NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
DEMONI – NEPRIJATELJI ČOVEKOVOG SPASENJA
 
Čitali ste jevanđeljsku priču o tome kako je Gospod naš Isus Hristos iscelio nesrećnika opsednutog demonom (Mt. 17,1421).
Sveti Jovan Zlatoust objašnjava: „Demon je mučio čoveka kada je mlad mesec, kako bi ljudi, videći njegovu patnju, hulili mesec, tvorevinu Božiju, a ne demona“. Demon muči, tiraniše, strašnim unutrašnjim plamenom sažiže svoju žrtvu, i pritom pokušava da ostane neprimećen, kao lopov noću.
Jedan bogoslov je pisao: „Najveće lukavstvo demona se sastoji u tome što može da ubedi mnoge u to da ne postoji.“ Postoje ljudi koje sebe nazivaju Hrišćanima, ali govore: „Mi verujemo u Boga, ali ne verujemo u đavola. Đavola nema, to je samo mitološka personifikacija naših grehova i strasti.“
Braćo i sestre! Ako zažmurimo na našeg najljućeg neprijatelja, ispostaviće se da smo pred njim bespomoćni i nenaoružani. Kao što se lisica pretvara da je mrtva, da bi se zatim neočekivano bacila na svoju žrtvu tako se i demon stara da zaboravimo na njegovo postojanje, da zaboravimo na to da je ova mračna sila blizu nas, kako bi nas iznenada napala, zatekla nespremne, paralizovala našu dušu, dočepala je se svojim strašnim zubima.
Sveto Pismo jasno govori o postojanju satane i carstva mračnih sila. O tome je napisano u poslanicama apostolskim, naročito kod Svetog apostola Pavla, kod njega se govori o đavolu kao o stalnom, realnom neprijatelju svakog Hrišćanina. U žitijima Svetih, naročito u patericima opisani su mnogobrojni slučajevi pojave i dejstva mračnih sila.
Ako analiziramo svoj sopstveni život, svoju dušu, videćemo kako često greh vlada nad nama silom tiranina. Priča se da zmija privlači žabu svojim pogledom, kao da fiksira očima svoj plen i žaba, hipnotisana, sama a protiv svoje volje, upada u zmijsku čeljust. Tako, braćo i sestre, greh nikome ne donosi ni radost, ni sreću, ali ga mi pod uticajem mračne sile činimo, i naša duša pati, plače zbog svoje raslabljenosti, ali mi, i pored toga, ipak, činimo greh.
Kao što ljudi posle brodoloma, ostavši na moru i bez vode za piće, piju slanu, nadajući se da će utoliti žeđ koja ih muči, ali je ona samo još više raspaljuje, tako nam i gresi i strasti donose neprekidno stradanje i teškoće, teskobu duha, i istovremeno nas privlače nekakvom strašnom, hipnotičkom, satanskom silom.
Svako zna i za postojanje druge projave satanskog delovanja. To su bogohulne, odvratne, svetogrdne pomisli koje nam „same od sebe“ padaju na pamet. To nam, ustvari, đavo, prolećući pored nas, ubacuje u naš um takve gnusne slike i predloge.
Čak postoje mesta koja kao da su zaražena nekom duhovnom gubom. Postoje kuće u kojima je posebno teško, kao da nam neko pritiska dušu i čini nam se da je ovde počinjen neki zločin, da se na zidovima ovih kuća vide tragovi krvi. I nasuprot tome, neka mesta deluju umirujuće na čovekovu dušu. I to je, takođe, projava dejstva mračnih (demonskih), odnosno svetlih (angelskih) sila.
Braćo i sestre! A do kakvog stanja mogu neki ljudi da dođu pod uticajem demona! Jednom je u Francuskoj živeo poznati heroj englesko-francuskog rata – maršal, jedan od kralju bliskih ljudi. O njegovom bogatstvu su se pričale legende. Međutim, pošto je vodio rasipan život, maršal je postepeno osiromašio. U traganju za načinom da povrati izgubljeno bogatstvo on se povezao sa magovima i od jednog od njih je dobio savet: da krade decu i da od njihove krvi pravi zlato.
Kad su u okolini počela da nestaju deca, nepogrešivi majčinski instinkt je ukazao na maršalov zamak. Ali, dokaza nije bilo. Zločin je otkriven samo zahvaljujući slučajnosti. I kada je kraljevska vojska upala u zamak, u njegovim podrumima vojnici su ugledali mnoštvo dečjih leševa.
A jedna od najstrašnijih satanističkih pojava u naše vreme je fašizam. Ispostavlja se – i sada se već piše o tome – da je Hitler bio okružen astrolozima, predskazivačima budućnosti, vračevima i magovima i da ih je slušao. On je želeo da ostvari obnovu rituala paganskih religija sa njihovim magijskim obredima. I sama svastika je veoma stari arijevski znak koji liči na krst sa slomljenim, prebijenim kracima.
Sam Hitler je više puta govorio da je Hristos njegov lični neprijatelj! I kada je na Severnom Kavkazu bio osvojen Elbrus, Nemci su rešili da tamo obave ritualno prinošenje žrtava ubijajući zarobljenike.
Danas u Americi zvanično postoji organizacija koja se zove „crkva satane“. Sveti Vasilije Veliki je govorio: „Demon je lopov, on nema ništa svoje, on samo pokušava da nam ukrade ono što nam pripada.“ Na nebu Anđeli pevaju Bogu, na zemlji se služi Evharistija, a u paklenoj dubini se odvija „crna liturgija“, „crna misa“ i upravo odlomci iz ove „crne mise“ ulaze u kletve i magijske formule. U ritualima „crkve satane“ postoji pričešćivanje krvlju iz ljudskih lobanja; pritom se lobanje svaki put menjaju. A neki obredi su toliko bestidni i gnusni da prosto ne mogu o tome da govorim na propovedi.
Druge pojave satanskih sila su hinduističke religije, koje se, nažalost, šire po čitavom svetu.
Šta je to hinduizam? To je religija koja faktički ukida razliku izmeću dobra i zla.
U naročito popularnoj grani hinduizma – jogi, koriste se takozvane mantre – kratke izreke koje čovek mora da ponavlja kao molitvu. Meću njima su i takve kao što su: „Ja sam apsolut, bog, oho mene se okreću hiljade svetova.“ Kao da čujemo reči samog satane koji je hteo da postane Bog!
Druga satanistička pojava, rasprostranjena u naše vreme, jeste spiritizam, takozvano prizivanje duša umrlih, u stvari – opštenje sa mračnim duhovima pakla.
Još je Tertulijan u 3. veku pisao o stolovima koji govore, o tom običaju prizivanja duhova. A u Starom Zavetu je Mojsijev Zakon zapovedao: vračare i prizivače mrtvih treba predavati smrtnoj kazni kamenovanjem, jer je zbog njih mogao da propadne čitav narod.
U satanističke pojave takođe spada magija, bajanje i gatanje svake vrste, zbog toga Sveta Crkva za magove predviđa epitimije kao za ubice i odlučuje od Sv. Pričešća na mnogo godine one koji se obraćaju njima ili gatarama.
Pa i suvišna vera u svoje predosećaje ili vera u snove može čoveka da dovede bukvalno do opsednutosti.
Crkva takođe zabranjuje lečenje bajanjem kod gatara, čak i ako bi u njihovim kućama bile ikone i oni izgovarali molitve. Jer, kao što sam već rekao, nekoliko reči iz crne mise, nekoliko reči bajanja mogu molitvu da pretvore u bajanje: isto kao što nekoliko kapljica otrova može sav med da pretvori u otrov!
Takođe se zabranjuje nošenje amajlija protiv bolesti, jer je naša nada i zaštita – Krst Hristov!
Braćo i sestre! Još jednom ponavljam da se pravoslavnim Hrišćanima zabranjuje da se leče hipnozom, jer je hipnoza nasilni upad tuđe volje u našu svest. Mi kao da ko zna kome dajemo svoju volju, svojstvo svoje Bogolikosti.
Hipnoza je nalik na predstavu u lutkarskom pozorištu, gde glumac koji sedi iza scene povlači konce, a lutke prave različite pokrete: čas ustaju, čas sedaju, čas se prevrću. Tako i na hipnotičkim seansama ljudi pod uticajem hipnoze čine čudne, apsurdne i sramne radnje, i čovek koji tako lako svoju volju prepušta hipnotizeru kasnije će biti prijemčiv i za svakakve satanske sugestije, biće igračka u rukama zločinaca.
Hrišćanima je takođe zabranjeno i lečenje takozvanom „bioenergijom“, primenom „biopolja“. Ko su ovi samozvani „iscelitelji“? Kakvom silom oni deluju? Da li su oni možda sveti ljudi, puni blagodati? Ne! Većina njih uopšte ne ide u crkvu, ne pričešćuje se, ne ispoveda se. Mnogi od njih nisu Hrišćani i vode potpuno svetovni, a ponekad i poročan način života. Kakvom onda silom oni isceljuju?
Od Svetih, kao što znate, ishodi neka unutrašnja svetlost, i na ikoni je ova svetlost prikazana u vidu zlatokruga koji svetli; ali od mračnih sila izlaze crni zraci i zbog toga i demon kao da je okružen mrakom. Demon nije izgubio svoju anđeosku silu, samo što ova sila više ne služi dobru nego zlu.
Ove čudne „seanse isceljivanja“ kao da nakazno kopiraju čuda Hrista i svetih ljudi. Još je Vasilije Veliki govorio: „Demon je majmun Boga,“ jer demon pokušava nakazno (on drugačije ni ne može) da ponavlja i ujedno da iznutra ismeje ono što su činili Sveti. I oni koji idu kod takozvanih iscelitelja ostaju „dužnici“ mračnih sila koje će u svoje vreme tražiti od njih da im vrate ovaj dug.
Braćo i sestre! Kakvo oružje mi imamo protiv demona? To je pre svega, kao što je Gospod rekao, post i molitva, naročito molitva Isusova, jer je u Jevanđelju rečeno: Imenom Mojim izgoniće đavole (Mk. 16,17); zatim reči psalma: Ustaće Bog, i rasuće se neprijatelji Njegovi, i pobjeći će od lica Njegova koji mrze na NJ (Ps. 68, 1).
Kada je neki starac upitao demona čega se on najviše boji, ovaj je pod dejstvom blagodati, bio prinuđen da prizna da se boji reči psalama. Zatim demon reče: „Bojim se onoga što nosite na grudima i onoga što jedete“ – odnosno bojim se Krsta i bojim se Sv. Pričešća.
Da nama ne bi zavladale mračne sile treba svoju dušu da čistimo od grehova čestom ispovešću. Starac jeroshimonah Ilarion Optinski koji je isterivao zle duhove iz ljudi koji su dolazili kod njega pre svega je zahtevao potpunu ispovest, počevši od šeste godine.
Demon je gordi duh i zbog toga se on najviše boji smirenja. Antonije Veliki je imao učenika Pavla Prostog koji je kod njega došao već kao starac, ali je svojim dubokim smirenjem i svecelim poslušanjem postigao da su demoni drhtali pred njim – starim po godinama, ali po monaštvu mladim podvižnikom. I zbog toga je prepodobni Antonije one koje su opsedali najljući demoni slao kod svog učenika govoreći: „Demoni se isteruju verom, a demonski knezovi – smirenjem.“
Braćo i sestre! Čemu nas uči današnje Jevanđelje? Ono nam podiže krajičak zavese nad budućim životom, pokazuje kakva nesrećna žrtva može da bude duša koja je potpala pod vlast đavola još ovde, u ovom životu. A grešnike će demon mučiti i posle smrti. Strašna su mučenja demonska, strašan je pakao – ona ogromna provalija, prepuna zmija, u koju će čovek biti bačen. Ove zmije će ga večito ujedati, otrov će paliti vatrom njegovu krv, ali on više nikada neće umreti.
Braćo i sestre! Zato vas upozoravam na grehove kao što su gatanje i spiritizam. Čak i ako gatate šale radi, ne pridajući tome značaj kao što neki gataju gledajući u šolju, ipak otvarate svoju dušu, kao vrata svoje kuće, mračnim silama.
U Apokalipsi je napisano da će iz Nebeskog Jerusalima biti isterani ubice i preljubočinci, čarobnjaci, vračari i idoloslužitelji, da je njihov udeo u jezeru, koje gori od ognja i sumpora, a čega se boji i sam satana (Apok. 21, 8).
 
Demoni i ljudska gordost
 
Zlo je izvrtanje i zamena istinitog sadržaja lažju. Zlo ima dva aspekta. Zlo kao priroda, kao supstancija ne postoji, međutim, svako od nas oseća njegovu moć i nasilje, njegovu crnu energiju. Bogoslovi sa izvesnim pravom govore o tome da je zlo aktivna sila, jer je našlo svoju punu afirmaciju u Anđelima ada – demonima, čiji se pad ne sastoji samo u duhovnom opregrešenju i nepravilnom izboru puta, već i u svesnom voljnom suprotstavljanju volji Božijoj, koja je najviše dobro. U demonima je zlo dobilo svoje oličenje; može se reći da se zlo u demonima ovaplotilo. Zbog toga, ako je sa jedne strane zlo nedostatak dobra, ono je s druge strane realna sila koja je usmerena protiv dobra i koja se sa njim bori.
Čovek se sastoji od duše i tela, on je po svojoj prirodi složen. Priroda Anđela je jednostavna i nepodeljena. Zbog jednostavnosti prirode u njima ne može biti podele izmeću dobra i zla. Oni se ili potpuno rukovode voljom Božijom i dobrom, ili, pak, u potpunosti staju na stranu zla i suprotstavljaju se volji Božijoj. Za palog Anđela nema pokajanja. Čovek ima neprekidni niz iskušenja, neprekidni niz padova, i istovremeno stalnu mogućnost da ustane. Anđeli su bili iskušani jednom za vreme svog kosmičkog bitovanja i ovo jedino iskušavanje i provera – iskušavanje gordošću je zauvek, zasvagda odredilo njihovo stanje. Sadržaj demonskog postojanja i njegov cilj je neprestano suprotstavljanje volji Božijoj. Sama reč „satana“ označava „protivnik“. Ovaj duh je postao protivnik Boga. Unutrašnji sadržaj demona je mržnja prema Bogu, mržnja gigantske snage, intenziteta i dimenzija. Nijedan čovek nema predstavu o demonskoj mržnji prema Bogu.
Zašto se đavo bori protiv čoveka? Zato što u čoveku postoji obraz i podobije Božije, koje đavo mrzi. Đavo se bori protiv čoveka zato što Gospod voli čoveka. U ljudskom srcu su pali duhovi našli polje za borbu sa Bogom. Demoni utiču na čoveka preko izvrtanja njegovih misli, buđenja pohota i grehovnih strasti u njemu, navođenja njegove volje na zlo i greh. Međutim, čovek je slobodno biće i može sam da bira. Demoni ne mogu da svežu i ukinu čovekovu slobodnu volju. Mračna sila samo iskušava i nudi. Ali, prihvatiti ili ne prihvatiti demonske predloge, slediti ih ili im se suprotstaviti – to je već lična stvar, mogućnost svakog čoveka. U duhovnom životu čovek opituje realne napade od strane zle sile; naročito su je često osećali monasi i pustinjaci koji su unutrašnji svet mogli da sazrcavaju kao što mi vidimo predmete spoljašnjeg sveta. Upravo oni su na osnovu svog unutrašnjeg iskustva borbe sa demonima, svog viđenja ljudske duše i sastavili asketske pouke koje su nam toliko potrebne (na primer, prepodobni avva Dorotej, Jovan Lestvičnik, Simeon Novi Bogoslov, Isaak Sirijski i mnogi drugi). U njihovim delima nema demonologije kao teorije, već je opisana borba sa demonom, kod njih je, ako mogu tako da se izrazim, taktika i strategija duhovne borbe.
Dakle, u čovekovom srcu se odvija neprestani boj protiv zla. Međutim, kako se rađa greh? Obično demon čoveku predlaže neku grehovnu sliku ili grehovnu ideju (pomisao); to je predlog. Međutim, predlog ne svezuje čovekovu dušu; ona može da ga primi, odbaci ili da ostane ravnodušna prema njemu. Predlog – grehovna pomisao ili slika – na prvom stadijumu se čoveku još ne računa kao greh.
Drugi stadijum je stupanje u razgovor sa grehovno pomišlju ili slikom, kada čovek počne da razmišlja o njima, da ih analizira, ne pokušavajući da od njih oslobodi svoj um, već ulazi sa njima u misleni razgovor. Zatim sledi pristanak volje na prihvatanje grehovne misli ili slike. Faze stupanja u razgovor i pristajanja na pomisao već se računaju u greh čoveku, jer one oskrnavljuju njegovo srce. Međutim i ovde čovek svojom voljom može da preseče demonski uticaj. Samo što je sada taj proces već uhvatio dubljeg korena u čoveku i što mu je zbog toga teže da se tog zlog uticaj a oslobodi.
Zatim se kod čoveka javlja želja da se počini greh odnosno emocionalna usmerenost ka grehu; a posle želje i odlučnost volje čovekove da se zli predlog ispuni na delu, i tada u čoveku već sazreva izvestan plan za ostvarenje pomisli. Nakon toga sledi samo dejstvo, tj grešna pomisao se pretvara u delo, u ostvareni greh.
Greh koji se počini delom postaje izdaja Boga i savez sa đavolom. Zbog toga svaki greh mora biti očišćen pokajanjem, jer u sebi samom nosi platu i kaznu; neokajani greh čoveka otuđuje od Boga. Kada se ponavlja greh prelazi u naviku. Kod čoveka se stvaraju određeni kompleksi, zatim navika prelazi u sam karakter, u prirodu čovekovu. Greh ne postaje čovekova priroda, ali urasta u njega kao rđa u gvožđe. Sveti Oci govore da je na početku grehovna pomisao slaba kao novorođenče, ali da zatim izrasta u džina – od greha koji je prešao u naviku čovek može da se izbavi samo uz pomoć drugih (pre svega – duhovnog oca) i po molitvama Crkve. Tumačeći reči psalma „kćeri Vavilonska, krvnico!.. blago onome koji uzme i razbije djecu tvoju o kamen“ (Ps. 137, 89), Sveti Oci u njima vide ukazivanje na način duhovne borbe. Vavilon je pakao, simvol pakla. Vavilonska deca su grehovne pomisli; blago onome ko ih razbije o kamen, znači: blago onome ko odmah odbaci grehovnu pomisao. Pod kamenom se u datom slučaju podrazumeva Gospod Isus Hristos i sila Njegovog Imena. Razbiti vavilonsku decu o kamen znači umrtviti grehovnu pomisao molitvom, koja u sebi sadrži ime Božije.
Sveti Oci govore o tome da satana ne zna naše misli i namere; međutim, on je vešt psiholog i proučavajući život svakog čoveka sa većim ili manjim stepenom verovatnoće on pogađa šta čovek misli i šta će da uradi. Đavo sam ubacuje grehovne pomisli u naše srce, učestvuje u svakom grehu i zna šta će da sugeriše našoj duši. On ne zna tačno budućnost, ali ima ogroman broj informacija i sa velikom verovatnoćom pretpostavlja i doseća se šta bi moglo biti. Mnoga satanska predskazivanja se ostvaruju, ali ne sva. I čovek koji je iskusan u svom poslu može da pretpostavi i pogodi kako će se ovaj ili onaj događaj završiti, kako će se okončati ovaj ili onaj posao. A um satane umnogome prevazilazi mogućnosti čovekovog poznanja. Zato satana preko svojih lažnih proroka može da govori o budućnosti. Međutim, to opet nije viđenje Svetog Duha, pred Kojim je budućnost otkrivena isto onako jasno kao sadašnjost, već su to samo više ili manje verovatne pretpostavke palog duha.
Satana je otpao od Boga kroz gordost, odnosno umislio je da je on središte svega što postoji i sablaznio se svojom tvarnom lepotom, lepotom Prvoanđela, ali svejedno lepotom koja je stvorena i bićem koje je (budući da je stvoreno) ograničeno. On se sam obogotvorio i zato je izgubio Boga i izgubivši Boga postao je duh tame i zla. Demon se nalazi u stanju borbe sa čovekom; u tome je sadržaj njegovog života, u tome je njegova mračna paklena zluradost. Sablažnjavajući čoveka na greh on sebe smatra pobednikom. Za satanu su, kao što je već gore rečeno, pokajanje i ustajanje nemogući, zato što oni pretpostavljaju borbu dobrog i lošeg u samoj suštini i pobedu dobrog. U satani i demonima nema ničeg dobrog, što bi moglo da stupi u unutrašnju borbu sa zlom. Satana i demoni, s obzirom na to da su anđeli, ličili su na plamen koji gori, ali se plamen nepovratno ugasio. Što se tiče čoveka, on nije bio plamen već samo ugalj koji gori. I u tome je posle pada u greh njegovo spasenje, jer su u uglju koji dogoreva ostale iskre i ove iskre se ponovo mogu razgoreti; one i dalje gore ispod pepela. Pred čovekom je put pokajanja otvoren do same smrti. Međutim Sveti apostol i Jovan Bogoslov piše da i čovek može da padne u takvo stanje kada više ne može da ustane i kada molitve za njega nemaju moć (1. Jn. 5, 16). To je slučaj kada se greh duboko uselio u samu čovekovu prirodu i kada ga je čovek svim svojim srcem zavoleo. Ovo užasno stanje, pogubno po dušu, naročito će se jako ispoljiti u antihristu koji treba da doće i koji će, iako će doći na zemlju kao čovek, biti pod potpunim uticajem satane. On će biti čovek, ali će njegovom voljom toliko zavladati satana da će on živeti u njemu kao duša u telu.
Demon je duh gordosti; gde je gordost – tamo je i demon. Zato je gordost toliko strašna. Ona čoveka predaje u ruke palih duhova. Sveti Oci pišu: „đavo iskušava strastima, ali onome ko je gord đavo nije potreban, on je sam sebi postao đavo.“ Hrišćani najviše od svih grehova treba da se čuvaju gordosti tajne i javne, u svim oblicima i pod bilo kakvim maskama, treba da se čuvaju gordosti i pod najboljim izgovorima. Satana se pobeđuje samo smirenjem; van smirenja nema pobede nad njim. Međutim, smirenje ne shvataju svi pravilno. Neki smatraju da je smirenje nekakva pokornost pred zlom. Nipošto! Svi istinski podvižnici su kao glavnu vrlinu imali upravo smirenje, međutim oni su više voleli da umru nego da zgreše, odnosno da pređu na stranu zla i potčine se grehu. Zbog toga smirenje za nas ne pretpostavlja neku kapitulaciju pred silama tame. Smirenje je čovekova pravilna unutrašnja duhovna ocena sebe, viđenje svojih grehova i mana, stalno osećanje potrebe za Božijom pomoću. Smirenje je poštovanje svakoga čoveka kao obraza i podobija Božijeg; čak i ako je ovaj čovek naš neprijatelj, ipak on je stvorenje i obraz Božiji. Smirenje je umeće čoveka da u svim životnim situacijima i konfliktima nalazi svoju krivicu. Smirenje nadomešta oskudne ljudske sile Božanskom pomoći.
A gord čovek je uvek zadovoljan sobom. On kao da govori: „Ništa mi ne treba; svojom silom, svojim vrlinama mogu sam da dostignem Nebesko Carstvo; ja sam mogu da pobedim satanu.“ I tako ponavlja greh palog prvoanđela: kod Njega nestaje osećaj snažne zavisnosti od Boga i počinje divljenje sebi samom, odnosno narcizam. Postoji mit o prelepom mladiću Narcisu, koji je video odraz svog lica u vodi i nije mogao da odvoji pogled od sopstvenog lika. Suština gordog čoveka je tajno divljenje sebi samom, dakle – tajno odstupanje od Boga.
Gordi čovek ne može biti Hrišćanin, čak i ako sebe naziva takvim, jer je gord čovek emocionalno i duhovno stran Hristu. Kao primer mogu da nam posluže starozavetni fariseji. Uopšte, Jevanđelje je knjiga u kojoj možemo da nađemo odgovore na sva pitanja ako je budemo pažljivo čitali. Fariseji su očekivali Mesiju, ali kada je On došao na zemlju, oni Ga nisu prepoznali. Zašto? Zato što im On u suštini, nije ni bio potreban. Fariseji nisu osećali svoj opšteljudski pad, nisu bili svesni da im je potrebno pokajanje. Upravo zbog toga je Hristos kao Propovednik ljubavi i pokajanja u njima izazivao samo osećaj razdraženosti, koji je zatim prešao u zlobu i ljutu mržnju.
Gord čovek nije sposoban za pokajanje. Dakle, on nije sposoban za preporod. Pokajanje je osuđivanje sebe pre Sveopšteg Suda nad rodom ljudskim. Fariseji su bili zadovoljni sobom i svojim pravilima, koja su sami sastavili, prihvatali su kao dužno sveopšte poštovanje i veoma su voleli da ih ljudi nazivaju učiteljima. Oni su se izuzetno ponosili svojim plotskim poreklom od Avraama i, izgubivši osećaj svoje grehovnosti, apsolutno nisu shvatali o kakvoj slobodi im Hristos govori, i odgovarali su Mu: Mi smo sjeme Avraamovo, i nikome nijesmo robovali nikad (Jn. 8,33). Međutim, Sveto Pismo govori: Koga ko nadvlada onaj mu i robuje (2. Petr. 2, 19). Onaj koga greh pobedi rob je greha. I to je najmučnije, tiransko ropstvo.
Obično svetovni ljudi ne shvataju da su robovi – u smislu potčinjavanja duhu sveta, paganskom duhu – sveta sa njegovom strasnom umetnošću, filosofijom, idejama, uslovnostima, bontonom. Većina njih, naprotiv, mogućnost da ispunjava sve svoje kaprice i želje smatra znakom slobode. Međutim, unutrašnji hrišćanski život nam otkriva da bivamo slobodni samo onda kada ispunjavamo volju Božiju. Zašto? – Zato što ispunjavajući svoje kaprice i strasti mi potčinjavamo duh – duši, razum – čulnosti, odnosno bolje – gorem. Strasti, ukoliko ih čovek ne savlaćuje, osećanja, ukoliko ih čovek ne kontroliše, postaju čovekovi tirani. Njemu izgleda da je slobodan, da ostvaruje svoje želje, a zapravo on je rob svoje gore strane; ako se tako može reći, on je rob svoje sopstvene bolesti. Čovek dobija istinsku slobodu tek kada živi u harmoniji sa Božijom voljom. Samo ispunjenje zapovesti Svetog Pisma jeste istinska sloboda. Zašto? Zato što ove zapovesti čoveku nisu tuće i nisu spoljašnje; one su u suštini najdublje, najbolje ispoljavanje njegovog istinskog „ja“. Zbog toga, ispunjavajući zapovesti, čovek živi istinski dostojanstvenim ljudskim životom. Tada je on zaista slobodan.
Gord čovek nikada ne može da bude ni miran ni srećan. Gordi čovek se nalazi u konfliktu sa celim svetom koji ga okružuje, jer smatra da je upravo on centar sveta, a pošto je nemoguće da natera druge da veruju u to, on se iznutra oseća uvređenim i pogođenim. Čak i ako gorde ljude na izvesno vreme vezuje neka zajednička ideja, to je svejedno labav savez. To je savez koji će se raspasti i završiti neprijateljstvom svih protiv svakoga i svakoga protiv svih. Nadmen čovek ne može imati ni mira ni spokoja. On je stalno neraspoložen, stalno je razdražen, nikad nije zadovoljan.
Gord čovek nije u stanju da poštuje drugog čoveka, jer je gordost lažna svest o svom umišljenom prevashodstvu. Gord čovek u dubini duše smatra da svi ostali mogu da budu samo njegovi robovi i da vrše njegovu volju. Gordi ljudi su uvek nasilni prema drugima. Ovo nasilje može da se ispoljava u različitim oblicima i različitim razmerama. Veoma često poprište takvog nasilja postaju odnosi izmeću supružnika. I u tome je jedan od razloga labavosti savremene porodice: umesto saveza ljubavi ona se pretvara u neprestanu borbu za vlast izmeću svojih članova, od kojih je svaki uveren da će biti dobro ako on u svojoj porodici postane naredbodavac i car.
Gordi čovek naizgled može biti religiozan, ali to je samo naizgled, zato što srce gordog čoveka nikada neće moći vatreno i pokajnički da se moli. Gord čovek liči na bolesnika koji je ubeđen da je zdrav. Takav čovek će se duboko uvrediti ako mu kažu da mu preti smrtna opasnost od bolesti, iako će se istovremeno živ raspadati od neke unutrašnje gnojne rane ili raka.
Da, svaka strast, svaka laž, svako zlo su od đavola. Ali je gordost najstrašnije od svih zala za duhovni život, najveće upodobljenje demonu. Gordi čovek, čak, i svoje sposobnosti pretvara u zlo. Zato je za gordog dobro da nema nikakvog talenta. I Gospod ih često oduzima od gordog upravo radi njegovog spasenja. Postoji duhovno stanje koje se naziva prelest, kada gordost dovodi čoveka do pomračenja uma i on sebi pripisuje sposobnosti čudotvorca, proroka, duhovnika, prozorljivca itd. Ljudi koji su pali u prelest spolja liče na bezumne, ali svaki gordi čovek u suštini i jeste bezuman, zato što je van Boga – oblast tame i bezumlja, a gordi čovek izlazi iz centra života, udaljava se od Boga. Zato sveštenik, koji ima zadatak da bude propovednik Jevanđelja, savršitelj Svetih Tajni i duhovni otac, najviše treba da se brine o tome da kod svoje duhovne dece iskoreni gordost.
Gordi čovek je otrovan čovek. Najviše su, verovatno, ljude voleli Proroci i Apostoli, međutim, i oni su smatrali da je za njihove bližnje dobro da razobličavaju njihove nedostatke i poroke i najčešće su zbog toga stradali. Upravo u tome se i ispoljavala njihova ljubav. Oni su želeli da se drugi spasu, voleli su čoveka i zbog toga su mrzeli greh u njemu. Duhovni otac koji podstiče, ili makar ne iskorenjuje kod svoje duhovne dece osećanje nadmenosti, gordosti, uobraženosti, taštine u svakom obliku, liči na čoveka koji truje bunar, koji tajno baca otrov u bunar, i ko pije iz njega biva otrovan i umire. Zbog toga sveštenik mora biti veoma oprezan u pohvalama. Čovek se može pohvaliti u slučaju kada pada u uninije i očaj – kako ne bi izgubio nadu. Ali, laskati čoveku znači praviti od njega duhovni leš. Ukoliko čovek poveruje u svoje navodne vrline preostaće mu samo da se raduje što je „tako dobar“. A kada presuši pokajanje, više nema napretka, tada se pojavljuje druga – centrifugalna sila i čovek klizi naniže, ni ne pomišljajući da je to tako. Sveti Jovan Lestvičnik piše da će u smrtnom času mnogi proklinjati svoje duhovne oce zbog toga što nisu bili strogi prema njima. Istinska ljubav se ne ogleda u pohvalama i slatkim rečima. Istinska ljubav se ogleda u želji da se svi spasu. Sav zemaljski život je vreme ispitivanja, izbora između dobra i zla i borbe sa grehom, bojno polje, gde može biti ostvarena ili pobeda ili poraz. Čoveka istinski voli onaj ko želi da se ovaj oslobodi svojih poroka i grehova i ko je spreman da mu u tome pomogne. Ukoliko se duhovni otac ravnodušno odnosi prema porocima svoje pastve, to znači da je on ne voli.
Naš život je borba sa mračnim duhovima. Jerma piše da pored svakog čoveka postoji mračni i svetli duh; pored svakog od nas stoji demon-kušač. Svi se mi nalazimo u strašnoj duhovnoj opasnosti, svi mi kao da stojimo na ivici provalije. A gord čovek na to zaboravlja. On liči na pijanicu; pijanici izgleda da je najjači, da će ako poželi – preći more, udariti zid i zid će se srušiti. A sa strane gledano on je jadan i smešan. Tako je i sa gordim čovekom. Međutim, gord čovek ne samo da je jadan i smešan. Sva tragedija je u tome što on pada u vlast gordog duha – demona – i postaje njegov pokorni sluga.
Hrišćanin pre svega treba u svom srcu da stekne smirenje. Smirenje i grešnika uzdiže iz bezdana, a gordost je i prvoanđela svrgla sa neba. Sveti Oci su imali različite darove, i oni su smirivali sebe ovim darovima pripisujući ih samo Bogu, a ne sebi. Što im je Gospod više davao, oni su postajali sve smireniji, govoreći: „Mi nismo dostojni takve milosti Božije,“ i sebe su smatrali čuvarima tuđeg blaga. A mi i najmanje dobro pripisujemo samo sebi samima. Evo, i u Crkvi sada nema tako očiglednih divnih čuda kao što su isceljenja, pojave natprirodnih sila kao u prvim vekovima. Zašto? Radi našeg spasenja. Zato što ni to nećemo pripisati Bogu, već sebi samima i obavezno ćemo pasti u nadmenost, hvalisavost i umišljenost. Danas Gospod odgovarajući na naše molitve i neprestano tvoreći čudesa, čini to skriveno, znajući da možemo da postanemo nadmeni i zbog samih Njegovih milosti koje nam ukazuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *