NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
O GREHU PRAZNOSLOVLJA I BRBLJIVOSTI
 
Prorok Ilija je, kako je u Svetom Pismu rečeno, bio čovek isto kao i mi; ali on se pomolio Bogu, i nebo se zatvorilo, te nestade kiša (Jakovlj. 5, 17). Nebo je bilo nalik na užareni bakar. Ovime je prorok Ilija kaznio ljude za bezakonje i odstupanje od vere. Prorok se posle opet pomoli i poče da lije kiša. Kao da je zemlja široko otvorila svoja usta, suva od žeđi, i počela da upija životvornu vlagu. Mrtve pustinje su se pretvorile u zelene livade i polja.
U Bibliji, u Knjizi Postanja nalazi se tajanstvena priča o viđenju Jakovljevom. Pravedni Jakov, bežeći od gneva svog brata Isava, zanoći na pustom mestu. I tu je imao viđenje. Svetlonosni čovek, nalik na Anđela stupi sa njim u borbu. Čitave noći je trajala ova borba. Nije mogao da pobedi ni jedan ni drugi. Na kraju, pred zoru, nepoznati mu reče: Pusti Me, zora je. Ovaj odgovori: Neću Te pustiti dokle me ne blagosloviš. Tada se nepoznati dotaknu njegove noge i reče: Od sada se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj, jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i izdržao si(1. Mojs. 32, 24-28).
Šta znači ovo viđenje i ova priča? Sveti Oci je ovako tumače: Gospod kažnjava za nepravdu i za greh – čak i Svete i pravedne, i ljubljene Svoje. I možda još strožije kažnjava greh u njima.“ Zgrešio je Jakov. On je na prevaru uzeo blagoslov koji bi mu Gospod i tako dao. A viđenje? Jakovljeva molitva je došla do Boga u vidu nekakve strašne borbe. Svojom molitvom Jakov kao da je rukama zgrabio Boga i nije dao Božanskom pravednom sudu i Božanskom gnevu da ga kazni.
Čitave noći je trajala ova borba. Bog je bio „vezan“ zagrljajem Jakovljevim, odnosno, napetom molitvom, koja se izlivala iz srca i koja je bila pobedonosna. Ovde kao da je milosrđe Božije pobedilo Božanski pravedni sud.
Reč Jakov znači „onaj koji spotiče“. Reč Izrailj „onaj koji vidi Boga“, bogovidac. Svojom molitvom Jakov je tajanstveno, mistički video slavu Božiju i dobio blagodat kojom je mogao da pobeđuje ljudsku mržnju i svet. Čime da pobeđuje? Uzdanjem i nadom u pomoć Božiju. Da pobeđuje stalnom, unutrašnjom pokajničkom molitvom.
Braćo i sestre! Zašto je naša molitva tako slaba, tako nemoćna, tako jalova? Zašto se ona kao dim pruža po zemlji? Navešću tri razloga.
Prvi je što naš život nije u skladu sa molitvom. Mi ne živimo po zapovestima Božjim, a Gospod kao da govori: „Ako ti ispuniš Moju volju, Ja ću ispuniti tvoje molbe. Ako Me poslušaš, i Ja ću uslišiti tvoju molitvu.“ Evo zbog čega je naša molitva mrtva i nemoćna – mi ne živimo po zapovestima jevanđeljskim. Naš život kao da se razdvaja. Negde u kutku naše duše i svesti svetluca vera. A u svakodnevnom životu se ponašamo kao pagani.
Drugi razlog je što molitvu ne smatramo glavnim delanjem našeg života, osnovom i srcem svih ostalih hrišćanskih podviga. Sveti Jovan Zlatoust govori: „Kad se moliš živ si, kad zaboravljaš na molitvu tvoja duša se pretvara u leš prepun crva.“ Dakle, braćo i sestre, drugi razlog zbog kojeg Bog ne uslišuje naše molitve je što smo nedovoljno usredsređeni na molitvu, ne možemo unutrašnje da besedimo sa Bogom, naš um i srce su zauzeti prolaznim i ispraznim. I čak kada stajemo pred ikone mi samo ponavljamo reči molitve ne osećajući ih, i nismo svesni onoga što se u njima sadrži.
I na kraju, treći i poslednji uzrok jeste što smo mi oruđe naše molitve, reč, pretvorili u sredstvo za greh, za razonodu. Sveti Jovan Kronštatski piše: „Sam Isus Hristos je nazvan Rečju Božijom; zbog toga – kako je velika i naša ljudska reč, kako mi treba da poštujemo svoje reči!“ I dodaje: „Onaj ko laže čoveka rečju hotimice, taj će i u molitvi nehotice lagati Boga.“
Greh rečju je najrasprostranjeniji, na njega smo se najviše navikli i zato je to za nas najopasniji greh. Sve počinje od „jednostavnog“ mnogoslovlja, a završava se prestupanjem zakletve, prokletstvima i bogohulstvom. Zbog toga pre svega treba da se borimo sa brbljivošću. Reći ćete: „Da, zaista, naš jezik liči na vetrenjaču, koja počinje da se okreće pri prvom naletu vetra, i to na vetrenjaču sa praznim žrvnjevima; a ponekad je naš jezik nalik na besnog psa koji se otrgao sa lanca pa, nasumce, ujeda i svog gazdu i svakoga ko mu se nađe na putu. Ali, šta da radimo? Kajemo se i ponovo grešimo. Ne možemo da pobedimo svoj jezik, on nas pobeđuje.“
Nije dovoljno znati da je zmijski ujed smrtonosan, treba da znamo kako da zaobiđemo guju-otrovnicu, kako da isisamo krv iz rane ako nas je već ujela i ako otrov prodire u naše telo. Šta da radimo da bismo se izbavili od brbljivosti?
Pre svega treba da ograničimo krug svojih sabesednika. Kako pijanica koji želi da se izbavi od svog poroka ne sme da se sreće sa njemu sličnim pijanicama, tako i bolesnik treba da izbegava uzroke svoje bolesti.
Dakle, potreban nam je strog izbor sabesednika. Izgleda nam da vodimo nevini razgovor, ali se u stvari predajemo brbljivosti kao svojoj strasti, kao duhovnom pijanstvu u slovobludiju. Pijanica se često budi pored ograde u svojoj nečistoti, praznih džepova; tako i mi posle dugih razgovora osećamo duhovnu opustošenost, osećamo bol u glavi, osećamo, što je najstrašnije od svega – gubitak blagodati Božije.
Neki od nas govore: „Možemo da na javnim mestima ne razgovaramo sa ljudima koji ogovaraju i blate druge, ali ako čovek doće kod nas u kuću, ne možemo tek tako da ga isteramo i primorani smo da slušamo ono što nam on priča.“
Duh Sveti je rekao kroz proroka Davida: ko tajno opada bližnjega svojega, toga izgonim (Ps. 101, 5). Ali, ako ne možete da zapušite usta spletkaroša i klevetnika ako ne možete da ga isterate, postupite drugačije. Recite: „Ja sam kriv za iste takve grehove. Verovatno vidiš u meni moje grehove i razobličavaš mene, a kao da govoriš o drugom čoveku.“ Ako ovo ne pomogne recite svom sabesedniku: “ Došlo je vreme za molitvu i ja bih voleo da iskoristim tvoje prisustvo da se zajedno pomolimo i da dobijem korist od tvoje molitve.“ I počni da čitaš Psaltir ili akatist. Ovaj će odmah početi da se sprema i želeće da ode. Ali, ti ga zadrži i produži molitvu duže nego što se obično moliš. I tada spletkaroš i klevetnik sledeći put ne samo da neće doći kod tebe, već će daleko zaobilaziti čak i vrata tvoje kuće.
Na žalost, ovakvi ljudi se ne stide da nam prilaze, čak, i u crkvi. Oni su nalik na besomučne ili mesečare. Mesečar, vođen njemu samom nepoznatom silom, ne shvata iznad kakve provalije ide, kakvoj se opasnosti izlaže. I ovi ljudi, zaslepljeni demonom ne shvataju kako su razgovori, a naročito spletke u crkvi pogibeljni.
Obično muve lete na đubrište i na prljavštinu i puze po njima, a zatim raznose zarazu. I evo, braćo i sestre, ako takva muva počne da zuji pored našeg uha: „Znate li poslednju novost, samo neka to ostane meću nama…“ i tako dalje, recite: „Brate (ili sestro)! Kleknimo zajedno na kolena i pomolimo se za čoveka kojeg osuđuješ. Ako je on zaista zgrešio znači da je u nevolji; i on je naš brat!“ I poverujte da vaš sabesednik (ili sabesednica) neće hteti da se moli. On (ona) će reći: „Bole me noge“, i pobeći će.
Brbljivost je pogubna. Grčki pisac Plutarh priča sledeći slučaj. U selo koje se nalazilo blizu Atine dođoše dva vojnika iz pobeđene atinske vojske donoseći žalosnu vest. Oni svratiše u berbernicu u kojoj je u to vreme berberin brijao čoveka. On mu je nasapunjao glavu i već je obrijao jednu polovinu, kad ču ovu vest. Berberin sve ostavi pa potrča u Atinu koliko su ga noge nosile kako bi prvi doneo vest o porazu. Poče da viče na ulici: „Jeste li čuli da su Spartanci razbili atinsku vojsku?“
U gradu nastade metež. Ali, zatim vlasti počeše da ispituju o čemu se radi, šta se desilo. Glasine nisu bile potvrđene. Berberina uhvatiše i počeše da traže dokaze. Naravno, nije mogao da da nikakve dokaze. Tada ga osudiše na pogubljenje zbog remećenja mira. Odvedoše ga na gubilište, i dželat je već bio izvukao mač iz korica da mu odseče glavu. Gorko se kajao berberin zbog svoje strasti prema novostima. Davao je reč da se više nikad neće mešati ni u čije stvari ako slučajno ostane živ. I odjednom narod povika: „Stanite, ne ubijajte ga!“
Umorni vojnici su napokon došli do Atine i potvrdili da je vojska zaista pobeđena i razbijena. Berberina odvezaše. I čim je došao k sebi on je još ne sišavši sa gubilišta odmah postavio pitanje dželatu: „A jeste li čuli šta se dogodilo sa vojskovođom? Da li je zarobljen ili je ubijen?“ Nije se ničemu naučio.
Dakle, prvi uslov za borbu sa brbljivošću jeste izbor sabesednika. Drugi je kontrolisanje svojih reči. Svoje misli treba da izražavamo što je moguće kraće.
Postojao je grad u Grčkoj – Sparta, čiji su se stanovnici trudili da govore što je moguće kraće, da u jednoj rečenici iskažu čitavu priču. Grčki mudrac Pitagora je zahtevao od učenika koji su stupali u njegovu zajednicu da prvo tri godine provedu ćuteći. On je govorio da mudrac prvo treba da nauči da ćuti, a tek posle toga da govori.
I u nekim drevnim manastirima je postojao tipik koji je propisivao ćutanje. Monasi su opštili samo znacima.
Zašto je ovo tako neophodno za nas, braćo i sestre? Zašto treba da se naučimo da ćutimo? Zato što ćutanje sabira ogromne snage u čovekovoj duši.
Prepodobni Isaak Sirin govori: „Ćutanje gradi, a govorenje razgrađuje!“. Neki ljudi određuju sebi pravilo: da u toku dana izgovore određeni broj reči. Naravno, ovo nije pravilo za čitav život. Ovo je pravilo samo za neko vreme. Ako se grana iskrivila treba je saviti na drugu stranu da bi se potom ispravila. Ako je čovek bolestan za izlečenje mu se propisuje stroga dijeta.
Osim toga, u razgovoru treba izbegavati sva nepotrebna ponavljanja. Gord čovek voli da stalno ponavlja jednu istu rečenicu kao da želi da je fiksira u sećanju drugih. Uopšte, brbljivost je jedan od znakova gordosti. Čovek smatra da su njegove reči veoma dragocene i kao da se opija zvucima svog sopstvenog glasa.
S druge strane, treba izbegavati sledeće često suvišne fraze kao što su: „izvinite“, „želeo bih da vam kažem“, „da vam ne smetam“ i tako dalje. Ovo je spoljašnje, lažno smirenje, koje obično skriva duhovnu gordost. Ako želite da kažete nešto potrebno i korisno nemate zbog čega da se izvinjavate. Ako hoćete da kažete nešto prazno neće pomoći ni molba za oproštaj.
Zatim, čovek treba da se nauči da sluša druge. Mnogi od nas ne umeju da saslušaju svog sabesednika: prekidaju ga, ne daju mu da iskaže svoju misao.
Takođe se ne sme govoriti pod uticajem gneva i drugih strasti. Zbog svega što kažemo u stanju gneva kasnije ćemo gorko žaliti. Prvo treba da se smirimo. Neki su savetovali da ništa ne odgovaramo kada smo uznemireni, ali ako je to ipak neophodno da prvo trideset i tri puta izgovorimo Isusovu molitvu ili da se u krajnju ruku obratimo Bogu kratkom molitvom da nam pomogne i uputi nas. Takođe, ako nas pitaju za nešto veoma važno, ne treba odmah da damo odgovor, već da ga odložimo, možda i do prekosutra.
Uopšte, čovek treba da izbegava da bilo šta govori o ljudima, da ih ocenjuje, hvali ili osuđuje, jer je čovekovo srce duboko more, a mi vidimo samo njegovu površinu. Jedan od Svetih Otaca je jednom rekao:
„Ako dospem u Raj začudiću se trima stvarima. Neću videti u Raju one koje sam mislio da ću videti tamo. Videću u Raju one koje nisam očekivao da vidim tamo. I na kraju, začudiću se ako se ja spasim!“
Kada govorimo svaka naša reč treba da bude iskrena, treba da izlazi iz srca. Jedna ista rečenica u zavisnosti od toga da li je rečena od srca ili se izgovara samo mahinalno, po navici može biti i potrebna i grehovna.
Na primer, kada se srećemo sa prijateljem, mi ga pitamo: „Kako si?“. Ako nas pritom, zaista, zanima kako je ovaj čovek, ako želimo da saznamo da li mu je nešto potrebno, ako smo spremni da mu pomognemo, onda je to glas naše ljubavi. Ali, ako pitamo mahinalno: „Kako ste?“ bez ikakvog osećanja prema drugom čoveku mi lažemo i licemerni smo, to je – praznoslovlje.
Sveti Oci su govorili: „Kada stupaš u razgovor odredi sa kakvim ciljem govoriš, znaj sa kim govoriš, o čemu govoriš, zašto govoriš, gde govoriš i koliko govoriš. Ako pri tome budeš imao na umu da ćeš zbog svojih reči biti osuđen ili opravdan, shvatićeš da je daleko bezbednije ćutati nego govoriti!“
Ilija je nazvan prorokom Božjim, čovekom Božjim, jer postoje još i satanski proroci. Kako razlikovati proroke Božije od đavoljih proroka? Proroci Božji ljudima otkrivaju volju Božiju samo onda kada na njih silazi Duh Sveti. Što se tiče demonskih proroka, oni ne proriču, oni gataju za novac i lažu. Oni „odgovaraju“ na pitanja koja im se postavljaju. U svom životu, oni su beskrajno daleko od jevanđeljske duhovnosti i kada „prorokuju“, oni se ustvari ulizuju čoveku, opravdavaju ljudske strasti i pohote kako bi ugodili ogrehovljenom mnoštvu.
Sveti prorok Božji Ilija je, po rečima sina Sirahova, bio kao vihor, i njegova reč kao upaljeno svetilo (Sir. 48,1-12). Vihor ruši, kovitlac mete sve na svom putu. I prorok Ilija kao snažan vetar uništava greh, bezakonje i porok. Njegova reč kao svetilnik obasjava put svima koji traže spasenje.
Dakle, treba da podražavamo svetog proroka Iliju u ljubavi prema Bogu i revnosti za veru. Naravno, takvu čistotu uma nikada nećemo dostići, i nećemo biti Ilija, ali podražavanje dobrodetelji će već biti zalog našeg duhovnog usavršavanja i spasenja.
Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *