NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
CRKVENO POJANJE
 
Pojanje je, verovatno, prvo što čuje čovek koji slučajno svrati u pravoslavni hram. Ono zauzima veoma važno mesto u pravoslavnom bogosluženju. Pojanje, kao i reč, izražava naše verske misli i osećanja, a naročito raspoloženja: radost i tugu, teskobu i likovanje, nadu i molbu za pomoć i zaštitu.
Od najstarijih vremena svi narodi, koji žive na zemlji, koriste pojanje u bogosluženjima. Pojanje su dobro poznavali i ljudi u Starozavetnoj Crkvi. Sam Hristos je Svojim primerom osveštao upotrebu muzike u molitvi: kada je išao sa učenicima na goru Eleonsku, On je zajedno sa njima pevao psalme. To možemo da pročitamo u Jevanđelju.
Apostoli su i sami pevali i učili druge Hrišćane da proslavljaju Boga „u psalmima, pojanju i pesmama duhovnim“.
Već je u apostolska vremena pojanje imalo svoj poredak i ustav. Sveti apostol Pavle navodi vrste ranih hrišćanskih pesama: psalmi, pojanje (ili himne) i duhovne pesme. Iz njih je izraslo svo bogatstvo savremene crkvene muzike.
Psalmi predstavljaju izabrana mesta iz sveštene knjige Psaltir. Oni se veoma često čitaju na bogosluženju, a ponekad se i pevaju.
Pesme ili himne predstavlja devet pesama koje se pominju u Bibliji i koje odgovaraju važnim trenucima iz Sveštene istorije.
 
1) Pesma posle prelaska bogoizabranog naroda kroz Crveno more i izbavljanja od progona, posle izlaska iz Egipta.
2) Poučna pesma Mojsija pred smrt.
3) Pesma Ane, majke proroka Samuila. Pesme proročke:
4) Isaije,
5) Avakuma,
6) Jone,
7) Pesma trojice mladića.
8) Pesma Bogorodičina.
9) Zaharijina molitva.
 
Ove himne su važne zbog toga što se po uzoru na njih u pravoslavnom bogosluženju grade pesme kanona na jutrenju.
Duhovne pesme su sačinjavali hrišćanski pesnici i pisci bogosluženja. One su počele da se pojavljuju već u doba apostolsko, ali procvat doživljavaju u vreme posle Apostola. Ove duhovne pesme predstavljaju veliko bogatstvo naše Crkve i veoma su raznovrsne i mnogobrojne.
Mnoštvo duhovnih pesnika i pisaca svih vremena nam je ostavilo ove pesme u nasledstvo. Samo Grčka Crkva od apostolskih vremena do kraja 18. veka broji više od sto poznatih sastavljača crkvenih pesama. Ako se uzmu u obzir autori od tada pa naovamo i iz drugih Pomesnih Crkava, ispostaviće se da ih ima mnogo više.
Na žalost, do nas nije došlo dovoljno podataka o prvobitnom periodu crkvenog pojanja, sačuvalo se malo rukopisa, a oni koji postoje teško se mogu dešifrovati. Dok nije pronađen sistem notnog zapisivanja muzike, koji se danas koristi, pojci su uglavnom učili pojanje jedan od drugog. Zapisi su ih samo podsećali na ono u šta su se oni dobro razumeli, podražavajući starijima. Zato teško možemo da zamislimo određene melodije: kretanje glasova pojaca, pa čak i karakter pojedinih muzičkih dela danas znamo samo po opisu.
Drevni crkveni pisci su na primer govorili da je prvi glas (glasovi su osnovne melodije pesama i ima ih osam) važan, veličanstven i najsvečaniji. Poredili su ga sa suncem, govoreći da on odagnava lenjost, tromost, san, tugu i smućenje.
Drugi glas je prepun krotosti, sveštenog trepeta, on teši tužne i odgoni mračna osećanja.
Treći glas je snažan. On, kao more za vreme nepogode, podstiče na duhovne podvige.
Četvrti glas je dvojak: čas podstiče na radost, čas izaziva tugu. Tihim i mekim prelivanjem tonova, on u dušu unosi radost, sugeriše stremljenje ka Svevišnjem, najbolje izražavajući dejstvo Božije blagodati na nas.
Peti glas umiruje. duševna uzbućenja, on odgovara plaču zbog greha.
Šesti glas rađa blagočestiva osećanja – odanost, čovekoljubivost, ljubav.
Sedmi glas je mek, dirljiv, poučan. On nežno ubeđuje, priziva, moli za milost.
Osmi glas izražava veru u budući život, sazrcava nebeske tajne, moli se za blaženstvo duše.
Napevi su se sa vremenom menjali. Naravno, ne može se reći da mi danas prilikom pojanja koristimo iste glasove kao i vizantijska Crkva pre toliko stoleća. Međutim, glavno je to što ustrojstvo bogoslužbenog pojanja, potčinjeno ravnomernom smenjivanju melodija, koje je Crkva odredila, ostaje kao i ranije.
Da bismo makar delimično shvatili osnove ustrojstva grčkog pojanja, koje se odrazilo i u vizantijskom i u ruskom crkvenom pojanju iz kasnijeg vremena, istaći ćemo sledeće.
Stari Grci su imali tri načina za izražavanje svojih osećanja u muzici: dijatonski, hromatski i enharmonski. Oni su se razlikovali po intervalu između stepena zvučne lestvice.
Ako su preovladavali celi tonovi (sa jednim polustepenom), to se ustrojstvo lestvice nazivalo dijatonskim (i to najjednostavniji i najpristupačniji način pojanja).
Ako su preovladavali polustepeni, ustrojstvo lestvice se nazivalo hromatskim (teži način pojanja).
Na kraju, postojalo je ustrojstvo lestvice u kojem su preovlađivali intervali od četvrt tona. Ono se nazivalo enharmonskim i bilo je najteže za pojanje.
Da bi zapamtili i naučili pojanje, stari Grci su zatvarali kretanje zvučnih talasa u izvesne okvire ili granice koje su se nazivale tetrahordi (četvorozvučja).
Postojala su tri ovakva tetrahorda.
Lidijski – kada se poluton nalazi na vrhu tetrahorda: sol + 1 ton = la + 1 ton = si + 1/2 tona = do.
Frigijski – poluton zauzima sredinu tetrahorda: la + 1 ton = si + 1/2 tona = do + 1 ton = re.
Dorski – poluton se nalazio na dnu tetrahorda: si + 1/2 tona = do + 1 ton = re + 1 ton = mi.
Vremenom se zvučna lestvica povećavala i postajala sve složenija zbog kombinovanja različitih tetrahorda. Rezultat ovakvog kombinovanja je bio napev, koji je ličio na savremenu gamu. Raznovrsno spajanje tetrahorda je davalo veliki broj napeva.
Raznovrsnost grčkih melodija i napeva ne samo što je bila teška za upotrebu prilikom bogosluženja u Crkvi, već je zbog svoje složenosti ponekad kvarila bogosluženje.
Zbog toga su na Zapadu Sveti Amvrosije Mediolanski, zatim i Sveti Grigorije Veliki, a na Istoku Sveti Jovan Zlatoust, a ponajviše Sveti Jovan Damaskin iz mnoštva postojećih melodija i napeva izabrali osam najpogodnijih, koji su najviše odgovarali cilju bogosluženja. Pošto su ih pismeno izložili oni su postavili temelj crkvenom osmoglasju. Tako su se pojavili glasovi.
 
U osnovu prvog glasa ušao je frigijski napev.
U osnovu drugog – lidijski.
Trećeg – miksolidijski.
Četvrtog – dorski.
Petog – ipofrigijski.
Šestog – ipolidijski.
Sedmog – ipomiksolidijski.
Osmog – ipodorski.
 
Sveti Jovan Damaskin je sistematizovao i doveo u red upotrebu melodija napisavši notno uputstvo za bogosluženje.
Dobijeno je osam melodija ili glasova, po kojima su počela da se pevaju dela crkvene poezije, psalmi i himne.
Knjiga koju je sačinio Jovan Damaskin zove se „Oktoih“, ili u prevodu na crkvenoslovenski „Osmoglasnik“.
Ruska (i Srpska) Pravoslavna Crkva je preuzela sistem osmoglasnog pojanja iz Vizantije, zajedno sa veronaukom i bogosluženjem. Svaki glas se u toku nedelje koristi za vreme službe, a zatim ga zamenjuje sledeći glas. Kada se završi nedelja osmog, poslednjeg glasa, ponovo počinje prvi.
Treba istaći da se na bogosluženju ne koristi samo Oktoih, već i druge bogoslužbene knjige, na primer Mineji. Stihire Svetima ili praznicima koje se u njima nalaze poju se na svoje glasove. Zato na jednom bogosluženju možemo čuti pesme koje se poju na različite glasove.
Kasnije, naročito u toku 19. veka, u Rusiji je svoju muziku za Crkvu pisalo mnoštvo izuzetnih kompozitora, čija dela i danas čujemo u hramovima. Ovakvu raznovrsnost i muzičko savršenstvo kao u Rusiji, bogosluženje do tada nije dostizalo. Spisku poznatih crkvenih kompozitora: Bortnjanskog, Turčaninova, LJvovskog, Arhangeljskog, Kastaljskog, Česnokova, Grečaninova i mnogih drugih, takođe se mogu dodati imena Čajkovskog, Rimskog-Korsakova i Rahmanjinova, koji su se dosta potrudili na polju crkvene muzike.
Nema nijedne pesme na Svetoj Liturgiji, kao ni od glavnih pesama koje se stalno poju na svenoćnom bdeniju, koja bi ostala bez veličanstvenih ili jednostavnih, likujućih ili tužnih i svečanih melodija koje se u bogosluženju slivaju u jedinstvenu himnu Tvorcu. Crkvena muzika pridaje konačan, harmoničan oblik čitavom ustrojstvu bogosluženja. Muzikalnost molitve koja se uznosi Gospodu predstavlja najuzvišenije služenje Bogu. Zato je čitav crkveni život napojen pesmama, kako onima koje se poju u hramu, tako i kod kuće.
U Pravoslavnoj Crkvi je prisutna isključivo muzika ljudskog glasa. U Pravoslavlju se ne koriste nikakvi muzički instrumenti.
Ustav pravoslavnog bogosluženja jasno određuje koji će tekstovi biti pojani, a koji pročitani. Čak i više od toga, određeno je razno pojanje – negde jednoglasno, a negde višeglasno.
Osnovu crkvene muzike čini hor pojaca. Horovi mogu biti različiti. Mešoviti horovi se sastoje od muškaraca i žena svih uzrasta. U manastirima postoje ili muški ili ženski horovi. Mogu postojati i dečji horovi. Postoje dueti, trija i kvarteti, ali najviše ima horova od osam (okteti) i više pevača.
U gradskim parohijama ima nekoliko horova: praznični, takozvani desni (jer stoje za desnom pevnicom), ali osim njih postoje i mali svakodnevni – levi horovi (koji stoje za levom pevnicom).
Za vreme postova ima malo pojanja, svi tekstovi se uglavnom čita (čime se naglašava pokajno-podvižnički ton posnih bogosluženja). Na praznike se, nasuprot tome, sve poje, kao što je to, na primer, na Vaskrs.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *