СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви
ЦРКВЕНИ ЈЕЗИК
Црквени језик је ближи унутрашњем логосу, језику духа, језику религијске интуиције и молитвених сазрцања него што су савремени језици. То није језик разума већ срца, језик непосредних проницања, језик напрегнуте духовне енергије и особите динамике. Древни језици у људској души изазивају нешто попут “подсећања” на човекову способност непосредног унутрашњег преношења мисли, доживљаја садржаја друге душе и озарења од Бога.
То је језик логоса који је дубљи од спољашњег језика за који је потребна материјална форма – реч.
Спољашње оријентисани, савремени језици се све више удаљују од свог центра – духовног логоса, све се више диференцирају и материјализују. Савремени језици су углавном усмерени на човеков разум – аналитичке способности његовог разума, који је нижи у поређењу са духовном интуицијом. Они су, такође, у стању да изразе емоционално-чулна, страсна човекова стања, али се испоставља да су за изражавање појава из области духа, које се откривају у молитвеном пориву, савремени језици троми, немоћни као мишићи оронулог старца.
Присталице језичке реформе богослужења тврде да ће на данашњем, савременом језику Литургија постати јаснија. Али, Литургија је сама по себи тајна. Она не може бити схватљива на вербално-семантичком нивоу, јер би се иначе могла схватити и усвојити, седећи у фотељи са књигом у рукама или за писаћим столом.
Литургија није приповест која се може подробно објаснити, није ребус који се може одгонетнути или решити. Литургија је човекова укљученост у духовну реалност, а средство за то је утицај васцелог духовног поља на човека: утицај архитектуре и унуташњег уређења храма, богослужбених мелодија, и, што је најважније, снаге молитве свештенослужитеља и народа, који се налази у Цркви. За Светог Јована Кронштатског се причало да су људи када је он служио Свету Литургију или се ћутке молио на Проскомидији, осећали снагу његових молитава и Божанску благодат очигледно, готово физички.
Древни црквени језик је ближи унутрашњем логосу, због тога има јачи утицај на људско срце. Чудна појава је да понекад реченица на црквенословенском језику, мимоилазећи човеков разум, као бујица снажне светлости, озарује, као да отвара његово срце и оно трепери попут душе путника који, после дугог пута, поново види очев дом. Овде се дешава оно што смо већ назвали, можда не потпуно тачно – тајанственим “присећањем”. Човек се сећа изгубљеног Раја и оног језика којем су се повиновала сва жива бића, језика на којем је беседио са Анђелима. Овде је присутна мистика језика. Древни свештени језик дотиче човеково срце, нагонећи скривене струне душе да затрепере. Модернисти ово не знају и не осећају, они желе да древне језике замене новима, како би јаснија постала семантика речи, која тајну богослужења, ипак, не чини јаснијом.
Осим тога, у Литургији постоји паралелни језик слика и обреда, који није мање важан од језика речи. Овај символички језик је још мање схватљив, али он служи укључивању човека у живу реалност догађаја који се збивају током Литургије. Ако желимо да богослужење учинимо доступним нашем телесном разуму треба да учинимо разумљивима обреде: или да их заменимо вербалним тумачењем или да их преведемо на језик позоришне пантомиме, односно да обред од вишедимензионалног свештеног символа претворимо у миметички гест. Шта ће онда остати од Литургије? Поучна представа? Када кажемо да је Литургија сећање на земаљски живот Христа Спаситеља, ми ту нипошто немамо у виду да је Литургија сценски приказ Јеванђеља. Литургија је могућност да човек посредством свештених символа и свештенорадњи постане стварни учесник у библијским догађајима, да изнутра доживи Голготску Жртву као Жртву која је принета за њега лично, а Христово Васкрсење као васкрсење своје душе.
Рекли смо да је древни језик подсећање људског срца на његову древну отаџбину – изгубљени Рај. А савремени језик је језик школе и универзитета, језик улице и пијаце, фабрике и железничке станице. Он човеку не помаже да се отргне из поробљености свакодневним уобичајеним пословима, бригама и интересовањима. Свештени језик као да сведочи да у храму долазимо у додир са неким другим светом, са другом, за нас неуобичајеном реалношћу.
Асоцијативне везе не постоје само између садржаја речи и осећања, већ такође и између осећања и саме форме језика. Форма никада не може бити потпуно апстрахована од садржаја.
Савремени језик, хтели ми то или не, носи у себи неки нови садржај, нову информацију, нови емоционални подтекст, који наш логички разум не може лако да дефинише (али који делују).
Богослужење се не сме мешати са проповеђу или богословљем. Проповед нам говори о духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет; богословље показује пут, а молитва узводи тим путем.
Говоримо о лепоти древних језика. Шта подразумевамо под тим? Мислимо да је то нека тајнствена хармонија ритмова срца и ритмова древног језика, и ми ту хармонију доживљавамо као нарочиту лепоту језика. Прочитајмо пажљиво псалме на савременом и старом, црквеном језику; какву разлику ћемо увидети у свом унутрашњем стању? Савремени језик је налик на воду која може да утоли жеђ, али ће душу оставити хладном, а древни, црквени језик је вино које весели и радује човеково срце.
