kao i u svakom čoveku, vidimo blistavi obraz Božji, da vidimo dragoceni dijamant, iako je on bačen u blato i prašinu.
Nekada je poglavar Azerbejdžanske Crkve, koja više ne postoji, bio katolikos Grigorios. On je bio rukopoložen za arhijereja u mladosti, kada mu je bilo svega sedamnaest godina. To je bio čovek svetog života, koji je obratio Kaspijsku Albaniju (današnji Azerbejdžan) u Hrišćanstvo. Kad mu je bilo dvadeset i tri godine njegova zemlja je pala pod najezdom Huna. On je došao kod njihovog vladara i počeo da mu propoveda Jevanđelje. Hunski car je sve pažljivo slušao i izgledalo je da je bio spreman da dozvoli Grigoriosu da propoveda meću Hunima i da je, čak, sam blizu toga da prihvati ovo učenje. Ali, kada je Grigorios počeo da govori o ljubavi prema neprijateljima hunske vojskovođe povikaše: „Care, zar ne vidiš da je on špijun koji je došao da nas pogubi? Ako budemo voleli svoje neprijatelje, treba da bacimo mačeve, da izađemo pred njih bez oružja i tada će nas neprijatelji uništiti. Zar ne vidiš u kakve mreže te zavlači?“
Tada car Huna naredi da Grigoriosa privežu za divljeg konja i da ga puste u polje… Mošti svetog čoveka su bile pogrebene u Azerbejdžanu, u mestašcu Maras, gde do danas stoji starinski hrišćanski hram – grobnica azerbejdžanskih katolikosa.
Neki shvataju veličinu zapovesti o ljubavi prema neprijateljima i govore: „Ova zapovest je predivna, ali zar ja imam snage da je ispunim? Ova zapovest je nalik na planinski vrh, pokriven večnim snegom. Ovaj vrh blista na suncu u kristalima ledenica, on liči na ogroman bor okružen oblacima, koji pliva nebom raširivši bela jedra, ili na hridinu koja se podiže iz mora. Mi vidimo kako je vrh predivan, zamišljamo kakav divan pogled puca sa nje, ali zar možemo da dođemo do nje? Jer, stene su strme, dole provalije razjapljuju svoje crne čeljusti, samo neki mogu da dođu donde, a mi ćemo ostati daleko ispod. Zar je baš tako da, ako ne možemo da volimo svoje neprijatelje, ako ne možemo da ispunimo ovu zapovest, zar nas sve čeka propast? Zašto nam je onda dat život?“
Ne zaboravite da su Jevanđeljske zapovesti istovremeno i veoma teške i veoma lake. Lake su zbog toga što je naša duša po prirodi Hrišćanka, lake su zato što je u nas ugrađena ne samo sposobnost, već i potreba da volimo jedni druge, a teške su zbog toga što je našoj gordosti svojstveno da mrzi. Smirenje predstavlja orlovska krila, koja mogu da uznesu dušu na vrh ljubavi. Ali, naša gordost predstavlja strašne okove koji su nas duhovno okovali, to je ploča na grobnici koja pritiska naše srce.
Kako da ispunimo zapovest o ljubavi prema neprijateljima? Moramo da steknemo one vrline koje čoveka vode ka ljubavi. Moramo da se molimo da nam Gospod daruje ljubav prema neprijateljima, blagodatno stanje, taj dar Duha Svetoga, koji se daje ljudima koji su Ga dostojni i spremni za to. Sveti Oci govore da ka ljubavi vode tri dobrodetelji: smirenje, milosrđe i uzdržanje.
Prvi stupanj smirenja je kada čovek vidi svoje grehove, bezbrojne kao morski pesak. Jednom je patrijarh Teofil posetio podvižnike Nitrijske gore, na kojoj su se nalazili mnogi manastiri i obitelji, i upitao najstarijeg monaha-igumana: „Šta si našao najbolje na duhovnom putu?“ I ovaj odgovori: „Najbolje je uvek i za sve kriviti i prekorevati samo sebe samog!“. Teofil reče: „To nije samo najbolji put, to je jedini put ka Bogu!“
Drugi stupanj je neosuđivanje i ljubav prema poslušanju. Prepodobni Antonije – najveći među monasima, se u slučaju kada je bilo potrebno savetovao sa svojim učenicima i njihov glas prihvatao kao glas Božji. Sledeći stupanj smirenja je kada čovek blagodari Gospodu za sve muke i raduje se uvredama kao što se svetovni ljudi raduju slavi i počastima.
Treća dobrodetelj koja vodi ka ljubavi jeste milosrđe. Milosrđe se ponekad nagrađuje ovde na zemlji, ali je mnogo važnije to što se tajna milost prema bližnjem pretvara u ljubav prema Bogu, u ljubav prema ljudima i u ljubav prema svojim neprijateljima. Jer, najveća milost je tajna, skrivena milost.
Zatim – uzdržanje. Sveti Oci govore da kod neobuzdanog, telo kao da proguta duh. Duša ovog čoveka postaje debela, gruba, nesposobna za duhovne doživljaje. Ona postaje nalik na plot i na zemlju.
Osim toga, kada u našem srcu kipti mržnja i zloba prema čoveku, treba da se setimo da smo svi smrtni. Nastupiće čas kada ćemo i mi i naš neprijatelj ležati zajedno, u istoj zemlji. I tada će njegov jezik, kojim je on govorio zle, za nas uvredljive reči, jesti crvi. Njegov mozak će se pretvoriti u sukrvicu, isteći će iz nozdrva i ušiju. Njegova usta će biti puna zemlje. Njegova ruka, koja se možda nekad podizala da nas udari, leći će u zemlju, nepokretna kao kamen. Oči koje su nas gledale nadmeno i gordo, ove oči će ugasnuti i isteći iz očnih duplji. A naše duše će stajati jedna pored druge pred Prestolom Božjim u trepetu očekujući Sud…
Braćo i sestre, ma koliko da mrzimo neprijatelja, ne bismo želeli da on bude bačen u vatru, da živ gori u vatri. A ako vidimo pred sobom razjašljenu provaliju strašnog pakla, bićemo spremni da oprostimo hiljade i hiljade uvreda čoveku, samo da ne dospe u ovaj strašni pakao od kojeg drhti i u trepetu je i sam demon.
Dakle, ne zaboravite na smrtni čas, ne zaboravite da je ovde sve prolazno i ništavno. Kada zloba kipti u vašem srcu, setite se da je i vaš neprijatelj takođe obraz i podobije Božije. Kako da mu se oduzme obraz Božji, Njegova večna blistava lepota? Poštujte i u njemu, makar da je poslednji prestupnik, obraz Božji. Setite se da svaki čovek ima Anđela-čuvara i ako vi opraštate svom neprijatelju, raduje se njegov Anđeo, moli se za vas i zajedno sa njim moli se čitava Vojska Nebeska.
U Otkrivenju Jovanovom postoje sledeće reči: I (žena) bješe trudna, i vikaše od muke, i mučaše se da rodi (Otkr. 12, 2). Neki od tumača govore da je to Majka Božija, a da su njene muke one muke koje je Ona iskusila pored Krsta umesto porođajnih muka. Ali, postoji i drugo tumačenje, da je „trudna žena“ Sveta Crkva, a „čedo“ svaki Hrišćanin, i da ga ona rađa za duhovni život u strašnim mukama, pateći zbog svakog njegovog greha.
Da, zaista, Crkva kao majka pati zbog naših grehova, zbog našeg međusobnog neprijateljstva, zbog neprijateljstva njene voljene dece i raduje se našem spasenju. Ne zaboravite da je svaki čovek velika tajna i da u našem neprijatelju postoji dobro koje mi ne vidimo. Dalje, kada su u našem srcu kao zmija, skriveni neprijateljstvo, zloba, žudnja za osvetom, setite se: kada opraštate čoveku i Gospod vama oprašta. Setite se još i toga da su neprijatelji naši prvi dobročinitelji. Jer prekorevajući, vređajući i ranjavajući nas, oni čiste gnoj iz naših čireva i rana. Kada bismo to znali više bismo bili zahvalni neprijateljima nego prijateljima.
Čovek treba da se moli za svoje neprijatelje. Prepodobni Nil Sinajski govori:
„Pre svake molitve prvo se od srca pomoli za one koji su te uvredili, a zatim moli Boga za šta god hoćeš. Bog će te uslišiti!“
A ono što je glavno, ne zaboravite na ljubav Isusa Hrista prema čoveku. Sveti Jovan Zlatoust govori: „Gospod čoveka voli više nego sav vidljivi svet!“ Zamislite nebo i zemlju, zamislite lepotu zemlje: tepih od cveća i trave, potočiće i planinske reke, zamislite zlatno sunce, zvezde koje sijaju kao nebeska kandila.
Čitav svet pred Bogom je ništavan u poređenju sa jednom ljudskom dušom! Zbog toga je duša vašeg neprijatelja dragocenija od čitavog vidljivog sveta! Još ne zaboravite da Gospod, po rečima Sv. Jovana Zlatousta, jednu ljudsku dušu voli isto kao i čitav rod ljudski u celini.
Znači, Gospod voli vašeg neprijatelja isto tako snažno kao i čitav rod ljudski, uključujući i pravedne i svete.
Ne zaboravite da je Gospod došao na zemlju i bio raspet za svakog čoveka, znači On je došao i bio razapet i za vašeg neprijatelja. I pobojte se ove sile ljubavi Božije i naše niskosti, po kojoj mi čoveka – obraz i podobije Božije smatramo svojim neprijateljem i spremni smo da mu uputimo hiljade kletvi!
Reč „oprosti“ je velika tajna. Kada opraštamo čoveku u duši osećamo neopisivi mir i sreću. Na zemlji nema veće sreće nego oprostiti onome ko nas je uvredio. I što je uvreda koja nam je bila naneta nepravednija i surovija, i što je naš oproštaj iskreniji i dublji, tim je veća i svetlija ova radost koju osećamo kada oprostimo!
Boga ne mogu da smeste u sebe Nebo i zemlja, ali Ga smešta u sebe sićušno ljudsko srce. Ako volimo neprijatelje naše, srce naše postaje hram u kome obitava Gospod. Ako isključimo iz svoje ljubavi makar jednog čoveka, Gospod nas napušta, a sa Njim i radost i svetlost! Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *