NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
O TOME DA NE TREBA VEROVATI SNOVIMA
 
Ponekad čovek pada u „grešku“, u prelest pod uticajem snova – demon ga obmanjuje, pravi od njega nekakvog „proroka“. Ne možemo da negiramo fenomen snova kao takav. U stanju sna čovekova duša je osetljivija za impulse iz vanmaterijalnog sveta. Međutim, nevolja je u tome što smo mi zbog otupelosti naše religijske inuticije sve manje i manje sposobni da razlikujemo iz kakvih sfera nam dolaze ovi impulsi, od koga potiču snovi: od mračne – demonske ili od svetle – angelske sile. Zbog toga je, da ne bismo pali u zabludu, najbezbednije da uopšte ne verujemo u snove. Prema njima možemo da se odnosimo sa poverenjem, osim u nekolikim retkim slučajevima – kada nas oni pozivaju na pokajanje.
Snovi liče na police na kojima jedni pored drugih mogu da stoje i lekovi i otrov, a na kojima se natpisi ne mogu pročitati. Zbog toga nam je bolje da ne diramo nepoznate flašice, da ke bismo, misleći da uzimamo sredstvo za lečenje, pogrešili i uzeli otrov.
Jedan Svetitelj je ispričao sledeću priču: muž je otputovao od kuće i rekao ženi: “ Do mog dolaska nemoj nikome da otvaraš vrata.“ Međutim, kad je malo odmakao odlučio je da proveri da li će žena ispuniti njegovu molbu. Pošto se vratio poče da kuca na vrata i da zove suprugu. Međutim, ona odgovori: „Muž mi je zabranio da otvaram bilo kome.“ Suprug reče: „Ali, ja sam tvoj muž, zar me ne prepoznaješ po glasu?“ „Možda si ti moj muž, ali je moguće da neko drugi imitira njegov glas i zato je bolje da ispunim ono što mi je rekao.“ Muž je cele noći stajao kraj praga, a ujutru je, ušavši u kuću, pohvalio ženu zato što je pravilno postupila. Dakle, čak i ako san bude od Boga, ali ga mi odbacimo iz bojazni da ne odstupimo od svog Tvorca ovakvo odbacivanje neće biti uvreda Gospoda.
Prepodobni Jovan Lestvičnik govori: „Onaj ko veruje u snove liči na čoveka koji trči za sopstvenom senkom.“ Nekog podvižnika, koji je veoma dugo živeo u pustinji, đavo ničim nije mogao da pobedi. I rešio je da ga obmane kroz snove prikazujući u njima kako treba da mu dođu neki ljudi. I zaista, kroz neko vreme bi ovi ljudi dolazili: satana je znao da se ljudi koji su daleko živeli spremaju da dođu kod pustinjaka. Zatim je počeo da mu pokazuje – takođe u snovima – gde leže različiti izgubljene ili sakrivene stvari, i on ih je stvarno tamo nalazio. Tako su se demonski snovi jedan za drugim potvrđivali i na kraju je monah-pustinožitelj potpuno poverovao u svoje snage. Tada je pali anđeo počeo da mu pokazuje dva naroda – jevrejski i hrišćanski. Jevreje zajedno sa praocima – u slavi, a Hrišćane u paklu. Ovi snovi su se nastavili i monah je pomislio: znači, istinita religija je religija Jevreja, a Hrišćanstvo je pogubno. I prelešćen, on odbaci monaštvo, ode u svet, primi judaizam, oženi se i umre od teške bolesti, ne pokajavši se.
Atonski oci imaju sledeće pravilo – da ne odbacuju i ne prihvataju snove; da ne govore da je taj san ili viđenje od Boga, i da ne tvrde da je od đavola, već da kažu: „Ne znam“ i da ide dalje. U nekim slučajevima san koji je ostavio naročit utisak možemo da ispričamo svom duhovniku, ali pod uslovom da je on poznat po svom duhovnom iskustvu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *