NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
POVERENJE U BOGA
 
Možda se sećate da sam prošlu besedu završio rečima drevnog pisca u Tjutčevljevom prevodu, rečima što pred nas postavljaju pitanja o tome kakvo je naše poverenje u Boga, da li smo sposobni da imamo poverenje u Boga tako da nas ništa ne smućuje, koliko god da smo bolesni, koliko god da stradamo, bez obzira na to u kakvoj nedoumici bili, da poverenje prema Bogu ipak bude jače od svega toga.
Reči koje sam pominjao pripadaju drevnom grčkom piscu Apolodoru Gnostiku:
 
Iz bezdana večnosti, iz dubine tvari
Ha svoja goruća pitanja i sumnje,
Ti, smrtniče, tražiš odgovor u istom trenu,
I plačeš i kuneš Nebo sa prekorom,
Što ne odgovara na tvoj duševni krik.
A Nebo te gleda sa osmehom, kao razmaženo dete.
Sa osmehom zato što sve, sve tajne zna,
Zna i da ti i za hram treba da znaš.
 
Ovakvo poverenje je moguće i ono je neophodno. Moguće je zato što sami treba da shvatimo da poznanje Boga, poznanje sebe samog, poznanje sveta u kojem čovek živi, može da uzrasta samo postepeno. Prvo u nama treba da sazri ono poznanje koje je već naše, a tek onda možemo da prevaziđemo to poznanje i da se otkrijemo za nove dubine, ili, ako vam se tako više sviđa, treba da odlazimo sve dublje i dublje u svoje sopstvene dubine i da tamo nalazimo ono što ranije nismo ni pretpostavljali da postoji.
Ima jedno mesto kod Prep. Jefrema Sirina, gde on govori da Bog, stvarajući čoveka, u samu srž, u samu dubinu njegove duše postavlja svecelo Carstvo Božije, i da je smisao života u tome da čovek kopa sve dublje, da odlazi u dubinu, i da dođe to takvog mesta gde je Carstvo Nebesko u punoj svetlosti, gde je ono potpuno otvoreno. I kada govorimo o Carstvu Nebeskom, mi, naravno, ne govorimo o mestu i ne govorimo o nekakvom ličnom, sopstvenom duševnom stanju. Govorimo o mestu gde živi Bog Tajanstveni, Nepojamni i ujedno neverovatno Bliski.
Čini mi se da je jedna od najdivnijih stvari u našoj veri to što Bog na kraju krajeva, nema ime. Međutim, mi možemo da govorimo o Njemu i možemo da govorimo s Njim. I kada razgovaramo s Njim mi Ga u suštini nikako ne nazivamo, govorimo My: Ti – “ Blagodarimo Ti, Gospode, što si nam dao ovo ili ono; molimo Te, Gospode…“ Reč Gospod, dakle, označava naš uzajamni odnos na izvesnoj površini, a Ti govori o nečem apsolutno značajnom. Mi govorimo „Ti“, s jedne strane, tvrdeći da je Onaj o Kome govorimo Neko potpuno različit od nas. On nije naše učenje, On postoji u Sebi, Sam po Sebi, Njegovo bitije, Njegovo bitovanje, Njegova delatnost ni malo ne zavise od onoga šta mi o Njemu mislimo ili kako postupamo.
Sećate se kako je u Starom Zavetu Mojsije upitao Boga Ko je On, a Gospod mu je odgovorio: „Ja sam Onaj Koju Jeste. Ja Jesam.“ To je sve što možemo da znamo. Ali, sa druge strane, utvrdivši da On i mi stojimo licem u lice i da je On potpuno različit od nas, mi My istovremeno govorimo Ti, kao što govorimo „ti“ najbliskijim ljudima. Ovde se uspostavljaju izuzetno lični, neverovatno bliski odnosi, gde s jedne strane On ostaje Onakav Kakav jeste, a mi s Njim stupamo u takve odnose bliskosti koje je Isak Sirin definisao rekavši da je Bog ljudskoj duši bliži od samog života kojim ta duša živi.
Dakle, u Ovog Boga mi možemo da imamo poverenja, i moramo da imamo poverenja u Njega. I vi se verovatno sećate kako u Jevanćelju po Jovanu postoji mesto gde jevanćelista govori: „Boga niko nije vidio nikad: Jedivorodni Sin Koji je u naručju Očinom, On Ga objavi (Jn. 1, 18), odnosno, postoji izvestan momenat kada niko, ni lično iskustvo, ni saborno iskustvo ljudi koji nas okružuju, ne može da nam otkrije nešto više o Bogu, samo On može da otkrije pred nama, da skine makar jednu koprenu kako bi nas Svetlost, Koja On jeste snažnije i više obasjavala.
I upravo ovaj momenat, činjenica da u izvesnom momentu svoga duhovnog razvoja i shvatanja dolazimo do doga da moramo da imamo poverenja u Njega, moramo da se složimo sa tim da postoje takve dubine u koje ne možemo da uđemo sada i da ipak imamo smelosti da ostanemo sa Njim i da idemo onamo kuda nas On zove.
Ali, sa druge strane, kao što sam prošli put govorio, kada posedujemo neko unutrašnje duhovno iskustvo i gledamo oko sebe, nalazimo druge ljude koji sa nama dele ovo iskustvo, ali ne uvek u potpunosti i ne uvek u onom obliku u kojem se ono nalazi u nama; često se dešava da je ono manje, ali drugačije, a često je i veće i drugačije. Dakle, bilo kako bilo, ovo iskustvo je drugačije, ali je istovremeno blisko iskustvu koje mi sami posedujemo i to nam omogućava da nadrastemo sebe, zato što na izvestan način možemo da se uključimo, da se uživimo u iskustvo drugih ljudi, koji negde dele nešto sa nama i koji nas prevazilaze nekim znanjem, velikim ili malim. I opet, govorio sam o tome prošli put – to se ne dešava samo kada se srećemo sa čovekom naročite dubine, izuzetne svetosti, izuzetne prosvećenosti. Ovo se takođe dešava i kada čovek cpehe zajednicu u čijem središtu se nalazi Spasitelj.
Verovatno se sećate Hristovih reči; Gde se dvoje ili troje saberu u Moje ime, ondje ću i Ja biti među njima. I kazivao sam vam o tome kako je jedan čovek, koji ovamo došao kao bezbožnik, u našoj sredini osetio nekakvo prisustvo, koje nije mogao da shvati, i to ne zato što smo mi tako duhovni ili zato što je svako od nas pojedinačno tako prosvećen da može na izvestan način da izliva svetlost večnog života na drugog čoveka, već je to bilo zato što smo, sabravši se u ime Hristovo bili sa Njim. I on je na izvestan način, ne preko nas, već zahvaljujući tome što smo mi bili sa Hristom začuo ili osetio prisustvo Hrista i Boga.
Međutim, ovde se postavlja još jedno pitanje, za koje mislim da je važno. Kada se susrećemo sa ljudima, s pojedincima ili sa grupom ljudi koji nas prevazilaze svojim iskustvom i svojim znanjem, bilo da je ono kolektivno ili lično, u nama se uvek raća želja da učimo od njih, da postanemo učenici. I u tome postoji nešto tačno, ali postoji i izvesna opasnost. Tačno je to da svaki čovek može nešto da nam otkrije, zato što svaki čovek i Boga, i sebe, i svet, i život drugih poznaje drugačije od nas. Ali, sa druge strane, mi ne možemo jednostavno da učestvujemo u iskustvu drugog čoveka ropski mu se pokoravajući, odnosno rekavši: „Ostavljam po strani svoje iskustvo, ono što ja jesam, slušaću samo ono što on govori i raditi ono što on kaže.“
Ovde postoji izvesna granica, zato što ne možemo da naučimo nešto od čoveka kome jednostavno ne verujemo. Da bismo nešto naučili od nekoga treba prethodno, približavajući mu se, makar pretpostaviti da je on možda u pravu. Ali, on ne mora obavezno da bude u pravu, i nije obavezno da u svemu bude u pravu. I to je veoma važno kada opštimo među sobom i kada jedni drugima poveravamo svoje iskustvo. Iskustvo koje razmenjujemo jeste istinsko, zato što je ono moja realnost, ali nije obavezno čisto do kraja. To nije svetlost bez senki. Ponekad se dešava da je to samo jedan od elemenata istine, ali ne i cela istina, zato što kada prilazimo ili čoveku ili zajednici očekujući da he nam otkriti nešto čega u nama još uvek nema, kada na izvestan način osećamo da oni imaju nešto šire i dublje od onoga što smo mi do sada saznali, moramo tome da prilazimo trezveno, odnosno da znamo da su i zajednica i čovek ograničeni i da ono što oni mogu da nam prenesu delimično jeste istina, ali da nije sva istina i nije ona punota Istine, koja je samo Sam Bog i koju jedino Bog može da nam da.
To ne znači da prema svedočanstvu koje možemo da dobijemo od Crkve ili od pojedinih vernika treba da se odnosimo skeptički ili sa sumnjom, ali ovo svedočanstvo treba da prihvatimo veoma pažljivo i da ga uporedimo sa onim što na osnovu iskustva već znamo, što smo saznali od drugih ljudi, i da ne žurimo da sve prihvatimo kao da je već postalo naše, jer na taj način ponekad možemo da zalutamo veoma bolno.
Jedna od karakteristika pravoslavne duhovnosti jeste trezvenost. Trezvenost se upravo sastoji u tome da svom dušom uđemo u neko iskustvo i da zatim to iskustvo osmislimo i razmotrimo.
Vi znate šta je trezvenost u običnom životu. Navešću vam primer koji se naravno, kao i mnogi drugi moji primeri, ne odlikuje naročitom uzvišenošću. Imali smo jednu parohijanku koja je pila preko svake mere i bila mortus pijana svake večeri. Ona dođe kod mene i reče mi: „Oče Antonije, šta da radim? Kako da se izbavim od pijanstva?“ Rekoh joj: „Znate šta? Daću vam savet, ali samo pod uslovom da ga poslušate.“ „Dobro.“ Kažem: „Vi uveče sednete sami da pijete, i pijete dok u vama ne ostane ništa trezno?“ „Da.“ „Evo koji vam je onda moj savet: nalijte sebi čašu vina i otpijte jedan gutljaj i naslađujte se njime do kraja, i nemojte da pijete drugi gutljaj dok potpuno ne proće ukus prvog. Zatim popijte drugi gutljaj.“ Kroz dva dana ona dolazi kod mene i kaže: „Oče Antonije, sve ste mi pokvarili, zato što sam postupila onako kao što ste kazali. Popila sam jedan gutljaj, dugo sam čekala zato što mi je ukus dugo ostao u ustima, otpila sam drugi, a onda sam videla da je vreme za spavanje.“
Evo, ovaj primer vam ne dajem zato što je to smešna anegdota, već zato što prema onome što do nas dopire umno ili emocionalno treba da se odnosimo na isti način. Možemo da pijemo i da pijemo i da pijemo ono što nam se daje, ili da kažemo trezveno: „Zasad mi je ovo dovoljno. Više ću dobiti kasnije.“
Ima jedna priča o tome kako je na jugu Rusije u 19. veku živeo jurodivi Aleksej, mirjanin koji je otišao u pustinju i živeo u njoj. Jednom je čovek koji ga je posetio, tačnije, koji je hteo da ga poseti došao do pećine i video kako on stoji na ulazu i posmatra zalazak sunca, kako gleda sa divljenjem i tako doživljava svu neizrecivu lepotu onoga što vidi. A nakon nekoliko trenutaka on reče: „A sada ti je dovoljno,“ i ode nazad u pećinu. Dakle, sa duhovnim iskustvom, s onim što jedan čovek predaje drugom ili što čovek prima preko zajednice ili kroz čitanje Svetih Otaca i Jevanđelja treba da naučimo da postupamo trezveno, da do kraja osetimo, koliko god možemo, ono što nam je dato pre nego što krenemo dalje, zato što he to dalje biti drugi gutljaj koji smo prerano ispili i doći ćemo do kraja flaše, bićemo pijani, a da se još ničemu nismo naučili, osim da budemo svesni ushićenja.
U vezi sa ovim postoji još jedan problem, a to je da ljudi previše često govore: „Kako to kad nam Bog naređuje da Ga poznamo? Bog nam narećuje ovo ili ono. Zar ne treba da žurimo?“
Uopšte je nemoguće žuriti, zato što ima stvari koje se ne mogu postići žurbom; čovek ne može da ide brže od svog sopstvenog rasta. I moramo da naučimo da ne samo trezveno, već vrlo svesno slušamo druge ljude. Vi znate da se često dešava da čovek govori zanimljivo i ubedljivo, a kada završi sa pričom i počnete da razmišljate šta je on na kraju krajeva rekao, ispostavlja se da gotovo ništa nije kazao ili da je izazvao u nama neko raspoloženje koje ne možemo da zadržimo, zato što nemamo sadržaj koji bi mogao da mu da stalnost. I zato čovek treba da nauči da sluša.
Vidite, slušanje nije nimalo jednostavna stvar, zato što čovek treba da sluša sa namerom da čuje isto kao što treba da se nauči da gleda sa namerom da vidi. To nije nimalo jednostavno, jer mi često slušamo i ne čujemo, gledamo i ne vidimo zato što se bojimo da do kraja čujemo ili vidimo ono što nam se prenosi rečju ili gledanjem.
Navešću vam jednostavno primer iz mog ranijeg iskustva. Možda znate da sam u svoje vreme bio lekar. Dakle, dešava se da bolesnik leži u bolesničkoj postelji. Kod njega dolazi neko od njegovih bližnjih ili rođaka. Ovaj čovek ili veoma pati ili postepeno umire. A posetilac se boji da će morati da učestvuje u ovoj patnji ili umiranju. I prilazi, pa kaže: „Mili, kako se danas osećaš?“ I ovaj, gledajući posetioca i videći da je uplašen i da ne želi da čuje ništa od čega he mu se kidati duša, odgovara: „Nije loše, danas mi se čak čini da mi je bolje.“ I posetilac se odmah hvata za ove reči: „Kako mi je drago zbog tebe!“ On je sada slobodan od patnje ili umiranja, od straha ovog čoveka. I to se događa zato što previše često i previše stalno sve svodimo na sebe. Samo da nešto ne naruši naš mir, čak i Božansko otkrivenje, neka ono ne bude takvo da me natera da izmenim život.
I moramo da zapamtimo da Bog ne narušava našu slobodu. Verovatno se sećate priče o tome kako je bogati mladić došao kod Hrista i upitao: „Šta da činim da bih nasledio večni život?“ I Hristos mu reče: „Ispunjavaj zapovesti.“ „Kakve?“ „Takve i takve.“ „Sve ove zapovesti sam ispunio.“ Onda ra Hristos pogleda i reče: „Samo jedno ti nedostaje, prodaj sve što imaš, daj siromašnima i kreni za Mnom.“ A mladić to nije mogao da učini. Možda ćete reći: „Mi nemamo šta da prodamo.“ Imate. Svako od nas ima unutrašnje bogatstvo, ono za koje bismo rekli: „To je moje, neću toga da se odreknem. Neću da se rastanem od toga.“ Ali, izvanredno je to što je Hristos, kada je ovaj mladić otišao, pogledao za njim sa žaljenjem. On ga nije osudio, On nije počeo da ga ubeđuje, On je samo u njegovu dušu posejao istinu, i bio je spreman da čeka dok ta istina, to zrno istine ne nikne. I mi moramo da zapamtimo da nas Bog nikuda ne požuruje, da nas On voli, ali da nas takođe i poštuje, da se On prema nama odnosi sa poštovanjem i brigom, i da ne zahteva i ne očekuje da u trenutku možemo da se prelomimo i postanemo drugi ljudi.
Možda ćete mi reći: „A šta je onda sa pričom o obraćenju apostola Pavla?“ To je bilo moguće zato što je on za to već bio sazreo. On je bio čovek na granici. Svu snagu svoje velike duše, sve svoje ubeđenje je dao, kako bi u potpunosti, po svaku cenu služio Bogu. I Bog mu se javio i rekao: „Prihvatam tvoje služenje, ali ti ideš pogrešnim putem.“ To uopšte nije isto kao da ga je Bog primorao, ili kada bi bilo koga naterao da donese ovu ili onu odluku ili da postane ovakav ili onakav čovek.
I ovo je veoma važno u našem životu, pošto se mi stalno nalazimo pred licem zapovesti Božjih i stalno, sa tim se susrećem već dugo godina i u sebi i kod drugih, mislimo da se ispunjenje zapovesti Božjih sastoji u tome da ništa ne zaboravljamo i da nikada ne narušavamo ovu ili onu Božiju naredbu. U stvari Božije zapovesti nisu naredbe. Postoji ogromna razlika između njih i zapovesti Starog Zaveta. Zapovesti Starog Zaveta, ukoliko bi ih čovek ispunio, mogle su tog čoveka da učine pravednikom. Zapovesti Novog Zaveta nikoga ne mogu da učine pravednikom ako ih on samo ispunjava. Hristos jasno govori: “ Kada sve ovo ispunite, smatrajte da ste nepotrebne sluge.“ Da li to znači da ispunjenje zapovesti nema nikakvog značaja i da kroz njih nema puta ka spasenju? Ima. Ali, se radi o tome da, kada nam Hristos ukazuje na ove zapovesti On nam ne daje naredbe, već govori: „Evo, to je usmerenje koje treba da vlada u tebi. Prihvati ovu zapovest kao zakon života, ali ne kao formalnu normu, već kao unutrašnji zakon koji u tvojoj duši, u tvom životu već postoji, ali koji je sputan i ugušen strastima ili uslovima.“
Zato se pitanje zapovesti sastoji u tome da svaku zapovest usvojimo tako da ona postane naše sopstveno stremljenje, naš sopstveni odnos prema životu, prema Bogu, prema nama samima. I naravno, onda čovek ni u jednom trenutku neće moći da kaže: „Ispunio sam sve zapovesti,“ jer ako konstatujemo da je glavna zapovest ljubav, možemo li bilo kada da kažemo: „Voleo sam do maksimuma?“
Sveti Jovan Zlatoust besedeći, na sahrani nekog čoveka, veli da treba da imamo na umu da kada čovek umre, mi odjed-nom osećamo da ga nismo voleli do kraja, da smo ga voleli ne-savršenom ljubavlju, ne do kraja, ne onako kao što nas Bog voli, ali isto tako treba da zapamtimo da to nismo ni mogli da učinimo, da je pred nama čitava večnost da nastavimo da volimo čoveka ljubavlju koja stalno raste, koja nas očišćuje, koja svetli. I zato moramo da se zamislimo nad zapovestima koje su nam date kao nad zakonima slobode, odnosno smernicama za to kakvi možemo da postanemo ukoliko usvojimo, odnosno učinimo svojima ona stremljenja, one odnose koji su u zapovestima izraženi i da izrastemo u takvu meru punote, koja he nas osloboditi od grehovnosti, od porobljenosti itd.
Ovo je veoma važan momenat, budući da se često dešava da čovek dolazi na ispovest i kaže: „Evo, sagrešio sam protiv tih i tih zapovesti…“ A ti ga pitaš: „A šta ti zbog toga osećaš? Da li osećaš da te je to što nisi ispunio te zapovesti nečega lišilo, da si zbog toga osiromašio?“. „He, samo znam da nam je Bog naredio, i ja nisam učinio.“ To nije ispunjenje zapovesti, to je ako hoćete takav pristup zapovestima koji bi se mogao nazvati dresurom. Kao da Bog daje neka pravila, pa ih ti ispunjavaj i ako ih ispuniš sve će biti u redu. He, možeš da se dresiraš koliko god hoćeš i da ne ispuniš ove zapovesti.
Po sebi i po drugima znam kakva je sablazan, na primer, kada se čovek oduševljava životom nekog Sveca, njegovom lič-nošću i čini sve što može da bi ličio na njega. I šta se na kraju krajeva dešava? To je majmunisanje. Čovek liči na nekoga samo spolja. Da, postupaš ovako, postupaš onako, učiš neke stvari, za koje misliš da su bile svojstvene Svecu i one su vrlo neprirodne. U njemu su one bile prirodne, izražavale su njegovu suštinu, ali one o tebi ništa ne kazuju. To je samo pokušaj da ličiš na nekoga.
I kada nam se u Jevanćelju i kod Svetih Otaca govori da treba da budemo Hristovi sledbenici, da treba da budemo Hristovi podražavaoci, to uopšte ne znači da moramo da naučimo da spolja postupamo isto kao što je On postupao, da se držimo onako kako se on držao, a da ne govorimo o tome da mi to, jednostavno rečeno, čak ni ne znamo. Mi iz Jevanćelja ne možemo da izvučemo jasne zaključke i treba da naučimo (evo na šta vas navodim) da budemo ono što jesmo i da budemo verni sebi samima. Jer ako ne budemo ono što jesmo, nikada nećemo izrasti u punu meru onoga na šta smo pozvani.
Zato, kao prvo, moramo da imamo poverenja u Boga, kao što sam već rekao, da verujemo da On, i to je izuzetna stvar, On u nas veruje, inače nas ne bi stvarao, ne bi nam se otkrivao, da On veruje u nas. On se u nas uzda, On nas voli onakve kakvi smo mi već sada, a ne zato što ćemo postati drugačiji, ili bez obzi-ra na to kakvi smo mi upravo u ovom trenutku. Pritom je Taj Bog, kada je video da ljudi ne mogu svojim silama da se otrgnu od greha, postao čovek, postao je jedan od nas kako bismo mi mogli da vidimo šta je čovek kada je on u potpunosti čovek, u pot-punom jedinstvu sa Bogom, i da bismo mogli da težimo ka tome, znajući da je to moguće i da se to u istoriji dogodilo jednom, ali da su ka tome težile stotine i stotine onih koje nazivamo Svetima i da su ka tome snažno išli oni ljudi koji su i dalje ostajali grešnici zbog neke nemoći, ali koji su istovremeno svom dušom, svom svojom snagom želeli da postanu onakvi ka-kvima ih je Gospod stvorio.
Iz života Svetog Makarija Velikog znamo da je on imao viziju kako je između zemlje i Carstva Nebeskog ogromna provalija i kako on sa svojim bliskim učenicima preleće na ogromnim krilima preko te provalije bez imalo napora. Zatim sledeće pokolenje njegovih učenika na malim krilima jedva jedvice doleće i odmah se zaustavlja na kraju provalije. A drugi ne mogu čak ni da lete, oni se spuštaju u rov, a zatim puze do vrha. Nekima polazi za rukom da dospeju do drugog kraja, a neki padaju nazad. I Makarije se obrati Hristu rekavši: „Gospode, šta je to? Zašto si me blagoslovio da sakupim sve ove učenike kad samo četvoro-petoro sa lakoćom uđoše u Carstvo Nebesko, nekoliko jedva stigoše do njega, a svi ostali pogiboše?“ Hristos mu odgovori: „He, ne rasuđuješ pravilno. Oni koje si ti učio i koji sa takvom lakoćom uđoše u Nebesko Carstvo preda Mnom su manje zaslužni od onih koji na osnovu onoga što si im pro-povedao i što su u tebi videli žele da uđu u Carstvo Nebesko, koji za života ne mogu da dođu do njega, ali koji sav život i svu snagu daju da bi u tome uspeli. Oni su Mi draži i bliži od tvojih prvih učenika.“
Ove primere vam navodim zato što mi se čini da je važno da zapamtimo da se ovde govori o tome da nas Bog ne požuruje; Bog nas voli, Bog nas vaspitava, On nas podržava, On čeka da mi sazrimo i postanemo sposobni da idemo dalje, ali za to je potrebno da u Njega imamo ono poverenje o kojem sam govo-rio i takođe treba da imamo poverenja u sebe, odnosno da ne gubimo nadu u sebe kako god da smo nesrećni, kako god da padamo u jamu, bez obzira na to što ne postižemo ono o čemu maštamo.
I opet jedan drugi primer. Postoji pismo Svetog Tihona Zadonskog jednom svešteniku gde on poručuje: “ Kada razgovaraš sa svojim parohijanima ne zaboravi da ljudi u Carstvo Nebesko ne ulaze hodeći iz pobede u pobedu, već češće hodeći iz poraza u poraz, i da do Carstva Božijeg stižu oni koji posle svakog poraza umesto da sednu kraj puta i plaču nad sobom idu dalje i plaču usput.“ Važno je da ovo zapamtimo, zato što to govori o tome da možemo da idemo napred i da moramo da verujemo u sebe, da imamo poverenja u Boga i u sebe, da ne očajavamo, nego da idemo dalje.
Ima još jedno pitanje koje bih želeo da pokrenem, sada samo preliminarno. To je pitanje o poslušanju Jevanđelju i duhovniku. U izvesnoj meri sam ocrtao pitanje poslušanja Jevanđelju. Jevanđelje nam govori o tome kako je čovek predivan, kakve divne mogućnosti u njemu postoje; Jevanđelje nam govori o onim svojstvima koja u svakome od nas postoje u zametku, koje mogu da se otkriju i da od nas naprave istinskog čoveka po obrazu Isusa Hrista Koji nas je stvorio.
Ali, sa druge strane, postoji pitanje koje nam se stalno nameće i ono je trojako. Prvi njegov elemenat se sastoji u tome kako da se odnosim prema savetu ako molim za savet? To je pitanje o poslušanju u odnosu na drugog čoveka, u kojem možda vidim prevashodstvo zato što on ima neko zvanje, možda sveštenika ili episkopa.
I s druge strane je pitanje o tome kako se pojam slobode slaže sa pitanjem poslušanja.
A treći aspekt je pitanje o zlu u meni i o zlu uopšte. Dakle, to su tri pitanja i želeo bih da im postepeno priđem u narednim besedama. Sledeći put bih želeo da porazgovaramo o poslušanju i slobodi, o duhovnosti i duhovništvu, zato što je to izuzetno nasušno pitanje, za koje ću sad dati kratke obrise.
Jednom prilikom sam govorio o sveštenstvu na Duhovnoj akademiji u Trojice-Sergijevoj Lavri. Jedan student je bio veoma nezadovoljan slikom koju sam davao, ustao je i rekao: „Izvinite, Vladiko, nama govore da je sveštenik ikona Hristova. Kako se to kritički odnosite prema nama i prema onome čemu nas uče?“ I ja sam mu po svojoj drskosti, naravno, odgovorio: „A da li si nekad razmišljao o tome šta je ikona?“ „Da, to je lik, izobraženje…“ A ja na to rekoh: „Znaš šta? Ikona postaje prava ikona tek kada je osvećena, a dok se ne osveti to su drvo i boje… Zato, kada budeš razmišljao o tome da predstavljaš ikonu, možeš da smatraš da si samo ofarbana daska, i da ćeš postati ikona tek kada te Duh Sveti osvešta, i onda he ta ikona postati čudotvorna.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *