СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
ЦРКВЕНИ ОБРЕДИ
 
Обред је изграђени знаковни систем који има информативну и комуникативну функцију. Црквени обреди представљају богопознањски слој (црквеног живота) који следи за Светим Писмом и они имају сличности, али и разлике са свештеном символиком. Обред се од символа разликује по томе што је конкретнији, ужи је по свом обиму од символа, више је подложан историјским факторима и разноврстан је по својим формама, односно више је условљен.
Символ има аналогно значење: он узноси човеков ум од нижег ка вишем, од познатог ка непознатом, од видљивог ка невидљивом. Обред укључује човека у већ познату датост. Али, обично је обред неодвојив од символа; он је заснован на темељу символичких знакова, само што узима одређени аспект разрађеног символа и као да конкретизује символ, прилагођавајући га конкретном задатку.
Црквени обред укључује човека у сферу духовних стварности, у поље вечних Божанских енергија, у свет ванвременских, ванпросторних димензија Царства Божијег (…)
Црквени обреди нису нешто спољашње и механичко у односу на људску душу: то су канали којима се благодат Божија предаје људској души – црквени обреди су основа богослужења на коју људи, који се налазе у храму, могу да се ослоне и да се духовно зближе до поимања јединственог живог мистичког Тела.
Црквени обред има два смера: вертикални и хоризонтални; вертикални као богоопштење, усмереност душе из материјалног света у духовни, и хоризонтални – као сједињење људи који стоје у храму у једној вери, у једном мистичком доживљају, у једном молитвеном току. Рушење обреда је нарушавање духовнога општења, то је срозавање вере на ниво философских апстракција или у тамну област дионисијског мистицизма, хаоса, у област подсвести и инстинкта, у област привида и авети. У овом демонском стању се понавља древно предање о томе како баханаткиње убијају Орфеја; избезумљена осећања убијају дух.
Црквени обред је стварност другачијих димензија, он се разликује од речи и због тога не може бити откривен и замењен речју као што зрак живе светлости који носи у себи топлоту и живот не може бити замењен говорном или писаном теоријом о природи светлости. Црквени обред може бити схваћен само у храму, у непосредном доживљају, због тога у литургици објашњење обреда и коментара богослужења заузима релативно мало места: свештенорадње се схватају у оном степену у којем се опитно доживљавају. Обред се схвата онако како се доживљава, односно кроз промену и обновљење саме људске душе. Литургија се не може објаснити. То је тајна, она се може само појаснити, може се указати на одређене сврсисходне идеје и аналогије, али ће она заувек остати тајна коју људско срце треба да доживи са страхопоштовањем. Због тога црквени обред истовремено скрива и открива; он скрива унутрашњи живот Цркве од туђих, радозналих и дрских очију – скрива као непрозирним покровом – и истовремено отвара верујућој души завесу и приступ у “Светињу над светињама”, али постепено, сразмерно унутрашњој припремљености човековој, да га прејака светлост не би ослепела.
За рационалистичке секте које су уништиле символику богослужења вера се “скаменила” на нивоу катихизаторства; за екстатичке секте она се претворила у повратак древном хаосу, у играње својом подсвешћу и светом палих духова. Киници су са посебном злобом мрзели хришћанско учење. Док су се стоици односили према Хришћанству са хладним презиром, сматрајући га наслеђем једне необразоване гомиле, а питагорејци и платоничари, који су поседовали већу проницљивост – као према свом највећем интелектуалном противнику, киници су мрзели Хришћанство као свог љутог непријатеља и у току прогона Цркве су често наступали у улози провокатора и доушника (живот Св. Јустина Философа); и сами римски цареви су често прибегавали услугама киника у борби са Хришћанством. Међутим, показало се да је синкретичка философија паганства немоћна против небеске светлости Јеванђеља. Огромна државна машина империје није могла да сломи дух хришћанских заједница. Тада су на сцену ступили киници и глумци са својим оружјем: подсмехом, лажју, клеветом – демон је узео маску мајмуна имитирајући Бога. Основа Хришћанства је љубав и трепетно поштовање према светињи, основа кинизма је гордост и презир према свему у име себе самог.
Често секташи богослужење у храму и вршење Свете Тајне називају чаробњаштвом, а црквене ритуале магијским обредима, због тога ћемо се задржати на принципијелној разлици између мистике и магије. Основа хришћанске мистике је љубав према Богу; хришћански обреди и Свете Тајне су средство богоопштења. Основа магије је гордост, жеља да се себи потчини околни свет путем дејства окултних сила. За мистику је Бог највиша вредност, коначни циљ и главни садржај постојања. За магију је највиша вредност пали човек са својим необузданим страстима које жели да реализује свим средствима. Хришћанство од човека захтева уподобљавање Богу. Жеља истинског мистика је да буде послушан Богу; испољавање овог осећања је молитва: “Нека буде воља Твоја!”
Бављење магијом је агресија у односу на свет, жеља да се путем одређених магијских формула и дејстава свет потчини себи. Циљ магије је увек утилитаран и не излази ван граница земаљског живота. Циљ мистике лежи ван граница земаљског бића, то је укључивање у вечност. Маг користи силе демонског света, али га се истовремено боји. Појава демона у магу изазива осећање ужаса. Мистик тежи ка сусрету са Христом кроз благодат Духа Светог у свом срцу, и стање богоопштења је за њега најрадоснији и најсветлији догађај који се заувек урезује у његово сећање. Јављање духова у магијским обредима се дешава у визуелним или аудитивним облицима. Мистик у човеку види образ и подобије Божије; опраштање увреда за њега постаје потреба духа. Магија на човека гледа као на инструмент; појам личности за њу не постоји. Опроштај увреда и сажаљење се у магијским ритуалима сматрају малодушношћу. Мистик говори: “Желим да умрем да бих живео за Тебе!” Маг говори: “Желим да живим само за себе!”.
Хришћанска мистика и магија су у супротности не само по свом садржају, већ чак и по својим знаковним системима, али је боље не говорити о магијским обредима. Тертулијан је говорио да су они – пародија на Литургију, црна миса која се служи у паклу сатани, односно мрачна карикатура светиње. У многим враџбинским обредима се користи ритуално изругивање светињи. Онај ко говори о сличности црквених ритуала и магије је или потпуна незналица или оспеднут демонима.
Мистика је неодвојива од духовног препорода људске личности. Што је виши човеков морал и што је он ближи Јеванђељским заповестима тим више се шири круг његових духовних познања. Духовна мудрост има извор не у спољашњим знањима, већ у унутрашњем стању за које је речено: “Благо онима који су чиста срца, јер ће Бога видети”. Магија од човека не захтева моралност, већ само концентрацију пажње. Магија, по свом гмизавом утилитаризму, небирању средстава и оријентацији на окултне, космичке и психичке силе пред човека, поставља циљ утврђивања свог значаја у овом свету, развија у њему гордост и егоцентризам, који, пак, представљају супстрат свих страсти и психичких комплекса.
Главно средство хришћанске мистике је молитва, благодарност Богу, разговор са Њим у трепетном поштовању, исповедање грехова, молба, прослављање Бога. У магијским обредима нема ни захвалности, ни исповести, ни молбе као мољења за помоћ, ни разговора душе са Богом у страхопоштовању; у магији постоји други облик комуникације: наредба, договор, пристанак, заповест. Маг се обраћа духовном свету тоном императива. Мистик доживљава благодат као обнављање душе, као спокој и вечност. Маг, примајући, у комуникацији са демонским светом, његову црну енергију, доживљава ову енергију као прилив туће спољашње силе, која у извесној мери подсећа на осећање електро шока. Његово стање је тескоба душе, пометеност срца, суровост, чак, и према најближим људима, супарништво и истовремено тајна жеља смрти. Код мистика је срце откривено за Бога, код мага је срце затворено за све. Бог му је туђ, од равнодушности до мржње; демонима он наређује, као дресер везаним зверима, али увек са тајним страхом да ове везе могу да се прекину и да звер може да га убије. Хришћанска мистика је окретање човека ка Богу као Личности. Јер искључиво личност, а не безлична сила, може да буде предмет љубави. У магији, демонологији лично општење не постоји; магијска бајања су упућена демонском свету, деструктивном свету, а то значи безличном. Демони поседују индивидуалност по ранијој анђеоској хијерархији као ниво сила и могућности, при чему је ова хијерархија окренута као пирамида и онај ко је стајао на челу пао је испод свих. Али, демони су лишени својстава личности, моралности и самосвести; њихова самосвест се изродила у сазнање материјалног света и зла. Они су условљени својом мржњом према Богу и људима до потпуног губитка слободне воље као избора између добра и зла, дакле, они су безличне индивидуе.
Понекад су бајања упућена оличеним (персонификованим) силама природе и Бог је ту замењен космосом. Карактеристично је да су у езотеризму паганства главну улогу играла хтонска – земаљска и подземна божанства (Пан, Дионисије, Деметра и др.), магија није окренута ка Небу, већ ка земљи и паклу. Маг као хипнотизер посредством бајања призива мрачне силе да изађу из свог мрачног подземља и да му служе. Центар мистичких доживљаја је људско срце. Под дејством благодати оно постаје меко као восак. Магија има за свој инструмент људски разум; у магијским обредима срце као да умире, оно се стеже и постаје тврдо као камен. Хришћанска мистика има своје ритуале, али за њу није главна форма, већ садржај, осећање љубави и јединства са Богом. Магија ставља форму изнад садржаја; она тежи ка спољашње тачној форми магијских ритуала, њихов садржај се своди на загонетне знакове и имена, који постају лозинка за паклени свет. У магијским ритуалима се могу разликовати две врсте чаробњаштва:
 
1) шаманство када маг вештачки доводи себе до екстазе и његова душа, одвајајући се од тела силази на неко време у свет пакла;
2) призивање духова из пакла путем бајања и магијских обреда.
 
Хришћанину-мистику неопходан је аскетизам, укључујући аскетизам у свету, живот по заповестима Христовим, учествовање у Светим Тајнама Цркве. За магију се ово не захтева, овде је услов, који је уједно и последица, само један: да човек учини своју душу таоцем пакленог света.
Општење је увек уподобљавање (постајање сличним оним са којим општимо). За уподобљење светлом свету су потребни огроман напор и борба са собом, а мрачни свет који кипти од злобе и страсти је близак стању палог човека, због тога за општење са демоном није потребно ништа осим да му се човек обрати. Често човек на бајање и гатање гледа као на невину игру; у том случају он личи на дете које пали ватру у сопственој кући не знајући и не схватајући шта ће се касније десити. Сваки додир са демонским светом наноси дубоке психичке трауме. Свако обраћање, било којој врсти магије, макар и у виду шале, треба да буде исповеђено као тежак грех. Неки кажу да се уз помоћ магије може чинити добро: да се људи могу излечити од болести, упозорити на опасност и тако даље, али не треба заборавити да лаж добро користи као мамац како би лакше и потпуније завладала својом жртвом. Метафизичко зло не може да чини истинско добро.
Противници Хришћанства често питају: “А зашто су уопште потребни црквена символика и црквени обреди, зар није боље да се човек једноставно моли Богу?”. “Богослужење не треба да буде символично већ реално,” говоре они. У овом приговору се, пак, крије противречност. Сама реч је већ условни знак, она није стварност у смислу истоветности са предметом или догађајем који означава, већ условни, знаковни, апстраховани одраз стварности у систему звукова и графије, и због тога шифрирајући садржај у облику речи, ми већ прибегавамо апстрактном систему моделирања стварности, што је једна од главних разлика измећу човека и других бића која насељавају земљу. Ван речи наша мисао не може да се издигне изнад нивоа земаљске материјалне предметности и да стекне неко познање духовног света, који се налази ван граница нашег опажајног доживљаја. Ми свет не доживљавамо адекватно, већ кроз његове енергије које се у нашој свести трансформишу у моделе реалности. На пример, боје и звуци су трансформације таласа који се преламају кроз органе наших чула и због тога ми под покровом материјалности не видимо свет онакав какав јесте, у самим суштинама предмета, већ само својства, дејства и енергије, које зависе од могућности механизма нашег доживљаја. У будућем животу свет ћемо видети у другим равнима. Наша представа о свету је такође условна и моделирана. Познање је откривање невидљивог; вечни живот ће бити вечно познање, откривање вечно новог; у овом откривању претходно ће се односити на следеће као сличност према стварности, а ова стварност ће се показати само као сличност приликом преласка у друго стање на новом ступњу богоопштења. Због тога је немогуће говорити о реалности као адекватности ван символике. Апостол Павле пише да ми овде видимо нејасне одразе, као у мутном огледалу, а тамо ћемо видети својим очима. Платон и други философи су наше чулно виђење света поредили са сенкама и одразима предмета.
Правећи малу опаску, рећи ћемо да је математика “душа” осталих наука – сва заснована на условности и апстракцији; све цифре, бројеви и формуле су символички знаци. Свака наука прибегава моделирању и схематизацији. Слова, ноте, астрономске таблице и географске карте – све су то такође условни знаци, који шире могућности и границе људског сазнања. Храм је модел васељене и символ Небеске Цркве која испуњава овај символ реалним садржајем. Круг литургијске године који је записан у богослужбеним књигама може се условно упоредити са картом неба, само што је ово духовно небо којим пролазе свој пут људске душе. Ван символа и обреда су немогући заједничка молитва и заједничко богослужење где су потребни поредак и ритам. Зато су они који негирају црквене обреде у име непосредне реалности, у ствари принуђени да стварају своје сопствене обреде, на пример, обред преламања хлеба код баптиста, зборници религијских песама и тако даље. Можемо се уверити да су свака заједница и секта створили своје обреде који временом прелазе у традицију.
Револуција тежи да уништи црквене обреде како би људи заборавили своју прошлост, да би, потом, она на брзину стварала своје нове, вештачке обреде. Такви обреди у већини случајева представљају мртворођенчад и постепено се замењују обнављањем или имитацијом ранијих обреда. Хипипокрет као револуција против друштвене етике, тежња ка “слободи од морала” такође почиње од одбацивања правила понашања као световне обредности, а завршава се стварањем сопственог система вредности – анти-етике за чију подршку је неопходан и сопствени знаковни систем.
Црквени обред је предањски свештени символ посредством којег човек има могућност да ступи у општење са оним што је символизовано, да прима његове енергије, да се укључи у свет духовних стварности. Због тога је модернизам непријатељ Православља. Не знајући дубине црквене символике, он тежи да приближи обреде човековом духовном стању, његовим естетским потребама, интелектуалном нивоу доживљаја и тако даље, односно, символ се од средства духовног општења (што захтева унутрашњу припрему и очишћење самог човека) претвара у начин за задовољавање душевних потреба. У суштини овде долази до посветовњачења саме Цркве. Свако измишљање свештених символа (који немају везе са Предањем) личи на стварање неке “нове”, “реформисане” цркве, а са православне тачке гледишта то је јерес у области символа и обреда.
(…) Конзерватизам Православља је чување тајне. Обред који човек сам од себе измисли брзо се исцрпљује, он може да буде споља гледано ефектан, али остаје лишен тајанствене дубине, његов ефекат је новина душевних осећања, односно оно што противречи духовном сазрцању и такав принцип модернизације захтева сталну промену обредности, као што мењамо песму која нам је већ досадила или одеће која нам се смучила, због тога је реформаторство осуђено на стално измишљање новог. Обред се, притом, преноси из области духа у област душе, узима себи несвојствене естетске и забавне функције и не помаже, већ омета молитву или, што није ништа мање опасно, изврће унутрашњи карактер молитве, чини је сентименталном, “усхићеном” и често без трунке трепетног поштовања. Због тога Православље представља не само чистоту догматике, већ такође чистоту богослужења, предањскост свештенорадњи и обреда.
Духовни и материјални свет имају разлике и сличности као творевина једног Творца, као две слике које је уметник насликао: једну – у боји, а другу тананим потезима туша, где су једва назначени обриси предмета. Када би се односи између духовног и материјалног света састојали само у сличности и степену њиховог савршенства, слика духовног света би носила карактер пуког карактера и представе; ако би се односи између њих састојали само у разликама и негирању, слика духовног света би носила потпуно условни, произвољни и апстрактни карактер као неки условни знак. Али, пошто односи између два света носе карактер сличности и разлика, символ и обред садрже у себи елементе једног и другог, као што хијероглиф садржи у себи апстраховани наговештај слике, имајући пре карактер асоцијације него сличности.
Посматрајмо храм као свештени символ. Храм је дом у највишем смислу речи – обиталиште душе. Храм је слика духовног еона, мистичког пута душе ка Богу, ка вечности, где догађаји прошлости и будућности прелазе у садашњост; физичко место присуства духовног света, простор који у себи садржи бесконачност, место где је земља сједињена са Небом.
Сваки храм није просторни већ енергетски центар васељене, одакле као радијуси исходе таласи, али његов круг као такав не постоји. Истовремено храм је шифрирани модел васељене: његова купола је налик на небески свод, зидови на хоризонт, олтар који се издиже изнад опште сале храма на копно на којем живе људи, које се издиже из пучине мора. То је, такорећи, најнижи аспект символа, а највиши је да је Црква духовни свет где устремљеност увис означава вечно поступно кретање душе ка Богу. Кружница куполе је вечност, крст у основи храма – љубав као садржај вечног живота. Истовремено храм није статичан већ динамичан символ: он не само да указује на будући преображај света у васељенску Цркву, већ поставља темељ овом преображају. Купола храма, која се сужава до тачке, означава урастање космоса у духовни еон, који ће преобразити свет, одвојити добро од зла, таму од светлости и одухотоворити саму материјалност.
Дакле, символ је кључ за истину, а обред канал благодати, коју је Господ назвао живом водом. Ван символа би људска мисао или остала да виси у празнини, или би се остала затворена у кругу фантазије, односно у области људских представа, које имају у својој основи метафизичку лаж палих духова.

Comments are closed.