NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
O FANATIZMU
 
Ljudska reč je sredstvo opštenja i samoizražavanja. Ali, u našem leksikonu postoje reči koje više ne nose strogo određenu smisaonu težinu i pre zatamnjuju nego što osvetljuju suštinu stvari. Neke od njih su postale etikete i nadimci, koje ljudi pokušavaju da prilepe onima koji se ne slažu sa nekim mišljenjem ili nečijom pozicijom. Jedna od takvih reči čiji smisao ljudi nedovoljno jasno shvataju jeste danas toliko moderna reč „fanatizam“. Često čoveka koji je čvrst u svojim ubeđenjima nazivaju fanatikom samo zbog toga što ima čvrstu poziciju pogleda na svet koju ne želi i iz moralnih razloga ne može da menja. Setimo se vremena kada su fanaticima nazivani svi religiozni ljudi uopšte, kada su verujućeg čoveka nazivali mračnikom i fanatikom, i samu veru u Boga želeli da predstave kao posledicu neznanja, fanatizma ili pak licemerja. I danas, u naše vreme reč „fanatizam“ ponovo počinje da se upotrebljava zato da bi se u izvesnom stepenu ocrnio i diskreditovao čovek koji ima svoja ubeđenja i ne može da ih menja kao rukavice ili kao što kameleon menja svoju boju u zavisnosti od okoline. Zbog toga treba da razmotrimo šta je fanatizam, a šta je principijelnost.
Ja fanatizam shvatam kao duhovnu gordost, orijentisanost na samog sebe, ubeđenost ne u istinu, već isključivo u ispravnost sopstvenog religijskog mnjenja. Fanatizam je manjak i, čak, odsustvo ljubavi prema drugim ljudima, fanatizam je ubeđenje kao određena poza, uz odsustvo želje da se shvati drugi čovek; fanatizam je neprobojni oklop kroz koji čovek nije sposoban da vidi bilo šta drugo; fanatizam je lažna vera. Kredo fanatika pripadnika takve lažne vere je: „Moje mišljenje je jedino i uvek ispravno!“.
Što se tiče ubeđenosti i principijelnosti – to je nešto sasvim drugo. Čovek koji ima svoja verska ubeđenja, koji može da ih objasni i odbrani; koji je u stanju da odgovori na pitanje zašto su upravo ona postala istina i život za njega jeste principijelan, ali ne i fanatičan. On ume da ukaže na samu suštinu, samu osnovu svojih ubeđenja. Ne menjati svoja ubeđenja, ne kolebati se u njima, ne trampeći istinu za korist, odnosno pragmatizam – to uopšte ne znači biti fanatik. Lično smatram da se u svojoj daljoj perspektivi pojmovi „istina“ i „korist“ stapaju. Istina ne nosi u sebi unutrašnju protivrečnost, i onaj ko je ispoveda nikada se neće obrukati, onaj ko se u nju uzda nikada neće pogrešiti, neće se prevariti. A čovek koji istinu menja za trenutnu korist nikada neće dostići uzvišene ciljeve i rezultate. Trenutna korist koja se ostvaruje zarad odstupanja od sopstvenih ubeđenja posle nekog vremena može da se pretvori u tragediju. Ova efemerna korist će biti minirana i razrušena samim potencijalom laži i protivrečnosti koji se u njoj nalaze, jer što svaka laž ima centripetalni smer. Svaka laž u sebi sadrži elemente truleži i raspada. A istina je celovita i netruležna.
Ljudi koji su iznutra ravnodušni prema veri i samo nominalno pripadaju Hrišćanstvu, u nepokolebljivoj privrženosti svetom Pravoslavlju vide isključivo fanatizam i nedostatak želje da se pogleda unaokolo i vidi da postoji mnoštvo drugih religija. Oni nemaju predstavu da se Pravoslavlje može izabrati ne samo kao jedna od istina i, čak, ne kao najviša od mnoštva istina, nego kao jedina i univerzalna istina. Pogled na Pravoslavlje kao na univerzalnu istinu i jedini put ka spasenju i realnom Bogoopštenju, neprihvatljiv je za ove ljude koji su ravnodušni prema religiji. Oni u takvom pogledu vide negiranje čitave istorije svetovne kulture i svetovne civilizacije. Međutim, u tom slučaju treba gledati kako su se prema Pravoslavlju odnosili Sveti Oci.
Svi Oci Crkve, svi Vaseljenski i Pomesni Sabori su uvek učili da je istina jedna, da nema pluralizma istina i relativizma u oblasti morala. Učenje svih Svetih Otaca koje poštuje Pravoslavna Crkva, sve saborne odredbe koje su prihvaćene kao „ustav“ Pravoslavne Crkve su se zasnivali na principu isključive istinitosti Pravoslavlja. Ni u jednoj sabornoj odredbi nećete naći čak ni nagoveštaj toga da postoji nekoliko istina i da osim Pravoslavlja ima još nekih spasonosnih religija. Zbog toga ako privrženost Pravoslavlju i ubeđenje da se samo u njemu ostvaruje istinsko spasenje shvatamo kao poziciju fanatika, to onda znači da i odredbe svih Vaseljenskih i Pomesnih Sabora takođe treba da smatramo plodovima fanatizma, zato što sve one govore o jedinoj istini.
U odredbama Vaseljenskih i Pomesnih Sabora se oseća naročita briga za čistotu vere, za čistotu Pravoslavlja; očigledna je neobična osetljivost Svetih Otaca na svako odstupanje od drevnog crkvenog Predanja, zbog same opasnosti ovog odstupanja, koja može da se sadrži u bilo kojoj netačnoj ili nepreciznoj formulaciji. Znamo kako su se na Vaseljenskim Saborima brižljivo izučavali svi materijali na osnovu kojih su formulisana saborna pravila, naročito dogmatske odredbe i kanoni. Ponekad je do nesuglasica meću učesnicima Sabora dolazilo zbog samo jedne reči koja je mogla da unese dvosmislenost u odredbu.
Ako smatramo da je sigurnost u to da je spasenje samo u Pravoslavlju fanatizam, onda odredbe Vaseljenskih Sabora moramo smatrati za dela ljudi koji su nedovoljno prosvećeni i u kojima nema hrišćanske ljubavi; onda uopšte ne treba da smatramo da su za nas obavezne ove izuzetno važne saborne odredbe. Ali, šta će onda ostati od našeg Pravoslavlja? Crkva ne zna ni za kakvo „liberalno“ Pravoslavlje. Crkva zna samo za jedno Pravoslavlje – ono koje do nas donosi slovo i duh crkvenog Predanja, koje dolazi od Apostola. Liberalno Pravoslavlje ne postoji. Kao ni teozofsko Pravoslavlje. Religijska „uravnilovka“ po kojoj će se svi spasiti bez obzira na to u šta veruju, samo neka veruju, lažna je i neprihvatljiva. Pravoslavlje pretpostavlja jedinstvenost, unikalnost i večnost istine. Dopuštanje postojanja mnoštva istina označava neverovanje ni u jednu od njih. Ako budemo ubeđenosti pristupali kao fanatizmu, a ravnodušnosti u ubeđenjima kao ispoljavanju hrišćanske ljubavi, u koga ćemo onda ubrojati Svete Oce kao što je Kiprijan Kartaginski, koji je rekao: „Kome Crkva nije Majka, ni Bog mu nije Otac“ – u ljude kroz koje je govorio Duh Sveti ili u tvrdoglave i zle fanatike? U koga ćemo onda ubrojati Svetog Nikolaja Mirlikijskog koji je pokazao onakvu vatrenost za vreme spora sa arijancima? U one koji su imali ljubav prema Isusu Hristu poput ljubavi Apostola ili opet – u fanatike, nesposobne da shvate i prihvate tuđe mišljenje? Ne možemo da navedemo nijednog Svetitelja, nijednog učitelja i oca Crkve koji je govorio o pluralizmu istina. Ako, pak, ove bogonosne ljude nazovemo fanaticima, šta bi onda označavala sama reč „fanatizam“?
Konzervativizam nije fanatizam. Reč „konzervativizam“ nema samo negativno značenje kao što se u svetu veoma često smatra. Konzervativizam znači „čuvanje“. Pravoslavna Crkva, za razliku od rimokatoličke, nije Crkva koja „evoluira“. Sveto Pravoslavlje tvrdi da evolucija u oblasti dogmata (istina vere) ne postoji, da su Sveti Oci i Vaseljenski Sabori otkrivali dogmate koji su se već nalazili u prvobitnom Otkrivenju. Ništa kvalitativno novo oni nisu uneli, nego su samo pronašli, otkrili i definisali sve ono što je već postojalo. Teorija evolucije u svojoj osnovi ima princip razvoja od jednostavnog ka složenom, od primitivnog i nižeg ka višem. Princip evolucije u dogmatskoj sferi uvek daje mogućnost da se pretpostavi da u budućnosti mogu da se pojave neka nova učenja, dogme i otkrivenja. Što se tiče Pravoslavne Crkve, ona uči da nismo išli od siromaštva nego od bogatstva. I sve bogatstvo nam je već dao Gospod Isus Hristos u Svom Otkrivenju. Sve ovo prvobitno bogatstvo je bilo utkano u učenje prvobitne Crkve. Sveti Oci i Vaseljenski Sabori su obavili zaista gigantski, kolosalni rad. Ali, kakav rad? Oni su formulisali ono što se nalazilo u Svetom Predanju i Svetom Pismu, ovaplotili su dogmatske odredbe u besprekornu slovesnu formu, ne unoseći u njih ništa novo. Ove idealne formulacije su imale ogroman značaj upravo onda kada je Crkvi pretila opasnost od nepravilnog shvatanja ovih ili onih pravoslavno-crkvenih istina. I zbog toga je veoma često neposredni povod za njihovo stvaranje bilo iskrivljeno poimanje Svetog Predanja i Svetog Pisma od strane jeretika.
U hrišćansko veroučenje se ne smeju unositi nikakvi novi elementi, jer nam je Gospod već dao svu istinu. Gospod nam je dao neku, da se slikovito izrazim, zgusnutu energiju na samom početku Svog blagovestvovanja i ovom energijom se Crkva hrani u toku sve svoje istorije. Mi ne znamo više nego što je znala Crkva pre hiljadu godina. I u ta vremena Crkva nije znala više nego u vremena Apostola. Crkva je uvek ista. U Crkvi nema dodataka;u Crkvi postoji jedno i jedinstveno – otkrivenje: otkrivenje simvola, otkrivanje izobraženja. Samo bogoslovlje je priča o večnim dogmatima Crkve na jeziku koji je shvatljiv savremenom čoveku. Ali, bogoslovlje ne može da dođe ni do kakvih novih otkrića, kao recimo fizika ili hemija.
Čak i kada govorimo o „religijskoj problematici“, ni tu nema evolucije. U Crkvi ustvari nema i ne može biti nikakve religijske problematike. Mogu da nastanu samo određene teškoće prilikom traženja preciznih verbalnih formulacija u toku ponovnog otkrivanja ili produbljivanja već poznatih crkvenih istina. Crkvene istine se ne određuju na nivou diskusije ili polemike. Crkvene istine su otkrivenje učenja Crkve koje je uvek postojalo.
Na primer, u 14. veku su vođeni takozvani palamitski sporovi, govorilo se da je navodno Crkva prihvatila „novu“ dogmu o Božanskom Biću i Božanskim energijama. Ali, ako se obratimo patristici, videćemo da su „palamisti“ pre Svetog
Grigorija Palame bili Prepodobni Makarije Veliki, Simeon Novi Bogoslov, Prep. Grigorije Sinait i mnogi drugi, da je ovo učenje uvek postojalo kod Otaca Istočne Crkve. Već je Sveti Vasilije Veliki učio o Božanskim energijama i Božanskoj Suštini. U njegovoj knjizi „Protiv Evnomija“ već nalazimo učenje o Božanskoj prirodi i Božanskim imenima. Sveti Grigorije Palama je formulisao pravoslavno učenje koje je bilo potvrđeno na dva Konstantinopoljska Sabora. Ali, to nije bio novi korak ili nova stepenica u razvoju hrišćanske dogmatike. To je ustvari bilo tačno bogoslovsko formulisanje već postojeće i poznate crkvene istine.
Stav po kome se ne može spojiti ono što je nespojivo, jer Pravoslavlje poseduje punotu istine i nema potrebe za dodacima istine spolja, ne može se smatrati za ispoljavanje ličnog fanatizma. Ovaj stav se potvrđuje istorijom Crkve, primerima Svetih Otaca i pravilima Vaseljenskih i Pomesnih Sabora, koje Crkva nije ukinula i ne može da ukine, jer će inače biti ukinuto samo sveto Pravoslavlje. Drugo pitanje je da li se istina u izvesnoj meri sačuvala u inoslavlju, i koji je stepen izvrtanja istine u ovim ili onim konfesijama. Apostol Pavle govori da nismo mi ti koji treba da sudimo onima koji su izvan (1. Kor. 5,12-13).
I zbog toga mi se čini da za nas ostaje glavno da shvatimo: spasenje je isključivo u Pravoslavnoj Crkvi. Inoslavlje i inoverje je izvan Crkve, a onima koji su izvan Crkve ne sudimo mi nego Bog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *