NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
O GREHU BLUDA
 
Sveti Oci su razlikovali osam glavnih grehova ili strasti kao osam izvora iz kojih potiču svi naši gresi, duševni i telesni u svoj svojoj raznovrsnosti. Slika naše grehovnosti koju ćemo ovde predočiti pre će biti asketička, nego bogoslovska. Sveti Oci su definisali konkretne grehove da bi bilo moguće ukazati sredstva za borbu protiv njih. Po njihovom učenju, zapravo, postoji jedan glavni izvor greha – naše samoljublje, odnosno nepravilna ljubav čoveka prema sebi, egoizam i egocentrizam. U tome je početak svih grehova. Neki bogoslovi su navodili tri vrste samoljublja: slavoljublje, slastoljublje i srebroljublje. Međutim, ova šema je prilično uopštena i apstraktna, tako da je ovde teško videti lice samog greha. I nisu bogoslovi i teoretičari Hrišćanstva, već monasi i podvižnici, čiji je životni cilj bilo očišćenje duše, pronašli osam glavnih neprijatelja našeg spasenja, osam primarnih strasti. Ukoliko se čovek ne bude borio sa njima, oni će njim ovladati i pretvoriti se u smrtne grehove, odnosno, zauvek će odvojiti ljudsku dušu od Boga.
Ovde bih želeo da ispričam nešto o jednoj od najljućih strasti, koja je naročito teška, koja neprestano ustaje protiv čoveka. Blud je svojevrsni koncentrat svih poročnih naslada. Borba protiv bludne pohote, najteža i najsurovija je, i Hrišćanin je vodi do same smrti. Sveti Oci kažu: „Ne veruj svom telu dok ne legne u sanduk i dok sanduk ne zakuju ekserima.“ Prirodna želja, prirodna težnja prema drugom polu je genetski ugrađena u svakog čoveka. Borba protiv greha bluda, kako kažu Sveti Oci, jeste borba protiv neprijatelja koji sedi u nama.
Kako se obično razvija ova strast? Za njen razvoj je potrebna određena predstava ili slika. I zato ona najčešće počinje od slike. Prva etapa je kada se nečista slika pojavljuje u čovekovom umu ili na bioskopskom ili televizijskom ekranu. Međutim, to još nije greh. To je samo povod za greh, predlog, iskušenje, đavolja udica, koju nam on baca. Čovek postavlja zamku da bi uništio neku štetnu životinju, recimo, pacova. Pacov se hvata u nju i umire. Ali, isto tako i nama đavo baca udicu, sablažnjivu sliku, ubacujući je u našu svest. Međutim, mi iznutra možemo da odbacimo ovu sliku, da isključimo iz nje svoju volju. I tada će nam ona ostati spoljašnja i strana. Ona postaje naša samo u slučaju da počinjemo da osećamo simpatiju prema njoj i želju da je zadržimo u svojoj svesti. Ukoliko čovek odbaci strasnu pomisao ili sliku u samom početku, on će iz ove duhovne borbe izaći kao pobednik.
Sveti Oci su razradili učenje o trezvenosti i kontroli svoga srca. Ova kontrola se vrši posredstvom neprestane molitve, u čijoj svetlosti čovek vidi klicu pomisli ili slike u samom početku. Ako čovek nema molitvu, on ne može da zabeleži prvu etapu začinjanja pomisli (kroz sliku), beleži samo kasnije etape, kada unutrašnjim naporom volje već počinje da zadržava ovu pomisao (tj. viđenu sliku) u svojoj svesti, da je gleda, da se oduševljava i naslađuje njome. Zato su Sveti Oci zapovedali da u svom srcu imamo neprestanu kratku molitvu Molitvu Isusovu, koja čoveku osvetljava dubine njegovog srca. Za neprestanu molitvu čovek po svom izboru može da izabere neke reči iz psalma, kratku molitvu: „Gospode, pomiluj!“ ili, pak, molitvu: „Bože, milostiv budi meni grešnom!“ Međutim, Isusova molitva je znatno dublja. Ona je zaista sveobuhvatna. Kako kažu Sveti Oci, ona je „Jevanđelje, sažeto u osam reči.“
Da, trenutak začetka pomisli (preko viđene slike) je najbolje vreme za borbu protiv nje, za njeno uništenje. Pomisao liči na biljku: lako ju je iščupati iz zemlje kada je tek pustila izdanak, a kada se ukoreni i kada je korenje duboko uraslo u zemlju, potrebni su veći napori; ako se ovaj izdanak pretvorio u drvo, gotovo ga je nemoguće iščupati i čovek više ne može da se bori sa grehom sopstvenim snagama. On mora da pribegne pomoći drugih, pomoći svojih nastavnika.
Dakle, najbolji način za borbu protiv sladostrasne pomisli jeste njegovo odbacivanje na samom početku, u njegovoj prvoj etapi – etapi predloga (podstrekavanja). Međutim, Hrišćanin treba da se bori protiv greha i na sledećim etapama. Čak i ako u toj borbi bude oklevanja i grešaka, treba nastaviti borbu i moliti Boga za oproštaj počinjenog mislenog greha. U borbi protiv strasne pomisli treba koristiti prirodne snage ljudskog gneva, odnosno, treba se gneviti na đavola, grehovnu pomisao i sam greh. Gnev je (ako ga pravilno upotrebljava) čoveku dat kao oružje, kao mač protiv neprijatelja. Ovaj mač mi, nažalost, pogrešno upotrebljavamo protiv sebe samih i naših bližnjih. Međutim, i gnev može biti koristan, tj. pravedan gnev ukoliko naučimo da se gnevimo na demona i greh, koji se rađa u našem srcu. Gnev ima moć da uništava. Ako ga usmerimo na svog brata u izvesnom smislu postajemo ubice. Ukoliko se, pak, gnevimo na greh, gnev ga uništava i očišćuje našu dušu. Dakle, čovek treba da nauči da se gnevi na nečiste pomisli. Sveti Oci uče: “ Kada pred tobom bude nečista pomisao, prvo se razgnevi na nju, kao na nesreću koja može da te liši večnog života, a zatim se obrati Bogu sa molitvom. Nemoj da analiziraš ovu pomisao. Ne stupaj s njom u razgovor. Nemoj opovrgavati rečima ono što demon bude govorio. Gnevom isteruj pomisao iz svog srca i zatim se obrati Bogu da On očisti tvoju dušu od nečistote.“
Šta je još potrebno za borbu protiv demona bluda? Uzdržanje. Sveti Oci su bludni greh, ovu bolest, stavili odmah posle črevougađanja, jer je demon bluda tesno vezan sa demonom črevougađanja. Črevougađanje rasplamsava bludnu strast. Sveti ( Oci su govorili: „Ukoliko želiš da se boriš protiv bluda ne obuzdavši svoju utrobu, to je isto kao da čovek pokušava da ugasi vatru bacajući u nju granje.“ Kako čovek da odredi svoju meru u hrani? Sveti Oci uče ovako: „Odredi koliko ti je hrane potrebno da se najedeš, a onda pojedi dve trećine te količine, a ostalo ostavi; ili ustani od stola kada još uvek ne osećaš da si se potpuno najeo, onda, kada bi hteo još malo da jedeš. To će ti biti mera.“
Kod svetog Jovana Lestvičnika čitamo: „U ukroćavanju stomaka upotrebićemo blagorazumnu postepenost: prvo ćemo ukinuti masnu hranu, zatim onu koja raspaljuje, a posle i onu koja naslađuje.“ Čovek ne može odmah da pređe na strogi post, već treba postepeno da se uči uzdržanju. Osim toga, u postu treba imati meru. Prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin piše da ponekad preterani post ne kroti, već naprotiv, raspaljuje bludnu strast. Opšte pravilo umerenosti i uzdržavanja se sastoji u tome da svako u skladu sa svojim snagama, stanjem tela i uzrastom jede onoliko hrane koliko je potrebno da bi se sačuvalo zdravlje tela, a ne koliko zahteva želja sa hranom. Krajnosti su i sa jedne i sa druge strane podjednako štetne – i neumerena strogost posta i prejedanje. Monah treba da posti tako razumno kao da će živeti u telu sto godina; i treba tako da obuzdava duševni nemir – da zaboravlja na uvrede, da odbacuje tugu, da ni za šta ne smatra žalosti i gubitke kao čovek koji svakoga dana može da umre. Zato se kada se govori o postu ima u vidu razumno uzdržavanje, a ne dovođenje sebe do bolesnog stanja koje je često praćeno unutrašnjom gordošću i prelešću. Dakle, ne zaboravimo da umerena upotreba hrane služi kao sredstvo za obuzdavanje bludne strasti. Tako je za vreme naročito jake bludne uzbuđenosti korisno piti malo vode, jer osećaj žeđi otupljuje i slabi ovu strast. Otšelnici nisu samo hranu uzimali s merom, već i vodu.
Sveti Oci govore: „Ukoliko se vežeš postom, vezaćeš demona bluda kanapom, ali da bi ga bacio na zemlju potrebno je smirenje.“ Jedan od drevnih egipatskih podvižnika je, tumačeći biblijsku priču o tome kako je prorok i bogovidac Mojsije ubio Egipćanina i zakopao ga u pesak, rekao da je to slika borbe sa bludnim demonom. Pesak je pustinja, mesto gde ništa ne raste. „Zakopati Egipćanina u pesak“ znači pobediti demona bluda smirenjem. Za vreme borbe sa bludnom strašću Hrišćanin mora duboko da smiri svoj duh, da postane svestan da je on centar greha i da bez pomoći Božije ne može da se bori sa ovom strašću, i da pritom ne pada duhom, već da se nada na pomoć Božiju i da se moli. Demon bluda je povezan sa demonom gordosti. Ponekad Promisao dopušta naročito jaku borbu sa bludom da bi se manjim grehom izlečio veći, slabijom bolešću jača. Ali, ako se čovek sam na vreme smiri, neće biti potrebno ovako surovo lečenje.
Najefikasnije sredstvo u borbi sa bludom jeste ispovest duhovnom ocu. Sveti podvižnici govore da demon bluda ne trpi razobličavanje. On voli da se skriva, da se krije u našoj duši kao škorpion u svojoj rupi. Razobličiti bludnog demona pred duhovnikom, ispričati mu o svojoj borbi znači odmah dobiti olakšanje. Međutim, ovo treba učiniti sa verom u molitvu svog duhovnika. U Pateriku postoji priča o dva monaha, koje je napadao demon bluda. Oni odoše kod starca i ispričaše mu o svojoj borbi. Jedan je osetio olakšanje, a drugi nije. I prvi na žalbu drugog upita ovog: „A kako si svoju borbu otkrio ocu?“ Ovaj odgovori: „Došao sam, ispričao mu, poklonio se i otišao.“ Onaj koji ga za ovo upita reče: “ A ja sam došao kod njega, kao što bih došao kod Samog Hrista Spasitelja: sa verom da će njegove molitve oterati od mene demona bluda. Dok sam pričao o iskušenju u sebi sam se kajao i plakao, i kada sam otišao od njega osetio sam kao da sam se ponovo rodio.“ Zato, ako pred svojim duhovnikom otkrivate borbu sa bludom, to ne sme biti obična suva priča. Morate u sebi da oplakujete svoju grehovnost i da verujete da po molitvama duhovnika Gospod može da vas izbavi od ove borbe, da je umanji ili da vas učini pobednikom.
Da bismo se uspešno borili sa demonom bluda, moramo da se trudimo da nikoga ne osuđujemo, naročito one koji pate od ove strasti. Kada osuđujemo druge, mi istovremeno podrazumevamo da na njihovom mestu ne bismo učinili isto to i u sebi na izvestan način zamišljamo sebe kao pobednika demona. I zato, zbog osuđivanja drugih Gospod ponekad dopušta da nas isto tako nešto napadne i mi često ne izdržavamo i padamo. Jedno od najvažnijih pravila duhovnog života je neosuđivanje drugog. To ne znači da opravdavamo njegov greh, već da mu sastradavamo, kao što sažaljevamo bolesnika. Jedan Sveti je govorio: „Kad vidim čoveka koji greši ili saznam za njega, govorim sebi: „Gledaj da i ti ne učiniš to! Ko zna šta će sutra biti s tobom?!“
Još jedno od sredstava borbe sa demonom bluda je razumno osamljivanje, osamljivanje onda kada nas on naročito jako napada. Osim toga, treba stalno raditi: demon bluda najljuće napada čoveka koji se ne bavi nečim korisnim.
Sveti Oci govore da ne treba preterano da vodimo računa o svojoj spoljašnjosti. Sasvim je dovoljno da čovek bude uredno i čisto odeven. Sama misao o lepoj odeći, koja će se drugima svideti sadrži u sebi tajni blud. Sveti Oci ne savetuju da se ljudi preterano slobodno ponašaju. Jedan podvižnik je govorio: „Preterana sloboda je početak bludnog greha. Sloboda u ponašanju je nalik vetru iz pustinje koji spaljuje i uništava semena na mestu kojim prođe.“ Dela Svetih Otaca uče da se u smehu i šalama takođe krije blud. Sa asketske tačke gledišta smeh i šale prljaju čovekovu dušu. Oni uništavaju strahopoštovanje kao raspoloženje srca. Crkveno Predanje nam govori da niko nije video Isusa Hrista da se smeje ili osmehuje, kao ni Njegovu Prečistu Majku. A demon se često prikazuje kako se kikoće. Ako bismo shvatali zbog čega nam je Gospod dao zemaljski život, i ako bismo češće razmišljali o onome što nas očekuje u večnosti – raj ili pakao, ne bismo se šalili, ne bismo se smejali i ne bismo se kikotali. Kada bismo znali koliko je grehova koncentrisano u našoj duši, kakvo ogromno more greha predstavlja ovaj svet, ne bi nam bilo do smeha. Međutim, ova užasna slika je skrivena od nas…
Sveti Oci nam zapovedaju da ukoliko je moguće izbegavamo bilo kakvo prisnije opštenje sa drugim polom, jer će ovo opštenje u nama, usled naše slabosti, sigurno vremenom izazvati bludnu strast, javnu ili tajnu. Neki izjavljuju: „Razgovarao sam sa ženom i nisam osetio apsolutno nikakvu štetu.“ Sveti su na ovo gledali drugačije: to je štetno po čoveka, ali on sam to nije primetio. Jedan podvižnik je pisao: „Nekoliko dana posle razgovora sa ženom osetio sam napad bludne strasti i preda mnom se pojavila njena slika. Dok smo razgovarali izgledalo mi je da sam bestrasan. Međutim, njena slika je ostavila trag negde duboko u duši i zatim je za vreme borbe kao udica isplivala iz dubina podsvesti.“ Mi ne znamo šta se dešava u našem srcu. Svi naši razgovori, susreti i utisci su semena koja padaju u dubinu srca, a zatim daju svoje izdanke. U opštenju sa svakom ženom treba da budemo maksimalno oprezni, čak i ako nam se čini da prema njoj ne osećamo nikakvu nečistu želju. Takođe treba na sve načine da izbegavamo preterano opštenje, jer često želimo da budemo sa ženama ne zbog neke važne ili neodložne stvari, već zbog tajnog unutrašnjeg zadovoljavanja bludne strasti. Sveti Jovan Zlatoust piše: „Nije obavezan pad sa ženom: ponekad samo prisustvo žene za čoveka već predstavlja skrivenu nasladu.“
U knjizi Prepodobnog Jovana Lestvičnika, velikog igumana Sinajske gore, čitamo: „Demon plotskog sladostrašća se veoma često potpuno skriva, izaziva u monahu krajnje strahopoštovanje i rađa u njemu izvor suza kada sedi ili besedi sa ženama i navodi ga da ih uči sećanju na smrt, o Poslednjem Sudu i čuvanju čednosti, kako bi one nesrećnice, sablaznivši se njegovim rečima i lažnim strahopoštovanjem, pribegle ovom vuku kao pastiru; ali ovaj najveći nesrećnik, stekavši zbog bliskog poznanstva drskost, na kraju biva podvrgnut padu.“ Zbog toga je u opštenju sa ženama, čak i kada im sveštenik daje pouke i vodi duhovnu besedu, obavezno potrebna mera. Treba govoriti kratko i jasno. Onima koje žele da izvrše pouke i da se spasu nisu potrebne duge besede. One samo treba da saznaju šta treba da rade.
Obično žene koje se često obraćaju svom duhovnom ocu i dugo sa njim razgovaraju neprekidno ponavljaju jedno te isto, kao da prežvakavaju stalno istu žvaku, a u stvari na taj način zadovoljavaju u sebi svoju bludnu strast. One koje se brinu o čistoti govore sabrano i lakonski. U opštenju sa ženama, po učenju Svetih Otaca, bez obzira na svu dobru želju i ljubaznost, treba poštovati strogost. Čovek nikada ne sme da misli da je pobedio blud. U tome je jedno od lukavstava demona. Sveti Jovan Lestvičnik govori: „Lisica se pretvara da spava, a demon da je čedan; ova želi da prevari pticu, a ovaj da pogubi dušu. Ne veruj celog života svom propadljivom telu i ne uzdaj se u njega dok ne staneš pred Hrista.“ Demon bluda može neko vreme da nas ostavi na miru da bismo pomislili da smo već pobedili nečistu strast i izgubili oprez. Posle toga nas on neočekivano napada kao svoju žrtvu i po pravilu zatiče nespremne. Zbog toga nikada ne treba da imamo poverenja u sebe i da se smatramo pobednicima u ovoj borbi.
Prepodobnu Mariju Egipatsku, koja je živela u Jordanskoj pustinji je mnogo godina napadao demon bluda kroz sećanja na njen prošli grešni život. Za vreme neprijateljskih napada ona je padala na zemlju i vikala na sav glas: „Bože, spasi me! Gospode, ja sam nemoćna!“ I zbog ovog smirenja blagodat Božija ju je pokrivala. Podvižnica je pobeđivala neprijatelja u ovoj surovoj, veoma teškoj borbi. Dakle, svi mi treba da imamo na umu: pobeda nad bludom je pobeda blagodati nad demonom. Bez istinskog samopoznanja, u duhu srdačne skrušenosti i dubokog smirenja, nemoguće je pobediti bludnu strast!
Potrudićemo se da ukratko sumiramo sve gore navedeno. Borba sa bludnom strašću je pre svega straženje uma i srca, odnosno blagovremeno otkrivanje i brzo odsecanje nečiste pomisli (slike), što je moguće samo u svetlosti stalne molitve; usmeravanje gneva protiv nečistih pomisli (slika); stalni trud, ispovest i otkrivanje pomisli svom duhovnom ocu, duhovnom nastavniku; borba protiv stomakougodništva, skromnost u odevanju i ponašanju, neosuđivanje, ćutanje i razumno osamljivanje za vreme naročito jakih napada bludnog duha i ono što je glavno jeste nelicemerno, duboko smirenje. Sveti Oci govore: „Celomudrenost je skup svih vrlina.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *