NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
NEDELJA – DAN VASKRSENJA GOSPODNJEG
 
Neke sekte, posebno adventisti, prekorevaju Crkvu za to da je promenila četvrtu zapovest Sinajskog Dekaloga – ontološku, nepromenljivu osnovu dogmatike i moralnosti Starog i Novog Zaveta koji je u Bibliji nazvan „Zakonom Večnim“. Po mišljenju sektaša, praznovanje prvog dana nedelje umesto sedmog predstavlja nelegalno i neopravdano narušavanje direktne Božije zapovesti koja ne dopušta bilo kakva odstupanja ili izmene. Sektaši su skloni da praznovanje nedelje umesto subote tumače potčinjavanjem Crkve državnoj vlasti koju je predstavljao car Konstantin, koji je 324. godine izdao zakon da čitavo carstvo mora da praznuje nedelju (kao dan Vaskrsenja Gospodnjeg).
Mi znamo da se starozavetna proročanstva u Novom Zavetu nisu ukinula već ispunila. Starozavetna simvolika nije uništena već je ovaploćena i dobila je novi, dublji smisao u obredima, sveštenim simvolima i tajnama novozavetne Crkve. Jednom rečju, Stari Zavet se otkrio i ostvario u Novom Zavetu. Reč subota označava spokoj. To je dan kada je završen ciklus stvaranja, on je simvolički ukazivao na večnost, ali istinski spokoj jeste mir duše sa Bogom, i zbog toga je starozavetna subota bila samo praslika očekivanog nebeskog spokoja. Čak su duše umrlih pravednika očekivale svoje iskupljenje i spasenje. Njihov spokoj je bio odmor od muka, ali ne spokoj susreta sa Bogom kada se duša uspokojava u carstvu blagodati kao dete na majčinim rukama. To je bio spokoj nalik na odmor posle dugog rada. Starozavetnog pravednika nije osućivala savest i zakon koji je kažnjavao, ali on je bio prepušten sebi samom i nije imao snage da izaće iz svog ograničenog stvorenog bića u mističku slobodu kroz učestvovanje u Božanskom životu. Stari Zavet je zabranjivao da se čini greh i zlo, ali još nije davao čoveku snagu da čini istinsko dobro, i zbog toga je subota u Starom Zavetu bila odmor od svih dela. Istinski spokoj duše je Sam Gospod, otuda je istinska subota mogla da nastupi samo posle Golgotske žrtve, silaska u ad i Vaskrsenja Hrista Spasitelja. Dakle, subota je davala formu spokoja, ali nije imala unutrašnji sadržaj, ona je bila prazan sud od alabastera koji još nije bio ispunjen miomirisom. Pasha stradanja i Pasha Vaskrsenja bile su središte Sveštene istorije, početak Novog Zaveta i osnova Crkve. Vaskrsenje je dalo sadržaj subotnjeg spokoja: mir sa Bogom, ponovno uspostavljanje obraza i podobija Božijeg u čoveku, bogoopštenje i spokoj u Duhu Svetom. Subota je bila proroštvo o spokoju, proroštvo o Vaskrsenju, i u tom smislu slika večnosti. Vaskrsenje je početak života na zemlji. Starozavetna Pasha se ovaplotila u Novozavetnu Pashu, a subota u nedelju.
Posle Hristovog Vaskrsenja iz mrtvih starozavetna Pasha je postala jevrejska Pasha, Pasha onih koji nisu prihvatili Hrista kao Spasitelja i Mesiju. Subota je u starojevrejskoj svesti predstavljala očekivanje Mesije. Sada je praznovanje subote kao i starozavetne Pashe u mističkom smislu neverovanje u Hrista i očekivanje drugog Mesije. Danom Velike Subote, kada je Hristos ležao u grobu, završio se Stari Zavet. Hristovim Vaskrsenjem iz mrtvih počeo je novi život – Novi Zavet. U Starom Zavetu sedmica se završavala subotom, a u Novom Zavetu sedmica počinje nedeljom.
Praznik subote je predstavljao zahvalnost Bogu za stvaranje vidljivog sveta, očekivanje Mesije i pripremu za večnost. Vaskrsenje Hristovo je zalog našeg sveopšteg vaskrsenja. Praznujući nedelju, mi blagodarimo Bogu za večni život. Za stvaranje sveta je bila dovoljna volja Božija, za iskupljenje i spasenje čoveka poslužili su krv i stradanja Sina Božijeg. Ako zrno bačeno u zemlju nije niklo, ako je subota iznad nedelje i to znači da se njen smisao praslika i proroštvo nisu ispunili, to bi onda značilo da se još nije završilo vreme Starog Zaveta. Istinski spokoj nije spokoj mrtvog tela, to nije spokoj kada se ništa ne radi i spokoj praznine; istinski spokoj duše je spokoj od grehova i strasti, spokoj od demonskih sila. Neki Oci ne smatraju nedelju prvim danom nedelje, već osmim.
Osam je slika večnosti. Ritam nedelje je ostao isti: 6 i 1. Simvolički jedinica (1) jeste početak, večnost i apsolut; 6 je ravnoteža, simetrija i harmonija između duhovnog i materijalnog; 7 je dejstvo Božanskih sila u svetu; 8 je večni život.
Subota je bila data u Starom Zavetu, jer do Hristovog Vaskrsenja nije mogao da se slavi događaj koji se još nije desio. Subota je nazvana Večnim Zavetom, ali su i prinošenja žrtava u starozavetnom hramu takođe nazvana „večnima“, jer su predstavljala proroštvo o Golgotskoj Žrtvi. Njihov tajanstveni smisao se ostvario u raspetom Hristu, u večnoj Žrtvi Hristovoj za spasenje sveta.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *