NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
O OSAM OSNOVNIH STRASTI PROTIV KOJIH HRIŠĆANIN MORA DA SE BORI
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Danas slavimo sećanje na Prepodobnog Jovana Lestvičnika – velikog učitelja Crkve, velikog nastavnika monaha, prozorljivca, koji je svojim duhovnim očima video same dubine, tajne odaje ljudskog srca – spomen Prepodobnog Jovana, igumana Sinajskog.
Sinajska gora je jedno od najsvetijih mesta za Hrišćane. Tamo je Gospod preko Mojsija dao svetu Svojih deset zapovesti – osnovu čitavog Starog Zaveta. Još u drevna vremena, još pre Rođenja Hristovog, Sinajsku goru su naseljavali otšelnici, koji su nazivani unutarnjim tihovateljima. Oni su provodili vreme u psalmopojanjima i u tihovanju, tj. u neprestanom bavljenju umno-srdačnom molitvom, i za osnovu spasenja su smatrali ne samo spoljašnja pravila i obrede, već, pre svega, unutrašnji život, čistotu srca i misli.
U ranohrišćanska vremena, posle Vaznesenja Isusa Hrista na nebo, Sinajska gora je postala omiljeno mesto monaha-podvižnika. Ona je bila bukvalno zasejana manastirima, skitovima, kelijama i izgledala je kao velika duhovna košnica, gde su inoci skupljali duhovni med sa cvetova sazrcanja i molitve. Tamo, na Sinajskoj gori je svoj život, od dečačkih dana do duboke starosti proveo Prepodobni Jovan Lestvičnik. On je ime Lestvičnik dobio po nazivu svoje besmrtne knjige „Lestvica“, koju je napisao na molbu svog sapodvižnika, igumana Raifskog. U njoj je Prepodobni opisao duhovni put čoveka u vidu ushođenja na trideset stepenica, koje vode od zemlje na Nebo, a u čast i sećanje na trideset godina zemaljskog života Spasitelja, koje su protekle pre nego što je On izašao na propoved Jevanđelja.
Ovih trideset stepenica predstavljaju mističko približavanje duše Bogu. „Lestvica“ obuhvata sav duhovni život Hrišćanina. Monasi su smatrali da je ova knjiga posle Jevanđelja najneophodnija za spasenje, ali je ona blago i za mirjane. Zbog toga je Sveta Crkva blagoslovila da se pouke iz „Lestvice“ čitaju u dane Velikog posta.
Zadržaću se na učenju Prepodobnog Jovana o borbi sa osam grehova – osam rana, osam otrovnih strela, kojima demon gađa naše duše. Kad bismo mogli da vidimo sopstvenu dušu, mi bismo se zaprepastili i užasnuli: u našoj duši je i svetlost Raja i pakleni plamen. Naša duša je nalik na divni nebeski cvet, ali cvet koji je prekriven otrovnim paucima. Naša duša liči na predivni nerukotvoreni hram u slavu Boga Svevišnjeg, ali stepenicama ovog hrama puze strašne zmije…
Za našu dušu mole se Anđeli, nebo se raduje kada se mi kajemo za svoje grehove. Tako je dragocena Bogu ljudska duša, dragocenija od vascelog stvorenog sveta! Ali, njoj prilazi demon i peva joj zmijsku paklenu pesmu i ona, očarana svojim sablazniteljem, najčešće ide za njim – prema svojoj pogibli.
Sveti Jovan Lestvičnik piše da greh počinje u ljudskoj duši od pomisli. Sveti Oci demona nazivaju velikim umetnikom. On nam prvo daje „predstavu“ greha. Ovo se naziva predlog – ljudska duša može da ga odbaci ili da ga primi. Ako ga odbaci – pobedila je. Ako čovek okleva u susretu sa nečistom pomišlju, njegova duša ulazi u razgovor sa njom i kao da se sjedinjuje sa njom. Zatim nastaje ono što podvižnici nazivaju pristanak na pomisao, a to je naše misleno slaganje da greh učinimo i na delu.
Zatim se uključuju i naša osećanja, i greh postaje strast. čovek traži priliku, zamišlja i smišlja kako da ostvari greh. Zatim, kada je greh već počinjen, on, ponavljajući se stalno, prelazi u naviku, a navika, ukorenjujući se u ljudskoj duši postaje njena druga priroda.
Greh je najlakše pobediti dok je još u fazi pomisli, – kao što je lakše iščupati mladu biljku nego drvo koje je već pustilo korenje duboko u zemlju. U Knjizi o Jovu, greh je nazvan mravolavom (mrav i lav): on je prvo mali, kao mrav, gotovo neprimetan, ali kada poraste postaje moćan i grozan kao lav, i poput tog strašnog grabljivca rastrza našu dušu, a mi smo tada već bespomoćni u njegovim paklenim kandžama.
Zbog toga nam je, braćo i sestre, Prep. Jovan Lestvičnik dao zavet da bdimo nad svojim srcem, da naš um čuva srce Isusovom molitvom.
Rekao sam vam da je Prep. Jovan Lestvičnik opisao osam glavnih strasti, osam smrtnih grehova, osam otrovnih izvora iz kojih proističu svo duhovno zlo i pogibelj. To je kao osam zidova koji stoje između ljudske duše i Boga, jedan iznad drugog, a poslednji, gordost, gotovo da doseže do neba.
 
Črevougodije (stomakougodništvo)
 
Prvi duhovni čir, od kojeg se gnoji i truli naša duša je črevougodije (ugađanje stomaku, stomakougodništvo). Črevougodnik nije sposoban ni za šta duhovno. Još su u drevna vremena ljudi govorili: „Čovek treba da jede da bi živeo, a ne da živi da bi jeo.“ Črevougodnik liči na pokretnu kuhinju u kojoj se neprekidno kuva hrana, koja se neprekidno dimi i puši. Črevougodnik, po rečima Prep. Jovana Lestvičnika, ne može da upravi svoj um ka nebu, kao što debela ptica ne može visoko da uzleti. Črevougodnik se sav pretvorio u smrtno telo.
Samo črevougodništvo deli se na niz strasti, od kojih je prva – črevobesije (pobesnelost stomaka): to je nezasita želja za neumerenim proždiranjem svakakve hrane. Prep. Jovan Lestvičnik govori: „Črevougodnik je spreman da pojede sve žitnice Egipta i da ispije čitav Nil!“ „Črevobesije je“, piše on, „laž stomaka, koji i pošto se nasitio viče – još sam gladan.“ Črevougodnik prestaje da razmišlja o duhovnom, o nebeskom, i više nije ni sposoban da to čini. On kao da se čitav pretvara u jedan veliki svinjski stomak.
Druga vrsta črevougodija je gortanobesije (razudanost grla), tj. pomamna želja za slatkom hranom i specijalitetima. Zatim, tajnojedenje, kada je črevougodije povezano sa taštinom: čovek se pred ljudima pokazuje kao uzdržan, a jede tajno. Zatim, u črevougodije spada jedenje hrane koja narušava zdravlje. Sveti Vasilije Veliki govori: „Hran.a treba da ukrepljuje telo, a ne da izaziva bolest.“ Sveti Oci nas takođe uče da sa strahopoštovanjem jedemo sa trpeze, ne zaboravljajući.da je hrana koja nam je data dar Božji. Oni su za vreme uzimanja hrane zabranjivali prazne razgovore, šale, smeh i naročito osudu. Kod blaženog Avgustina, episkopa Iponskog, iznad stola je bio okačen natpis: „Ovde se ne osuđuju ljudi!“. I jednom kad je čuo kako njegovi gosti počeše da osuđuju nekog čoveka, on upita: „Šta želite: da ustanem od stola, ili da skinem ovaj natpis?..“
U Pateriku se priča kako su jednom monasi jeli hranu, i nekom prozorljivom starcu je bilo otkriveno: oko onih koji su jeli u smirenju i zahvaljivali Gospodu za svaki komad hleba, za svaki gutljaj vode, nevidljivo su stajali Anđeli i hranili ih medom; onima koji su jeli u tihovanju i tvorili za to vreme u srcu svom Isusovu molitvu, Anđeli su davali neki nebeski napitak neizrecive sladosti; treći su se za vreme trpeze smejali, osuđivali jedan drugog, pričali smešne događaje iz života manastira, i demoni su leteli iznad njih i skrnavili njihovu hranu, pljuvali su je. Dakle, braćo i sestre, Hrišćanin treba da jede hranu sa strahopoštovanjem i da blagodari Gospodu za nju.
Da bi čovek pobedio črevougodije, Jovan Lestvičnik je savetovao da se od srca pomoli Bogu i da, jedući hranu, ima na umu da će nastati čas kada će samo naše telo biti hrana crvima kao i da razmišlja o tome kako je Gospod na Krstu okusio žuč i ocat.
 
Blud
 
Drugi čir, drugi greh je blud. Prep. Jovan Lestvičnik je govorio: „Ko hoće da ugasi blud ne pobedivši črevougodije liči na čoveka koji želi da ugasi vatru bacajući slamu u nju.“ Kako čovek da pobedi ovu strast? Prepodobni avva Jovan piše: „Treba zavoleti poniženje, piti porugu i klevetu kao isceljujući, očišćujući napitak; treba imati u svemu smirenje – i unutrašnje, u srcu, i spoljašnje, u odeći svojoj i ophođenju prema ljudima.“
Zatim on savetuje da se čovek udaljava od svih povoda i uzroka sablazni. On govori: „Pobeda nad ovom strašću je bekstvo. Kao što čovek koji stoji pored provalije može da padne od prvog udarca, tako može da padne u ovaj gnusni greh čovek koji ispoljava neopreznost.“ Zatim Sveti nastavlja: „A ako čovek stoji daleko od provalije, čak i ako ga vuku do nje on još može da zove u pomoć, može da se uhvati za žbunje i drveće i da se zadrži.“
 
Gnev
 
Treći čir naše duše je gnev. Mi se gnevimo kada se ne ispunjavaju naše želje. Zbog toga, da bi čovek pobedio gnev treba da se trudi da postane bestrasan, da ne predaje svoje srce zemaljskom i svetovnom.
Gnev se deli na nekoliko vrsta. Kao prvo – jarost. Jar – znači vatren. To je nezadrživi gnev, koji čoveka obuzima toliko da se on ponaša kao bezuman. Druga vrsta gneva je zlopamćenje, kada čovek dugo ne zaboravlja uvrede; i ovo je najstrašnija i najopasnija vrsta gneva, pri kojoj ljudsko srce kao da se pretvara u leglo zmija koje su se sakrile u mraku. Molitvu zlopamtljivog Bog neće uslišiti.
Drugi oblici gneva su mržnja, uvredljivost, suvišna podozrivost čovekova, kada on u svemu vidi nečije spletke protiv sebe, u svakoj reči – osudu, aluzije i podsmeh; kada kao što je rekao jedan bogoslov, čovek liči na bombu, napunjenu prljavštinom i dovoljno je da čovek neoprezno prođe pored nje, pa da bomba eksplodira i da sve obuzme strašan smrad.
Kako da se borimo sa gnevom? Prep. Jovan Lestvičnik uči: „Kao prvo, kada u našem srcu kipti gnev, ne treba stupati ni u kakve razgovore i rasprave; treba prvo ugušiti, umiriti gnev u svom srcu; a dotad je pobeda – ćutanje.“ Zatim Jovan Lestvičnik savetuje da se sećamo vrlina čoveka na kojeg se gnevimo, jer nam u trenutku gneva izgleda da je ovaj čovek središte svih zala i poroka. Seti se njegovih dobročinstava prema tebi, seti se svih njegovih dobrih dela i istovremeno se seti svojih grehova, i tada će tvoj gnev utihnuti. Zatim Sveti Oci savetuju da čovek pre nego što bilo šta kaže u mislima izgovori molitvu. Ako ne možeš da ćutiš, već moraš da odgovoriš, ti prvo izgovori u svom srcu trideset tri puta Isusovu molitvu i tek posle toga odgovori.
Dakle, pobeda nad gnevom je pre svega pobeda nad svojim jezikom. Zatim sledi druga etapa, kada se već borimo sa našim gnevnim pomislima.
 
Srebroljublje
 
Četvrta strast je srebroljublje. Kao što piše Prep. Jovan Lestvičnik, srebroljublje je gubitak nade u Boga. Apostol Pavle naziva srebroljublje tajnim idolopoklonstvom (Kol. 3, 5). Srebroljublje se, takođe, deli na nekoliko vrsta: škrtost, kada je čoveku podjednako teško da se rastane od onoga što mu pripada kao da mu neko seče sopstvenu ruku; zatim pohlepa – to je škrtost sjedinjena sa željom sticanja; ljubav prema posedovanju stvari, bogatstva i tome slično.
Ljudi često štede novac, govoreći da to čine kako bi kasnije imali mogućnosti da pomažu drugima. To nije tako. Najčešće čovek kada uštedi novac postaje bezdušan i bezosećajan, čak, i prema svojim prijateljima i rođacima. U Pateriku se govori o Prepodobnom Evlogiju kamenorescu, koji se odlikovao nemanjem želje za sticanjem i neobičnom dobrodušnošću. Ali, kada se iznenada obogatio, postao je okrutan prema siromašnima i gord u ophođenju sa svojim prijateljima. I tek pošto je ponovo osiromašio, on se vratio svom ranijem dobrodeteljnom životu i Bog mu je oprostio.
Postoji takođe priča o jednom vrtlaru koji je čitavog života davao sve što bi zaradio siromašnima i potrebitima. Ali, mu je palo na pamet – „ostaviću nešto i sebi za crne dane“, i uštedeo je trideset zlatnih novčića. I nastao je crni dan – počela je da ga boli i da mu truli noga. Obraćao se raznim lekarima. Na svoje lečenje je potrošio gotovo sve što je uštedeo. Na kraju lekari rekoše da nisu u stanju da mu pomognu, da treba odseći nogu. I pre nego što je trebalo da bude operisan, on se u suzama molio Bogu i govorio: „Gospode! Oprosti mi što sam zgrešio pred Tobom. Gospode! Otkrij mi zbog čega mi je poslata ova kazna?“. I Gospod mu je otkrio kroz viđenje: zato što se uzdao u novac, a ne u Njega! Ali, zbog ranijih svojih dobrih dela vrtlar je dobio isceljenje, i sledećeg dana, kada lekari dođoše kod njega i donesoše noževe i druge instrumente za operaciju (bilo ih je strašno i pogledati), te obnažiše njegovu nogu i videše da su sve rane i čirevi prošli, i zapanjiše se zbog ovog čuda koje se desilo na njihove oči.
Ispričao sam vam o četiri glavne strasti, a ukupno ih ima osam. Vreme je ograničeno, i zbog toga ću, ako Gospod blagoslovi sledeće nedelje ispričati i o ostalim čirevima naše duše.
Knjiga Prep. Jovana Lestvičnika je veliko blago. Kada je čitamo, mi kao da u mislima razgovaramo s njim. Neka nama grešnima ovom besmrtnom knjigom i svojim svetim molitvama, on bude putevoditelj u večni život. Amin.
 
* * *
 
Prošli put, na dan sećanja na Prepodobnog Jovana Lestvičnika počeo sam da govorim o osam glavnih strasti, o osam gnojnih čireva koji razjedaju i unakažavaju lepotu ikone Božije u čoveku, kao osam zmija, koje, ispreplevši se u jedno klupko, leže u dubini ljudskog srca; o osam stepenica kojima demon, kao u svoju kuću, ulazi u ljudsku dušu i kojima čovekova duša silazi u paklene dubine.
Govorio sam o strastima črevougodija, bluda, gneva i srebroljublja; želim da dodam da nije samo život srebroljupca žalostan, jer je on sluga surovog gospodara, već je i smrt njegova – nagrada za tajno idolopoklonstvo, za služenje bogatstvu.
Često srebroljubac umire smrću bez pokajanja, neočekivanom, sramnom smrću. To je kazna onima koji su bogatstvo učinili svojim kumirom, onima koji su svoje srce – obitalište Duha Svetog – pretvorili u novčanik za čuvanje novca.
Nekada, u drevna vremena Izrailjci su, izašavši iz Egipta i otpavši od Boga, izlili zlatno tele: pevali su himne, plesali ispred njega, i padajući na zemlju, klanjali mu se, uznoseći molitve kao božanstvu. I za srebroljupca je novac njegov idol, to je njegov kumir; u svom mračnom, bezbožnom životu on samo u njemu pronalazi radost.
Događa se da ova strast potčinjava sebi i ljude verujuće, ljude blagočestive. U žitiju svetog Andreja, Hrista radi jurodivog, govori se o jednom, očigledno dobrodeteljnom monahu, koji je živeo u Konstantinopolju. On se odlikovao postom i celomudrijem, s ljudima je razgovarao sa strahopoštovanjem i nežno. Ovaj monah se nastanio pored pijace, kako bi, kako je on sam objašnjavao, svojom propoveđu upućivao grešnike na pokajanje, kako bi bio među narodom. Ljudi su ga veličali kao pravednika. Jednom
Sveti Andrej, susrevši se sa njim reče: „Oče, daj mi za hranu, gladan sam.“ Ovaj odgovori: „Sine moj, dao sam zavet siromaštva, nemam ništa osim molitava.“ Sveti Andrej zaplaka: on je video strašnu zmiju koja je obavila ovog monaha, a na telu zmije je bilo napisano – „srebroljublje“! Sveti pozva monaha i reče: „Molim te, nemoj da upropastiš podvig svog života, ne upropaštavaj svoju devstvenost, ne upropasti molitve koje danonoćno uznosiš Bogu! Gospod mi je otkrio da si zarobljen strašću srebrbljublja, tvoje telo je već obavila paklena zmija, još malo i celog će te progutati!“
Kada je čovek predan srebroljublju u njemu naizgled utihnu sve ostale strasti. Ali, to nije zato što je on iznad njih, već zbog toga što se prepustio jednoj – najljućoj.
 
Uninije (tugomora)
 
Za srebroljubljem i gnevom sledi strast grešne tuge, tugomore, uninija. Postoje dve vrste tuge. Jedna je tuga pokajanja, tuga zbog svojih grehova, prožeta nadom. Sveti Oci je nazivaju radostotvornom tugom. Druga je tuga svetovna. Ta tuga je kao svojevrsna smrt pre smrti. Takva tuga potiče od suvišne vezanosti čoveka za zemaljsko. On u životu traži ono što ovaj život ne može da mu da. On traži sreću, i sve što pokušava da učini na njegove oči se svakodnevno ruši kao kula od karata, i privid sreće nestaje kao senka. On traži stalnost, ali ovde se sve menja, sve teče kao reka, obrušava se u provaliju, kao sve na zemlji, nestaje u nezasitim čeljustima smrti. Čovek traži spokoj, ali je oko njega metež. On kao da se nalazi u večno ustalasanom moru. Ne može da se osloni ni na prijatelje u kojima vidi nepouzdanost i sebičnost. On pravi planove, ali nailazi na bezbrojne prepreke; neispunjene želje mu se stalno vraćaju: kao što talasi, zapljusnuvši obalu ponovo žure da se vrate u more, tako se i želje, sada već kao žalost, ponovo vraćaju u njegovu dušu…
Dakle, da bi čovek pobedio demona grešne tuge prvo treba da pobedi strasnu vezanost za svet, strasnu vezanost za zemaljsko, strasnu vezanost za vidljivo. „Onaj ko je pobedio želju za sticanjem pobedio je takvu tugu,“ pišu Sveti Oci. Uostalom, oni govore da ponekad demon uninija i tugomore, bez ikakvog razloga tajno prilazi čoveku, prikrada mu se kao zmija, i opaljuje njegovu dušu svojim otrovnim dahom, ispunjava gorkom žuči svu skrivenu unutrašnjost njegovog srca.
Grešna tuga, po pravilu, prelazi u još ljuću strast uninije (tugomoru, očajavanje). Čovek pobeđen uninijem liči na ranjenu i u zamku priteranu životinju koja niotkuda više ne očekuje spasenje. Uninije je odbacivanje pomoći Božije, to je prikrivena mržnja prema ljudima. Za vreme uninija čoveku čitav život izgleda kao zla i prazna šala. Čoveku izgleda da je dospeo u nekakvu mračnu jamu iz koje nema izlaza. Čitava vaseljena mu izgleda kao nekakav ogromni bezdušni mehanizam, spreman da ga uguši kao ništavno zrnce. U svemu što ga okružuje on ne vidi premudrost i volju Božiju, već nekakav crni haos. Kraj uninija je očajanje i bogoborstvo, kada čovek odbacuje sam promisao Božji o sebi. Sveti Oci govore da za vreme uninija čovek mora glasno, jasno da izgovara Isusovu molitvu ili da peva psalme, jer psalmi imaju tajnu silu da odgone duhove tame. Čovek koji je pao u uninije treba da iskreno ispovedi sve svoje grehove, počevši od detinjstva. A glavno sredstvo koje omogućava da se pobedi, iskoreni uninije jeste poslušanje. Kod Otaca se mogu naći reči kao što su: „Poslušnik ne zna za uninije, on je uvek radostan“.
 
Taština
 
Sedma strast je strast taštine, kada čovek žudi za ljudskom pohvalom i slavom, neprestano i nezasito žudeći da ispija ovaj smrdljivi i prljavi napitak. Takav čovek postaje licemer koji se pravi da živi vrlinski, vodi spolja gledano blagočestiv život da bi ga drugi videli, „glumi“ kao glumac na sceni. Kao što neke biljkeparaziti, obavijajući stablo drveta isisavaju iz njega sve sokove, tako taština iznutra opustošava čoveka. Kao što zmija nektar cvetova pretvara u otrov, tako i taština sve vrline pretvara u poroke.
Kako čovek da se bori protiv taštine? Ćutanjem, jednostavnošću u ophođenju, u odeći i u hrani. Tako je, na primer, Sveti Jovan Zlatoust hvalio đakonisu Olimpijadu koja je poticala iz ugledne porodice, zato što se ne odeva raskošno, kako bi joj bilo moguće zbog njenog ogromnog imanja, ali se ne odeva ni naročito siromašno kako je ljudi ne bi proslavljali kao podvižnicu, već nosi skromnu i jednostavnu odeću, ne izdvajajući se među drugima.
Da bi čovek iskorenio taštinu, on svoja dobra dela treba da čini tajno.
U Otačniku postoji priča kako je jedan monah odlučio da poseti braću koja su živela u egipatskoj pustinji u najzabitijem, najsiromašnijem kraju. Braća ga primiše sa radošću. Izneli su mu na trpezu sve najbolje što su imali, na svaki način su se trudili da mu posluže. On nije primetio da ova braća strogo poste, da poju psalme, da uznose Bogu molitve, nije video ništa što bi dolikovalo otšelnicima i sablaznio se. Rekao je: „Koliko sam dana i koliko truda potrošio da bih došao kod njih, a nisam našao ništa korisno za svoju dušu!“
Oprostivši se od njih, on se uputi nazad. Ali, po volji Božijoj dogodilo se da se na tom mestu podigla magla od sitne prašine, što se dešava u pustinji. I on, pošto je dugo vremena lutao ponovo se vrati do mesta gde su oni živeli. I stavši pred vrata kelije, on začu iznutra pojanje psalama. Odlučio je da ne uznemirava bratiju, već da sačeka da oni završe pravilo, ali je pojanje psalama trajalo dugo, mnogo časova.
Nije izdržao te pokuca. Braća mu otvoriše vrata. On reče: „Žedan sam,“ i uze sa stola bokal sa vodom, a kad otpi oseti da je gorko-slana. Tada pade pred noge igumana ovog skita i uzviknu: „Oče moj, ne shvatam šta se ovde dešava? Kad sam bio ovde vi se gotovo niste molili, dali ste mi dobru vodu i vino, a šta pijete sami?“.
Ovaj mu odgovori: „Sine moj, imamo običaj da nikome ne otkrivamo svoj život i da ne pokazujemo kako se molimo. Primili smo te, pokazavši ljubav prema putniku, a sami pijemo vodu u kojoj je rastvorena so, jer držimo post ne samo što se hrane tiče, već i vodu uzimamo gutljajima i umereno.“
I ovaj ode stekavši veliku korist.
Egipatski Oci su govorili: „Vrline za koje svet sazna gube svoju cenu, one prestaju da budu vrline.“
Ranohrišćanski autor Jerma piše u knjizi „Pastir“: „Izaberi sebi duhovnog oca, ne traži ga daleko, svejedno će on biti u Crkvi, samo se pazi duha laži.“ A duh laži, đavo, tamo je gde je gordost i taština. Strašna je gordost, to je ono što se u životu ponekada naziva „pompom“. „Pompa“ je spoljašnji blesak, spoljašnja raskoš.
Sujetan podvižnik za svog života potpada pod vlast duha laži. Ali, smrt otkriva istinu. Jer Sveti Oci govore: „U smrti se otkriva čovek onakav kakav jeste.“
I primećeno je da grob sujetnog podvižnika biva pust, on ne privlači ljudska srca.
 
Gordost
 
Osma strast po redu, ali prva po svojoj pogibeljnosti i ljutini jeste gordost. O njoj ću nešto ispričati sledeći put, jer je vreme ograničeno.
Gordost je potresla nebesa, gordost je Anđela pretvorila u demona, gordost je isterala iz Raja naše praroditelje i dala nam u nasleđe žalosti i patnje. Gordost je pretvorila zemlju u reke i mora suza i krvi. Gordost je osma strast, ali je ona veća od svih zajedno. Ako Gospod blagoslovi u svoje vreme ćemo reći nešto o njoj sledeći put.
A danas vam čestitam praznik velike podvižnice Istočne Pravoslavne Crkve – Prepodobne Marije Egipatske, u čijem iskustvu, zaista, prepoznajemo da je Bog neizrecivo Milosrđe i Svepraštanje. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *