NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
O NEOSUĐIVANJU
 
Sveti Oci su nam ukazali različite puteve ka spasenju. Svaki od njih je posedovao naročite dobrodetelji: Prepodobni Makarije Veliki – smirenje; avva Agaton – dar rasuđivanja; Prepodobni Sisoje – vatrenu molitvu, za vreme koje je njegovo lice sijalo kao sunce, čak su mu i prsti na rukama svetleli kao da su bili prožeti upaljenim svećama; Prepodobni Jefrem Sirin – pokajničkim plačem; Prepodobni Mojsije Murin milosrđem, brigom o starim i bolesnim monasima. Jedni su služili Gospodu u tihovanju i osamljenosti, stojeći pred Njim u molitvi za čitav svet, drugi su služili Bogu preko ljudi – svojih bližnjih.
Mnogo je puteva ka spasenju, ali koji je od njih najlakši? Da li možemo da se spasemo bez naročitog truda, bez iznurivanja svog tela? Da li postoji takav put?
Da, postoji! Postoji takva lestvica od zemlje do neba: jedan kraj je uvek pred našim nogama, a drugi pred prestolom Božjim.
Živeo je u jednom manastiru lenj monah: često je kasnio na službu, time je izazivao negodovanje bratije i primoravao igumana da se gnevi. Monasi su roptali i čak su tražili od nastojatelja da ga izbaci. Ali, ovaj monah se razboli, i već je bio na samrti. Tužna su bila braća što će propasti nesrećnikova duša. Okupiše se pokraj njegovog odra kako bi mu olakšali predsmrtna stradanja svojom molitvom, ali šta videše? Ovaj monah je umirao smrću pravednika. Njegovo lice je izražavalo spokoj i radost. Kad je na kratko došao svesti, bratija ga upita: „Kakvu utehu si dobio od Boga? S kim si besedio kao sa svojim bližnjim i rođenima?“ I umirući, skupivši poslednju snagu, on odgovori: „Braćo, vi znate da sam živeo nedostojno i ugledao sam kako su demoni okružili moj odar, u njihovim rukama je bila hartija – list i na njoj odozgo do dole sve ispisani moji gresi; oni mi se približiše, a moj Anđeo-čuvar je stajao u daljini i plakao. I ja odjednom čuh glas sa neba: „Ne sudite da vam se ne sudi! Ovaj monah nikoga nije osudio i Ja mu opraštam!“ – i istog trenutka hartija u rukama demona poče da gori, a oni sa kricima nestadoše. Anđeo mi priđe i pozdravi me, i ja sam razgovarao s njim. „Braćo,“ nastavi on, „otkad sam postao monah nisam osudio nijednog čoveka!“ „Braćo,“ dodade on, „vi ste mene osuđivali i pravedno ste me osuđivali, a ja grešnik nisam nikome sudio.“ I tako je on počinuo smrću pravednika.
U današnjem Jevanđelju se nalazi priča o tome kako je neki bogat i dobar čovek oprostio sluzi svom ogroman dug, deset hiljada talanata, što je jednako današnjej velikoj količini zlata, iznos koji tada nisu posedovali, čak, ni knezovi ni carevi (Mt. 18,23-35). Ovaj nesrećnik poče da preklinje gospodara da mu oprosti, i gospodar mu po milosti i dobroti svojoj oprosti dug. Ali, evo ovaj isti čovek sretne svog druga koji mu je bio dužan neznatnu sumu, i poče od njega da zahteva da mu to vrati. Dužnik ga je molio da malo pričeka, dok ne skupi novac, ali je ovaj bio neumoljiv. Kad je saznao za takvu nemilost, gospodar se razljuti, i iako mu je pre toga oprostio dug naredi da ga bace u tamnicu i drže tamo dok ne isplati sve do poslednje pare.
Šta znači ova priča?
Gospodar je Sam Gospod, sluge smo mi. Mi prema Gospodu imamo ogroman dug – naše grehove, koje su učinjeni zbog nepokornosti volji Božijoj. Svakim svojim grehom, mi vređamo veličanstvo Božije. Apostol Pavle govori: Ne znate lida ste hram Božji i da Duh Božji obitava u vama?‘(1. Kor. 3,16). A mi skrnavimo ovaj hram svojim gresima, rušimo ga. Dostojanstvo, savršenstvo Gospoda je beskonačno, zbog toga je i uvreda koju nanosimo Bogu, čineći greh, ogromna. Dalje, ništavno mali dug u priči jeste nepravednost ljudi prema nama. Gospod je izvoleo da se po milosti Svojoj na izvestan način poredi sa ljudima, On je rekao: „Ako otpustite bližnjem greh, otpustiću i Ja vama dugove vaše; vi oprostite i Ja ću oprostiti; ne sudite – i nećete biti osuđeni.“ U Svetom Pismu u „molitvi Manasijinoj“ je rečeno: “ Avraamu, i Isaaku i Jakovu, koji Ti ne sagrešiše…“
Sveti Dimitrije Rostovski govori: „Svi ljudi su grešni i, čak, i pravednik pet puta dnevno pada i ustaje, kao što je napisano u pričama,“ naravno, njegov iad možda nije kao naš, ali je pad negde u mislima, u dubini srca: „Niko nije čist od greha, čak, i ako na ovoj zemlji proživi samo jedan dan.“ A kako onda Sveto Pismo govori da Avraam, Isaak i Jakov nisu zgrešili pred Gospodom? Zar je moguće da Sveto Pismo greši? „Ne!“ govori Sveti Dimitrije Rostovski. „Avraam, Isaak i Jakov nisu ni prema kome osećali zlo, oni su svima opraštali, nisu nikoga osuđivali, nisu želeli nesreću nijednom čoveku, čak ni svojim neprijateljima. Oni nisu grešili pred Bogom grehom zlobe.“
Ipak, neki kažu: „Ako budemo opraštali sve grehe, zlo će se širiti, grešnici će postati još bezobrazniji.“ Ali, češće biva obrnuto: kada se prema čoveku pokazuje milost u njegovoj duši se budi savest, a zlo samo umnožava zlo. Za Svetog episkopa Amona pripoveda se da su kod njega na sud doveli ženu koja je bila optužena za greh preljube (tada je episkop vršio ulogu sudije). Pogledavši nesrećnicu sveti episkop reče: „Zatrudnela si, tvoj porođaj će biti težak.“ Zatim se obrati svojim služiteljima: „Dajte joj deset aršina platna: ako umre na porođaju, ono će joj biti prekrivač, a ako se rodi dete, dobro će joj doći za njega.“ I reče ženi da ide, ne kaznivši je i ne davši joj nikakvu epitimiju. Tada jedna devica koja je prisustvovala suđenju i žudela za tim da porok bude kažnjen, povika: „Ovaj episkop je verovatno lud!“ Na to joj je Svetitelj odgovorio: „Dugo godina sam se u tihovanju i pustinji molio da steknem ovo bezumlje, i sada ne želim da se rastanem od njega, neću ga promeniti ni za kakvu svetovnu mudrost.“ Odnosno, on je dostigao takav stepen savršenstva da više nije video zlo u ljudima. I u ovom slučaju on je grešnicu doveo do dubokog pokajanja; podsetivši je na smrt, on je spasio njenu dušu.
Drugi put dođe kod njega bratija iz jednog manastira i poče da se žali na monaha koji je pao tako nisko da je kod njega noću dolazila žena i sabraća počeše da traže od Prepodobnog Amona da istera ovog monaha, skinuvši sa njega monašku odeću. Episkop odbi: „Neću poverovati dok se sam ne uverim u to.“ Monasi su pratili i videli kad je bludnica ušla u keliju ovog nesrećnog monaha i obavestili o tome episkopa, a on reče: „Hajdemo svi zajedno.“ Zakucaše na monahova vrata; ovaj im, drhteći od straha, izađe u susret. Episkop sa bratijom uđe u keliju. Amon se dosetio da je monah sakrio svoju noćnu gošću u bure koje je stajalo u keliji; sede na ovo bure i reče monasima: „Pretražite sve uglove sobe.“ Ovi počeše da traže, uvukoše se u podrum, ali naravno, nikoga nisu mogli da nađu. Niko se nije usudio da zamoli: „Ustani, Vladiko, da vidimo ispod bureta.“ Malo su stajali pa rekoše: „Nikoga nismo našli.“ Amon im odgovori: „Vidite li kako ste zgrešili? Idite i kajte se.“ A sam ostade sa onim monahom, priđe mu ne rekavši ni reči prekora, već samo uzevši za ruku sa ljubavlju, tiho šapnu: „Brate, brate, pazi na svoju dušu, ne zaboravi kako je kratak ovaj život,“ i izađe. Ove reči su toliko pogodile grešnika da je odmah pred Bogom dao reč da nikada više neće zgrešiti i, isteravši ovu ženu, kasnije postade dobar podvižnik i svoje spasenje je pripisivao milosrđu Amonovom: mogli su da ga isteraju sa brukom i tada bi on, otišavši u svet, potpuno bestidno zaronio u bezdan grehova.
Ali, postoji i potpuno drugačiji primer! U nekom hramu služile su dve devstvenice. Služile su usrdno, posvetivši se Bogu od mladih godina, gotovo da nisu izbijale iz hrama. Ali su pritom stradale od poroka osuđivanja. Osuđivale su bogomoljce, osuđivale sveštenike, njihova drskost se prostirala čak do osuđivanja episkopa, kao da je đavo u svojoj ruci držao njihove jezike… U gotovo svakoj parohiji ima takvih bića – to je neki hibrid izmeću čoveka i zmije, ako mi dozvolite da kažem; telo čoveka, a glava zmije. Braćo i sestre, vi ste verovatno i sami sretali takve ljude obuzete duhom ogovaranja i osuđivanja, koji međutim, sebe smatraju borcima za pravdu…
Episkop ove oblasti je urazumljivao sestre, ali ništa nije pomagalo. Tada im on dade epitimiju. I dok su bile pod epitimijom svog arhijereja, ove devojke se razboleše i umreše. Pošto su sav život posvetile služenju u hramu, sahranjene su u crkvi. I šta je bilo? Kada je služena Liturgija i đakon izgovarao: „Oglašeni, izidite!“ mnogi ljudi koji su se molili videli su kako su dve senke izlazile iz grobnice. Sagnuvši se nisko do zemlje, kao prestupnici, kao da se stide i da pogledaju na svet Božji, one su tiho izlazile iz hrama. Ovo je trajalo veoma dugo vremena. Sveštenik je shvatio da ovim nesrećnim dušama nema mesta u Crkvi Nebeskoj i da ih zbog toga Gospod vidljivo isteruje iz hrama, ali i da ih On isteruje iz milosti prema njima kako bi ljudi koji su to videli pojačali molitvu za njih. On saopšti to arhijereju, i ovaj dođe u crkvu i zamoli okupljene ljude da svi stanu na molitvu; molili su se za upokojenje sestara. Episkop zamoli da vernici oproste ovim umrlim devojkama sve – ko god je šta imao protiv njih, jer su gotovo svi bili uvređeni i dokačeni njihovim jezicima; i sav narod reče: „Neka im oprosti Gospod.“ Tada arhijerej priđe grobnici i pročita razrešnu molitvu. Posle ovoga se senke više nisu pojavljivale za vreme Liturgije.
Braćo i sestre! Za nekog svetog starca pričaju da je jednom noćio u jednom selu na povratku u manastir i čuo kako se seljaci svađaju upotrebljavajući najružnije reči. On odmah kleknu i poče vatreno da se moli. I stade pred njega Anđeo Božji sa ogromnim mačem i reče: „Ovim mačem će biti posečeni svi koji osuđuju svoje bližnje: blago tebi, jer kad si čuo ove psovke, koje su bile dopuštene da bi ti bio iskušan, nikoga nisi osudio, već si počeo da se moliš! Zbog toga će blagoslov Božji biti na tebi.“
Neosuđivanje je najlakši put ka spasenju, a kako često mi zaboravljamo na njega! Ne samo da su opraštanje naših grehova, braćo i sestre, nego je, čak, i mera blagodati u našim rukama zato što je Gospod rekao: Kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; ikakvom merom merite, onakvom će vam se meriti! (Mt. 7, 2). Spasenje i blagodat su dar Božji, ali je uslov da bi se oni primili – oprostiti svim ljudima. Onaj ko iskreno oprašta čoveku i prvi ide da se s njim pomiri više nikada u životu neće pomenuti nepravdu koja mu je naneta. Onaj ko iskreno oprašta isto tako iskreno želi dobro onome kome je oprostio kao svom najboljem prijatelju. A glavni znak da smo oprostili našem protivniku je to što se vatreno molimo za njega i želimo mu u dubini svog srca sva blaga i u večnom i u prolaznom životu.
Dakle, braćo i sestre! Onako kako želimo da se Gospod odnosi prema nama tako i mi treba da se odnosimo prema svakom čoveku! Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *