NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
NEBESA JEDINI ISTINSKI ZAVIČAJ
 
Čitali ste u Jevanđelje razgovor Isusa Hrista sa Njegovim tajnim učenikom Nikodimom, jednim od jevrejskih starešina. Gospod je rekao: I niko se ne pope na Nebo osim Koji siđe s Neba, Sin Čovječiji Koji je na Nebu (Jn. 3,13). Šta znače ove reči? Sveto Pismo o Nebu govori u različitim smislovima. Prvo nebo je vazdušno prostranstvo koje okružuje Zemlju, onaj bezdani plavetni okean u kojem kao ogroman brod pliva naša Zemlja. Drugo nebo su kosmička prostranstva u kojima se nalaze nebeska svetila – zvezde što blistaju kao dragoceno kamenje koje je neko bacio u beskrajno prostranstvo. Neki od nas postavljaju sebi pitanje da li u ovim svetovima postoji život? Sveto Pismo govori samo o Anđelima i ljudima, a ostala nebeska tela su mrtva materija.
Postojalo je mišljenje u drevnom svetu da su zvezde anđeoske sile, ali je Crkva na Petom Vaseljenskom Saboru ovo mišljenje osudila kao jeretičko.
Duhovni centar sveta je Zemlja; iako ona u razmerama čitave tvorevine predstavlja samo malu česticu, gotovo zrnce, ovde, na Zemlji, desili su se najveći događaji u istoriji Vaseljene. Ovamo je došao Gospod, na Zemlji je On primio ljudsko telo, na Zemlji je On prolio Svoju Krv, zbog toga je Zemlja postala duhovno srce čitave Vaseljene: kao što je mali dijamant dragoceniji od ogromnih kamenih stena.
Dešava se da ljudi pitaju: zašto je onda Gospod stvorio ove milijarde zvezda, ako su one mrtve i nenaseljene? Zar to nije isto što i pitati umetnika: zašto je on naslikao velelepnu i veličanstvenu sliku?
Gospodu je podjednako lako da stvori milione galaksija kao i jedno zrnce. Jednom su kod Prep. Antonija Velikog došli filosofi i posle duge besede ga upita: „Ti u životu nisi pročitao nijednu knjigu, odakle ti takva mudrost?“ Antonije reče: „Ja neprekidno čitam knjigu, napisanu prstom Božjim, ona je otkrivena preda mnom: jedna stranica knjige je Zemlja, a druga Nebo.“
Dakle, Prepodobni Antonije se učio Bogopoznanju iz istorije Zemlje videći Promisao Božji u sudbinama sveta, i dalje, gledajući nebo on je razumevao beskonačnost i veličinu Tvorca.
Postoji predanje da je Sveti praotac Avraam sazrcavajući nebo došao do poznanja Jedinog Boga; u žitiju Svete velikomučenice Varvare se takođe govori o tome da je na taj način – kroz sazrcanje tvorevine Božije i ona došla do poznanja Tvorca.
U troparu Ravnoapostolnoj kneginji Olgi koju istorija naziva „mudrom“ rečeno je da je ona uznosila svoj um od vidljive tvari, odnosno od vidljive tvorevine ka nevidljivom i večnom, i da je tako poznala Sazdatelja svega što postoji.
Nebo koje vidimo svojim očima je samo slika drugog duhovnog neba, najviših sfera, gde obitavaju Anđeli i duše Svetih. O ovom nebu Gospod govori: I niko se ie pope na Nebo osim koji siđ e s Neba, Sin Čovječiji Kojije na Nebu (Jn. 3,13).
Kako je Gospod sišao s Neba? Jer Gospod je beskonačni Duh. On je sišao sa neba u tom smislu da je ovde na Zemlji primio ljudsku plot; ali u Jevanđelju je takođe napisano: Koji je na Nebu (Mt. 6, 9), odnosno On se Duhom Svojim nalazi svuda, sve drži silom Svojom, nalazi se Sav u svemu, i istovremeno je Sav iznad svega.
Jedan od vizantijskih filosofa – Kozma, napisao je naučni rad u kojem je dao sliku sveta. Ova slika je simvolična.
Uopšte, drevni filosofi, naučnici i mudraci su voleli da izražavaju svoje misli u obliku priče, u obliku zagonetke. Dakle, on je naslikao sliku kojoj su se kasnije mnogo smejali i rugali kao neznanju drevnih ljudi. Na ovoj slici je Zemlja prikazana kako počiva na tri slona. Tri slona stoje na kitu, u okeanu, Zemlja je okružena kristalnim svodom, i čovek je došavši do kraja Zemlje, zavirio izvan njega i kao da ga je slomio.
Šta to znači, da li je to stvarno neznanje ili se ovde krije neki duboki, tajanstveni smisao, koji omogućava čoveku da vidi Vaseljenu ne samo kao gomilu bezdušne materije, već i kao ideju Božiju ovaploćenu u materiji? Okean označava ono kosmičko nebo o kojem smo govorili. Tri slona označavaju tri dobrodetelji: veru, nadu i ljubav, na kojima se temelji svet. Kada nestanu ove dobrodetelji, kada one iščeznu, srušiće se i svet, rasturiće se sve karike koje ga čuvaju i zadržavaju da se ne raspadne.
Neki pitaju: „Kada će biti kraj sveta?“ Gospod je odbio da odgovori na ovo pitanje zato što nama nije korisno da znamo dan i čas, ali se može reći da će svet propasti onda kada presuši i nestane ljubav.
Dalje, ova tri slona stoje na kitu; šta to znači? To je preporađajuća blagodat Božija, na kojoj se drže tri dobrodetelji.
Drevni su crtali Zemlju koju okružuje ogroman kristalni svod u obliku golemog šatora. Kasnije su se njihovi kratkovidi potomci tome smejali. Međutim, ispostavilo se da su drevni mudraci u pravu. Zaista, našu Zemlju okružava neki, sloj ozona nalik na „šator“, zahvaljujući kojem se i čuva život na Zemlji. Ako on bude razrušen, život na Zemlji će biti uništen u bujici kosmičke radijacije.
Gospod je rekao da je došao u svet ne da bi sudio svetu, već da bi spasao svet (Jn. 12, 47). Jevanđelje govori da je Svetlost došla u svet, ali svet nije poznao Svetlost, nije Je primio (Jn. 1, 9119): Ljudi su omrzli Svetlost zbog toga što su njihova dela bila zla. Gospod govori da je On došao kako bi se svi oni koji veruju u Njega spasli, ali mi znamo koliko Hrišćana propada. Sveti Oci nas uče da će vernicima biti suđeno strožije nego nevernicima. Prepodobni Makarije Veliki je navodio da će se na najstrašnijem mestu u paklu nalaziti sveštenici koji su nedostojno služili i monasi koji su narušili svoje zavete… Ipak, Gospod govori da će se oni koji veruju u Njega spasti.
Postoje različite vrste vere; postoji vera od razuma, ova vera je hladna i mrtva kao mesečeva svetlost. Ova vera ne zagreva naša srca, ne odrećuje naše postupke. Mi verujemo da Bog postoji, a živimo kao da Ga nema, živimo zaronjeni u svoje sopstvene strasti. Ova vera neće nikoga spasti, ona će čoveku poslužiti samo na osudu. Gospod govori o drugoj veri, koja je nalik na sunčevu svetlost, koja se izliva na sve; sunčevu svetlost, koja greje i oživotvorava, pod čijim zracima cvetaju biljke i predivni cvetovi. To je vera sjedinjena s ljubavlju, vera koja se ispoljava i svedoči čitavim ljudskim životom.
Gospod je rekao: Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba Sin Čovječiji da se podigne (Jn. 3, 14). Šta znače ove nama čudne reči? Zašto Gospod odjednom poredi Sebe sa zmijom podignutom u pustinji?
Stari Zavet predstavlja prasliku i simvol Novog. U događajima Starog Zaveta mi vidimo one skrivene tajne, koje su se otkrile u Jevanđelju. Mojsije je izveo Izrailjce iz egipatskog ropstva, gde su ih faraoni primoravali da kao robovi rade danonoćno, da peku cigle, a zatim, kako Izrailjski narod ne bi postao preterano mnogobrojan, naređivali da se ubijaju sva muška deca.
Egipat kod Svetih Otaca simvolički označava pakao, ropstvo faraonu je ropstvo roda ljudskog grehu. Pravile su se cigle od gline, koju su na svojim leđima nosili Izrailjci, šta ovo simvolički znači? Pa to da je grešnik svecelo pogružen u sujetno i zemaljsko. Zatim su se ove cigle pekle u vatri; vatra su naše strasti; glina je postajala tvrda kao kamen. I isto tako naše duše od grehova postaju kamene, postaju surove, postaju nedostupne za dejstvo Božanske blagodati.
I evo, Gospod preko Mojsija izvodi Izrailjce iz Egipta u zemlju obećanu, koja simvolički označava Carstvo Nebesko, a sami Izrailjci – Crkvu Božiju. Oni idu po pustinji četrdeset godina; četrdeset godina je život jedne generacije, to je naš zemaljski život.
U jednom od brdovitih mesta, gde su se Izrailjci zaustavili i logorovali, počele su da ih ujedaju otrovne zmije, kojih je tamo bilo u ogromnom mnoštvu. Ljudi su umirali jedan za drugim, i tada Mojsije po ukazanju Božijem napravi bakarnu zmiju.
Ranije su Izrailjci bili izlili idola – tele od zlata i dragocenog kamenja. Njega je Mojsije razbio i bacio u vodu. Sad on pravi zmiju od prostog metala – bakra, a zatim ovu zmiju pričvršćuje za štap. Po objašnjenju Svetih Otaca, štap na koji je bila pričvršćena zmija je bio u obliku krsta. Mojsije je podigao štap-krst iznad logora Izrailjaca. Ako bi onaj koga bi ujela otrovna zmija stigao da dotrči do štapa i pogleda bakarnu zmiju nije umirao, ostajao je živ.
Ovde je praslika Isusa Hrista. Ali, neki kažu, kako se Hristos može porediti sa zmijom, kad zmija u Bibliji najčešće predstavlja simvol mračne, bogoboračke, ljudima neprijateljske sile?
Kada je Gospod razapet, On je za Svoj Krst prikovao grehove čitavog roda ljudskog, u tom smislu je zmija bila prikovana za krst-štap. I ako čovek očima vere gleda Iskupitelja-Gospoda, odnosno ako veruje da je Isus Hristos njegov Spasitelj i pribegava Mu kajući se, rane od ujeda nevidljivih zmija, odnosno naši gresi se isceljuju blagodaću i milošću Božijom. Tako treba Sin Čovječiji da se podigne, govori Hristos o Svom budućem raspeću i o spasenju sveta (Jn. 3,14).
Gospod govori da je Svetlost došla u svet, ali Je svet nije poznao, zbog toga što je više zavoleo tamu. Mi u Simvolu vere čitamo: “ Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata,“ međutim, razapinjanje Hrista se nastavlja, ono se nastavlja kako u istoriji roda ljudskog, tako i u našim sopstvenim dušama.
Svet, koji je zavoleo zlo više nego Svetlost odmah je ustao protiv Hrista i Njegovih učenika.
Sećate se da se u Jevanđelju govori kako su se Irod i Pilat pomirili za vreme suda nad Spasiteljem i kako su tog dana postali prijatelji (Lk. 23, 11-12). Tako su se jevrejski i paganski svet, koji su naizgled bili tuđi, koji nisu nalikovali jedan drugome, ujedinili u zajedničkoj mržnji protiv Hrista Spasitelja.
Kakvi strašni progoni, stradanja i muke su se obrušili na Njegove učenike, kao da se na njih izlila sva bogoboračka zloba ljudi i demona!
Gospod se u našim sopstvenim srcima razapinje kada svesno izabiramo greh. Kada izabiramo mrak strasti, a ne svetlost Bogopoznanja, mi postajemo mistički i izdajnici i ubice Hrista Spasitelja.
Zašto mnogi od nas govore da ne osećaju duhovnu radost, pa Svetlost je došla na svet! Treba u sebi da se radujemo i likujemo. Zbog čega su naša srca mrtva i hladna? Zato što ne volimo Boga. Zašto ne volimo Boga? Jer, prirodno je da deca vole svog oca, tim pre da ljudi vole svog Nebeskog Oca i Tvorca!
Zašto? Samo zato što se ne može istovremeno voleti Hristos i greh, Bog i demon. Neki govore: „Mi idemo u hram, kajemo se, pričešćujemo se, znači volimo Boga više nego greh.“ Ali, braćo i sestre, gotovo svako od nas ima neki tajni greh od kojeg mu je teško da se rastane.
Čovek je spreman da se bori sa svim ostalim porocima, ali da ovaj njemu tako sladak greh sačuva u tajnosti. I zbog toga blagodat ne može da pronikne u dušu takvog čoveka. Kod jednih je to srebroljublje, kod drugih osuđivanje ljudi, kod trećih telesne pohote. Ne zaboravite: kada se čovek ne bori sa svojim grehom, on je daleko od Hrista.
Sveti Oci govore: „Nije moguće odmah se boriti sa svim gresima, udari zmiju u glavu i tada će ona biti mrtva. Ako budeš rasecao zmijino telo na delove, ona će svejedno ostati živa.“ Dakle, svako od nas po svojoj savesti treba da rasudi koji greh njime najviše vlada i s kojim mu je najteže da se rastane, za koji mu je najteže da se ispoveda, koji se boji da izgubi više nego svoje večno spasenje.
Avva Dorotej je kazivao kako je kod njega jednom došao neko od bratije i pokajao se da krade hranu. Avva ga s ljubavlju upita: „Zašto to činiš?“ Ovaj odgovori: „Gladan sam, nije mi dovoljna hrana za trpezom.“ Tada Prepodobni reče: „Blagosiljam te da jedeš koliko hoćeš, samo nemoj da kradeš.“ Posle nekog vremena se ispostavilo da ovaj čovek ponovo krade. Avva Dorotej ga ponovo upita: „Zašto to činiš, blagoslovio sam te da jedeš koliko hoćeš?“ Ovaj odgovori: „Stidim se bratije.“ Tada Dorotej reče: „Dođi kod mene, mene se ne stidiš, i jedi kod mene šta god hoćeš dok se ne najedeš, samo nemoj da kradeš.“
I evo, ponovo se ispostavilo da ovaj nesrećni brat krade. I Prepodobni ga ponovo upita: „Zašto to radiš, zar je moguće da se stidiš mene, svog oca?“ Ovaj reče: „Ne, oče, ne stidim te se, ali ne mogu da ne kradem, navikao sam i zbog toga osećam muku ako nešto ne ukradem.“
Tada avva požele da sazna: „A šta radiš sa onim što kradeš, da li sve pojedeš?“ Brat odgovori: „Ne, oče, dovoljno mi je ono što jedem za trpezom. Ono što ukradem nosim u svoju keliju i krijem, a zatim, kada hrana počne da truli krišom je iznosim i hranim magarca.“
Da, ponekad i mi imamo potpuno besmislen, divlji greh, ali u tom grehu nalazimo nekakvu tajnu nasladu.
Bio je još jedan sličan slučaj kada je neki monah takođe krao hranu, ali je njegova savest progovorila, te on odluči da se pokaje.
Izašao je i pred svima ispovedio svoj greh, i poklonivši se zamolio bratiju da se pomoli za njega. Očevidac piše da je, kada je brat ispovedio svoj greh, iz njegovih usta izašao mračni dim, i svi u prostoriji su osetili: strašan smrad, jer je to iz njega izašao demon.
Dakle, da bi u našoj duši prebivala duhovna radost, da bismo voleli Boga i videli očima srca Svetlost, Hrista Spasitelja, moramo da se borimo protiv svojih greha, jer sunce sija svima, ali ga nama grešnima zaklanjaju mračni oblaci naših strasti. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *