СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
ПРВОРОДНИ ГРЕХ И ИЗГНАЊЕ АДАМА ИЗ РАЈА
 
Зашто нам је покајање неопходно? Зашто покајање мора да прати Хришћанина од почетка његовог свесног живота, од ступања на пут духовног живота до саме смрти?
Недеља пре свете четрдесетнице се назива “Сећање на Адамово изгнање”. Задржимо се на овом кључном, веома важном библијском догађају, на катастрофалном паду целог рода људског, које је представљао Адам.
У првом стиху прве књиге Библије је написано: У почетку створи Бог небо и земљу (1. Мојс. 1, 1). Небо, анђеоски свет, било је створено у једном тренутку; материјални свет је био створен у неколико етапа. Свети Оци у поретку стварања света виде идеју усхођења од најнижег, несавршеног, ка савршенијем. Шестог дана стварања космоса Господ ствара човека – венац видљивог света. Човек је представник, како каже преподобни Максим Исповедник, ипостас два света – духовног и материјалног, невидљивог и видљивог, у њему се крију Небо и земља. Господ је човеково тело створио од земље (сви елементи од којих се састоји космос налазе се и у људском телу), а затим је удахнуо у њега душу, учинио га је сличним Анђелима. И зато је човек пре свега дух одевен у тело. На човеку лежи задатак са огромном одговорношћу. Он је био створен за узвишену мисију, за интеграцију свег видљивог света и његово сједињење са светом невидљивим, односно, преко човека је требало да се оствари одухотворење и преображење свег космоса.
Затим Господ саздава Еву, саздава је из Адамовог ребра. Овај акт саздавања, ова велика тајна је постала мета отровних подсмеха и шала људи лишених осећања побожности и дубине мистичког мишљења. Међутим, уколико се замислимо над актом стварања жене видећемо ту испољавање велике Божанске мудрости. Да је Ева била створена као Анђео – ни из чега, или као Адам – од земље, род људски би имао два начела и не би било јединство, већ збир, сједињење; човек не би имао једно начело, једног представника. А сада је начело рода људског Адам, као неки извор, у којем се потенцијално садрже сви људи који ће живети на земљи до краја света, извор из којег се излива непресушна река – покољење за покољењем. Зато се благослов који је дат Адаму распростире на цео људски род. Али се и онај страшни потрес, онај греховни пад, она духовна деформација, коју је осетио Адам као личност такође као нека болест преноси на цео род људски.
Неки од Отаца виде у стварању Еве одређени духовни смисао. То је блискост мушкарца и жене, блискост кроз осећање љубави. Као што је ребро близу човековог срца, тако су и мушкарац и жена у мистичком смислу блиски једно другом.
Господ Адаму даје власт над целом земљом. У Библији се под речју “земља” често подразумева не само наша планета, већ и цео материјални и видљиви свет. Свети Јован Златоуст говори да заповест ” владајте земљом” (1. Мојс. 1, 28) представља сведочанство о једном од својстава Боголикости човекове. Својства Божијег образа (иконе) у човеку су: бесмртност, духовност, разумност, осећање љубави, итд. Подобије јесте слободна воља, могућност избора мотива, унутрашња аутономија. То је оно што човекову личност чини непропадљивом духовном монадом. У самом стварању човека из библијске приче видимо колико се дубоко библијско учење разликује од пантеистичких учења. Човек је образ (икона) Божији. Основна догма пантеизма је лажно учење да је човек биће које је једносуштно с Богом. Отуда други правац пантеистичке мистике и аскетике, пантеистичког доживљаја света. За пантеисте је човек Бог који је заборавио на своју божанственост. За Хришћанина је човек образ и подобије Божије, то је појава вечности и бесконачна потенцијална могућност лика да усходи ка свом Прволику, ка свом Творцу.
Библија говори о два дрвета у Рају – Дрвету живота и Дрвету познања добра и зла. Хранећи се плодовима са Дрвета живота човек је добијао бесмртност. Дрво познања добра и зла је било дрво преко којег је требало да буде одређен однос Адама према Богу: или хармонија људске воље са Божанском кроз послушање или отпадање човека од Бога кроз непослушање. Светитељ Јован Златоуст пише: “Неки кажу: Зашто је Господ дао такву заповест – да се не једе плод са дрвета, зар није могао да да другу, узвишенију? А какву? Не чини прељубе? Али, са ким би Адам могао да учини прељубу? Не убиј? Али, кога би он могао да убије? Не кради? Али, све је било његово.” Зато је Господ дао заповест не само као пробни камен љубави Адама према Њему, већ и као могућност усавршавања у послушању вољи Божијој.
Неки Оци, укључујући Светог Григорија Назијанзина, нам подижу крајичак завесе над тајном. Библијска реч осим буквалног има и символички, духовни смисао. Он не изналази противречност, не негира буквални смисао, већ га продубљује, даје нове димензије библијској причи, открива пред нама нове хоризонте. Дакле, Григорије Назијанзин пише: “Мислим да је дрво познања добра и зла било дрво највишег сазрцања.” Човек је требало да дође до сазрцања и до Боговиђења поступно, кроз Богоопштење. Дрво живота је и било дрво Богоопштења, јер се истински живот људи састојао у општењу са Богом, представља. јући непрекидно савладавање тварне ограничености кроз учествовање у животу апсолутном и Божанском. Богоопштење је давало истинско Боговиђење, али је за сазрцавање био потребан непрекидан пут духовног усавршавања. Јер Адам је био створен као чист и невин, али несавршен, предстојао му је пут духовног усхођења. Међутим, он је по мишљењу Григорија Богослова, , дрско пожелео да се успне на степен сазрцања, да на известан начин на силу освоји тајне Боговиђења да би постао бог, бог без Бога, слободан владар свог постојања без Онога Ко му је дао ово постојање.
Библијско казивање о Адамовом нарушавању Божије воље је казивање о поновном греху сатане. Сатана је, одушевивши се својом тварном, анђеоском лепотом, умислио да је као Бог, да је једнак Богу. Адаму је рајско дрво изгледало као неки талисман, који је он хтео да освоји на силу и да одмах постане власник целог света и свог сопственог постојања. Зато Адамов грех није био само грех људске слабости, већ и грех богоборства. У Библији је написано да је у Адамовом греху учествовала “змија” (Луцифер). Змија је анђео без крила; ангеоска крила представљају устремљеност Анђела ка Богу. Овај Анђео је пао у дубину материјалности и духовне таме. Он гмиже у материјалности, гмиже по земљи, налази се под ногама, испод других бића. Пали анђео разговара са Евом и не користи чисту лаж, већ најстрашнију лаж – полуистину. Он лаже, изврћући заповест Божију. Он говори: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? (1. Мојс. 3, 1) и на тај начин као да шири димензије Божије забране како би Га људима представио као сурово Биће Које не жели да се човек усавршава.
Ева ступа у разговор са змијом, говори да је Бог забранио да се једе само са једног дрвета. Али, семе неповерења према Богу већ је посејано у њеној души. Евин грех се састоји у томе што она и даље разговара са мрачним духом, иако зна за његову богоборачку суштину. Код неких древних мистика, на пример код Филона, постоји морално објашњење преваре Еве и Адама. Не одричући буквални смисао он говори овако (сликовито, фигурално): “Ева – то су осећања, Адам – то је разум.” Осећање је преварило разум. Зато и ми у себи самима непрекидно видимо Адамов пад. Видимо како наша осећања и страсти прелешћују и заробљавају наш ум, бацају нас у таму очаја и богоодступништва. Написано је да се њима после нарушавања Божанских заповести отворише очи, и видјеше… (1. Мојс. 3, 7). Шта то значи? Увидели су да су наги, да су без одеће. А шта ово значи? Како разумети ове речи?
Свети Јован Златоуст објашњава да људи раније нису били наги у смислу који ми подразумевамо, да су били одевени, али не у нашем смислу, нису били одевени у материјалну одећу, већ су били одевени благодаћу. Из њих су се изливали зраци светлости, који су били најдивнија и најлепша одећа. Он говори да не може да се каже да је сунце голо, да је наго. Сунце је одевено светлосним кругом својих зракова. Тако су људи, који су у себи имали благодат Духа Светога, били окружени њоме не само невидљиво, већ и видљиво. Њихова тела су светлела као сунце. И ова светлост се угасила те Адам угледа наготу своје жене. Осим тога, за време пада у грех дошло је до изопачавања свих моћи људске душе. На језику аскетике обично користимо појам троделности човекове природе: дух, душа и тело. Треба знати да се душа од тела разликује супстанцијално, односно природно, а од духа не супстанцијално већ функционално, односно по својим дејствима. Под моћима духа, под његовим способностима се обично подразумева унутрашњи логос, унутрашња реч, унутрашњи ум. Истинско познање духа и јесте познање Божанских логоса. Затим осећање вере, осећање Божијег присуства, осећање општења с Богом, то је на нашем језику верска интуиција, чијим сведочанством се ми не само уверавамо у постојање Бога, већ Га и осећамо, доживљавамо, осећамо своју заједницу и присност са Њим. Овај осећај се до пада у грех налазио на степену духовног виђења, а затим је остао у души као могућност верског доживљавања. Он се буди и развија поново до својих богоназначених размера благодаћу Божијом и подвижничким стремљењем самог човека.
Душевне моћи су по Светим Оцима троструке. То је наш разум, који нам омогућава да словесно мислимо и те мисли исказујемо кроз речи; затим – да мислимо у представама и одређеним сликама (визуелним, аудитивним, итд.). Само у подвижничком сједињењу са умом (духом) наш разум може не иросто да бележи спољашње појаве већ и да суштински разумева идеје и узајамну везу између ствари и појава.
Друга сила душе је – жеља. Пре пада у грех, то је била сила која је човека вукла ка Богу. После пада у грех она се претворила у жељу за задовољствима, и зато сад представља двојако осећање – насладе или незадовољства.
Трећа сила је воља. Воља представља енергетски део душе, на известан начин саму реактивност душе. И овде је после пада у грех дошло до изопачења и изрођавања. Воља се претворила у страсну жељу, мржњу и гнев. Воља се (у палом стању) нарочито испољава као чулна љубав или као гнев и раздражљивост.
После пада у грех дошло је до распада, до удаљавања сила духа од сила душе, сила душе од тела. Истовремено је дошло до распада сила у самом духу и у самој души. Пре свега, у Адаму се угасила љубав према Богу. Бог је за Адама престао да буде садржај, циљ и унутрашња чињеница његовог живота. Он је о Богу почео да размишља као о спољашњој сили, и уз то, сили страшној, кажњавајућој, неумољивој. И зато Адам жели да се сакрије међу дрвеће, мисли како ће да побегне од Бога. У томе се огледа и помрачење његовог разума. Адам је раније поседовао велику мудрост, у већем степену него било ко од његових потомака. Он је именовао бића која су насељавала земљу. Свети Оци су говорили: “Именовати” – значи препознати и знати главна својства тих бића. Зато је пред Адамом цео космос био отворена књига коју је он читао. А после пада у грех његов ум се толико пореметио и помрачио да је он о Богу размишљао у физичким, материјалним категоријама и да је желео да се сакрије од Њега.
Господ Адама позива на покајање, али уместо да се покају он и Ева се оправдавају и сваљују кривицу на палог анђела и на крају крајева – на Самог Бога. Због тога их Бог изгони из Раја. Пре пада у грех Адам је био у Рају и Рај је био у Адаму. Рај у Адаму је Божанска благодат, то је сједињење његове душе с Духом Светим. Адам се лишио унутрашњег раја. У Библији је написано: …али с Дрвета познања добра и зла, с њега не једи;јер у који дан окусиш с њега, умријећеш (1. Мојс. 2,17). Физичка смрт је одвајање душе и тела, а смрт духовна је одвајање душе од Бога; зато је на дан преступа Адам духовно умро. Он је живео, али је у духовном смислу био као леш, као тело мртваца које се распада.
Зашто је Господ истерао Адама из Раја? Да би га казнио? Али, да ли можемо да говоримо о томе као о казни, о дејствима Божијим – само као о узрочно-последичном закону? Не. Изгнање Адама из Раја представљало је испољавање љубави Божије према прародитељима. Адам је изгубио унутрашњи Рај, присуство Бога га није радовало, већ га је мучило. Да се Адам налазио у Рају, сам Рај би за њега постао вечно, непрестано мучење, вечно подсећање на оно што је изгубио. Он би, са још већим болом, осећао губитак благодати Божије. Овде је кључ за решавање једног питања: зашто Господ допушта постојање пакла? Зашто Господ не опрости и не прими поново све грешнике у Царство Небеско? Управо зато што када би Господ примио човека, који је изнутра постао неспособан за Богоопштење, у Царство Светлости и Благодати, овакав човек би био налик на човека који се налази на обали реке и не може да пије воду из ње. Он би се још више и још страшније мучио. И због тога неки богослови говоре да адске муке представљају последњу милост Божију према грешнику, како би он у физичким патњама заборавио на најужасније, најстрашније – духовне муке.
По библијском казивању Господ је узео животињске коже и сачинио одећу за човека.
Свети Григорије Ниски у овоме такође види одређене символе, зато што се после човековог пада није променила само његова душа, већ и само тело, оно је постало грубље, приземније, материјалније, круће.
Други у томе виде реалност нашег земаљског живота, живота приземљеног, страсног, чулног. Адам се доживевши смрт свог сина (први син првог човека Каин је убио свог брата Авеља) својим очима уверио у то да грех рађа смрт. Адам је схватио да је у мистичком смислу он убио свог сина, да је он крив за патње будућег рода људског, за оне бујице крви и суза, које ће залити сву земљу. Адам је започео своје покајање, које је постало главни садржај свег његовог дугог живота на земљи. По црквеном Предању, заједно с њим се молио и његове молитве ка Богу узносио Арханђео Урило.
Тако и за нас покајање треба да постане главно дело у животу, јер је то једини пут који палог човека води ка Саздатељу. Док је пре пада у грех средиште свег духовног човековог живота била љубав према Богу ми смо сада изашли из тог средишта. Он је за нас изгубљен. Сада за нас постоји други центар духовног живота – покајање. Време Великог поста, пре којег се Црква сећа Адамовог изгнања, најважније је време покајања. Свети Јован Златоуст пише да је човек жив ако у његовом срцу постоји покајање, а ако га нема, он је мртав.
Без покајања душевно обличје човека прелази у апсурд. Наша душа, која је без покајања окована у страсти и самољубље, личи на леш који труне. Једини пут од .земље ка Небу, једини пут људске душе ка Богу јесу сузе покајања. Покајање је емоционално самопознање, познање и одбацивање себе какви јесмо, да би нас препородио и преобразио Господ Који је дошао на Земљу. Сви смо ми криви једни пред другима и сви смо криви пред целим родом људским. Питаћете: “Зашто сам крив пред другим људима?” Јер грех не припада једном људском срцу. Грех се рађа у срцу, затим прелази на ниво представа и мисли, затим се остварује кроз реч или дело. Али, чак и ако грех остане у сфери осећања и мисли, он ће еманирати, зрачити из самог човека.
Ви знате како лако бива у присуству неких људи – као да сте дотакли генератор неке силе и сами после тога осетили силу која вас препорађа. Присуство других нам, насупрот томе, тешко пада. После разговора и општења са њима осећамо се потпуно опустошено. Дакле, не само наша дела, већ и наше емоционално стање, наше мисли невидљиво “зраче”. Грех је, сликовито говорећи, – страшно радиоактивно зрачење којим ми трујемо не само себе и своју околину, већ и читав космос. Увек грешимо, отуда покајање мора бити наше стално осећање, наше непрестано делање.

Comments are closed.