NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
IKONA
 
Otkrivenje u bojama
 
Prepodobni Jovan Damaskin je rekao: „Ikona je takođe Božansko Otkrivenje, samo što nije napisano slovima, već naslikano bojama.“ Zbog toga pre nego što počnemo da govorimo o jeziku ikone treba da ce dotaknemo jezika Biblije, jezika Svetog Pisma.
Sveti Oci tvrde da u Svetom Pismu, kako u Starom, tako i u Novom Zavetu svi tekstovi imaju više nivoa. U njima ce osim bukvalnog, istorijskog smisla sadrže i drugi nivoi, drugi smislovi: moralno-poučni, duhovno-simvolički i tako dalje. Neki Oci nalaze u njima analogički, eshatološki (koji ce odnosi na buduće dogaćaje), tipološki (u kojem ce odražava proročko vićenje) i drugi smisao koji bukvalne, istorijske događaje i pojave opisane u Bibliji pretvaraju u niz perspektivnih proročanstava.
Čitavo Sveto Pismo je usmereno ka jedinstvenom cilju – čovekovom spasenju. Biblija je ukazivanje puta od zemlje ka Nebu, puta ljudske duše ka Bogu. Zadatak Svetog Pisma i zadatak ikone je da čoveku lomognu da nađe put Bogoopštenja, dapred njim otkriju duhovni svet. Ovaj cilj je uslovio odrećenispecifičan jezik, kako Svetog Pisma, tako i ikone. Zbog svojebezgranične dubine, unutrašnje veličine smisla Biblija ce odlikuje posebnim jezikom: s jedne strane ovaj jezik je maksimalnolakonski, s druge – duboko poetičan. Ovde ce upotrebljavaju alegorije, simvoli, metafore, metaforične slike; njihovo dešifrovanje nam omogućava da proniknemo u duhovnu suštinu pojava, pomaže nam da sagledamo čoveku nepoznate duhovne slojeve koji ce kriju iza bukvalnog smisla. Neki Oci su govorili: „Koliko je reči u Svetom Pismu, toliko je u njemu tajni.“
Samo Sveto Pismo predstavlja ogroman, veličanstven, zaslepljujuće snežno beli glečer čiji ce vrh vidi iznad površine mora, dok ce veći deo ove ogromne ledene planine nalazi u dubini okeana, u bezdanu Božanskih tajni. Jezik Svetog Pisma nam omogućava ne samo da vidimo vrh „glečera“ nego i da zamislimo njegove obrise koji su skriveni od površnog pogleda.
Alegorijska tumačenja Biblije postojala su još u doba pre Hristovog Roćenja. Judejskogrčki filosof Filon je pripovedajući o životu terapeuta (judejske zajednice slične monaškoj) govorio o tome da su oni imali mnogo knjiga koje su alegorijski tumačile Sveto Pismo. Kasnije su Sveti Oci stvorili čitavu nauku tumačenja Biblije – egzegetiku. Meću njima su Sv. Atanasije Veliki, Sv. Grigorije Bogoslov, Sv. Vasilije Veliki, Sv. Jefrem Sirin, Sv. Kliment Aleksandrijski i mnogi drugi. Jezik Biblije ima moćan, neposredan uticaj na čovekovu dušu: nikakvo prepričavanje Biblije, nikakvo kazivanje ne može da prenese onu unutrašnju energiju, onu duhovnu veličinu koji su skriveni u rečima što su ce izlile iz srca Proroka – iz srca ljudi koji su bili pod dejstvom Svetog Duha. Svako prepričavanje Biblije odmah postaje izbledelo, prozaično, osiromašeno, i liči na Sveto Pismo ne više nego što čovekova senka može da liči na njega samog.
Dakle, jezik Svetog Pisma je specifičan jezik, on omogućava da ce u vidljivim dogaćajima vidi duhovno, nevidljivo, ono što čoveku omogućava da ce dotakne, da postane udeoničar drugog eona – eona večnosti.
Tako i ikona ima svoj uslovni jezik. Pred ikonom i Svetim Pismom stoje isti ciljevi: da ce kroz zemaljsko pokaže nebesko, kroz materijalno – duhovno; da ce čovek uključi u drugi – blagodatni život, koji stoji van zemaljskih ograničenja i kategorija, da mu ce da mogućnost da dođe u dodir sa večnošću doživevši je u svom unutrašnjem, duhovnom, religijskom iskustvu.
Kako je nastajala ikona? Po čemu ce ona razlikuje od slike? Slika je umetničko prikazivanje; ona je mimetička, odnosno podražavalačka: u slici umetnik teži da kao u ogledalu odrazi realiju i stvarnost – što je veća sličnost, smatra ce da je slika bolja. Međutim, ikona ima drugi, složeniji zadatak – da prenese ne toliko spoljašnji koliko unutrašnji lik čoveka.
Sveti Oci tvrde da postoji čovekov nevidljivi duhovni lik – to je nešto kao sama ideja, duhovni logos čovekov, njegova idealna bogonaznačenost; ponekad ce to naziva unutrašnjim logosom koji živi u čoveku. Dakle, pred ikonom stoji zadatak da prenese unutrašnji lik, sačuvavši istovremeno konkretnost ličnosti i događaja. Složena sinteza slike mimetičkog (ogledalskog, podražavalačkog) karaktera i simvoličkog lika, spoj slike i hijeroglifa dali su tlo za stvaranje mističkog znakovnog jezika hrišćanske ikone. Sveti Dionisije Areopagit kada piše o sveštenim slikama govori da u njima treba da postoji i sličnost i nesličnost. Sličnost čoveku pomaže da prepozna u prikazanom prvoobraz (arhetip), a nesličnost ističe: prvoobraz ne može biti prikazan portretno, već kroz određeni jezik čovek s njim može da dođe u dodir, da ka njemu uznese um i srce, da ga realno oseti. Zbog toga je ikona uvek uslovna: ikona nije portret, ikona je simvol nebeskog; ikona je pronalaženje projava uticaja duhovnog sveta u našem zemaljskom postojanju, u našim zemaljskim realijama.
Kao što znamo, hrišćansko bogoslovlje, bogoslovlje Istočne Crkve, spaja u sebi katafatiku i apofatiku. Katafatičnost je uznošenje uma od nižeg ka višem kroz sličnost i kroz analogije, a apofatičnost je negativno bogoslovlje; ono ističe da je Bog neizrecivo i neiskazivo, da je Bog, prisustvujući u svemu Sam iznad svega. U ikoni su ce odrazila ova dva aspekta bogoslovlja – katafatika i apofatika. Ikona, pokazujući nam realiju duhovnog, istovremeno govori da je sam prvolik mnogo iznad bilo kakvog svog izobraženja.
U ikoni ce ne susrećemo sa jednostavnim metaforičkim mišljenjem, već sa simvoličkim mišljenjem, a simvol je uvek postojan. Znakovno-metaforičke slike mogu da ce menjaju, a simvol poseduje određenu sabornost, postojanost, i zbog toga verujući čovek prepoznaje ikone naslikane po kanonima Pravoslavne Crkve uvek, ma gde da ce nalaze.
Ako ce govori o različitim školama ikonopisanja, ovde ce može navesti poređenje sa mnogim dijalektima jednog jezika. He može ce govoriti o filosofiji ikone, ali ce može govoriti o njenom bogoslovlju, o bogoslovlju ne kao apstraktnom mišljenju, nego kao o unutrašnjem iskustvu žive vere. Ikona je ovaploćenje mističkog iskustva cele Istočne Pravoslavne Crkve. Ponekad ce ikona ubraja u vizantijsku umetnost – to nije istinito, netačno je, to je veoma uslovno. Osim ogromne oblasti Istočnog Rimskog Carstva u pravoslavni svet Istoka treba ubrojati i druge oblasti, na primer: Zakavkazje, zapadni deo Persije, gde je jedno vreme cvetalo Hrišćanstvo, Siriju i tako dalje. Osim toga pravoslavna ikona je upila, usvojila tradicije Aleksandrije i Egipta, ali je odatle uzela samo sirovi materijal – trebalo ga je ocrkoviti, preosmisliti, ispraviti, oduhotvoriti.
 
Prozor u večnost
 
U VIII veku ce u Vizantiji pojavila takozvana ikonoboračka jeres. Imperator Lav Armenin je, smatrajući da je ikonopoštovanje glavna prepreka za preobraćanje muslimana u Hrišćanstvo, odlučio da izvrši reformu Crkve, da iskoreni ikonopoštovanje. Našli su ce i ideolozi ikonoborstva – filosofi, verski poslenici koji su istakli niz argumenata protiv poštovanja ikona. Ovi argumenti su ce sastojali u sledećem: duhovni svet ima drugačije substancije, drugačije dimenzije u poređenju sa materijalnim svetom, dakle, duhovni svet ne može biti prikazan, otkriven, određen u materijalnim formama. Ikonopoštovanje su ikonoborci poredili sa poklanjanjem idolima u paganstvu, insistirajući na tome da je osnova paganskih religija – kosmofilija, odnosno obožavanje kosmosa i njegovih sila; dakle, po njihovom mišljenju poštovanje idola je u paganskim religijama bilo potpuno prirodno i logično zato što su ce u idolima odražavale ideje i fenomeni materijalnog sveta za koje je bila vezana misao pagana. Što ce tiče Hrišćana njihova usmerenost ka večnom i duhovnom s tačke gledišta ikonoboraca ne može biti izražena kroz materijalno i veštastveno. Za ikonoborca izražavati duhovni svet kroz materijalne slike znači profanisati ga, oveštastvljavati, prizemljivati, odnosno huliti na Samog Boga. Ponavljanje argumenata ikonoboraca srećemo i u savremenim racionalističkim sektama, a takođe u nekim protestantskim konfesijama.
Što ce tiče pravoslavnih, oni su, odgovarajući ikonoborcima, isticali: i duhovni i materijalni svet jesu proizvod jednog Tvorca: duhovni i materijalni svet jesu dve slike koje je naslikao jedan Umetnik. Ako između duhovnog i materijalnog sveta nema prirodne supstancijalne istovetnosti postoji druga veza – veza sličnosti. Čovek je predstavnik materijalnog sveta u duhovnom svetu, i Bog je, stvarajući kosmos Svojom premudrošću, u sam kosmos ugradio informaciju o duhovnom svetu; zbog toga vidljivi svet predstavlja znakovni sistem duhovnog sveta, sistem u kojem je duhovni svet odražen ne mimetički, odnosno ne u svojim odrazima kao u ogledalu, već u simvolima kao u tajnopisu i hijeroglifima. Zbog toga ikona za nas i nije portret već simvol višnjeg sveta.
Ipak ikona ima svoje osobenosti. Gospod je primio ljudsko telo, On je bio vidljiv i opipljiv. Sveci su ljudi koji su živeli na zemlji, ali su postali nosioci Duha Svetog; u njima su ce preobrazile ljudska priroda i jestastvo, preobrazili su ce kroz sjedinjenje s Božanskom Svetlošću, zbog toga, kako smo već ranije govorili, u ikoni treba da postoji i sličnost i nesličnost. Nesličnost, uslovnost ikone je zakonita: čovek koji je na njoj prikazan nalazi ce u duhovnom svetu, on nas gleda iz večnosti, oblasti drugih dimenzija; zbog toga su duhovno iskustvo i mističko viđenje Crkve stvorili kanon ikone. Uslovnost ikone svetovni ljudi često smatraju za nekakvu infantilnost, „dečje doba“ (bilo je vreme kada su i istoričari umetnosti to smatrali). U stvari ikona je duboko promišljena. Kada bi ona bila običan portret, ne bi ce radilo o preobraženom čoveku, već o njegovom duševnom, zemaljskom stanju. Međutim, ikona je prozor u večnost. Ikona ce otkriva i pokazuje u sebi pre svega duhovnu suštinu, zbog toga njen jezik mora da nam govori o duhovnoj suštini onoga ko je na njoj prikazan.
Katolička Crkva je, odvojivši ce od tradicija Jedine Vaseljenske Crkve izgubila osećaj za ikonu. Kod katolika ce ikona pretvorila u sliku na religijsku temu, na kojoj su prikazani isti onakvi ljudi kakve vidimo na ulici. Zbog toga rimo-katolička „ikona“ ne uznosi um, ne daje čoveku mogućnost unutrašnjeg opštenja s onim ko je na njoj prikazan. „Portret“ Neba ne može da postoji, ali simvoli duhovnog prisustvuju u zemaljskom; inače bi čovek bio potpuno lišen svake informacije o Nebeskom.
Poštovaoci ikona su, opovrgavajući argumente ikonoboraca, govorili o tome da je sama ljudska reč takođe simvol, takođe znak. Međutim, kroz Sveto Pismo, kroz reč, imamo podatke o duhovnom svetu. U molitvi takođe koristimo reč, iako je ona simvol; mi kroz molitvu opštimo sa Bogom. I ikona je, ako je pravilno naslikana, takođe sveštena povest koja nije nacrtana slovima, već bojama; ne perom, već kičicom. Postojeći kanon ikonopisanja je neophodan, pravoslavni ikonopisac mora strogo da ga ce pridržava; ako ce ovaj kanon narušava, obavezno ce narušava i naš unutrašnji odnos prema ikoni. Kada ce ikona pretvara u sliku, čak i ako je to i predivna slika, u podsvesti počinje da deluje probuđeno emocionalno osećanje, ono guta, otupljuje i zaglušuje duhovno osećanje. Pred predivno naslikanom („predivno“ u svetovnom značenju ove reči, kao umetničko delo) „ikonom“ čovek može da oseća, čak, i izvesno molitveno uzbuđenje, ali će to biti uzbuđenje zemaljskom lepotom, pri čemu ce čovek neće odlepiti od zemlje, već će naprotiv, biti prikovan za nju.
Ako ikona nije naslikana po kanonima Crkve ona ce pretvara ili u apstrakciju ili u sliku koja odražava zemaljsku realnost i zemaljske kategorije lepote. Takva „prizemljena“ slika nije kadra da u čovekovu dušu unese mir i spokoj, nije u stanju da mu otkrije svetlost Večnosti. Ona može da izazove estetsko osećanje i estetsko zadovoljstvo, koje je u stvari falsifikacija duhovnog osećanja, istančana strast neprosvećene duše. U još većoj meri ce to odnosi na statue, trodimenzionalne prikaze, koji imitiraju trodimenzionalne zemaljske realije, ocećaj veštastvenosti i telesnosti.
Lik na ikoni gleda iz večnosti, on je lišen težnje ka zemaljskom. U njemu je materijalnost preobražena duhom, ona kao da gubi težinu i postaje prozračna. U statui ce naprotiv, oceća težina, masa, fizička zbijenost, pripadnost zemlji. Statua ne samo da stoji na zemlji – statua teži ka zemlji. Statue paganskih bogova su stavljane u antičke hramove. Um i srce pagana nisu mogli da ce izdignu iznad kosmosa, oni su u potpunosti pripadali ovom svetu. Statua je izraz materijalnosti. Karakteristično je da su najveći skulptori Renesanse često prikazivali obnaženo ljudsko telo, čak i ako je pred njima bio zadatak da prikažu likove Anđela ili Mučenika; samim tim su oni svesno ili nesvesno podvlačili svoju genetsku vezu sa paganskim vajarima Grčke i Rima.
Ali, ikona je istovremeno upravo simvol, ona ne može biti apstrakcija. Ha primer, na Zapadu, ne samo u protestantizmu koji nije ograničen tradicijom, nego i u Katoličkoj Crkvi, „ikone“ su počeli da stvaraju već i takvi umetnici kao što je Dali. Apstrakcionizam je prodro u ove crkve, ali nikako ne može da stvori pravu ikonu. Zbog čega? Zbog toga što je ikona izraz Crkve, a Crkva je zajedništvo – zajedništvo religijskog osećanja, religijske svesti. Alstrakcionizam, pak, stvara znakove koje svaki čovek podvrgava svojoj ličnoj, unutrašnjoj interpretaciji, zbog toga on ne može da sjedini vernike koji ce nalaze u hramu.
Dakle, pravoslavna ikona ne sme da ce izrodi ni u naturalizam Renesanse, ni u apstrakciju potpuno odvojenu od objektivne realnosti. I u jednom i u drugom slučaju ona prestaje da bude ikona. Apstraktni znaci nisu ikona; oni ponekad mogu da probude neko mističko osećanje, osećanje neke tajne, ali ne mogu dobro da usmere ovo osećanje, da ga ispune sadržajem; a ono što je glavno – oni su potpuno nesposobni da sjedine čovekovu dušu sa onim koga prikazuju. Što ce tiče naturalizma renesanse on samo još više prizemljuje i ozemljuje čoveka.
Ikona mora da uzvisuje čoveka, da ga uznosi ka duhovnom svetu, a naturalizam Renesanse je sam duhovni svet srozao do nivoa zemlje. Ikona je za nas složen lik u kojem nema ogledalskog prikaza, ali postoji prepoznavanje onoga kome ce molimo; prepoznavanje – zato što ce onaj koga prepoznajemo nalazi u drugom svetu, u drugim dimenzijama, u drugom bitovanju, a pritom ostaje ista ličnost. Otuda već pominjana sličnost i nesličnost ikone. Otuda simvolika u detaljima ikone: uslovno prikazivanje krupnih očiju, visokog čela, uskih usana. Ovde je istaknuto: oči su sposobnost za duhovno vićenje, usmerenost ljudske duše ka Nebu, sposobnost za mističko sazrcavanje, usmerenost ka Bogu; oči odražavaju unutrašnje vićenje ljudskog srca. Široke usne su simvol čulnosti, uske – znak asketizma. Otuda ikona za nas nije apstraktni znak ili portret nego svešteni prikaz. Ikonopis, čak ako ga, da tako kažemo, ne gledamo sa verske tačke gledišta, već samo sa tačke gledišta umetnosti, već predstavlja obrazac istinske umetnosti.
Ikonopisac obavezno mora biti uključen u crkveni život, a ako nije tako on će u najboljem slučaju biti savestan kopista, a u najgorem – fantazer koji će vernicima nametati svoje sopstvene fantazije, snove i predstave o duhovnom svetu sa kojima on sam nema ništa zajedničko.
Sveti Oci su ceo proces ikonopisanja smatrali sveštenodejstvom. Ranije su ce ikonopisci pripremali za svoj posao isto kao sveštenici za služenje Liturgije. Ikone su ce slikale u manastirima samo u jutarnjim časovima pre uzimanja hrane. Pre početka rada služen je moleban Svetitelju na čijem liku je ikonopisac radio. Zatim, za vreme slikanja ikone ce čitao Psaltir. Tako je ikona stvarana u duhovnoj atmosferi. Nije čudo što je više čudotvornih ikona naslikano u stara vremena: drevni ikonopisci su u sebe upili sam duh Pravoslavne Crkve. I ako umetnik zanemaruje ikonopisni kanon to znači da on iskustvo Crkve hoće da zameni svojim sopstvenim individualnim iskustvom.
 
O ikoni i apstraktpom slikarstvu
 
Zapad je, raskinuvši dogmatsko jedinstvo sa Istočnom Crkvom, izgubio mistički, sazrcateljni doživljaj duhovnog sveta koji je svojstven drevnoj Crkvi. On je ovaj doživljaj zamenio mimetičkom slikom na vizuelnom nivou. Mimetička slika je u suštini umetnost umetničke fotografije – što je veća sličnost sa prikazanim predmetom to ce slika smatra vrednijom i talentovanijom. Ali, vizuelna slika može da odrazi individuu, a ne ličnost, odnosno, ona ne proniče iza zavese ljudskog tela. Duhovna lepota ce u takvoj slici često zamenjuje telesnom lepotom i psihološkim stanjem prikazanog čoveka. Ovakva slika dinamiku mističkih sazrcanja zamenjuje spoljašnjom ekspresijom.
Do procvata zapadnog, rimokatoličkog slikarstva i umetnosti dolazi u doba Renesanse. Renesansa znači „preporod“. O kakvom preporodu ce ovde radi? O preporodu antičke umetnosti, o preporodu paganstva. Mnogobošcima je naročito bilo svojstveno da prikazuju bogove sa Olimpa, da izrađuju njihove statue od metala i kamena. Statue paganskih bogova su sa ljudske tačke gledišta bile tako predivno urađene da su do nas došla predanja o tome kako su ce neki ljudi bezumno i strasno u njih zaljubljivali. Tako su i slikari epohe Preporoda težili ka tome da na platno prenesu žive i plastične oblike. U figurama „svetitelja“ koje su sa ljudske tačke gledišta prikazivali genijalni, ali duhovno slepi umetnici Renesanse, osećamo prisustvo ne duha, već ploti i krvi. Ha njima postoje plastičnost, lepota, i zajedno sa tim – teška materijalnost, zatvorenost u veštastvo ljudskog tela, njegova težina, masivnost, strasnost, „prizemljenost“.
Ikona je mistična, a slika psihologična. Slika kod čoveka izaziva određena emocionalna osećanja, ikona – duhovna, mistička osećanja. Izgled predivnog ljudskog tela može da izazove podsvesna erotska osećanja koja čovek greškom može da smatra za mističku ekstazu. Takav čovek ce, moleći ce prividno, u mračnim dubinama duše naslađuje seksualnim osećanjima, koja imitiraju duhovno nadahnuće. Takav čovek će ostati nepreporođen i neprosvećen.
U ikoni epohe Preporoda, ovom vrhuncu mimetičke religijske slike obogotvoren je sam čovek, apsolutizovane su njegove zemaljske strasti, njegovo zemaljsko postojanje. Zbog toga u delima velikih umetnika Renesanse (velikih po onome kako je hvalio i hvali njihove talente ovaj svet, i ništavih po duhovnim merilima), u njihovim slikama čovek ce klanja samom sebi. U njima je izgubljen simvolički jezik.
Druga krajnost je karakteristična upravo za naš vek: to je apstraktna umetnost. U njoj je jezik ikone takođe izgubljen. Simvol je opšteljudska pojava, za razliku od amblema, metaforičnih slika, oličenja, koja mogu da imaju individualni, subjektivni, pojedinačni karakter. Simvol je uopštenost i određena stalnost. U apstraktnoj umetnosti nema simvola. Apstraktna umetnost je uvek duboko individualna i subjektivna. Umesto simvola ona koristi lik, ali lik deformisan, izvrnut, kao da je prevrnut naopako, koji često liči na neke košmarne sižee, na neki privid, naglašenu iluzornost. Zbog toga je o jeziku apstraktne umetnosti nemoguće govoriti isto kao što je nemoguće govoriti o jeziku narkomana, o jeziku njihovih bezumnih vizija.
A jezik ikone je upravo jezik simvola. Kroz crkvene simvole ce ostvaruje realno zajedništvo onih koji ce mole, njihovo crkveno jedinstvo, jedinstveno osećanje, jedinstvena vera i nada. A apstraktna umetnost nikoga ne može da sjedini, ona stvara kod ljudi na osnovu podsvesnih asocijacija različite predstave i stanja koja ni po čemu ne liče meću sobom. Pred apstraktnom slikom je svako zatvoren u krug svojih duboko ličnih individualnih doživljaja i emocija. Zbog toga apstraktna umetnost ne sjedinjuje, nego razjedinjuje i deli.
Umetnik – apstrakcionista ce bavi mračnim dubinama podsvesti, on iz ovih dubina izvodi putem asocijacija mračne, nejasne snove, kao što čarobnjak izvodi aveti iz noćne tame. „Apstrakcija“ je apstrahovanje, odvajanje od konkretnosti, od realija, to je bekstvo u ništa, to je poezija mraka i haosa bezumlja, poezija katastrofe. Zbog toga apstraktna umetnost nikada ne može da postane umetnost hramova, ona nikada neće moći da nosi i odražava u sebi simvoliku hrama.
Sama Crkva znači jedinstvo, zajedništvo, usredsređenost. Crkva je zajedništvo molitve, bogosluženja, zajedništvo simvola. Ustanovljena simvolika ima istorijsko prejemstvo (naslednost), zbog toga treba da čuvamo crkveno predanje kao jezik Crkve. Kada više ne budemo umeli da shvatimo ovaj jezik postaćemo tuđi njenom unutrašnjem životu.
Dok je crkvena umetnost uopšteno iskustvo podvižnika apstraktna umetnost je iskustvo dekadenata, imitacija umetnosti u slikama duševnih bolesnika.
Crkvena umetnost pokazuje preobraženu čovekovu ličnost prosvećenu Tavorskom Svetlošću. Svetitelj gleda u ovaj svet iz večnosti. U crkvenoj umetnosti nije prikazana prosto ljudska ličnost, već ologosena ličnost, odnosno ličnost u kojoj je probuđen unutrašnji logos, ličnost preobražena Duhom Svetim. A u apstraktnoj umetnosti je prikazan drugi svet: raspad ličnosti, njena deformacija.
Apstraktna umetnost je unutrašnji raskid, predosećaj budućih kataklizmi i potresa. U crkvenoj umetnosti oceća ce nadanje na večni život i Vaskrsenje; u apstraktnoj umetnosti ce oceća dah smrti i zadah truljenja.
Crkvena umetnost je umetnost unutrašnje harmonizacije, unutrašnjeg ologosenja, isceljenja ljudske prirode. Apstraktna umetnost je umetnost prvobitnog haosa i bezumlja.
U crkvenoj umetnosti večna, nevidljiva svetlost proniče i izliva ce kao iznutra iz likova koji su prikazani na ikoni. U apstraktnoj umetnosti osećamo mrak koji izvire iz „dubina“ slike.
U crkvenoj umetnosti je pozadina Večnost; u aptraktnoj umetnosti je pozadina Vaseljena koja ce raspada u agoniji.
Crkvena umetnost je nalazila svoj izraz i nadahnuće u manastirima, u pustinjama, u molitvenim sazrcavanjima. Apstraktna umetnost – u psihijatrijskim bolnicama, u opijenosti narkoticima.
U crkvenoj umetnosti ce ne samo čovekova ličnost nego i ceo svet vide preobraženi u Božanskoj Svetlosti, ovde ce otkriva zavesa nad tajnom večnosti. Apstraktna umetnost je stanje očaja ili hladnog demonskog prezira prema svetu.
Crkvena umetnost nosi u sebi ogroman potencijal duhovnih vrednosti, lepotu dobrodetelji (vrline). U apstraktnoj umetnosti svet je najčešće prikazan sa izrazitim naturalizmom i cinizmom, u stanju eksplozije i raspada; on ce ovde vidi kroz prizmu demonskog misticizma, preživljavanja užasa buduće globalne katastrofe. Apstrakcionizam je mračna poezija smrti, rekvijem neizbežnog kraja, u kojem odjekuju zvuci strašne bezizlaznosti. Uzletanje apstrakcionizma je pad u provaliju. Apstrakcionizam ne može da prikaže ljudsku ličnost, on prikazuje samo fragmente ljudskog tela ili od njih napravljenu konstrukciju kao mrtav model čoveka. U apstrakcionizmu ce umesto ljubavi potura užas; gde nema ljubavi nema ni jedinstva, onde je sve u raspadu, sukobu i neprijateljstvu. Onde je bunt stvari protiv čoveka i bunt čoveka protiv Boga. Onde ce čovek koji treba da služi kao karika izmeću duhovnog i fizičkog sveta sam nalazi u stanju raspada. On je kao atlant pao pod težinom nebeskog svoda i ovaj svod je, sudarivši ce sa Zemljom, pretvorio Vaseljenu u plamen požara koji sve spaljuje. Zbog toga apstraktna umetnost predstavlja trzaje i grčenje bolesnog sveta. Svet koji je izgubio Boga grči ce u agoniji i umetnik-apstrakcionista stoji očaran ovom mračnom slikom.
Apstrakcionizam je uništavanje oblika, zbog toga ce slike apstrakcionista doživljavaju subjektivno. U apstraktnoj umetnosti caruje duh opijenosti, svedozvoljenosti, one prividne slobode koja prelazi u ples smrti.
Slično ce sličnim poznaje. Čovek poznaje ikonu kroz usavršavanje, preobražavanje duše i ikona sama pomaže ovom preobražaju; tradicionalna slika ce doživljava posredstvom kulture emocija, estetizma, pod kojima ce često krije kult istančanih strasti. A apstrakcionizam ce saznaje kroz uticaj najmračnijih instinkata i sklonosti pale ljudske ličnosti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *