NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
SVETI PRAOCI – STAROZAVETNI PRAVEDNICI
 
U početku stvori Bog Nebo i zemlju (1. Mojs. 1,1). Tako počinje najveličanstvenija, najdivnija i najtajanstvenija od svih knjiga – Biblija. Koliko je u Bibliji reči, toliko je u njoj tajni! Sveti Oci su nam otkrili da se pod rečju „Nebo“ podrazumevaju duhovne sfere, anđeoski svetovi. Za tren oka, po reči Božijoj iz nebića i tame bili su izvedeni u život, bili su stvoreni divni svetlonosni duhovi koji su odražavali u sebi svetlost, blagodat i lepotu Svete Trojice.
Pod prvosazdanom zemljom se podrazumeva haotična materija, slična rastopljenom metalu koji majstor sipa u već pripremljene precizne kalupe. Zemlja je bila bez obličja. Neprobojna tama je stajala iznad nje, ona je bila pusta, nije bilo znakova života, samo se svuda prostirao ogroman, beskrajni okean gde nije bilo ni obala ni ostrva, samo bješe tama nad bezdanom; i Duh Božji dizaše se nad vodom (1. Mojs. 1, 2).
Kao što orao svojim krilima greje još bespomoćnog ptića tako je i blagodat Božija postepeno oživotvoravala svet.
Reče Gospod: Neka bude svjetlost (1. Mojs. 1, 3) i bezdan tame se pretvori u bezdan svetlosti kojim se zaodenu zemlja, po rečima Psalmopojca, kao divna riza. To nije bila sunčeva svetlost – svetila još nisu bila sazdana. Tajanstvena kosmička svetlost se čas gasila, čas ponovo palila. I prorok Mojsije je pisao: I bi veče, i bi jutro, dan prvi (1. Mojs. 1, 5). I razdeli Gospod svetlost od tame.
Biblijsko stvaranje počinje od večeri. I u drevna vremena dan je počinjao od večeri i sada crkveno bogosluženje u hramu počinje večernjom službom, u istom ritmu sa stvaranjem sveta.
Neki Sveti Oci, uključujući Sv. Atanasija, Klimenta Aleksandrijskog i Vasilija Velikog su „dan“ shvatali ovako: u Bibliji se pod njim podrazumeva vremenski period, ali se ne ukazuje na njegovo trajanje. To je takozvana teorija perioda.
Drugi Oci, uključujući Jovana Zlatousta, učili su da je stvaranje sveta bilo dato u otkrivenju ili Adamu koji je o tome ispričao svojim potomcima, ili, pak, proroku Mojsiju. U nekoliko trenutaka čoveku je bila otkrivena sva istorija Vaseljene. I zbog toga je on glavne periode stvaranja, njegove glavne etape nazvao danima.
Treći su govorili da je Anđeo otkrio tajnu stvaranja Adamovom sinu Situ. Anđeo mu je na ljudskom jeziku ispričao ono što ne može u potpunosti biti iskazano čak ni anđelskim jezicima. Tako i mi kad govorimo sa malim detetom o nekim velikim događajima biramo reči i izraze, koji su mu dostupni. I ovde se pod rečju „dan“ podrazumeva određeni period, određeni ciklus stvaranja.
Bilo je prvo veče i jutro prvog dana. Drugi dan se odlikovao stvaranjem neba koje je u Bibliji nazvano svod.
Prorok David govori: Razapeo si nebo kao šator (Ps. 104, 2).
U Bibliji se reč „nebo“ upotrebljava u nekoliko značenja. Prvo nebo koje vidimo našim očima jeste atmosfera Zemlje. Drugo je međuzvezdano prostranstvo. Treće je duhovno, a ne materijalno nebo, središte blagodati Božije, ona oblast u kojoj obitavaju Anđeli i duše Svetih. Za njega je rečeno u molitvi: Oče naš, Koji si na Nebesima! (Mt. 6, 9). Na treće nebo je bio uznet u Duhu Svetom apostol Pavle. Drugog dana je bilo stvoreno prvo nebo, atmosfera.
Trećeg dana je Gospod razdvojio kopno od vode. Voda se sakupila u okeanima i morima kao u ogromnim rezervoarima, pojavilo se kopno, na njemu su se pojavile planine, brda i ravnice i njima su potekle bujice vode. Kao što govori Psalmopojac: izlaze na gore i silaze u doline, na mesto koje si im utvrdio (Ps. 104, 8). Zemlja se pokrila divnim tepihom od drveća i žbunova, trava i cvetova. Tada je svet bio još mlad, pun snage. Stabla džinovskog drveća su bila obavijena bršljanom i lijanama, boje su bile neobično jarke. Sve je govorilo o mladosti zemlje.
Zatim, četvrtog dana Gospod stvara nebeska svetila. I ovde, u ovom aktu stvaranja je velika tajna premudrosti Božije. Zemlja nije prosto čestica sveta – zemlja je prva stvorena. Radi nje je stvoren ostali svet, ostali kosmos. Ako je po svojim dimenzijama Zemlja samo mala čestica tvorevine, ona je po svom značaju duhovni centar čitave Vaseljene, zbog toga što je ovamo, na Zemlju, sišao Gospod, Tvorac sveta.
Od ove Zemlje je On primio Svoje ljudsko telo; ovde, na Zemlji, On je pobedio silu i moć đavola. O kako je malo ljudsko srce, ali kakva se borba u njemu odvija! U njemu je središte čitavog duhovnog života! Ma kako mala bila Zemlja u porećenju sa neobuhvatnom Vaseljenom, ona predstavlja njen mistički centar.
Gospod je stvorio Sunce i druga svetila, stvorio je vremena: godine, mesece, dane, i vreme je krenulo svojim bogoutvrđenim ritmom.
Kakvu divnu sliku je predstavljalo nebo, svetlucajući u milijardama zvezda! Ovo nebo je trebalo da uči ljude veličanstvenosti, lepoti i premudrosti Božijoj, kako je napisano u Psaltiru: Nebesa kazuju slavu Božiju (Ps. 19, 1). Po predanju neki Sveti (Sveti praotac Avraam i velikomučenica Varvara) su došli do Bogopoznanja sazrcavajući zvezdano nebo.
Petog dana Gospod stvara živa bića, gmizavce, ribe i ptice. I ovde postoji unutarnja doslednost, unutarnja postepenost stvaranja.
A u šesti dan po reči Gospodnjoj stvara zemlja sveduše žive po vrstama njihovijem, stoku i sitne životinje i zvijeri zemaljske… (1. Mojs. 1, 24).
Biljke imaju život, ali njihova duša predstavlja samo izvesnu silu koja im omogućava da se hrane i da rastu. I životinje imaju dušu, ali je i ona potpuno drugačija od ljudske. Životinje se rukovode instinktima, one imaju samo beslovesna osećanja i predstave, ali kojima ne mogu da se odlepe od zemlje: one su u potpunosti vezane za nju, one su smrtne kao što je smrtna materija.
I zatim Gospod stvara čoveka – kruna tvorevine. On priprema Vaseljenu za čoveka, kao neku kuću. Gospod stvara čoveka od zemlje i udahnjuje u njega duh života.
I zbog toga, dok je po telu blizak drugim bićima koja žive na zemlji, po duhu svom čovek je sličan Anđelima. Biblija počinje rečima: U početku stvori Bog Nebo i zemlju. Mojs. 1, 1). A u samom ljudskom biću sjediniše se nebo i zemlja. Kroz čoveka treba da dođe do preobražaja i oduhotvorenja čitavog Kosmosa, čitave Vaseljene. Od bića koja je Bog stvorio samo je čovek po obrazu i podobiju Njegovome.
Bog je najviša Premudrost – i čoveku je dat um.
Bog je Duh – i čovekova duša je nematerijalna.
Bog je Ljubav – i čoveku je data mogućnost da razvije u sebi ovo osećanje po kojem postaje sličan Bogu.
Jer što je više sposoban za ljubav time je bliži Bogu, time je potpuniji njegov život, time je srećniji i ovde na zemlji u nevoljama i iznenadnim životnim obrtima.
Bog je večan, i čovekova duša je besmrtna. Čovek nije samo biće po obrazu, već i po podobiju Božijem, odnosno on svojim životom može da se upodobljava Bogu. Data mu je slobodna volja, dat mu je izbor da postupa kako želi. U ovome je veliko dostojanstvo čoveka, ali i velika odgovornost i opasnost po njega. U slobodi volje je početak čovekovog večnog spasenja, ali u slobodi volje je i mogućnost večne pogibli.
Crkva radosno slavi spomen na starozavetne pravednike, sećajući se stvaranja sveta: rajsko blaženstvo, pad u greh, a zatim mučno traganje za izgubljenim Rajem, ili, nasuprot tome, bezumno naslađivanje grehom. Sveti Oci su svu istoriju roda ljudskog delili nalik na periode ljudskog života. Oni su govorili da je vreme od Adama do Noja poput čovekovog najranijeg detinjstva, njegovo najranije doba. Noje je već posle potopa dobio od Boga zavet. Čovečanstvo je ušlo u drugo doba, u drugi period svog života.
Vreme od Noja do Avraama je detinjstvo roda ljudskog. Avraamu je Gospod dao još veličanstvenija obećanja. Vreme od Avraama do Mojsija je – mladost. Proroku Mojsiju je Gospod dao deset zapovesti – osnovu Starog Zaveta.
Vreme od Mojsija do Hrista Spasitelja je vreme zrelosti, muževnosti roda ljudskog. Hristos je doneo JevAnđelje i to je poslednje otkrivenje. U Apokalipsi je rečeno: večno Jevanđelje (Otkr. 14, 6). Drugih otkrivenja više neće biti. Zbog toga je u Novom Zavetu i rečeno: Djeco! posljednje je vrijeme (1. Jn. 2, 18). Neki nepravilno shvataju ove reči. Ali, „poslednje vreme“ znači poslednji period, kada se sve ispunilo, kada je rodu ljudskom već sve otkriveno. A kada će biti kraj zna jedino Gospod. Na pitanje učenika o vremenu kraja sveta Spasitelj nije hteo da dao odgovor…
Crkva se praznično seća Svetih Praotaca. Oni nisu videli Hrista, ali su verovali u Njegov dolazak, nisu imali u rukama Sveto Jevanđelje, ali su se potčinjavali zakonu svoje savesti, knjizi koja nije napisana rukom, knjizi napisanoj u njihovim srcima. Sveti Oci govore: „Naša savest je nalik na izvor. Ako budemo čistili ovaj izvor i osluškivali savest, ona će nam glasnije i jasnije govoriti šta da činimo. Ako, pak, budemo ućutkivali svoju savest, ona će presušiti, kao izvor koji je zasut blatom, peskom i kamenjem.“
Sveti Praoci su videli Hrista očima svoje vere, a neki u proročanskom prozrenju. Oni su ispunjavali volju Hristovu čineći dela dobra, ljubavi i svepraštanja.
U Bibliji postoje reči: „Araam, Isaak i Jakov, koji ne učiniše zla“ (molitva Manasije, cara judejskog, čin pojanja 12 psalama). Sveti Dimitrije Rostovski pita: „Kako je to moguće – svi ljudi čine zlo, pa zašto je onda za njih rečeno: „Nisu činili zla?“. I ovako objašnjava ove reči: „U svom životu oni nikome nisu želeli nikakvo zlo, u svom životu oni nisu želeli ni da uvrede ni da ožaloste nijednog čoveka.“
Dakle, Sveti Praoci su Hrišćani koji su živeli pre Hrista. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *