NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
O LJUBAVI PREMA BOGU I PREMA LJUDIMA
 
Neki zakonik upita Isusa Hrista: Učitelju! Koja je zapovest najveća u zakonu? Spasitelj odgovori: Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom (Mt. 22, 36-39).
… Jedan hodočasnik, obilazeći sveta mesta, ču kako u pustinji, u skitu, živi shimnik uzvišenog duhovnog života; on odluči da ga poseti i da se ispovedi kod njega. Shimnik ga primi sa ljubavlju i zamoli ga da napiše ispovest na papiru. Nekoliko dana hodočasnik provede u skitu, prinoseći pred Bogom pokajanje, zapisa svoje grehove i dade starcu papir. Ovaj pažljivo pročita ispovest, a zatim reče: „Ti si, brate, ovde napisao mnogo suvišnog, a ono glavno nisi čak ni pomenuo.“ Zatim nastavi: „Ti stalno ispovedaš jedne iste grehove, a Gospod ti ih je već oprostio – ne veruješ u Tajnu Ispovesti, te stalno ponovo govoriš svoje grehove. Zar ti ne veruješ da je Krv Hristova, koja je za tebe prolivena, već oprala tvoje grehove? Dovoljno je da ih jednom ispovediš. Osim toga, pišeš o mnogim okolnostima koji nemaju nikakve veze sa tvojim gresima. Podrobno govoriš o gresima koje si počinio u mislima – to ne treba raditi: analizirajući ih ponovo možeš da oskrnaviš svoju dušu sećanjima. U svojoj ispovesti ukazuješ na druga lica: u ispovesti ne treba govoriti nikakva imena – govori samo o sebi samom. I na kraju, nisi rekao ono glavno, da ne voliš Gospoda, da ne voliš ljude.“
Hodočasnik se usprotivi: „Oče, kako da ne volim Gospoda?! Pa radi Njega sam sve ostavio i putujem kao siromah! Kako da ne verujem JevAnđelju, Njegovim svetim rečima… Kome onda da verujem na zemlji? Kako da ne volim ljude?! Pa ja živim od njihove milosti – svako ko mi da paricu ili parče hleba spasava me da ne umrem od gladi, on je moj dobročinitelj. Čime da se ponosim pred njima kad nemam ništa osim ovih rita?“ Shimnik na to odgovori: „Brate, ti još nisi poznao unutrašnji duhovni život, zbog toga ne poznaješ dobro svoje srce i uopšte nisi shvatio ono što ti govorim; evo, pročitaj ispovest koju mi je nedavno doneo moj duhovni sin.“ On mu dade listove sa ispovešću i hodočasnik poče naglas da čita: „Pošto sam pažljivo proučavao svoj život shvatio sam da nimalo ne volim Boga: onoga koga volim nosim u svom srcu, slatko mi je da se setim njegovog imena; koga volim, uvek ga se sećam i o njemu razmišljam. A da li mnogo razmišljam o Bogu? Veći deo mojih misli je o prolaznom, sujetnom i grešnom. Od dvadeset četiri sata u toku dana ja jedva da jedan sat posvećujem razmišljanju o Promislu Božijem.
Kada razmišljam o Bogu, razmišljam nekako nerado i sa prinudom, a ako u to vreme neko dođe kod mene sa pričom o nekim novostima, žudno upijam svaku reč. Kad čitam Sveto Jevanđelje ili knjige Otaca odmah zaboravljam sve što je napisano, a novosti i spletke pamtim dugo godina; znači, ne volim Boga.
Rado razgovaram sa onim koga volim, – vreme leti, čini mi se, neprimetno, a na molitvu stajem sa teškoćom, sa naporom – i nekoliko minuta molitve izgledaju mi kao duge godine. Želim da što pre ostavim molitvu i da se bavim svojim svakodnevnim poslovima. Čak tražim izgovor da što pre završim molitvu. Zbog toga vidim da ne volim Boga, inače bih želeo da uvek razgovaram sa Njim i da razmišljam o Njemu.
Želim da provodim vreme s onim koga volim, a kako idem u hram? Hladno, nevoljno, ne osećajući prisustvo Božije u Crkvi. Znači, ne volim Gospoda. Za vreme same molitve ne razmišljam o Bogu, već o nečem drugom, i ponekad, završivši molitvu, čak, ni ne znam jesam li čitao jutarnje ili večernje molitve – čak ni vreme molitve nije bilo posvećeno Bogu.
Ako nekoga volimo njegove želje i volju rado izvršavamo. Sam Gospod je rekao: Ako Me volite poštujte Moje zapovesti. Kad bih voleo Boga naučio bih napamet sve zapovesti Njegove i trudio bih se da ih ispunim. A ako bi me čovek sad pitao koje su to zapovesti ja, čak, ne bih mogao ni da ih nabrojim. Po tome vidim da ne volim Boga. Kad se preda mnom postavi izbor da li da postupim po volji Božijoj ili po volji svog sladostrasnog srca, najčešće postupam po želji svojih sopstvenih strasti – znači, ne volim Boga.
Što se tiče ljubavi prema ljudima, zagledajući se u sebe i u svoj život shvatio sam da ne volim nikoga osim sebe samog. Kad volimo čoveka u njemu vidimo samo dobro, a ja u ljudima vidim samo loše, vidim njihove grehove. Samo u sebi pronalazim vrline i dobrodetelji. Dakle, ja ne volim ljude. Opravdavamo postupke onoga koga volimo, a ja, naprotiv, osuđujem sve oko sebe kao da su me nedostojni. Znači, ne volim ljude. Rado praštamo onima koje volimo, a ja dugo pamtim uvrede, dugo, možda čitavog života. Znači, u meni nema nikakve ljubavi.
U Svetom Pismu je rečeno: Radujte se sa onima koji se raduju i plačite sa onima koji plaču (Rimlj. 12,15) – ali, obrativši pažnju na svoje srce, ja vidim da me uspeh i sreća drugih ljudi uopšte ne raduju, ravnodušan sam prema njima. U sebi vidim nešto još strašnije: tuđa sreća me vređa. I naprotiv, kada se ljudima dešava nesreća ja naizgled saosećajući sa njima u sebi bivam zlurad. Po tome sam shvatio da ne volim ljude, nema u meni ničeg svetog!
Moja vera je samo spoljašnja. Kad bih verovao Jevanđelju, ja bih drhtao na pomisao o paklu, trudio bih se da zadobijem Carstvo Nebesko, međutim, sećanje na smrt i budući život ne dodiruje moje kameno srce. Vidim da ljudi oko mene umiru, ali sam živim kao da ću večno biti ovde, na zemlji. Znači, ja sam nevernik, znači, ne bojim se Boga. Čak i mračni duhovi, duhovi pakla, koji mrze Gospoda, po rečima Svetog Pisma drhte od Njega, ali u meni nema ni tog straha koji je dat đavolu: ja ne drhtim od pretnji Božjih, s kojima se On obraća svetu i meni kroz proroke, potpuno sam bezosećajan.
Smatram sebe vernikom, a živim kao da Boga nema. Čak i više od toga, kada žudim za grehom i kada me savest razobličava, pokušavam da ubijem, da ugušim svoju savest; čini mi se da bi za mene bilo bolje kad Bog uopšte ne bi postojao, znači – u svom srcu sam bogoubica, ne verujem u Boga i ne volim Ga. Stojim na bogosluženju i u onim svetim trenucima, kada Duh Sveti osenjuje ljude koji se mole u hramu, kada je čak i samim Anđelima strašno, bavim se poročnim, prljavim pomislima i uspomenama; nalazeći se u hramu Božijem, ja svoje srce pretvaram u svinjac. To znači da ne volim Boga. To znači da ne verujem ni u šta sveto.
Prepun sam gordosti: sve ljude u svom srcu smatram nižima od sebe, a sebe za nekog izabranika. Pretvorio sam sebe u nekakav kumir i ništa drugo ne radim osim što se klanjam samom sebi. Ako čitam Sveto Pismo i dela Svetih Otaca uopšte ih ne čitam da bih ih ispunio, već da bih važio za mudrog pred verujućima, prepričavajući im Svete Knjige. A ako se sretnem sa svetovnim ljudima, onda se naprotiv, bojim čak i da pokažem da sam Hrišćanin kako me ne bi ismejali i proglasili za fanatika. Pred svetovnim ljudima se stidim, čak, i da se prekrstim, da učinim znak krsta kojim je bio spasen ljudski rod. Zbog toga smatram da sam čovek koji ne voli Boga, mrzi ljude, ne veruje ni u šta sveto i koji je ispunjen satanskom gordošću.“
Užasnu se hodočasnik i reče: „Oče, zaista, ispovedao sam svoje grehove, ali ove grehove nisam video u svom srcu. Šta da činim da bih zavoleo Gospoda?“ Shimnik odgovori: „Čitavog života se trudim da zavolim Boga. Ovaj trud je ono što pripada nama, ali je sama ljubav dar Božije Blagodati. Međutim, mogu da ti dam nekoliko saveta. Znaš li šta je uveličavajuće staklo? To staklo ima sledeću osobinu: ako se u njega skupe sunčevi zraci i ova koncentrisana svetlost usmeri na drvo, ono će postepeno postajati sve toplije i zapaliće se. A ti saberi, svoj um koji je rasejan poput ovih zraka, u dubinu srca i drži u svom srcu ime Isusa Hrista, zatim razmišljaj o dobročinstvima Božjim, o tome da se nalaziš pod mlazom milosti Božije, da je svaki dan u tvom životu – Božji dar tebi. Tako ćeš.početi da osećaš zahvalnost prema Bogu, a od zahvalnosti se rađa ljubav. Zatim, čitaj svakoga dana Sveto Jevanđelje, čitaj da bi ga ispunio. Svake večeri razmišljaj o tome kako si postupao tog dana, koji greh si učinio, koju zapovest si ispunio. Da bi zavoleo ljude, nemoj nikada nikoga da osuđuješ, već se trudi da zapamtiš da svako ima svoje skrivene vrline i govori: „Ma ko bio – ovaj čovek bolji je od mene.“ Svojim neprijateljima daj tajnu milostinju i uvek se moli: „Gospode, daj mi da Te zavolim sa takvom snagom s kojom sam ranije voleo greh!“
Braćo i sestre! Najviši stepen ljubavi prema Bogu i ljudima je žrtvena ljubav, kada ljudi za svoje bližnje daju život, kada se ne odriču vere u Boga čak ni pod pretnjom smrti. Danas naša Sveta Crkva slavi spomen Svetih Mučenika – Šalve, Bidzina i Elizbara ; oni su ispunili dve najveće zapovesti: o ljubavi prema Bogu i ljubavi prema ljudima. Živeli su u vreme teško po Gruziju: zemlja je bila opustošena, razorena najezdom šaha Abasa. Kad je ovaj osvajač i tiranin umro, na persijski tron je došao šah Abas Drugi. On je retko vodio ratove sa susednim zemljama, voleo je umetnost i poeziju, ali je prema Gruziji vodio istu politiku kao njegov prethodnik. Slao je u Gruziju, naročito u Kahetiju, turkmenska nomadska plemena koja su uništavala setvu, palila vinograde, pljačkala sela, odvodila stanovništvo u ropstvo. Zemlja je bila opustošena i uništena kao posle najezde skakavaca. Životopis Svetih govori da su se tada ugasile svetiljke u svim crkvama, čak i u katedralnoj crkvi u Kahetiji, u Alaverdskom hramu.
I evo, sveti knezovi – Šalva, Bidzin i Elizbar – odlučiše da žrtvuju svoje živote kako bi oslobodili domovinu. Sakupivši neveliki odred vojnika, oni neočekivano napadoše Turkmene i pobiše ih; samo se jedan spasio bekstvom i ispričao persijskom šahu šta se desilo. Šah je gruzinskom caru poslao zahtev da mu se buntovnički knezovi odmah pošalju, preteći Gruziji novim nesrećama ako ga car ne posluša. Kad su saznali za to, sveti knezovi dobrovoljno dođoše kod cara i on ih predade Persijancima. Oni su mogli da se sakriju, mogli su da se bore, ali znajući da narodu prete rat i nove nesreće i stradanja, oni odlučiše da svojom krvlju ugase šahov gnev. On ih predade Turkmenima – rođacima poginulih. Ovi ih baciše na najsurovije muke: skinuše im odeću, vezaše ih i namazavši medom njihova tela, staviše ih na sunce: ose i pčele su ih u oblacima rojeva napadale i ujedale. Zatim su Šalvi i Elizbaru sabljama odsekli ruke i noge i počeli da pucaju u mučenike iz pušaka kao u mete. A Bidzinu su spremili još težu kaznu – kao velikomučeniku Jakovu Persijancu: počeše da mu seku telo na delove, počevši od zglobova ruku i nogu. A on je za to vreme izgovarao Simvol vere i Oče naš. Tela Svetih mučenika su kasnije tajno uzeta od mučitelja i preneta u Gruziju.
Pre mučenja svetim knezovima su ponudili da prime islam obećavajući im pomilovanje. Kod muslimana važi šerijatski zakon: ma šta čovek da je učinio, sve mu se oprašta ako primi islam. Zbog toga su muslimani nudili knezovima da prime njihovu veru, obećavajući im ne samo oproštaj već i najviše počasti. Međutim, Sveti izabraše mučeničku smrt.
Žitija Svetih predstavljaju Jevanđelje ispunjeno u životu. Današnje Jevanđelje nas podseća da je najviša zapovest, cilj čitavog čovekovog života stremljenje da čovek zavoli Gospoda, odnosno da Mu posveti svoje srce; to je težnja da čovek voli svako ljudsko biće kao da mu je najbliže. Ove zapovesti zahtevaju ogroman napor i samoodricanje, ali Gospod veliku nagradu obećava za njih. Onaj ko u svom srcu nosi ljubav razlikuje se od drugih po tome što je njegovo srce kao dragi kamen koji zrači nevidljivom svetlošću. Ovu svetlost on sam ne može da vidi, ali je drugi ljudi osećaju srcem. I zbog toga su se oko pustinjaka i otšelnika skupljali monasi, ljudi su išli u daleke manastire da bi se ogrejali u zracima ove svetu nevidljive ljubavi.
Mi smo Hrišćani onoliko koliko u srcu imamo duhovne ljubavi. Zapovesti o ljubavi prema Bogu i ljudima su krila koja čoveka podižu uvis. Ako u čoveku nema ljubavi on liči na jadnog crva, koji bespomoćno puzi po zemlji i ne može da se podigne iz praha i blata.
U molitvi Svetog Jovana Zlatousta koju čitamo svake večeri postoje reči, postoji molba da nam se daruje ljubav. Ali, ne samo uveče, već uvek moramo da molimo Gospoda: Gospode, daj mi blagodat da Te zavolim; Gospode, daj mi snage da ispunim volju Tvoju; Gospode, daj mi hrabrost da se odreknem svoje gordosti!“Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *