NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
PRVORODNI GREH I IZGNANJE ADAMA IZ RAJA
 
Zašto nam je pokajanje neophodno? Zašto pokajanje mora da prati Hrišćanina od početka njegovog svesnog života, od stupanja na put duhovnog života do same smrti?
Nedelja pre svete četrdesetnice se naziva „Sećanje na Adamovo izgnanje“. Zadržimo se na ovom ključnom, veoma važnom biblijskom događaju, na katastrofalnom padu celog roda ljudskog, koje je predstavljao Adam.
U prvom stihu prve knjige Biblije je napisano: U početku stvori Bog nebo i zemlju (1. Mojs. 1, 1). Nebo, anđeoski svet, bilo je stvoreno u jednom trenutku; materijalni svet je bio stvoren u nekoliko etapa. Sveti Oci u poretku stvaranja sveta vide ideju ushođenja od najnižeg, nesavršenog, ka savršenijem. Šestog dana stvaranja kosmosa Gospod stvara čoveka – venac vidljivog sveta. Čovek je predstavnik, kako kaže prepodobni Maksim Ispovednik, ipostas dva sveta – duhovnog i materijalnog, nevidljivog i vidljivog, u njemu se kriju Nebo i zemlja. Gospod je čovekovo telo stvorio od zemlje (svi elementi od kojih se sastoji kosmos nalaze se i u ljudskom telu), a zatim je udahnuo u njega dušu, učinio ga je sličnim Anđelima. I zato je čovek pre svega duh odeven u telo. Na čoveku leži zadatak sa ogromnom odgovornošću. On je bio stvoren za uzvišenu misiju, za integraciju sveg vidljivog sveta i njegovo sjedinjenje sa svetom nevidljivim, odnosno, preko čoveka je trebalo da se ostvari oduhotvorenje i preobraženje sveg kosmosa.
Zatim Gospod sazdava Evu, sazdava je iz Adamovog rebra. Ovaj akt sazdavanja, ova velika tajna je postala meta otrovnih podsmeha i šala ljudi lišenih osećanja pobožnosti i dubine mističkog mišljenja. Međutim, ukoliko se zamislimo nad aktom stvaranja žene videćemo tu ispoljavanje velike Božanske mudrosti. Da je Eva bila stvorena kao Anđeo – ni iz čega, ili kao Adam – od zemlje, rod ljudski bi imao dva načela i ne bi bilo jedinstvo, već zbir, sjedinjenje; čovek ne bi imao jedno načelo, jednog predstavnika. A sada je načelo roda ljudskog Adam, kao neki izvor, u kojem se potencijalno sadrže svi ljudi koji će živeti na zemlji do kraja sveta, izvor iz kojeg se izliva nepresušna reka – pokoljenje za pokoljenjem. Zato se blagoslov koji je dat Adamu rasprostire na ceo ljudski rod. Ali se i onaj strašni potres, onaj grehovni pad, ona duhovna deformacija, koju je osetio Adam kao ličnost takođe kao neka bolest prenosi na ceo rod ljudski.
Neki od Otaca vide u stvaranju Eve određeni duhovni smisao. To je bliskost muškarca i žene, bliskost kroz osećanje ljubavi. Kao što je rebro blizu čovekovog srca, tako su i muškarac i žena u mističkom smislu bliski jedno drugom.
Gospod Adamu daje vlast nad celom zemljom. U Bibliji se pod rečju „zemlja“ često podrazumeva ne samo naša planeta, već i ceo materijalni i vidljivi svet. Sveti Jovan Zlatoust govori da zapovest “ vladajte zemljom“ (1. Mojs. 1, 28) predstavlja svedočanstvo o jednom od svojstava Bogolikosti čovekove. Svojstva Božijeg obraza (ikone) u čoveku su: besmrtnost, duhovnost, razumnost, osećanje ljubavi, itd. Podobije jeste slobodna volja, mogućnost izbora motiva, unutrašnja autonomija. To je ono što čovekovu ličnost čini nepropadljivom duhovnom monadom. U samom stvaranju čoveka iz biblijske priče vidimo koliko se duboko biblijsko učenje razlikuje od panteističkih učenja. Čovek je obraz (ikona) Božiji. Osnovna dogma panteizma je lažno učenje da je čovek biće koje je jednosuštno s Bogom. Otuda drugi pravac panteističke mistike i asketike, panteističkog doživljaja sveta. Za panteiste je čovek Bog koji je zaboravio na svoju božanstvenost. Za Hrišćanina je čovek obraz i podobije Božije, to je pojava večnosti i beskonačna potencijalna mogućnost lika da ushodi ka svom Prvoliku, ka svom Tvorcu.
Biblija govori o dva drveta u Raju – Drvetu života i Drvetu poznanja dobra i zla. Hraneći se plodovima sa Drveta života čovek je dobijao besmrtnost. Drvo poznanja dobra i zla je bilo drvo preko kojeg je trebalo da bude određen odnos Adama prema Bogu: ili harmonija ljudske volje sa Božanskom kroz poslušanje ili otpadanje čoveka od Boga kroz neposlušanje. Svetitelj Jovan Zlatoust piše: „Neki kažu: Zašto je Gospod dao takvu zapovest – da se ne jede plod sa drveta, zar nije mogao da da drugu, uzvišeniju? A kakvu? Ne čini preljube? Ali, sa kim bi Adam mogao da učini preljubu? Ne ubij? Ali, koga bi on mogao da ubije? Ne kradi? Ali, sve je bilo njegovo.“ Zato je Gospod dao zapovest ne samo kao probni kamen ljubavi Adama prema Njemu, već i kao mogućnost usavršavanja u poslušanju volji Božijoj.
Neki Oci, uključujući Svetog Grigorija Nazijanzina, nam podižu krajičak zavese nad tajnom. Biblijska reč osim bukvalnog ima i simvolički, duhovni smisao. On ne iznalazi protivrečnost, ne negira bukvalni smisao, već ga produbljuje, daje nove dimenzije biblijskoj priči, otkriva pred nama nove horizonte. Dakle, Grigorije Nazijanzin piše: „Mislim da je drvo poznanja dobra i zla bilo drvo najvišeg sazrcanja.“ Čovek je trebalo da dođe do sazrcanja i do Bogoviđenja postupno, kroz Bogoopštenje. Drvo života je i bilo drvo Bogoopštenja, jer se istinski život ljudi sastojao u opštenju sa Bogom, predstavlja. jući neprekidno savladavanje tvarne ograničenosti kroz učestvovanje u životu apsolutnom i Božanskom. Bogoopštenje je davalo istinsko Bogoviđenje, ali je za sazrcavanje bio potreban neprekidan put duhovnog usavršavanja. Jer Adam je bio stvoren kao čist i nevin, ali nesavršen, predstojao mu je put duhovnog ushođenja. Međutim, on je po mišljenju Grigorija Bogoslova, , drsko poželeo da se uspne na stepen sazrcanja, da na izvestan način na silu osvoji tajne Bogoviđenja da bi postao bog, bog bez Boga, slobodan vladar svog postojanja bez Onoga Ko mu je dao ovo postojanje.
Biblijsko kazivanje o Adamovom narušavanju Božije volje je kazivanje o ponovnom grehu satane. Satana je, oduševivši se svojom tvarnom, anđeoskom lepotom, umislio da je kao Bog, da je jednak Bogu. Adamu je rajsko drvo izgledalo kao neki talisman, koji je on hteo da osvoji na silu i da odmah postane vlasnik celog sveta i svog sopstvenog postojanja. Zato Adamov greh nije bio samo greh ljudske slabosti, već i greh bogoborstva. U Bibliji je napisano da je u Adamovom grehu učestvovala „zmija“ (Lucifer). Zmija je anđeo bez krila; angeoska krila predstavljaju ustremljenost Anđela ka Bogu. Ovaj Anđeo je pao u dubinu materijalnosti i duhovne tame. On gmiže u materijalnosti, gmiže po zemlji, nalazi se pod nogama, ispod drugih bića. Pali anđeo razgovara sa Evom i ne koristi čistu laž, već najstrašniju laž – poluistinu. On laže, izvrćući zapovest Božiju. On govori: Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu? (1. Mojs. 3, 1) i na taj način kao da širi dimenzije Božije zabrane kako bi Ga ljudima predstavio kao surovo Biće Koje ne želi da se čovek usavršava.
Eva stupa u razgovor sa zmijom, govori da je Bog zabranio da se jede samo sa jednog drveta. Ali, seme nepoverenja prema Bogu već je posejano u njenoj duši. Evin greh se sastoji u tome što ona i dalje razgovara sa mračnim duhom, iako zna za njegovu bogoboračku suštinu. Kod nekih drevnih mistika, na primer kod Filona, postoji moralno objašnjenje prevare Eve i Adama. Ne odričući bukvalni smisao on govori ovako (slikovito, figuralno): „Eva – to su osećanja, Adam – to je razum.“ Osećanje je prevarilo razum. Zato i mi u sebi samima neprekidno vidimo Adamov pad. Vidimo kako naša osećanja i strasti prelešćuju i zarobljavaju naš um, bacaju nas u tamu očaja i bogoodstupništva. Napisano je da se njima posle narušavanja Božanskih zapovesti otvoriše oči, i vidješe… (1. Mojs. 3, 7). Šta to znači? Uvideli su da su nagi, da su bez odeće. A šta ovo znači? Kako razumeti ove reči?
Sveti Jovan Zlatoust objašnjava da ljudi ranije nisu bili nagi u smislu koji mi podrazumevamo, da su bili odeveni, ali ne u našem smislu, nisu bili odeveni u materijalnu odeću, već su bili odeveni blagodaću. Iz njih su se izlivali zraci svetlosti, koji su bili najdivnija i najlepša odeća. On govori da ne može da se kaže da je sunce golo, da je nago. Sunce je odeveno svetlosnim krugom svojih zrakova. Tako su ljudi, koji su u sebi imali blagodat Duha Svetoga, bili okruženi njome ne samo nevidljivo, već i vidljivo. Njihova tela su svetlela kao sunce. I ova svetlost se ugasila te Adam ugleda nagotu svoje žene. Osim toga, za vreme pada u greh došlo je do izopačavanja svih moći ljudske duše. Na jeziku asketike obično koristimo pojam trodelnosti čovekove prirode: duh, duša i telo. Treba znati da se duša od tela razlikuje supstancijalno, odnosno prirodno, a od duha ne supstancijalno već funkcionalno, odnosno po svojim dejstvima. Pod moćima duha, pod njegovim sposobnostima se obično podrazumeva unutrašnji logos, unutrašnja reč, unutrašnji um. Istinsko poznanje duha i jeste poznanje Božanskih logosa. Zatim osećanje vere, osećanje Božijeg prisustva, osećanje opštenja s Bogom, to je na našem jeziku verska intuicija, čijim svedočanstvom se mi ne samo uveravamo u postojanje Boga, već Ga i osećamo, doživljavamo, osećamo svoju zajednicu i prisnost sa Njim. Ovaj osećaj se do pada u greh nalazio na stepenu duhovnog viđenja, a zatim je ostao u duši kao mogućnost verskog doživljavanja. On se budi i razvija ponovo do svojih bogonaznačenih razmera blagodaću Božijom i podvižničkim stremljenjem samog čoveka.
Duševne moći su po Svetim Ocima trostruke. To je naš razum, koji nam omogućava da slovesno mislimo i te misli iskazujemo kroz reči; zatim – da mislimo u predstavama i određenim slikama (vizuelnim, auditivnim, itd.). Samo u podvižničkom sjedinjenju sa umom (duhom) naš razum može ne irosto da beleži spoljašnje pojave već i da suštinski razumeva ideje i uzajamnu vezu između stvari i pojava.
Druga sila duše je – želja. Pre pada u greh, to je bila sila koja je čoveka vukla ka Bogu. Posle pada u greh ona se pretvorila u želju za zadovoljstvima, i zato sad predstavlja dvojako osećanje – naslade ili nezadovoljstva.
Treća sila je volja. Volja predstavlja energetski deo duše, na izvestan način samu reaktivnost duše. I ovde je posle pada u greh došlo do izopačenja i izrođavanja. Volja se pretvorila u strasnu želju, mržnju i gnev. Volja se (u palom stanju) naročito ispoljava kao čulna ljubav ili kao gnev i razdražljivost.
Posle pada u greh došlo je do raspada, do udaljavanja sila duha od sila duše, sila duše od tela. Istovremeno je došlo do raspada sila u samom duhu i u samoj duši. Pre svega, u Adamu se ugasila ljubav prema Bogu. Bog je za Adama prestao da bude sadržaj, cilj i unutrašnja činjenica njegovog života. On je o Bogu počeo da razmišlja kao o spoljašnjoj sili, i uz to, sili strašnoj, kažnjavajućoj, neumoljivoj. I zato Adam želi da se sakrije među drveće, misli kako će da pobegne od Boga. U tome se ogleda i pomračenje njegovog razuma. Adam je ranije posedovao veliku mudrost, u većem stepenu nego bilo ko od njegovih potomaka. On je imenovao bića koja su naseljavala zemlju. Sveti Oci su govorili: „Imenovati“ – znači prepoznati i znati glavna svojstva tih bića. Zato je pred Adamom ceo kosmos bio otvorena knjiga koju je on čitao. A posle pada u greh njegov um se toliko poremetio i pomračio da je on o Bogu razmišljao u fizičkim, materijalnim kategorijama i da je želeo da se sakrije od Njega.
Gospod Adama poziva na pokajanje, ali umesto da se pokaju on i Eva se opravdavaju i svaljuju krivicu na palog anđela i na kraju krajeva – na Samog Boga. Zbog toga ih Bog izgoni iz Raja. Pre pada u greh Adam je bio u Raju i Raj je bio u Adamu. Raj u Adamu je Božanska blagodat, to je sjedinjenje njegove duše s Duhom Svetim. Adam se lišio unutrašnjeg raja. U Bibliji je napisano: …ali s Drveta poznanja dobra i zla, s njega ne jedi;jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš (1. Mojs. 2,17). Fizička smrt je odvajanje duše i tela, a smrt duhovna je odvajanje duše od Boga; zato je na dan prestupa Adam duhovno umro. On je živeo, ali je u duhovnom smislu bio kao leš, kao telo mrtvaca koje se raspada.
Zašto je Gospod isterao Adama iz Raja? Da bi ga kaznio? Ali, da li možemo da govorimo o tome kao o kazni, o dejstvima Božijim – samo kao o uzročno-posledičnom zakonu? Ne. Izgnanje Adama iz Raja predstavljalo je ispoljavanje ljubavi Božije prema praroditeljima. Adam je izgubio unutrašnji Raj, prisustvo Boga ga nije radovalo, već ga je mučilo. Da se Adam nalazio u Raju, sam Raj bi za njega postao večno, neprestano mučenje, večno podsećanje na ono što je izgubio. On bi, sa još većim bolom, osećao gubitak blagodati Božije. Ovde je ključ za rešavanje jednog pitanja: zašto Gospod dopušta postojanje pakla? Zašto Gospod ne oprosti i ne primi ponovo sve grešnike u Carstvo Nebesko? Upravo zato što kada bi Gospod primio čoveka, koji je iznutra postao nesposoban za Bogoopštenje, u Carstvo Svetlosti i Blagodati, ovakav čovek bi bio nalik na čoveka koji se nalazi na obali reke i ne može da pije vodu iz nje. On bi se još više i još strašnije mučio. I zbog toga neki bogoslovi govore da adske muke predstavljaju poslednju milost Božiju prema grešniku, kako bi on u fizičkim patnjama zaboravio na najužasnije, najstrašnije – duhovne muke.
Po biblijskom kazivanju Gospod je uzeo životinjske kože i sačinio odeću za čoveka.
Sveti Grigorije Niski u ovome takođe vidi određene simvole, zato što se posle čovekovog pada nije promenila samo njegova duša, već i samo telo, ono je postalo grublje, prizemnije, materijalnije, kruće.
Drugi u tome vide realnost našeg zemaljskog života, života prizemljenog, strasnog, čulnog. Adam se doživevši smrt svog sina (prvi sin prvog čoveka Kain je ubio svog brata Avelja) svojim očima uverio u to da greh rađa smrt. Adam je shvatio da je u mističkom smislu on ubio svog sina, da je on kriv za patnje budućeg roda ljudskog, za one bujice krvi i suza, koje će zaliti svu zemlju. Adam je započeo svoje pokajanje, koje je postalo glavni sadržaj sveg njegovog dugog života na zemlji. Po crkvenom Predanju, zajedno s njim se molio i njegove molitve ka Bogu uznosio Arhanđeo Urilo.
Tako i za nas pokajanje treba da postane glavno delo u životu, jer je to jedini put koji palog čoveka vodi ka Sazdatelju. Dok je pre pada u greh središte sveg duhovnog čovekovog života bila ljubav prema Bogu mi smo sada izašli iz tog središta. On je za nas izgubljen. Sada za nas postoji drugi centar duhovnog života – pokajanje. Vreme Velikog posta, pre kojeg se Crkva seća Adamovog izgnanja, najvažnije je vreme pokajanja. Sveti Jovan Zlatoust piše da je čovek živ ako u njegovom srcu postoji pokajanje, a ako ga nema, on je mrtav.
Bez pokajanja duševno obličje čoveka prelazi u apsurd. Naša duša, koja je bez pokajanja okovana u strasti i samoljublje, liči na leš koji trune. Jedini put od .zemlje ka Nebu, jedini put ljudske duše ka Bogu jesu suze pokajanja. Pokajanje je emocionalno samopoznanje, poznanje i odbacivanje sebe kakvi jesmo, da bi nas preporodio i preobrazio Gospod Koji je došao na Zemlju. Svi smo mi krivi jedni pred drugima i svi smo krivi pred celim rodom ljudskim. Pitaćete: „Zašto sam kriv pred drugim ljudima?“ Jer greh ne pripada jednom ljudskom srcu. Greh se rađa u srcu, zatim prelazi na nivo predstava i misli, zatim se ostvaruje kroz reč ili delo. Ali, čak i ako greh ostane u sferi osećanja i misli, on će emanirati, zračiti iz samog čoveka.
Vi znate kako lako biva u prisustvu nekih ljudi – kao da ste dotakli generator neke sile i sami posle toga osetili silu koja vas preporađa. Prisustvo drugih nam, nasuprot tome, teško pada. Posle razgovora i opštenja sa njima osećamo se potpuno opustošeno. Dakle, ne samo naša dela, već i naše emocionalno stanje, naše misli nevidljivo „zrače“. Greh je, slikovito govoreći, – strašno radioaktivno zračenje kojim mi trujemo ne samo sebe i svoju okolinu, već i čitav kosmos. Uvek grešimo, otuda pokajanje mora biti naše stalno osećanje, naše neprestano delanje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *