NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
POŠTOVANJE SVETIH
 
Sve protestantske denominacije i sekte kategorično odbacuju molitveno prizivanje Svetih, obrazlažući to time što je jedini posrednik i zastupnik za ljudski rod pred Bogom Isus Hristos i da, klanjajući ce Svetima, mi samim tim hulimo na Boga, jer slavu Božiju pridajemo je ljudima sličnim nama. U poklonjenju Svetima protestanti vide tajno idolopoklonstvo i smatraju da je paganski panteon prodro u Crkvu, sakrivši svoje bogove pod drugim imenima. Od svih protestantskih konfesija samo anglikanska Crkva dopušta himne u čast Svetih, u kojima ce proslavljaju njihovi podvizi i vrline, ali ni kod anglikanaca nema molitvenog prizivanja Svetih. U suštini ove anglikanske himne nemaju liturgijski već moralno-didaktički karakter na nivou priča sa moralnom poukom.
Odgovorimo najpre na pitanje: zašto mi pravoslavni poštujemo Svete?
Reč „Svetitelj“ mnogi ljudi shvataju kao „visoko moralan čovek“. U svetu ce ovi pojmovi često koriste kao sinonimi. Čovek koji je nesebično predan svom delu ce naziva svetim, dobar i milostiv ce naziva svetim. Međutim, moralna strana ličnosti je samo jedan od uslova za svetost, a sama svetost označava nešto mnogo više: bliskost čoveka sa Bogom, sjedinjenje blagodati Božije sa čovekovom dušom, ozarenje čitavog njegovog bića večnom netruležnom Božanskom svetlošću. Svetitelj je nerukotvoreni hram u kojem Bog nevidljivo obitava prisustvom i projavljivanjem Svojih sila; zbog toga proslavlja¬jući Svetoga, mi pre svega proslavljamo Boga Koji raje izabrao, osveštao i koji tajanstveno živi u njemu. Mi ne oduzimamo slavu od Oca kada proslavljamo decu koju je On vaspitao. Mi ne ponižavamo vojskovoću proslavljajući vojnike, zato što je njihova pobeda njegova pobeda. Mi ce Svetitelju poklanjamo pre svega kao hramu u kojem obitava Bog. Istovremeno je spasenje sinergizam dveju volja – Božanske i ljudske: Božanske koja budi čoveka za duhovni život i daje mu snage da ce bori sa grehom i ljudske, koja prima blagodat i pokorava joj ce; zbog toga, proslavljajući Boga, mi proslavljamo podvig života Svetoga – čoveka sličnog nama, koji je za razliku od nas imao ognjenu odlučnost da pre umre nego da ce preda u vlast greha. Mi proslavljamo čoveka po prirodi sličnog nama, ali preobraženog blagodaću Božijom, čoveka kojeg je ona uznela na anćeosku visinu.
Proslavljanje Svetoga ce sastoji pre svega u molitveno-liturgijskom poštovanju, a zatim u sećanju na njegov život koji za nas predstavlja pouku kao primer ispunjenja Jevanđelja da bismo mu podražavali onoliko koliko možemo. Mi proslavljamo Svetoga kao što proslavljamo pobednika zato što je svetost venac teške borbe sa demonskim silama, sa paganskim običajima i predrasudama sveta, koje sputavaju čoveka kao mreža koju je gladijator bacio na svog protivnika, i sa samim sobom, sa strastima koje ce bune protiv duha. Svetost je usklađenost čoveka sa njegovim najvišim zadatkom. Reč crkva označava sabranje. I ovo sabranje ili jedinstvo ce najpotpunije ostvaruje u liturgijskom životu. Molitva Svetima je vera u jedinstvo zemaljske i Nebeske Crkve, u realno prisustvo Nebeske Crkve u sveštenom prostoru hrama i Liturgije. Proslavljanje Svetih je vera u besmrtnost duše koja opšti sa onima koji žive na zemlji. Gospod je rekao: Ja sam Bog Avraama i Bog Isaaka, i Bog Jakova, jer Bog nije Bogmrtvihnegoživih(up. Mt. 22, 32; Mk. 12, 26-27; Lk. 20, 37-38).
Molitva – to su zraci duhovne ljubavi. Apostol Pavle je rekao da će u budućem veku nestati vera i nada, ali će ostati ljubav. Vera će nestati jer ćemo mi svojim očima videti ono u šta verujemo, nade neće biti, jer će ce ispuniti ono što smo očekivali, a ljubav će ostati; ne samo da će ostati, već će u večnom životu biti nalik na plamen koji gori. Večni život je večno približavanje Bogu. Sposobnost voljenja ima svoje dimenzije, i ljubav postaje sve dublja i intenzivnija. Ljubav je sadržaj budućeg života, zbog toga ce mi Svetima obraćamo molitvom. Molitva je, kao i ljubav, slobodni čin ljudske duše. Molitva je jedan od uslova opštenja zemaljskih s nebeskima. Ljubav je delatna, Svetima nam žele dobro, možda više nego što mi to sami sebi želimo, ali ce oni ne mešaju nasilno u naš život. Samo dobro je nespojivo sa nasiljem i zbog toga Sveti čekaju da im ce mi obratimo; i ovaj dijalog ce ostvaruje u molitvi, naročito u molitvi u hramu.
Iz Svetog Pisma znamo da su Sveti imali naročite darove Duha Svetoga: isceljivali su bolesne, izbavljali od smrti, izgonili demone, predskazivali budućnost, videli na daljinu, znali misli i tako dalje. Bog je Duh, svudaprisutan, vanvremen i vanprostoran. Sveti nas vide i čuju u Duhu Svetome. Neki sektaši tvrde da ce duša posle smrti do Strašnog suda nalazi u stanju sna; mećutim, san je stanje tela, a ne duše. Nervni sistem je pogranična zona izmeću duše i tela, ali on strukturno pripada fizičkom svetu. U snu ce odvija obnavljanje, očišćenje nervnog sistema, obrada informacija koje je čovek dobio, ali duša za to vreme ne spava; stanje snova je njena delatnost pri umanjenim telesnim impulsima i aktivizaciji podsvesti. Kad bi duša umrlog tonula u stanje nesvestice i zaborava, ljubav ne bi mogla da ostane u duši posle smrti. Ljubav je dinamična i aktivna. Sektaši ce ne slažu sa nama govoreći da u starozavetnoj Crkvi nema praznika u čast Svetih, himni i molitava Crkve u čast Svetih. U starozavetno vreme duše pravednika su silazile u ad očekujući svoje iskupljenje. Pre raspeća i vaskrsenja Hrista Spasitelja između zemlje i Neba zjapila je nepremostiva provalija, zbog toga je i samim Svetima bilo potrebno iskupljenje i spasenje, oni sami su ce nalazili u privremenoj vlasti demona i ada. Rod ljudski je trebalo najpre da bude iskupljen i zemlja sjedinjena sa Nebom; tek tada je čovečanska priroda, koju je predstavljao vaskrsli i vazneti na Nebo Spasitelj zajedno sa pravednicima koje je On spasio, postala dostojna proslavljenja i večnoga života. Slaviti onoga ko ce nalazi u adu i moliti one koji su još uvek odvojeni od Boga bilo bi preuranjeno i zbog toga besmisleno.
Ljubav širi granice ljudskog života. Postoji izreka: „Živi onaj ko voli i živi onoliko koliko ume da voli.“
U sferu opštenja Hrišćanina ne ulazi samo ograničeni krug ljudi sa kojima ce on sretao i bio povezan u ovom životu, već i ogromno polje čitave sveštene istorije roda ljudskog, čija su najviša svetila – Sveti. Oni prebivaju svojim duhom ili voljom u Crkvi. Mi opštimo sa Svetima kroz molitvu. To je mistička, tajanstvena veza. Postoji još i ontološka veza: i oni i mi smo uključeni u jedinstveno duhovno telo Crkve, Hristovo Telo. Mi imamo jednog zastupnika pred Bogom – Hrista u smislu da je Golgotska žrtva jedini put kojim čovek može da dođe do Nebeskog Oca. Krv Aveljeva koju je prolio njegov brat je vapila ka nebu za osvetom, krv Hristova je spasiteljsko zastupništvo za nas i ona moli Boga za oproštaj.
Što ce tiče zastupništva Svetih oni su naši samolitvenici i starija braća. Oni ce molitveno zastupaju za nas pred Bogom, da bi nam Bog zbog ljubavi prema njima dao ona blaga kojima je njih obdario i da bi nas učinio dostojnima ovih dobara. Njihova molitva je, takođe, žrtva, ali, ako nas je Gospod na Krstu iskupio Sobom, Sveti mole da nas Gospod obdari kao i njih, da nas usliši, kao što je uslišio i njih, odnosno sebe (kao objekt Božanske ljubavi) oni zamenjuju nama. Ljubav patnje drugih želi da preuzme na sebe, a svoju radost da podeli sa svima. Ljubav je mističko jedinstvo koje ne integriše ličnosti: svaka od njih, ostajući ono što je bila živi zbog drugog i u drugom, zbog čega njen život postaje dublji. Raj je more svetlosti gde zraci ljubavi idu od jednog prema svima i od svih prema jednom.
Protestanti, pošto im je strana mistika i liturgijske dubine Crkve, porede Crkvu sa panteonom paganskih bogova.
Ali, paganstvo je zamena jedinog apsolutnog i transcendentnog Boga kosmičkim i istorijskim fenomenima, personifikovanim i obučenim u formu mitova. Paganstvo ce kao religija htonskih (zemaljskih i podzemnih) bogova izrođuje u demonopoklonstvo i demonologiju sa magijom, s magijskim ritualima, ekstatičkim prorocima, orgijama i hekatombama, bahanalijama i saturnalijama. To su atributi paganskog sveta, ma kojem regionu on pripadao. Ovaj demonski svet paganstva koji kipti od strasti, svet paganskih bogova, koji su jedni drugima neprijatelji i suparnici, ujedinio ce u jedinstveni vojni tabor protiv Crkve Hristove. Tamo nije bilo alternative: ili satana u mnogolikom obliku Pana, Saturna, Šive ili Hristos. Ali, Hristos je pobedio pakao i svet. Hristovom silom Sveti pobeđuju greh i zlo. Njihov život je upodobljenje Hristu. O njima je Gospod rekao: Ko Meni služi, za Mnom nek ide, i gdje sam Ja, ondje i sluga Moj nek bude (Jn. 12, 26). Hristos nevidljivo prebiva u Crkvi, dakle, i Sveti su u Crkvi sa Hristom.
Paganski Rim, koji je podigao panteon kao svoj duhovni akropolj, slao je hrišćanske Svete da ih pojedu gladni lavovi i da sagore u plamenu lomače, a sada protestanti porede sa panteonom zbor hrišćanskih Mučenika koji su život dali za Hrista. Raskinuvši vezu između zemaljske i Nebeske Crkve, odbacivši molitve Svetih protestanti su logično morali da odbace molitve Hrišćana za umrle.
Po mišljenju protestanata Crkva nije bila u stanju da pomogne onima koji su prešli granicu zemaljskog postojanja. Tamo ih očekuje samo jedno – nagrada ili kazna. Tamo ce čovek nalazi u nekom vakuumu, u izolaciji. Apostol Pavle govori da ljubav traje zauvek (v. 1 Kop. 13, 8). Sektaši lišavaju umrle ljubavi prepuštajući ih sebi samima. Ova ravnodušnost ili bespomoćnost, koja ce pretvara u surovost prema umrlima, nespojiva je sa potrebom ljudskog duha da pomaže ne samo onima koji žive na zemlji, već i onima koji su otišli u drugi nevidljivi svet. Za protestante je ad – pakao, gde nema nade, gde ne prodiru zraci ljubavi i molitve.
U starozavetnoj Crkvi je postojalo poštovanje Anđela. Izobraženja Heruvima stajala su u oltaru jerusalimskog hrama. Gospod je rekao da niko ne ponizi u svom srcu čak ni dete, zato što njegov Anćeo – čuvar gleda lice Nebeskog Oca (Mt. 18, 10). Ako je malo dete dostojno poštovanja radi njegovog Anđela, kakvo poštovanje zahteva dostojanstvo samog Anćela, a Svetitelj je po rečima psalmopojca „malo manji od Anđela“ (Ps. 8, 6). Anćeo je već utvrđen u dobru i blagodati, a Svetitelj ce do kraja zemaljskog života nalazi u vatri duhovne borbe. Gospod je dao ljudima, narodima i zemljama Anđele – čuvare. Biblija govori o tome da Anćeli učestvuju u sveštenoj istoriji sveta. Anćeli su duhovi koji prebivaju u blagodati Božanske ljubavi. Anćeli nemaju obavezu da pomažu ljudima, već je to njihova duhovna potreba i želja. Oni vole ljude kao obraz Božji; oni vole ljude zato što je za ljudsku dušu Sebe na raspeće predao Sin Božji. Oni vole ljude zato što sama ljubav želi da proširi dobro na druge; ona je nalik na vino koje ce preliva preko ruba čaše.
Sveti su onoliko koliko su po meri svojih snaga podražavali Hristu; Hristovo delo je spasenje roda ljudskog, zbog toga sveci treba da nastave Hristovo delo, da pomažu spasavanju ljudi i svakog čoveka. Oni su nosioci dobra, ali oni, izražavajući ce savremenim jezikom, nisu interventi dobra, njihova ljubav je delikatna. Oni nam nevidljivo pomažu i čekaju dok ih mi ne pozovemo. Svaki čovek oseća u svom srcu svetle i mračne impulse koji dolaze iz dva sveta kao talasi. Ako okrene svoje srce prema svetu svetlosti, prema dušama koje su po blagodati Božijoj postale hristopodobne i bogopodobne, prema Anđelima i Svetima on ce neće osećati usamljen i napušten pred silama zla, već u velikoj duhovnoj porodici, gde će mu njegova braća priteći u pomoć, zaštititi ga i neće ga ostaviti u rukama đavola – prelestžtelja i čovekoubice. Sveti ce mogu uporediti sa iskusnim vojnicima koji su sav svoj život proveli u duhovnoj borbi, koji znaju snagu i lukavost paklenih duhova, znaju našu nemoć, sastradavaju nam i spremni su da dođu u pomoć onima koji prizivaju njihova imena. Protestanti su pretvorili svetu Crkvu u puko zemaljsku zajednicu, narušivši tajanstvenu vezu izmeću zemlje, Neba i preispodnje.
 
Poklonjenje moštima Svetih
 
Tišina je mnogolika. Postoji zamišljena tišina planine, postoji odjekujuća tišina klanaca, postoji tišina lednika – neprobojna kao zid od stakla, postoji napeta tišina šume, postoji tišina podzemlja koja pritiska, postoji tajanstvena tišina drevnih hramova i kula, postoji još jedna naročita tišina koja dušu ispunjava spokojstvom i mirom – to je tišina grobljanska.
Groblje kao da čuva na sebi pečat večnosti; to je duboka tišina koja govori bez reči. Svaki grob je tajna. Neki grobovi liče na kolevku usnulog deteta, drugi zrače nevidljivom svetlošću; postoje grobovi iz čije dubine, čini ce, dopire jecaj i molba. Groblje je ostrvce drugog sveta, u čijoj ogradi ce jedva čuje prigušena buka grada nalik na šum talasa koji udaraju o morsku obalu. Ona ne narušava, već kao da kontrastom podvlači spokoj i tišinu groblja. Grob nije samo vidljivi znak kraja zemaljskog puta, tačka koja je stavljena na kraj rečenice čovekovog života, to nije samo vizuelno podsećanje na smrt; grob je nešto drugo. Grob je otisak ljudskog duha koji je prešao u večnost, i onog stanja u kojem ju je dočekao. Pored nekih grobova je tako lako i radosno, drugi izgledaju pritisnuti težinom nadgrobne ploče, kao da kamen leži na nečijim grudima. Svaki grob je priča koju oceća ljudsko srce, ali ne može da pročita njegov tajnopis. Nisu ce tek tako kod svih naroda, čak i kod pagana, grobnice – stanovi mrtvih – poštovale više nego stanovi živih.
Drevni Hrišćani su voleli da vrše bogosluženja, naročito Liturgiju u podzemnim grobljima – katakombama, na grobnicama gde su kao Presto – Žrtvenik služile grobnice Hrišćana – mučenika ne samo zato što je nad njima visio Damoklov mač progona, već zbog toga što su njihova srca ovde osećala naročitu blagodat.
Baptisti prema pokojnicima ispoljavaju veću ravnodušnost od pagana i Jevreja, jer kod ovih postoje pogrebni rituali i molitve za upokojenje usnulih. Doktrina baptista o spasenju isključivo individualnom verom pretvorila ce u surovost i bespomoćnost u odnosu na one koji su prešli granicu zemaljskog postojanja. Pokojnici ne samo da su ostavljeni da leže u grobovima iskopanim u nedrima zemlje, već su zaključani i u duhovnim grobovima svojih postupaka i dela, koja su, kao i sve ljudsko prožeta truležnošću i grehom. Baptisti prinose na žrtvu svom veroučenju glavnu vrednost – ljubav, koja je uvek delatna i dinamična. Baptistički utilitarizam zna samo za žive članove svoje zajednice.
Jedan poznati filosof – hegelijanac je zakazao u crkvi službu za upokojenje svojih umrlih rođaka. Kada su njegove kolege izrazile čuđenje kako je moguće da čovek koji negira besmrtnost duše ide u crkvu da ce moli za upokojenje duša mrtvih, on je odgovorio: „He znam šta ce dešava, moj razum ne može da mi da odgovor, ali moje srce oseća da smo za vreme službe zajedno, služba nas ponovo sjedinjuje.“
Baptizam negira poklonjenje svetim moštima i svetinjama. Baptisti ce pozivaju na Stari Zavet, gde ce dodirivanje mrtvog tela smatralo skrnavljenjem; te je zahtevalo ritualno pranje i žrtvu očišćenja. Starozavetni sveštenik i nazorejac nisu imali prava da dodirnu leš, čak, ni čoveka koji im je bio najbliži. Ali, u Starom Zavetu smrt ce doživljavala samo kao posledica i slika greha; čak je i za pravednike smrt predstavljala odlazak u pakao. U zemaljskom životu čovek je bio nesrećni izgnanik iz raja, a posle smrti je provalija preispodnje zatvarala nad njim svoja usta. Kakvo poštovanje moštiju i poklonjenje je moglo da postoji u to doba kada je rod ljudski izgubio blagodat, kada su, čak, i duše pravednika bile odvojene od Boga i vlast satane ce prostirala i nad njima, kada u pakao nisu prodirali zraci nebeske svetlosti? Čovekovo telo je trulilo u zemlji, a duša je silazila u preispodnju, gde je boravila u mučnom očekivanju dolaska Spasitelja sveta.
Hristova smrt i Vaskrsenje bili su izvor nove vere i istinske pobede nad smrću i paklom. Vaskrsenje Spasitelja iz mrtvih je postalo slika budućeg vaskrsenja, ispoljavanje Božanske sile koja će vaskrsnuti i preobraziti čitav fizički plan vaseljene. Tela vaskrslih pravednika biće nalik na telo Vaskrslog Hrista, odnosno biće preobražena Duhom Svetim. Ova tajna ce otkrila na Tavoru kada je Božanska svetlost učinila da Hristos – Njegovo Telo – zablista svetlije od sunčeve svetlosti, i Njegova odeća je bila bela kao sneg. Preobražanje Hristovo na Tavoru je svedočanstvo o budućoj slavi Svetih Nebeske Crkve. Bog je po Svojoj suštini van granica sveta tj. tvari, ali kroz Svoje Božanske energije dolazi u dodir sa svetom, prebiva u njemu, osvećuje ne samo čovekovu dušu, već i telo. Mističko viđenje blagodati je Crkva zabeležila u ikonografskom prikazivanju Svetih okruženih zlatokrugom svetlosti. Pravednici prebivaju u Duhu Svetom, oni su sjedinjeni sa Božanskom svetlošću i zrače svetlost. Izrailjci nisu mogli da gledaju u Mojsijevo lice kad je on sišao sa Sinaja, gde je besedio sa Bogom, zbog sijanja blagodati i molili su Proroka da prekrije svoje lice pokrivalom. Od slučajnog dodira sa kostima proroka Jeliseja mrtvi je vaskrsao. Grobnice pravednika toče život. Večni život počinje u vremenu, Nebesko Carstvo počinje na zemlji kroz sticanje Duha Svetoga.
Svako od nas je u svom životu video lica ozarena unutrašnjom svetlošću, koja su mu izgledala predivno. Ponekad mislimo: „Kako ovaj čovek liči na Hrista!“, ali on ne liči po spoljašnjem izgledu i crtama lica, već po blagodati koja ga preobražava, svetli u njegovim očima, leži kao pečat nebeskog spokoja na njegovom licu; njen dah ce oseća u njegovim rečima, čini njegovo ćutanje sličnim tajanstvenoj besedi. To je pojava Duha Svetog u fizičkoj ravni., Svako od nas može da potvrdi na osnovu svog unutrašnjeg iskustva da nam je sa jednim ljudima lako i osećamo ce slobodno, kao da u njihovom prisustvu neka prljava krljušt ili skorela kora spadaju sa naše duše; sa njima osećamo radost, kao da nam ce vratilo detinjstvo, koje još nije bilo pomračeno gresima i strastima. U opštenju sa njima mi osećamo nove snage, priliv duhovne energije, koju od njih dobijamo. Znamo i drugo, kada na licima ljudi leži pečat greha, kao žig zatvorenika utisnut užarenim gvožđem; izgleda da same oči takvog čoveka govore da je on spreman da počini svaki zločin. Čak i naizgled lepa lica ce odjednom pred nama prikazuju kao krvlju oblivena lica ubica, ružna i odbojna. Izgleda nam da takvi ljudi zrače nekakvom mučnom i mračnom energijom, naročito njihove oči; od opštenja sa njima osećamo težinu i opustošenost u duši, kao da nam neki nevidljivi vampir pije krv. Kod Svetih, čak, odeća i stvari imaju čudotvornu silu, na primer, u Starom Zavetu žezal Mojsijev i odeća proroka Ilije, a u Novom Zavetu – ubrusi (pokrivala za glavu) koje su nosili Apostoli, i okovi Sv. apostola Petra.
Svako od nas svojim unutrašnjim iskustvom može da posvedoči da ne samo ljudi već i kuće i stvari imaju svoje duhovno lice, svoju tamnu ili svetlu pozadinu. U nekim kućama nam je lako i dobro, mir ce useljava u srce, zaboravljamo sve svoje brige i protivrečnosti, prestajemo da razmišljamo o grehovnom i ispraznom. Još su drevni ljudi primetili da čovekov duh ostaje nekako „zapečaćen“ na njihovim stvarima. Tako je i obrnuto, postoje kuće gde neka težina kao da pritiska grudi, gde čovek oseća teskobu i brigu, želi što pre da napusti to mesto, da pobegne odatle.
Postoje mesta gde čovek diše punim plućima, udiše čist vazduh kao da je na planini ili u vrtu. A postoje kuće raskošno urećene, brižljivo srećene, kao da je svaka stvar olizana jezikom, i istovremeno ce oceća da je atmosfera ove kuće prožeta smradnim isparenjima; čovek oceća lepljivu, smradnu prljavštinu koja kao da je razlivena oko njega. Postoje mesta gde ce duša odjednom grči, čini joj ce da je tu učinjen prestup i prolivena ljudska krv. Naročito su ovom „crnom radijaci¬jom“ greha pogođene kuće u kojima su ce ljudi bavili magijom, gatanjem, spiritizmom i tako dalje.
Mračne i svetle sile ce ispoljavaju u fizičkoj ravni: čovek može da postane zajedničar Božanske blagodati i medijum demonskog sveta. Mi ne poštujemo samo mošti Svetih, već i njihove grobnice i kuće u kojima su oni živeli, odeću koju su nosili; njihove stvari čuvaju blagodat kao što sasud u kojem je bilo miro čuva njegov miomiris. U Novom Zavetu smrt je prestala da bude predvorje pakla, za svete je ona susret sa Hristom, početak istinskog života, prelazak u carstvo svetlosti. He samo duša, već i telo čovekovo mogu da budu zajedničari blagodati, u suprotnom slučaju kakav smisao ima vaskrsenje mrtvih? Čovek je predviđen za večni život kao ličnosno duhovno-telesno biće. Posle vaskrsenja mrtvih telo će biti slično duši (oduhotvoreno), a duša slična telu (biće vidljiva).
Crkva nam je otkrila još jednu tajnu vezanu za vaskrsenje mrtvih. Čovekovo telo je uzeto od zemlje, ono sadrži u sebi sve fizičke elemente i osim toga, energetske strukture kosmosa. Čovek predstavlja čitavu vaseljenu u minijaturi, zbog toga su neki od drevnih filosofa i Otaca Crkve nazivali čoveka mikrokosmosom. Kako bi podvukli ovu vezu i zavisnost drevni mistici su vidljivi svet ponekad alegorijski prikazivali u obličju čoveka. Čovekova duša kao dah Božanskih usta pripada duhovnom svetu. Čovek je karika izmeću dva sveta, štaviše, ovi svetovi ce sadrže u njemu samom, u uzajamnoj vezi njegove duše i tela. Čovek je venac Božanske tvorevine, njime ce završava poslednji čin stvaranja vidljivog sveta; kao što car predstavlja oličenje svoje države, tako je i čovek predstavnik kosmosa u duhovnom svetu.
Raskinuvši savez sa Bogom, čovek je vlasti smrti i pakla prepustio ne samo sebe, već je čitav materijalni svet bacio u bezdan truležnosti i grube materijalnosti. U materijalnom svetu došlo je do duboke deformacije: hijerarhijsko ustrojstvo samih materijalnih struktura koje pretpostavlja princip slobode i simpatije smenili su mehanički zakoni. Ovi zakoni u porećenju sa ranijom harmonijom liče na bolesne komplekse, u njima ce kao posledica greha odrazio gubitak ljubavi – glavne osnove čitave tvorevine. Ha primer, zakon privlačenja je smenilo nasilje i porobljavanje slabog od strane jakog, manjeg od strane većeg. Van ljubavi su nasilje, potčinjavanje i ograničenje postali jedina sredstva za čuvanje struktura od potpunog raspada. Kroz ponovno uspostavljanje saveza između Boga i čoveka, cara kosmosa, doći će do preobražaja i oduhotvorenja samog kosmosa. Kosmos će biti preporoćen u svojoj ranijoj veličini, svecela tvorevina će ce pretvoriti u jedinstvenu simfoniju u slavu svoga Tvorca. Ali, ovaj budući preobražaj će započeti od osveštanja čoveka Duhom Svetim, zbog toga će vaskrsenje mrtvih taksfe biti vaskrsenje vaseljene.
U zemaljskom životu između duše i tela postoji tesan mećusobni uticaj, ali i posle smrti ostaje neka skrivena veza i zbog toga ce sahranjivanje mrtvih smatralo jednim od dela milosrđa još u Starom Zavetu (v. knjigu Tovita), a u Novozavetnoj Crkvi su postojala bratstva čiji su članovi preuzimali brigu o sahranjivanju siromaha, onih koji nemaju rođaka, putnika i prosjaka. Ima mnogo slučajeva kada su ce duše nesahranjenih, naročito ljudi koji su bili zločinački ubijeni, javljale ljudima i ukazivale mesto gde ce nalazio njihovo telo ili kosti, i molile da ce nad njima obavi pogreb.
Hrišćanstvo uči o prvorodnom grehu koji je kao bolest zadesio čoveka i učinio telo gnezdom strasti. Ali, istovremeno Hrišćanstvo svedoči o dostojanstvu ljudskog tela kao divnog instrumenta duše. Druge religije ne daju osnova za poštovanje ljudskog tela. Za panteiste je telo prelazna etapa, ružna modalnost, efemerna forma, slučajno povezana sa duhom, njegova privremena odeća. Za materijaliste je telo konglomerat ćelija, molekula i atoma, struktura koja ce posle smrti raspada na elemente. Za krajnje spiritualiste telo je senka duše; odlazi duša – nestaje senka. Za antropomorfne religije antike sama duša je senka tela. Za hinduiste je telo oblik iluzornog postojanja, zlo i privid. Za budiste gotovo isto to, samo s tom razlikom što oni ne priznaju prirodu duše, već samo njene elemente, koji posle smrti pod impulsom žudnje za životom stvaraju nove kombinacije duše i tela.
Mi poštujemo mošti Svetih kao neiscrpni izvor blagodati, kao obraz budućeg života. Tela Svetih su proroštvo onom vremenu kada će smrt nestati, kada je više neće biti, kada će posle vaskrsenja iz mrtvih nestati dualizam duše i tela i obrazovaće ce jedinstvena monada ličnosti, gde će telo postati forma duše, a duša sadržaj tela. Zbog toga su za nas mošti i grobnice Svetih simvoli večnosti, izvori nevidljive svetlosti i duhovnih sila. Grobnice Svetih su sunca koja obasjavaju svet iz nedara zemlje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *