СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви
О ПРЕЛЕСТИ
Словенска реч “прелест” се етимолошки састоји од корена “лест”, односно лаж, обмана и заблуда, и префикса “пре” који значењски појачава и повећава дејство или особину. Дакле, прелест је нарочито опасна, нарочито страшна духовна заблуда или обмана, која човеку долази од демона.
Прелест је губитак исправних духовних оријентира. Прелест је понављање греха Адама и сатане, када човек изван правилног духовног развоја, ван аскезе и учења о спасењу Православне Цркве жели да достигне духовне висине; када он без уподобљења Богу кроз живот по јевАнђељским заповестима и борбу са грехом жели да буде једнак Богу. Наравно, многи људи који се налазе у прелести ће одрицати да желе да буду једнаки Богу; међутим, у њиховој подсвести постоји погубна идеја о сопственом духовном значају, мисао о висини сопственог унутрашњег живота.
Како се рађа прелест? Како се испољава? Прелест почиње од непослушности Цркви, од тражења некаквих нарочитих путева спасења и усавршавања, односно од некаквог самовољног духовног експериментисања.
Почетак прелести је увек претерано поверење у себе. На пример, поверење према својим субјективним доживљајима и њихово култивисање; услед тога код човека могу да се појаве извесне визуелне и аудитивне слике. Слике своје фантазије и демонске појаве такви људи често доживљавају као Божанско откривење или посету Анђела.
Основа прелести, као и основа сваког греха, јесте гордост и надменост. А сама гордост има неколико аспеката, неколико облика. Гордост пред људима – световна гордост – јесте оно што називамо охолошћу. Други облик гордости јесте гордост духовна, гордост пред Богом, када човеку изгледа да има пуноту врлина и све што му је потребно за спасење, да му нико и ништа није потребно. Горди човек у прелести је уверен да му није потребна чак ни помоћ благодати Божије, већ да све сам може да постигне, својим умом и подвигом своје личне воље. Овде започиње премештање центра духовног живота од Бога на самог себе, овде започиње духовни егоцентризам. Човек жели да црпи духовне снаге у себи самом, у својим мистичким доживљајима и својим личним откривењима. Слично се сличним привлачи, то је закон духовне симпатије. Због тога гордост доводи човека у везу, односно у нарочиту блискост са духом гордости – сатаном. Душа гордог почиње да прима информације од демона, информације од света палих, одбачених, тамних духова; информације у виду блиставих идеја, које он доживљава као духовна открића и сматра да још ниједан подвижник није имао таква познања каквих се он удостојио.
У области осећања и емоција сатана му даје некакве чудне екстазе. Оне му изгледају као благодат Духа Светога, као највише духовно стање, рај његове душе. А у ствари ове екстазе представљају само лукава дејства страсти које раћа и преображава демонска сила. Дакле, сличну нервну узбућеност, узбућеност плоти и крви он доживљава као духовна, Богом дата стања. Међутим, треба рећи да ова сатанска надахнућа и екстазе у дубини своје душе он ипак осећа као нешто страшно и туђе. Због тога се код духовно обманутих, тј. прелешћених људи приливи “радости” смењују падом расположења и очајањем. Готово код свих обманутих људи периодично наступају стања паклене тескобе када они желе да заврше живот самоубиством.
Прелашћени човек добија информације и на нивоу осећања. Он може да има некакве чудне визије које личе на визије наркомана: понекад су то хаотичне слике, а понекад – читаве сцене које пред њим приказује демон. И за време молитве он, такође, често замишља на визуалном плану оно за шта се моли, замишља слике раја и пакла. (Фантазија и визуалне представе за време молитве већ представљају патологију молитве, а често, премда не и увек – један од симптома прелести). Понекад он чује гласове које доживљава као гласове Анђела-чувара или као Херувимско појање. И на крају долази до закључка да му више нико није потребан: ни учитељ, ни књиге, ни искуство Цркве, да га је Бог изабрао за пророка, за Свог сабеседника, и да он добија све своје сугестије и мисли непосредно од Њега. Тада овај човек потпуно престаје да прихвата оно што му други говоре. Уколико га уверавају да он противречи Светим Оцима, то за њега није аргумент, јер он у дубини душе сматра да су Свети Оци можда и достигли извесну висину, али да се он узнео изнад њих и да види више него они. Ако га убеђују да је то од демона, он сматра да са њим говоре непросвећени људи, који једноставно не схватају његову духовну висину, јер говоре с позиција свог незнања и ништавности. Због тога прелашћени у свом срцу дубоко презире оне који покушавају да му отворе очи и да га изведу из овог погубног стања.
Често су у прелест падали људи који су брзо напредовали у духовном животу и затим “се одушевили” сами собом. До овог стања обично не долази одмах; оно започиње, по правилу, од противречења, а затим – непослушања оним лицима која су постављена изнад нас; за мирјанина је то црквена јерархија, за монаха – игуман и духовни отац. Затим непослушање прелази у потпуно презирање свих савета и мржњу према ономе ко разобличава човека. Човек сам постаје себи идол, не може истински да се моли Богу, макар и веома дуго молитвословио. Јер права молитва подразумева осећање сопствене немоћи, а он обраћајући се Богу, подсвесно сматра да већ има све што му је потребно за спасење. И Бог за њега постаје сувишан и непотребан. Прелешћени човек у молитви стално тражи нова “запањујућа” откривења, “снажна” духовна осећања. Он као да постаје гурман својих сопствених страсти које му ђаво показује у виду високих духовних осећања. Мрачни духови иду у сусрет његовој души која је за њих отворена, иду ка његовом унутрашњем зову, и човеку изгледа да он овде, на земљи доживљава исто што и Анђели на небу; овде на земљи он зна и види оно што у рају созерцавају хорови Светих.
Овакав човек себе постепено боготвори, постепено почиње да осећа да је он некакав центар целог света. Он не може да воли друге људе, јер воли само себи и то и те како себе воли. Он воли себе са некаквим религиозним страхопоштовањем и зато га нервирају они који се не односе према њему исто тако. Често човек који се налази у прелести као да је у непријатељству и рату са свим осталим људима; он може да призна само онога ко поверује у његове умишљене врлине и његову наводну светост. Ови људи деградирају и умно, и духовно; за околину они често постају предмет смеха. Код њих понекад за време молитве у нервном, страсном узбуђењу почињу конвулзије, грчеви, цури им пена из устију; они прекидају молитву неким страним усклицима и крицима. Међутим, без обзира на овако тешко стање они се ипак не отрезвљују. Чини им се да је свет неправедан према њима, прогони их и мучи као све пророке.
У житијима Светих читамо о случајевима прелести, о визијама које су духовно обманути, прелешћени људи сматрали за појаву Спаситеља, Мајке Божије и Анђела; о захтевању околине да их поштује. Обично они који падну у прелест, као они који упадну у вучију замку, остају у њој, не могу да се ишчупају; човека од прелести може да спаси само нарочита благодат Божија. Само неки снажан и страшан потрес може да врати човеку изгубљено смирење и да васпостави усмереност његове душе ка Богу. Управо зато, ако се и дешавају случајеви исцељења, оно се одвија кроз огромне патње, дуготрајне болести или неки очигледан уплив Божанске силе. Због тога на духовном путу гордост представља највећу опасност. Да, сви греси удаљавају човека од Бога, сваки грех је тајни савез са демоном, али је гордост најстрашнија од свега. Она човека чини својим међу палим духовима; чини га јединственим духом са сатаном.
