NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
CRKVENI OBREDI
 
Obred je izgrađeni znakovni sistem koji ima informativnu i komunikativnu funkciju. Crkveni obredi predstavljaju bogopoznanjski sloj (crkvenog života) koji sledi za Svetim Pismom i oni imaju sličnosti, ali i razlike sa sveštenom simvolikom. Obred se od simvola razlikuje po tome što je konkretniji, uži je po svom obimu od simvola, više je podložan istorijskim faktorima i raznovrstan je po svojim formama, odnosno više je uslovljen.
Simvol ima analogno značenje: on uznosi čovekov um od nižeg ka višem, od poznatog ka nepoznatom, od vidljivog ka nevidljivom. Obred uključuje čoveka u već poznatu datost. Ali, obično je obred neodvojiv od simvola; on je zasnovan na temelju simvoličkih znakova, samo što uzima određeni aspekt razrađenog simvola i kao da konkretizuje simvol, prilagođavajući ga konkretnom zadatku.
Crkveni obred uključuje čoveka u sferu duhovnih stvarnosti, u polje večnih Božanskih energija, u svet vanvremenskih, vanprostornih dimenzija Carstva Božijeg (…)
Crkveni obredi nisu nešto spoljašnje i mehaničko u odnosu na ljudsku dušu: to su kanali kojima se blagodat Božija predaje ljudskoj duši – crkveni obredi su osnova bogosluženja na koju ljudi, koji se nalaze u hramu, mogu da se oslone i da se duhovno zbliže do poimanja jedinstvenog živog mističkog Tela.
Crkveni obred ima dva smera: vertikalni i horizontalni; vertikalni kao bogoopštenje, usmerenost duše iz materijalnog sveta u duhovni, i horizontalni – kao sjedinjenje ljudi koji stoje u hramu u jednoj veri, u jednom mističkom doživljaju, u jednom molitvenom toku. Rušenje obreda je narušavanje duhovnoga opštenja, to je srozavanje vere na nivo filosofskih apstrakcija ili u tamnu oblast dionisijskog misticizma, haosa, u oblast podsvesti i instinkta, u oblast privida i aveti. U ovom demonskom stanju se ponavlja drevno predanje o tome kako bahanatkinje ubijaju Orfeja; izbezumljena osećanja ubijaju duh.
Crkveni obred je stvarnost drugačijih dimenzija, on se razlikuje od reči i zbog toga ne može biti otkriven i zamenjen rečju kao što zrak žive svetlosti koji nosi u sebi toplotu i život ne može biti zamenjen govornom ili pisanom teorijom o prirodi svetlosti. Crkveni obred može biti shvaćen samo u hramu, u neposrednom doživljaju, zbog toga u liturgici objašnjenje obreda i komentara bogosluženja zauzima relativno malo mesta: sveštenoradnje se shvataju u onom stepenu u kojem se opitno doživljavaju. Obred se shvata onako kako se doživljava, odnosno kroz promenu i obnovljenje same ljudske duše. Liturgija se ne može objasniti. To je tajna, ona se može samo pojasniti, može se ukazati na određene svrsishodne ideje i analogije, ali će ona zauvek ostati tajna koju ljudsko srce treba da doživi sa strahopoštovanjem. Zbog toga crkveni obred istovremeno skriva i otkriva; on skriva unutrašnji život Crkve od tuđih, radoznalih i drskih očiju – skriva kao neprozirnim pokrovom – i istovremeno otvara verujućoj duši zavesu i pristup u „Svetinju nad svetinjama“, ali postepeno, srazmerno unutrašnjoj pripremljenosti čovekovoj, da ga prejaka svetlost ne bi oslepela.
Za racionalističke sekte koje su uništile simvoliku bogosluženja vera se „skamenila“ na nivou katihizatorstva; za ekstatičke sekte ona se pretvorila u povratak drevnom haosu, u igranje svojom podsvešću i svetom palih duhova. Kinici su sa posebnom zlobom mrzeli hrišćansko učenje. Dok su se stoici odnosili prema Hrišćanstvu sa hladnim prezirom, smatrajući ga nasleđem jedne neobrazovane gomile, a pitagorejci i platoničari, koji su posedovali veću pronicljivost – kao prema svom najvećem intelektualnom protivniku, kinici su mrzeli Hrišćanstvo kao svog ljutog neprijatelja i u toku progona Crkve su često nastupali u ulozi provokatora i doušnika (život Sv. Justina Filosofa); i sami rimski carevi su često pribegavali uslugama kinika u borbi sa Hrišćanstvom. Međutim, pokazalo se da je sinkretička filosofija paganstva nemoćna protiv nebeske svetlosti Jevanđelja. Ogromna državna mašina imperije nije mogla da slomi duh hrišćanskih zajednica. Tada su na scenu stupili kinici i glumci sa svojim oružjem: podsmehom, lažju, klevetom – demon je uzeo masku majmuna imitirajući Boga. Osnova Hrišćanstva je ljubav i trepetno poštovanje prema svetinji, osnova kinizma je gordost i prezir prema svemu u ime sebe samog.
Često sektaši bogosluženje u hramu i vršenje Svete Tajne nazivaju čarobnjaštvom, a crkvene rituale magijskim obredima, zbog toga ćemo se zadržati na principijelnoj razlici između mistike i magije. Osnova hrišćanske mistike je ljubav prema Bogu; hrišćanski obredi i Svete Tajne su sredstvo bogoopštenja. Osnova magije je gordost, želja da se sebi potčini okolni svet putem dejstva okultnih sila. Za mistiku je Bog najviša vrednost, konačni cilj i glavni sadržaj postojanja. Za magiju je najviša vrednost pali čovek sa svojim neobuzdanim strastima koje želi da realizuje svim sredstvima. Hrišćanstvo od čoveka zahteva upodobljavanje Bogu. Želja istinskog mistika je da bude poslušan Bogu; ispoljavanje ovog osećanja je molitva: „Neka bude volja Tvoja!“
Bavljenje magijom je agresija u odnosu na svet, želja da se putem određenih magijskih formula i dejstava svet potčini sebi. Cilj magije je uvek utilitaran i ne izlazi van granica zemaljskog života. Cilj mistike leži van granica zemaljskog bića, to je uključivanje u večnost. Mag koristi sile demonskog sveta, ali ga se istovremeno boji. Pojava demona u magu izaziva osećanje užasa. Mistik teži ka susretu sa Hristom kroz blagodat Duha Svetog u svom srcu, i stanje bogoopštenja je za njega najradosniji i najsvetliji događaj koji se zauvek urezuje u njegovo sećanje. Javljanje duhova u magijskim obredima se dešava u vizuelnim ili auditivnim oblicima. Mistik u čoveku vidi obraz i podobije Božije; opraštanje uvreda za njega postaje potreba duha. Magija na čoveka gleda kao na instrument; pojam ličnosti za nju ne postoji. Oproštaj uvreda i sažaljenje se u magijskim ritualima smatraju malodušnošću. Mistik govori: „Želim da umrem da bih živeo za Tebe!“ Mag govori: „Želim da živim samo za sebe!“.
Hrišćanska mistika i magija su u suprotnosti ne samo po svom sadržaju, već čak i po svojim znakovnim sistemima, ali je bolje ne govoriti o magijskim obredima. Tertulijan je govorio da su oni – parodija na Liturgiju, crna misa koja se služi u paklu satani, odnosno mračna karikatura svetinje. U mnogim vradžbinskim obredima se koristi ritualno izrugivanje svetinji. Onaj ko govori o sličnosti crkvenih rituala i magije je ili potpuna neznalica ili ospednut demonima.
Mistika je neodvojiva od duhovnog preporoda ljudske ličnosti. Što je viši čovekov moral i što je on bliži Jevanđeljskim zapovestima tim više se širi krug njegovih duhovnih poznanja. Duhovna mudrost ima izvor ne u spoljašnjim znanjima, već u unutrašnjem stanju za koje je rečeno: „Blago onima koji su čista srca, jer će Boga videti“. Magija od čoveka ne zahteva moralnost, već samo koncentraciju pažnje. Magija, po svom gmizavom utilitarizmu, nebiranju sredstava i orijentaciji na okultne, kosmičke i psihičke sile pred čoveka, postavlja cilj utvrđivanja svog značaja u ovom svetu, razvija u njemu gordost i egocentrizam, koji, pak, predstavljaju supstrat svih strasti i psihičkih kompleksa.
Glavno sredstvo hrišćanske mistike je molitva, blagodarnost Bogu, razgovor sa Njim u trepetnom poštovanju, ispovedanje grehova, molba, proslavljanje Boga. U magijskim obredima nema ni zahvalnosti, ni ispovesti, ni molbe kao moljenja za pomoć, ni razgovora duše sa Bogom u strahopoštovanju; u magiji postoji drugi oblik komunikacije: naredba, dogovor, pristanak, zapovest. Mag se obraća duhovnom svetu tonom imperativa. Mistik doživljava blagodat kao obnavljanje duše, kao spokoj i večnost. Mag, primajući, u komunikaciji sa demonskim svetom, njegovu crnu energiju, doživljava ovu energiju kao priliv tuće spoljašnje sile, koja u izvesnoj meri podseća na osećanje elektro šoka. Njegovo stanje je teskoba duše, pometenost srca, surovost, čak, i prema najbližim ljudima, suparništvo i istovremeno tajna želja smrti. Kod mistika je srce otkriveno za Boga, kod maga je srce zatvoreno za sve. Bog mu je tuđ, od ravnodušnosti do mržnje; demonima on naređuje, kao dreser vezanim zverima, ali uvek sa tajnim strahom da ove veze mogu da se prekinu i da zver može da ga ubije. Hrišćanska mistika je okretanje čoveka ka Bogu kao Ličnosti. Jer isključivo ličnost, a ne bezlična sila, može da bude predmet ljubavi. U magiji, demonologiji lično opštenje ne postoji; magijska bajanja su upućena demonskom svetu, destruktivnom svetu, a to znači bezličnom. Demoni poseduju individualnost po ranijoj anđeoskoj hijerarhiji kao nivo sila i mogućnosti, pri čemu je ova hijerarhija okrenuta kao piramida i onaj ko je stajao na čelu pao je ispod svih. Ali, demoni su lišeni svojstava ličnosti, moralnosti i samosvesti; njihova samosvest se izrodila u saznanje materijalnog sveta i zla. Oni su uslovljeni svojom mržnjom prema Bogu i ljudima do potpunog gubitka slobodne volje kao izbora između dobra i zla, dakle, oni su bezlične individue.
Ponekad su bajanja upućena oličenim (personifikovanim) silama prirode i Bog je tu zamenjen kosmosom. Karakteristično je da su u ezoterizmu paganstva glavnu ulogu igrala htonska – zemaljska i podzemna božanstva (Pan, Dionisije, Demetra i dr.), magija nije okrenuta ka Nebu, već ka zemlji i paklu. Mag kao hipnotizer posredstvom bajanja priziva mračne sile da izađu iz svog mračnog podzemlja i da mu služe. Centar mističkih doživljaja je ljudsko srce. Pod dejstvom blagodati ono postaje meko kao vosak. Magija ima za svoj instrument ljudski razum; u magijskim obredima srce kao da umire, ono se steže i postaje tvrdo kao kamen. Hrišćanska mistika ima svoje rituale, ali za nju nije glavna forma, već sadržaj, osećanje ljubavi i jedinstva sa Bogom. Magija stavlja formu iznad sadržaja; ona teži ka spoljašnje tačnoj formi magijskih rituala, njihov sadržaj se svodi na zagonetne znakove i imena, koji postaju lozinka za pakleni svet. U magijskim ritualima se mogu razlikovati dve vrste čarobnjaštva:
 
1) šamanstvo kada mag veštački dovodi sebe do ekstaze i njegova duša, odvajajući se od tela silazi na neko vreme u svet pakla;
2) prizivanje duhova iz pakla putem bajanja i magijskih obreda.
 
Hrišćaninu-mistiku neophodan je asketizam, uključujući asketizam u svetu, život po zapovestima Hristovim, učestvovanje u Svetim Tajnama Crkve. Za magiju se ovo ne zahteva, ovde je uslov, koji je ujedno i posledica, samo jedan: da čovek učini svoju dušu taocem paklenog sveta.
Opštenje je uvek upodobljavanje (postajanje sličnim onim sa kojim opštimo). Za upodobljenje svetlom svetu su potrebni ogroman napor i borba sa sobom, a mračni svet koji kipti od zlobe i strasti je blizak stanju palog čoveka, zbog toga za opštenje sa demonom nije potrebno ništa osim da mu se čovek obrati. Često čovek na bajanje i gatanje gleda kao na nevinu igru; u tom slučaju on liči na dete koje pali vatru u sopstvenoj kući ne znajući i ne shvatajući šta će se kasnije desiti. Svaki dodir sa demonskim svetom nanosi duboke psihičke traume. Svako obraćanje, bilo kojoj vrsti magije, makar i u vidu šale, treba da bude ispoveđeno kao težak greh. Neki kažu da se uz pomoć magije može činiti dobro: da se ljudi mogu izlečiti od bolesti, upozoriti na opasnost i tako dalje, ali ne treba zaboraviti da laž dobro koristi kao mamac kako bi lakše i potpunije zavladala svojom žrtvom. Metafizičko zlo ne može da čini istinsko dobro.
Protivnici Hrišćanstva često pitaju: „A zašto su uopšte potrebni crkvena simvolika i crkveni obredi, zar nije bolje da se čovek jednostavno moli Bogu?“. „Bogosluženje ne treba da bude simvolično već realno,“ govore oni. U ovom prigovoru se, pak, krije protivrečnost. Sama reč je već uslovni znak, ona nije stvarnost u smislu istovetnosti sa predmetom ili događajem koji označava, već uslovni, znakovni, apstrahovani odraz stvarnosti u sistemu zvukova i grafije, i zbog toga šifrirajući sadržaj u obliku reči, mi već pribegavamo apstraktnom sistemu modeliranja stvarnosti, što je jedna od glavnih razlika izmeću čoveka i drugih bića koja naseljavaju zemlju. Van reči naša misao ne može da se izdigne iznad nivoa zemaljske materijalne predmetnosti i da stekne neko poznanje duhovnog sveta, koji se nalazi van granica našeg opažajnog doživljaja. Mi svet ne doživljavamo adekvatno, već kroz njegove energije koje se u našoj svesti transformišu u modele realnosti. Na primer, boje i zvuci su transformacije talasa koji se prelamaju kroz organe naših čula i zbog toga mi pod pokrovom materijalnosti ne vidimo svet onakav kakav jeste, u samim suštinama predmeta, već samo svojstva, dejstva i energije, koje zavise od mogućnosti mehanizma našeg doživljaja. U budućem životu svet ćemo videti u drugim ravnima. Naša predstava o svetu je takođe uslovna i modelirana. Poznanje je otkrivanje nevidljivog; večni život će biti večno poznanje, otkrivanje večno novog; u ovom otkrivanju prethodno će se odnositi na sledeće kao sličnost prema stvarnosti, a ova stvarnost će se pokazati samo kao sličnost prilikom prelaska u drugo stanje na novom stupnju bogoopštenja. Zbog toga je nemoguće govoriti o realnosti kao adekvatnosti van simvolike. Apostol Pavle piše da mi ovde vidimo nejasne odraze, kao u mutnom ogledalu, a tamo ćemo videti svojim očima. Platon i drugi filosofi su naše čulno viđenje sveta poredili sa senkama i odrazima predmeta.
Praveći malu opasku, reći ćemo da je matematika „duša“ ostalih nauka – sva zasnovana na uslovnosti i apstrakciji; sve cifre, brojevi i formule su simvolički znaci. Svaka nauka pribegava modeliranju i shematizaciji. Slova, note, astronomske tablice i geografske karte – sve su to takođe uslovni znaci, koji šire mogućnosti i granice ljudskog saznanja. Hram je model vaseljene i simvol Nebeske Crkve koja ispunjava ovaj simvol realnim sadržajem. Krug liturgijske godine koji je zapisan u bogoslužbenim knjigama može se uslovno uporediti sa kartom neba, samo što je ovo duhovno nebo kojim prolaze svoj put ljudske duše. Van simvola i obreda su nemogući zajednička molitva i zajedničko bogosluženje gde su potrebni poredak i ritam. Zato su oni koji negiraju crkvene obrede u ime neposredne realnosti, u stvari prinuđeni da stvaraju svoje sopstvene obrede, na primer, obred prelamanja hleba kod baptista, zbornici religijskih pesama i tako dalje. Možemo se uveriti da su svaka zajednica i sekta stvorili svoje obrede koji vremenom prelaze u tradiciju.
Revolucija teži da uništi crkvene obrede kako bi ljudi zaboravili svoju prošlost, da bi, potom, ona na brzinu stvarala svoje nove, veštačke obrede. Takvi obredi u većini slučajeva predstavljaju mrtvorođenčad i postepeno se zamenjuju obnavljanjem ili imitacijom ranijih obreda. Hipipokret kao revolucija protiv društvene etike, težnja ka „slobodi od morala“ takođe počinje od odbacivanja pravila ponašanja kao svetovne obrednosti, a završava se stvaranjem sopstvenog sistema vrednosti – anti-etike za čiju podršku je neophodan i sopstveni znakovni sistem.
Crkveni obred je predanjski svešteni simvol posredstvom kojeg čovek ima mogućnost da stupi u opštenje sa onim što je simvolizovano, da prima njegove energije, da se uključi u svet duhovnih stvarnosti. Zbog toga je modernizam neprijatelj Pravoslavlja. Ne znajući dubine crkvene simvolike, on teži da približi obrede čovekovom duhovnom stanju, njegovim estetskim potrebama, intelektualnom nivou doživljaja i tako dalje, odnosno, simvol se od sredstva duhovnog opštenja (što zahteva unutrašnju pripremu i očišćenje samog čoveka) pretvara u način za zadovoljavanje duševnih potreba. U suštini ovde dolazi do posvetovnjačenja same Crkve. Svako izmišljanje sveštenih simvola (koji nemaju veze sa Predanjem) liči na stvaranje neke „nove“, „reformisane“ crkve, a sa pravoslavne tačke gledišta to je jeres u oblasti simvola i obreda.
(…) Konzervatizam Pravoslavlja je čuvanje tajne. Obred koji čovek sam od sebe izmisli brzo se iscrpljuje, on može da bude spolja gledano efektan, ali ostaje lišen tajanstvene dubine, njegov efekat je novina duševnih osećanja, odnosno ono što protivreči duhovnom sazrcanju i takav princip modernizacije zahteva stalnu promenu obrednosti, kao što menjamo pesmu koja nam je već dosadila ili odeće koja nam se smučila, zbog toga je reformatorstvo osuđeno na stalno izmišljanje novog. Obred se, pritom, prenosi iz oblasti duha u oblast duše, uzima sebi nesvojstvene estetske i zabavne funkcije i ne pomaže, već ometa molitvu ili, što nije ništa manje opasno, izvrće unutrašnji karakter molitve, čini je sentimentalnom, „ushićenom“ i često bez trunke trepetnog poštovanja. Zbog toga Pravoslavlje predstavlja ne samo čistotu dogmatike, već takođe čistotu bogosluženja, predanjskost sveštenoradnji i obreda.
Duhovni i materijalni svet imaju razlike i sličnosti kao tvorevina jednog Tvorca, kao dve slike koje je umetnik naslikao: jednu – u boji, a drugu tananim potezima tuša, gde su jedva naznačeni obrisi predmeta. Kada bi se odnosi između duhovnog i materijalnog sveta sastojali samo u sličnosti i stepenu njihovog savršenstva, slika duhovnog sveta bi nosila karakter pukog karaktera i predstave; ako bi se odnosi između njih sastojali samo u razlikama i negiranju, slika duhovnog sveta bi nosila potpuno uslovni, proizvoljni i apstraktni karakter kao neki uslovni znak. Ali, pošto odnosi između dva sveta nose karakter sličnosti i razlika, simvol i obred sadrže u sebi elemente jednog i drugog, kao što hijeroglif sadrži u sebi apstrahovani nagoveštaj slike, imajući pre karakter asocijacije nego sličnosti.
Posmatrajmo hram kao svešteni simvol. Hram je dom u najvišem smislu reči – obitalište duše. Hram je slika duhovnog eona, mističkog puta duše ka Bogu, ka večnosti, gde događaji prošlosti i budućnosti prelaze u sadašnjost; fizičko mesto prisustva duhovnog sveta, prostor koji u sebi sadrži beskonačnost, mesto gde je zemlja sjedinjena sa Nebom.
Svaki hram nije prostorni već energetski centar vaseljene, odakle kao radijusi ishode talasi, ali njegov krug kao takav ne postoji. Istovremeno hram je šifrirani model vaseljene: njegova kupola je nalik na nebeski svod, zidovi na horizont, oltar koji se izdiže iznad opšte sale hrama na kopno na kojem žive ljudi, koje se izdiže iz pučine mora. To je, takoreći, najniži aspekt simvola, a najviši je da je Crkva duhovni svet gde ustremljenost uvis označava večno postupno kretanje duše ka Bogu. Kružnica kupole je večnost, krst u osnovi hrama – ljubav kao sadržaj večnog života. Istovremeno hram nije statičan već dinamičan simvol: on ne samo da ukazuje na budući preobražaj sveta u vaseljensku Crkvu, već postavlja temelj ovom preobražaju. Kupola hrama, koja se sužava do tačke, označava urastanje kosmosa u duhovni eon, koji će preobraziti svet, odvojiti dobro od zla, tamu od svetlosti i oduhotovoriti samu materijalnost.
Dakle, simvol je ključ za istinu, a obred kanal blagodati, koju je Gospod nazvao živom vodom. Van simvola bi ljudska misao ili ostala da visi u praznini, ili bi se ostala zatvorena u krugu fantazije, odnosno u oblasti ljudskih predstava, koje imaju u svojoj osnovi metafizičku laž palih duhova.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *