NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
MONAŠTVO
 
Sektaši racionalističke orijentacije negiraju instituciju pravoslavnog monaštva. He shvatajući suštinu monaštva oni ga zamišljaju kao agnostički prezir prema ljudskom telu, kao izopačavanje Bogom ustanovljenih odnosa između muškarca i žene, kao negiranje porodice i društva, puno mržnje prema ljudima. Neki kritičari monaštva vide u njemu duhovnu gordost, egocentrizam i sebičnost, odnosno odsustvo ljubavi prema čoveku, svome bližnjem, drugi u njemu vide besmisleno samomučenje nalik na samobičevanje žrečeva Ozirisa, treći – oblik duševnog rastrojstva, četvrti – atavistički zov čoveka u šume i pećine iz kojih su izašli njegovi preci, peti – rezultat stečene ili nasledne patologije i tako dalje. Zbog čega upravo monaštvo kod ateista i sektaša izaziva naročitu razdražljivost i postaje omiljena meta napada, podsmeha i ironije.
Naročitu inventivnost u podsmevanju monaštvu pokazala je čulna i razvratna Renesansa. Reformacija u Nemačkoj, takozvana velika revolucija u Francuskoj i Oktobarska revolucija u Rusiji su započele upravo pogromima nad monaštvom i rušenjem manastira. Znači, monaštvo je svojim postojanjem ometalo razvoj i ovaploćenje planova demonskih energija i sila u istorijskoj formi. AKO je tačna poslovica: „reci mi ko je tvoj prijatelj i ja ću ti reći ko si ti“, delimično je tačna i druga – „reci mi ko je tvoj neprijatelj, pa ću ti reći ko si“. Ha žalost, kod određenog dela inteligencije je takođe stvoren negativan odnos prema monaštvu – delimično pod uticajem svetovne književnosti koja nije dala nijedan istinit lik monaha; jer, po rečima apostola Pavla, duševni čovek ne može da shvati duhovnog (v. 1 Kop. 2,14), delimično pod uticajem modernističke filosofije Rozanova, Mereškovskog i različitih sofiologa i „bogostrojitelja“, koji su pokušavali da stvore kult „svete ploti“, i za koje su svete sve telesne želje. Književno-filosofska dekadencija s početka XX veka je dovršila izolaciju Crkve od društva. Savremenoj inteligenciji (barem najvećem njenom delu) život monaha je postao tuđ, nepoznat i nepojmiv…
Što se tiče gore navedenih optužbi protiv monaštva istaći ćemo sledeće:
 
1) Monaštvo je hrišćanski maksimalizam, ljubav prema Bogu koju čovek ne želi da deli između Boga i sveta. Crkva negira podvižništvo koje je zasnovano na gnostičkom dualizmu, na suprotstavljanju duha i tela kao dva načela – Božanskog i demonskog, dobrog i zlog. O tome postoji posebna odluka Gangrskog sabora. Ako bi monah iz sekte gnostika prelazio u Pravoslavlje, drevna Crkva ga je oslobađala monaških zaveta primljenih usled nepravilnih antropoloških predstava i davala mu pravo da načini izbor daljeg života: da ponovi monaški poctrig u Pravoslavnoj Crkvi ili da ostane mirjanin sa slobodnim pravom da stvori porodicu.
 
2) Hrišćansko podvižništvo nema za cilj uništavanje tela, već njegovo potčinjavanje duhu. Sveti Jovan Kasijan, Vasilije Veliki i drugi upozoravali su monahe na preterani asketizam koji ne samo što može da naškodi zdravlju već i da razvije u neiskusnom podvižniku osećanje gordosti. Sveti Vasilije Veliki kaže: „Mi se ne borimo protiv tela, nego protiv strasti.“ Samomučenja u obliku bičevanja, nanošenja sebi rana i tome sličnog, Pravoslavna Crkva zabranjuje. Asketizam ima za cilj uzdržavanje od suvišnih stvari. Divni podvizi Svetih Otaca su se dešavali uz pomoć blagodati Božije i zbog toga su prevazilazili uobičajene ljudske snage. Crkva ih je smatrala čudom, a ne obrascem za kopiranje. Ipak, treba imati na umu da suvišak i raspusan život organizmu škode mnogo više od uzdržavanja.
3) Psihička rastrojstva se obično ispoljavaju u vidu afekata, depresija, halucinacija i egzaltacija – onoga što je najviše strano pravoslavnom monaštvu koje uči o rasuđivanju, trezvenosti, očišćenju svesti od suviše snažno upečaćenih predstava i maštarija, o stanju unutrašnjeg mira i spokoja. Dela Otaca – podvižnika poseduju jasnost misli, skladnu kompoziciju, trezvenoumno rasuđivanje – ono čega nema u delima duševnih bolesnika. U svom životu podvižnici nisu ispoljavli egoizam, već ljubav, koja je dolazila do samopožrtvovanja, poštovanje prema ljudima, trpljenje i opraštanje uvreda, dok je za duševnog bolesnika uvek karakterističan egocentrizam.
 
4) Osnovni oblik monaštva nije otšelništvo, već opštežiće u manastiru ili skitu. Otšelnički život je kasniji stupanj; on je potreban nekim naročitim podvižnicima za duboku molitvenu usredsređenost. Govoriti o pećinskom atavizmu monaha isto je tako čudno kao govoriti o bilo kom ljudskom društvu ili savezu kao o vučijem čoporu.
 
5) Znamo istaknute društveno-političke poslenike, vojskovođe i naučnike koji su ispunjavali svoje obaveze i obavljali službu u toku mnogih godina, ne pokazujući bilo kakve psihičke poremećaje, a zatim primali monaštvo radi dubljeg osmišljavanja života.
Međutim, ne negiraju monaštvo samo ljudi koji se nalaze van ograde Crkve. Među samim Hrišćanima koji sebe nazivaju pravoslavnima pojavljuju se kritičari monaštva koji ga smatraju nečim slučajnim i nekom vrstom anomalije u Crkvi. Oni obično optužuju monaštvo za sledeće:
a) čovek koji prima postrig svesno osiromašuje svoj život;
b) on lišava sebe legalnih i blagoslovenih radosti zemaljskog života;
v) on prestaje da bude koristan član društva.
Da li monah osiromašava na intelektualnom planu? Sveto Pismo i svetootačka dela su najdublje filosofske istine koje nije otkrio ljudski um, već Božanski Logos. Hrišćansku liturgiku su sami racionalisti nazvali „bogoslovljem koje poje“. Monahova misao se stalno nalazi u ovom krugu najviših istina. Glavno nije spoljašnji obim znanja, nego njihova visina, ne horizontalna nego vertikalna dimenzija. Zar je gomila sirove rude dragocenija od grumena zlata? Ono do čega nije mogla da dopre svetovna filosofska misao dato je u Otkrivenju. Mnoge stvari koje svet smatra intelektualnom vrednošću ispostavlja se da su intelektualne laži, koja ne vode ka istini, već odvode od nje. Glavno za čoveka nije mehaničko memorisanje koje fiksira nadiruće informacije, već stvaralačko sećanje koje na osnovu dubokih ontoloških znanja može da reši složene zadatke u svim oblastima života i delatnosti.
Hrišćansko učenje, bogoslovska znanja, jevanđeljski moral, antropološka zapažanja podvižnika prošla su kroz hiljadugodišnju proveru, kroz filter ispitivanja, kroz iskustvo mnogih generacija, zato su oni objektivno pouzdaniji i postojaniji od svih modernih filosofskih i psiholoških sistema. Da li monah sebe emotivno osiromašuje? Emotivno bogatstvo je čistota i dubina osećanja. Asketizam je očišćenje ljudskog srca. Savremena umetnost i sredstva masovnog informisanja se mogu uporediti sa bujicom punom prljavštine i blata, koji kao lavina potapa ostrva prethodne kulture, pogružava čovekovu maštu u močvaru bluda (tzv. „seksa“) i krvi. Da li neprijatelji monaštva žale zbog osiromašenja takvih emocija? Emocionalno bogatstvo je umeće saosećanja, to je buđenje duha. Upravo ono je karakteristično za monaštvo.
Prepodobni Agaton je govorio: „Želeo bih da uzmem telo gubavca i da mu zauzvrat dam svoje telo.“ Strast i čulnost naprotiv čine čoveka egoističnim i surovim.
Kažu nam da monaštvo čoveka lišava radosti umetnosti i književnosti. Da li je to tačno? A crkveno neimarstvo? A liturgijske pesme i poezija Psaltira? Zar to nisu remek-dela umetnosti čak i sa formalne strane? To nije umetnost radi umetnosti, već umetnost kao ovaploćenje ideje; umetnost koja u sebi sadrži najdublji smisao. Ona je iznad svetovne umetnosti već po tome što ostvaruje vezu sa onostranim svetom, sa večnim Carstvom Božijim, sa večnom lepotom. Što se tiče hrišćanske književnosti, uzmimo makar Bibliju. Ovde se sadrži istorija, poezija, filosofija, etika i ono što je neuporedivo veće – Božansko otkrivenje.
Poklonici svetovne književnosti obično govore da im književnost pomaže da bolje shvate čoveka i upoznaju život. Međutim, u svetootačkim delima je čovekova duša otkrivena do takvih dubina u koje nije prodirao skalpel talenta svetovnog pisca ili pesnika. Koji svetovni pisac može da se uporedi sa Sv. Jovanom Zlatoustim, čak, i po spoljašnjoj lepoti i ekspresivnosti izraza? Jedan od naučnika-vizantologa piše da Demosten u toku sedam vekova do Jovana Zlatousta nije imao naslednika jednake obdarenosti. Dela Zlatoustova su čitava enciklopedija bogoslovskih i pastirskih znanja, psiholoških zapažanja, istorijsko-poučnih sadržaja. Uzmimo drugog oca – Sv. Grigorija Bogoslova čiji se stil odlikuje virtuoznim umećem i filigranskom obradom svake rečenice. On se može nazvati pesnikom-filosofom. Još jedan duhovni pisac – Prep. Jefrem Sirijski stoji na istom stupnju sa najboljim svetovnim pesnicima. U srednjovekovnim manastirima su bila prepisivana i sačuvana mnoga istorijska i naučna dela. Duhovna literatura ima sve što ima i svetovna osim strastvenosti i prljavštine. Zar moderni krimi-romani i erotska literatura, koji su se kao mutni talasi izlili na savremeno tržište knjiga, mogu emocionalno da obogate čoveka? Ako je umetnost – vrsta poznanja kroz saosećanje, savremena književnost daje poznanje greha kroz dodir sa njim i ostavlja na čovekovoj duši prljave mrlje. Po rečima poslovice kašika katrana kvari bure meda, a nama se ozbiljno nudi da u buretu katrana tražimo nestalu kašiku meda.
Kritičari monaštva tvrde da ono čoveka lišava životne radosti. Zar u svetu postoji dublja i čistija radost od duhovne? Svetovna radost je prožeta čulnošću i strastvenošću, smenjuje se umorom, opustošenošću, često žalostima i razočaranjem. Kažu nam da ne postoji samo strasna i opijajuća radost, već i drugačija, svetla radost, na primer, radost u dodiru sa prirodom. Ali, manastiri su se najčeće gradili na najlepšim mestima, gde je sama priroda učila čoveka da razmišlja o večnosti. Prenesite se mislima na mesta gde su izgrađeni drevni gruzijski manastiri. Njihovi graditelji ne samo što su bili estetski obdareni, već su imali i ocećaj za najvišu lepotu i harmoniju. Naprotiv, protivnici monaštva, deca savremenog urbanog života, retko kada uopšte imaju prilike da vide prirodu, a o njenoj lepoti rasuđuju iz svog asfaltnobetonskog zarobljeništva.
Naši protivnici govore o radosti porodičnog života, ali su dotakli, a da sami toga nisu svesni, bolnu tačku savremenog društva. Zvanično se više od polovine porodica raspada u prvim godinama nakon njihovog stvaranja – i nema garancije da je u drugim porodicama sve u nekom velikom redu. Raskid i nesuglasice u porodici ostavl>aju traume i razočarenja, ponekad za čitav život. A druga teško rešiva pitanja porodičnog života? Ha primer ubistvo dece (abortus) koji porodicu čini savezom ubica koji korača ka svom iluzornom blagostanju preko dečijih leševa. Kakvu radost mogu da imaju ljudi zamrljani ljudskom krvlju? Govore nam da ima uspešnih porodica. Ha žalost, takvih porodica nema sve više, već sve manje i manje. Supružnici koji su psihološki nespremni za brak ne pretvaraju svoj dom u oazu već u polje borbe za vlast i mesto za svođenje računa zbog uzajamnih uvreda. Takvi supružnici često sebi u odnosu na svoju decu dozvoljavaju ono što ne bi dozvolili prema tuđoj i čak prema svojim neprijateljima (takođe i deca prema svojim roditeljima). Hrišćanstvo se prema braku odnosi sa poštovanjem, ali na porodicu gleda kao na teško, odgovorno delo, koje od supružnika zahteva mnogo samoodricanja, strpljenja i taktičnosti, a ne kao na izvor stalnih naslada.
Kažu nam da postoji još jedna vrsta radosti koje se monasi lišavaju – to je radost stvaralaštva. Ali, kao prvo, sama molitva je najviše stvaralaštvo i dinamika duše koja čoveka uključuje u polje transcendentnog sveta i dijalog ličnosti sa Tvorcem svega postojećeg. Kao drugo, crkvena umetnost je stvaralaštvo naročite vrste, koje postoji u okvirima Predanja i kanona, zasnovano ne na uobrazilji kao svetovna umetnost, već na mističkom viđenju, iskustvu i duhovnom saosećanju. Ovo stvaralaštvo nadilazi čulnomaterijalni svet, ushodeći u nadsvetovnu sferu duhovne stvarnosti. Crkveno stvaralaštvo negira fantaziju kao oblast laži i smatra maštarenje (koje može da postane mislena droga) bezvoljnom težnjom za nasladom, a ne stvaralaštvom. Crkveno stvaralaštvo je voljni sinergetski proces u kojem se duhovni svet otkriva kroz materijalne forme; ovaj proces uključuje u sebe večne energije Božije, koje deluju u Crkvi.
Tpeća optužba kritičara monaštva jeste sledeća: čovek, odlazeći iz svetovnog života prestaje da bude koristan član društva. U istoriji Crkve je ogroman duhovni i moralni značaj imala institucija sa vekovnim tradicijama koja se naziva duhovništvom ili staraštvom. Njeni predstavnici su uglavnom bili monasi-podvižnici. Njihov život u osamljenosti ili manastirskom poslušanju, borba sa strastima i neprestana molitva su duhovni svet činili realno opipljivim do očiglednosti. Oni su videli svoju dušu u različitim stanjima, čas obasjanu svetlošću molitve, čas pogruženu u crne bezdane greha. Pred njima se otkrivala strašna slika pada roda ljudskog, borba demonskih sila za dušu roda ljudskog, lukava strategija pakla razrađena i izbrušena u toku hiljada godina. Oni su videli nastanak i razvoj grehova u svom sopstvenom srcu kao na osvetljenoj karti greha, savladavali su umeće gušenja i uništavanja greha u samom začetku, ovaploćivali su u svom duhovnom životu asketska znanja drevnih podvižnika, umeli su da razlikuju impulse svetlih i mračnih duhova i zbog toga su sami postajali duhovni rukovoditelji na putu ka spasenju stotinama i hiljadama ljudi. Koliko bi ljudi bez njihovog vođstva i rukovodstva propalo u neprijateljskim jamama i zamkama koje demon postavlja na ovom putu; koliko ih ne bi izdržalo borbu sa grehom, koliko bi izopačilo svoj duhovni život, koliko bi zapalo u stanje lažne duhovnosti, gordosti i samoobmane koja se naziva prelest!
Ljudski život je pun tragike, prevara, gubitaka bližnjih. Iznenadni životni obrti dovode čoveka na ivicu provalije koja se naziva očajanje (uninije). U toku istorije Hrišćanstva manastiri su bili mesta gde su ljudi pronalazili snagu da prežive svoje unutrašnje Golgote, gde su primali pomoć i utehu. I ovo bi bilo dovoljno da posluži kao ilustracija uzvišenog služenja monaštva rodu ljudskom. Ali, postoji još i drugo, nevidljivo, mističko služenje – to je snaga molitve za čitav svet. Dobro i zlo ne prolaze bez traga. Svaki ljudski greh širi mračno carstvo pakla. Gresi roda ljudskog, spajajući se kao nevidljive kapljice vlage u oblak nadnose se nad zemlju, i to je duhovni uzrok katastrofa koje doživljava i koje će doživljavati rod ljudski. Mračnim silama ada se suprotstavljaju svetle sile Carstva Božijeg, i to je ona sila koja zadržava, o kojoj govori apostol Pavle (v. 2. Sol. 2, 7) – duh pobožnosti i molitve. U ovom mističkom smislu monaštvo uzima na sebe glavni podvig – pokajanje i molitvu za sve ljude, i zbog toga monasi, koji su otišli iz sveta, ostvaruju najvišu blizinu sa svetom u duhovnoj ljubavi i najviše služenje u molitvi za svet. Nije slučajno da demonska sila pokušava da iskoreni i uništi monaštvo tj. da ga satre.
Kritičari monaštva govore da je dubina života dubina ljubavi, a da monah lišava sebe ljubavi. Naprotiv, život monaha je ljubav, a ne želje mračnih instinkta i strasti, ili afekat koji se lako pretvara u mržnju. Ljubav monaha je usmerena ka Bogu, ka najvišem dobru i lepoti, odnosno ka jedino dostojnom predmetu ljubavi u kojem ljudsko srce može da nađe istinski mir.
Dubina ljubavi je u njenom intenzitetu. Monah se ograničava u spoljašnjim utiscima, udaljuje se od nepotrebnih briga upravo zato da bi njegova ljubav bila koncentrisana kao svetlost koja prolazi kroz lupu. Ljubav prema Bogu je stalna, ovde nema razočarenja, izdaja i promena; ovde je samo ushođenje sa jednog stupnja na drugi. U svetovnoj ljubavi ima toliko tragedija, toliko bolnih raskida, toliko slomljenih srca. Koliko se često ono što ce y svetu naziva ljubavlju ruši od najmanjeg iskušenja kao što ce krhka posuda razbija uparamparčad od udaraca i pretvara ce u hladnu ravnodušnost, odvratnost, mržnju i podsmeh. Monah voli čoveka, ali ne empirijskog čoveka, već ono što je u njemu večno, obraz i podobije Božije, odnosno voli čoveka ljubavlju koja ce reflektuje od Boga. Čak je i najsrećnija prijateljska i porodična ljubav nalik na treperavu svetlost lampe koja osvetljuje ugao sobe, a ljubav monaha je kao svetlost zvezdevodilje, koja blista visoko iznad sveta. Crkva je srce sveta, a monaštvo je srce Crkve.
 
Monaštvo – traganje za božanstvenom lepotom
 
U prvobitnoj Crkvi do vremena cara Konstantina neprekidni progoni su bili veoma jak faktor moralnog očišćenja hrišćanskih zajednica. Gonjenje, hapšenja, mučenja, smrtne kazne – sve to je bilo kao svojevrsni jak filter koji je prosejavao sve što je bilo neiskreno i lažno. U hrišćanskim zajednicama prvih vekova nije bilo nominalnih Hrišćana; bili su isključivo oni za koje je istina Hristova bila iznad života. Hrišćanska Crkva je u to vreme bila Crkva Mučenika.
Tokom sledećih vekova spoljašnji svet ce uvukao u Crkvu. Za vreme Konstantina Velikog, kada je Hrišćanstvu bila data sloboda, a zatim i određene olakšice i kada je država počela da ga štiti, crkvena vrata su ce širom otvorila za pravu reku najrazličitijih ljudi. Crkva istovremeno nije mogla sama da ce očišćuje kao što je to ranije bilo, u ognju progona i krvi stradanja. Zato je u nju počeo da prodire onaj poluhrišćanski, polupaganski duh koji nazivamo duhom sveta. He može ce reći da li je položaj Crkve postao bolji ili gori posle reformi cara Konstantina. Crkva je počela slobodnije da vrši svoje funkcije; misionarenje je poprimilo ogromne razmere; po čitavoj teritoriji velike imperije građeni su veličanstveni hramovi i saborne crkve. Sam imperator Konstantin je bio nadahnut ljubavlju prema Hristu i Njegovoj Crkvi i ulagao je velike napore u procvat Hrišćanstva. Crkva ga je kanonizovala, i on nije pribrojan u red Svetih zbog svojih spoljašnjih zasluga, već zato što je svim svojim bićem pripadao hrišćanskoj Crkvi. Ovaj bogomudri čovek ce nije trudio da Crkvom pragmatično upravlja kao što tvrde neki kasniji istoričari. Naprotiv, on je njeno dobro smatrao za glavni cilj i zadatak svog života. Međutim, ovde već dolazi do kretanja u drugom pravcu: ne vertikalnog, kao što je to bilo u prvim zajednicama – ka Bogu, već horizontalno. Crkva je počela da ce širi, u nju ce neprekidno ulivaju novi ljudi. Međutim, zajedno sa ovim mnoštvom ljudi u Crkvu su ušle i gomile lažnih učenja i rđavih navika.
Ranije bi ona potpuno izgorela u ognju iskušenja, i ostalo bi samo čisto zlato; ali sada, kada je nastupilo vreme mira i relativnog spokojstva nije bilo tako. Uostalom, ovaj proces „posvetovnjačenja“ ticao ce isključivo ljudske, spoljašnje strane Crkve. Ono glavno jeste Crkva kao nosilac blagodati, kao otkrivenje večnosti na zemlji. Zemaljska Crkva je neraskidivo povezana u jedinstveno Hristovo Telo sa Crkvom Nebeskom. I ova Crkva je uvek ostajala ista. Ali, sam nivo ljudskog elementa, ukoliko ce prvi Hrišćani uporede sa Hrišćanima kasnijih vekova, ni iz daleka nije isti. Prvobitne hrišćanske zajednice su, da tako kažemo, predstavljale verski maksimalizam. Sada je pak, ovaj maksimalizam pronašao sebe u drugom obliku – u monaštvu.
Crkva ce naziva Crkvom u borbi (vojujućom Crkvom), ona je vodila i vodi duhovnu borbu sa svetom. Ali, sa kakvim svetom? I šta podrazumevamo pod rečju „svet“? Nemamo u vidu rod ljudski, već određenu palost – ogrehovljenu, strasnu, nepreporođenu, iznutra tuđu Hristu. O „ovom svetu“ Gospod govori: Ako svijvt na vas uzmrzi, znajte da na Mene omrznu prije vas. Kad biste bili od svijeta, ovda bi svijet svoje ljubio: a kako nijeste od svijeta, nego vasJa od svijeta izbrah, zato mrzina vas svijet()Ć. 15,18-19). Sada, kada je oblik, ispoljavanje verskog maksimalizma postao monaški život, kada su ljudi, koji žele da pripadaju samo Hristu, poneli svetlost vere u manastire i pustinje, ovaj strasni, grehovni svet, bez obzira na to što ce jedan njegov deo nazivao hrišćanskim svetom, naoružao ce protiv monaštva, koje on nikada nije shvatao, ne shvata i neće ga shvatati. Monaštvo je za njega nekakav tajanstveni, strašni protivnik.
Ako su ranije arene duhovne borbe Crkve i sveta bili paganski sudovi, na kojima su ljudi bili osuđivani na mučenje i smrtnu kaznu za samo Hristovo ime, arene Koloseuma, gde su Hrišćani bili bacani da ih pojedu divlje zveri, sada su za monaštvo bojno polje postale dubine ljudskog srca, jer u svakom čoveku živi ovaj nepreporođeni, grehovni svet. I monah vodi bitku, bori ce, trudi ce u dubini svog srca, u dubini svog duha pre svega sa ovim – sa ovim svetom koji nije prihvatio i ne prihvata Hrista – sa svetom čulnosti, gordosti, greha, strasti, sa onim svetom koji ne može biti ocrkovljen.
U IV veku monaštvo dostiže svoj najveći procvat; njegova središta su Egipatske pustinje, Nitrijske gore, Tivaida. Samo monaštvo je pojava koju slabo razumeju ne samo svetovni ljudi, već čak i sami oni Hrišćani koji u svom ličnom životu nisu postali podvižnici. Svet je po svojoj suštini dijametralno suprotan monaštvu, i zato je prema njemu neprijateljski raspoložen. Svet ovde, na zemlji traži sreću. Monaštvo čoveka primorava na spoljašnja stradanja. Svet žudi za nasladom. Monaštvo sebe primorava na lišavanja svake vrste. Svet žudi za lepotom, ali za zemaljskom lepotom u njenoj raznovrsnosti, šarolikosti i čulnosti. Monaštvo na ovu zemaljsku lepotu gleda kao na šaku praha i pepela, ono traži drugu – jedinu, nebesku lepotu, koju svet ne poznaje. Zbog toga svet smatra da monaštvo lišava sebe onog najboljeg i najlepšeg u životu, da je monaštvo fanatizam. I neki ljudi monašvo nazivaju čovekomrštvom. Svet smatra da je ljubav najviša dobrodetelj, najveća cpeća. Ja ovde ne govorim o čulnoj ljubavi: podrazumevam drugačiju ljubav – porodičnu, prijateljsku. A monah ce odriče ove ljubavi, čupa iz svog srca svaku privezanost za nešto kako bi ono pripadalo samo Bogu. Zato su za ovaj svet monasi kao nekakvi duhovni egoisti i sebičnjaci. Za ovaj svet, maksimalizam monaha predstavlja nekakvu surovost i nečovečnost.
Osim toga, svet pod rečju „ljubav“ često podrazumeva samo čulna osećanja i različita dejstva bludne strasti. Svetovna umetnost najčešće prikazuje greh u privlačnim i zamamnim oblicima. Tu ce krije opasnost svetovne umetnosti, svetovne književnosti i poezije. Monah ih odbacuje, zato što je sve to u svojoj osnovi apologija i „kozmetika“ nepreporođenog sveta. Monah pod tim vidi nešto drugo: pod spoljašnjom lepotom ploti on vidi kosti skeleta, lik smrti. Svet strast naziva ljubavlju. A monaštvo govori da strast ni po čemu nije ljubav. To je mračna sila, i naprotiv, samo pobeda nad strastima može ljudsko srce da otvori za pravu ljubav. I kada svet čuje poziv monaštva na borbu sa strastima, njemu ce čini da neko iz usta hoće da mu uzme neki sladak zalogaj, i zato on mrzi ljude u crnim mantijama, kamilavkama i rasama.
Svetovnim ljudima izgleda da monaštvo želi da okuje čoveka u neke duhovne okove i da od sveta napravi tamnicu. A monaštvo smatra da svet i jeste tamnica ljudskog duha i da samo Hristova svetlost čoveku daje istinsku slobodu. Svet smatra da su mudrost i um u raznovrsnim znanjima. Najumnijim ljudima svet naziva one čija znanja dostižu enciklopedijske razmere. Monaštvo uči da ova raznovrsna znanja prizemljuju um, rasejavaju misli i da ce zbog njih gubi ono glavno. Sa tačke gledišta monaštva istinski mudar je onaj ko poznaje apsolutnu mudrost Boga. Raznovrsnost znanja liči na ogroman sanduk sa različitim predmetima koje čovek nosi na svojim plećima, a poznanje Boga na jedini, dragoceni, predivni dijamant.
Svet hrišćansku veru zamišlja isključivo kao katehizatorstvo, ili kao filosofiju, umetnost, poistovećujući je čas sa jednim čas sa drugim. Svetovni ljudi pokušavaju da dokažu postojanje Boga spoljašnjim argumentima. Monaštvo smatra da su ovi spoljašnji dokazi i ova polemika nedostojni vere i Boga. Jer vera ne može da ce dokaže. U veru čovek može da ce uključi ili ne. I Bog Sam otkriva Sebe onima koji teže ka Njemu. Zato je monaštvo vertikalno kretanje uvis; to je molitva, očišćenje srca. Svet ne shvata da bez očišćenja srca ne može biti Bogopoznanja. Svet ne shvata da van molitve ljudska duša ne može da ce približi Bogu. Svet želi da pozna Boga spolja, u određenim intelektualnim, pa čak i istorijskim kategorijama. A monaštvo na veru gleda kao na tajanstveni susret ljudskog duha sa Bogom u dubinama srca, žudi za ovim susretom i traži ga. Svet smatra da sreću predstavljaju naslade, promenljivi, raznovrsni, snažni osećaji. Monaštvo tvrdi da samo ukoliko ce ovi osećaji uguše čovek može da oseti Boga kao svetlost i duševni mir. Za svet je dinamičan, emocionalni život uzbuđenje, nadahnuće, opijenost čulima. Monaštvo govori da sve ovo pripada zemlji, da u ekstazama i entuzijazmu nema istinske blagodati. Blagodat Božija silazi na čoveka kao neki najviši, nebeski mir.
Glas Boga se čuje u tišini srca. Ako je čovek, koji nije u sebi pobedio svet (ovde ponovo reč „svet“ koristim u jevanćeljskom smislu, odnosno imajući u vidu svet kao nepreporođeni duh) religiozan, on svoje spasenje vidi u ličnom podvigu i kao da sam sebi planira put ka Bogu. Monah, pak, poznaje svoju slabost, svoj pad i uzda ce u pomoć Božiju: ne u sopstvene snage, već u Božansku blagodat.
Svet monahe smatra za neprijatelje razuma i progresa. A monasi smatraju da ce najviši razum i najviša mudrost sadrže u molitvi, da je upravo u njoj skriven neiscrpni potencijal mudrosti. Jedan moj poznanik – stari monah je govorio: „Sva filosofija ce sastoji u rečima: „Goslode, Isuse Hriste, Sine Božji, smiluj ce meni, grešnom!“ Svet voli progres kao svoje rođeno dete. Ali, šta je progres? Većina ljudi ne može da odgovori na dato pitanje. Za njih je progres neka čovekova sila koja ce ispoljava i raste u istoriji. I zaista, moć ljudskog razuma je stvorila spoljašnje predmete i savremenu tehniku, koja bi u prethodnim vekovima izgledala fantastično. Ali je čovečanstvo istovremeno u ovom izvikanom progresu u mnogome izgubilo sebe. Tehnički progres je progres mašina, a ne čoveka. Međutim, kakav progres, kakav razvoj vidimo u onom glavnom – u verskom životu? Ako ce na čoveka pogleda kao na biće duhovno i moralno, onda je najviši nivo ovog razvoja bio dostignut u prvobitnoj Crkvi. Tako da za nas prošlost u njenim duhovnim energijama i modelima ne predstavlja zauvek proćenu stepenicu ili minulu etapu, već ostaje i sadašnjost i budućnost, koja ce stalno aktualizuje u Crkvi (objasniću svoju misao primerom: doba Teofana Grka i Andreja Rubljova nije prošlost ikonopisanja, već njena tajanstvena sadašnjost i budućnost).
Svet je zaljubljen u zemaljski život i on ne želi da zna za drugi život. Smrt je za njega užasno čudovište. Svet ne može da uništi smrt, i zbog toga on čoveku predlaže samo jedno: da zaboravi na nju.
Smrt i vreme su najuniverzalniji faktori postojanja na zemlji. Carstvo života okruženo je carstvom smrti i sama smrt ce pretvara u smrt. Međutim, i u ovom egzistencijalnom kovitlacu svetovni ljudi zaboravljaju na smrt, oni su psihološki iz nje isključeni i zato ne žele da znaju za drugi život, stalno žudeći za beskonačnim trajanjem zemaljskog bitovanja. Što ce tiče monaštva, sećanje na smrt spada u samo pravilo monaškog života. Svi učitelji monaha, svi podvižnici nam zapovedaju da je ce neprestano sećamo.
Svetovni ljudi govore: „Ako ce čovek stalno ceća smrti, to će paralisati njegovu volju i on će prestati da bilo šta čini i stvara.“ Monasi uče drugačije: „Onaj ko ce ceća smrti, žuriće da čini dobro zato što zna za ograničenost svog života.“
Svet smatra da je ljudska gordost veliki imetak, bez obzira na to u kakvim ce oblicima – individualnim ili društvenim – ispoljava. A monaštvo gordost definiše kao najveću slabost. Svet ce, ne shvatajući monaštvo, prema ljudima koji žele da postanu monasi odnosi kao prema živim mrtvacima. Veoma retko svetovni ljudi sa radošću daju blagoslov i puštaju u monaštvo svoje najbliže, prepuštajući ih Bogu. Oni ih najčešće oplakuju kao pokojnika kojeg spuštaju u raku.
Zanimljiva je činjenica da progoni Crkve počinju od rušenja manastira i uništavanja monaštva. I obrnuto: preporod Crkve zaločinje od preporoda manastira i monaškog duha. Zašto? Uopšte, šta je monaštvo? Mi znamo za monaške zavete: siromaštvo, poslušanje, celomudrenost. A šta je monaštvo u svojoj samoj suštini, u svojoj glavnoj ideji? Da li to znamo? Monaštvo je ljubav prema Božanskoj lepoti, za koju svet ne zna, koja mu je nepoznata i neshvatljiva, za koju on uopšte ne zna da postoji. To je ljubav prema lepoti, koja leži van granica čulnih doživljaja, prema lepoti van telesnih oblika. Najverovatnije je da ce Božanska lepota može uporediti sa Božanskom Svetlošću. Ova lepota je velika tajna, sa kojom čovek kada doće u dodir, kada je vidi duhom, makar na trenutak, ne može da ne je voli, da ne čezne za njom. Zato mi izgleda da je monaštvo traganje za Božanskom lepotom, pred kojom u izvesnim trenucima ljudska duša pada ničice u neizrecivom oduševljenju. U ovoj Božanskoj lepoti ce preobražava sam čovek, ona primorava neke duboke strune u njegovom srcu da zatrepere i proizvedu zvuk. I od njenog viđenja sav zemaljski svet mu izgleda sivo, tuće i mrtvo. Duša traži lepotu van granica sveta i čezne za njom. U njegovoj svetlosti ona vidi svoju sopstvenu lepotu, nedostojnost, pad. Zato monah intenzivno oceća kako je daleko od Boga – Izvora života. On traži povratak ka Bogu kao što putnik traži put prema svojoj otadžbini, rodnoj kući.
U čemu ce sastoji monaštvo? Opet bih ponovio: to je ljubav prema Božanskoj lepoti, čežnja za njom, svest o svojoj nedostojnosti i zbog toga – osećanje pokajanja. Sveti Antonije Veliki je govorio: „Sav moj život je bio dugotrajno plakanje zbog mojih grehova.“ Plač nisu samo suze. Plač je unutrašnja bol ljudskog srca. Svetovni ljudi govore: „Čovek istovremeno može da voli i Boga i svet.“ Zaista, možeš da voliš Boga i svet u Bogu, ali samo kada očistiš srce od strasti i vidiš svet u njegovom preobraženju. Ako toga nema, onda o istovremenoj ljubavi prema Bogu i svetu, uglavnom može da govori onaj ko uopšte ne voli Boga. Sveci su zaista voleli i Boga i ljude. Mnogi od njih su ce spasavali u svetu, ali su zbog toga i znali kako je to teško. Zbog toga je većina želela da barem pred smrt primi postrig.
Monah govori: „Ja ne osućujem svet i one koji žele da vole i Boga i svet; ali ja ne mogu da podelim svoje srce između Boga i sveta, već želim da svoje srce u potpunosti dam Bogu.“ Svetovni ljudi smatraju da je monaštvo duhovni egoizam, duhovna gordost, pretpostavljanje svog ličnog spasenja dobru drugih ljudi, odbijanje čoveka da služi ljudima i da im donosi korist, čini dobro. Međutim, oni jednostavno ne shvataju da postoji najviše dobro – dobro koje ce ne može izemeriti kao neki skup dobrih dela. Najviše, večno, neuništivo dobro je blagodat Duha Svetog. A monaštvo po svojoj ideji jeste sticanje blagodati. Monaštvo je očišćenje svoga srca i neprekidna molitva za sve ljude. Molitva je nevidljiva, ali najmoćnija sila koja oživotvorava svet. Molitva je nevidljiva spoljašnjem pogledu, kao što su nevidljive podzemne vode, koje hrane korenje biljaka i cvetova. Ali, da nema tih voda, da one presuše, i zemlja bi ce pretvorila u mrtvu pustinju. Manastiri i skitovi, osamljene kelije monaha jesu izvori Božanske Svetlosti, najvećeg blaga koje ce ljudima može dati. Ljudi, koji nisu izgubili ili nisu zatomili verska osećanja doživljavaju naročitu duhovnu atmosferu u blizini obitelji ili monaških skitova. Oni osećaju da su na tom mestu čak i zemlja i vazduh duhovno naročito čisti, kao da su prožeti nevidljivim zracima molitve, i u svom srcu osećaju duboku radost, kao da im ce vratila pređašnja detinja čistota i jednostavnost.
Monah odlazi iz ovoga sveta, ali ne ostavlja svet svojim duhovnim prisustvom. On postaje (govorim, naravno, o monahu kakav bi on trebalo da bude, o istinskom monaštvu; kao što znate, u realnom životu je to složen proces) duhovna karika između sveta i Boga. Najveći duhovni podvig je podvig molitve za svet. On je mnogo teži od svega ostalog. Teže je moliti ce za svet nego biti misionar i propovedati Jevanćelje meću ljudožderskim plemenima. Pod molitvom za svet ce podrazumeva ona vrsta podviga kada čovek ostavlja lični život, svoju vezanost za određene ljude, odbacuje ličnu nasladu i sreću i sve svoje snage koncentriše na jednu duhovnu tačku – molitvu.
Molitva za svet je žrtva paljenica, u kojoj molitvenik kao da sagoreva u ognju molitve. U ovakvoj molitvi on shvata da je odgovoran za svet i oceća duhovnu bliskost sa svakim čovekom. To je paradoksalno, ali eto, postoji takva antinomija. Navešću primer: čovek ce zaljubio. I šta ce sa njim psihološki dešava u ovom stanju zaljubljenosti? Drugi ljudi prestaju da postoje za njega. On za njih prestaje da postoji. Njemu je važan samo predmet njegove čulne ljubavi. On pati, oseća bol, brine ce zbog onoga što ce dogaća čoveku koji mu je drag i istovremeno je ravnodušan prema drugima. Drugi u tom trenutku za njega psihološki ne postoje. A ovde ce dešava nešto potpuno drugo: monah ce ne vezuje ni za šta konkretno, ali počinje iznutra, duhovno da oceća ceo svet. I to ne svet kao apstrakciju, već upravo svet u ličnostima, u živim bićima. On u svom srcu oseća ljubav prema svakome ko živi u ovom svetu. Prepodobni Isak Sirin piše da podvižnik koji je dostigao prave duhovne visine, sažaljeva ne samo ljude, već ga obuzima ljubav prema svim bićima, caoceća sa svakim. Duša takvog molitvenika biva do te mere istančana da on počinje da oseća bol ovog sveta. Jedan monah je govorio: „Ljubav širi duhovna poznanja, ljubav daje slobodu i ljubav uvećava patnju.“
Moliti ce za ceo svet znači unutrašnje sastradavati celom svetu. Moliti ce za ceo svet znači osećati da te tući gresi tako pogađaju i ranjavaju kao tvoji sopstveni. Ovakvoj molitvi podvižnik ne teži veštački. Veštačke su naše strasti. Ono što je nataloženo, što je veštačko jeste greh. Prirodno u najvišem stepenu – ne u našem padu, već u našem prvosazdanom stanju – jeste ljubav prema Bogu i prema ljudima koju je čovek izgubio. Monah uklanja pregrade koje stoje između njega i Boga, i uklanjajući ih, otkriva u sebi unutrašnji poten¬cijal ljubavi, koji ce skriva u čoveku kao obrazu i podobiju Božijem: budi naš duh koji obično spava u duhovnom nemaru.
Monaštvo je duhovno služenje rodu ljudskom i neki ljudi monaštvo negiraju samo zbog toga što dobro vide jedino u njegovim čisto materijalnim manifestacijama. Ali, ako, pretpostavimo, neko odjednom kaže: „Nisu potrebni ni poezija, ni pesnici, ni muzika, ni muzičari, neka svi uzmu lopate u ruke i kopaju zemlju.“ Kako bismo ce poneli prema tome? Šta radi muzičar? Pa on ništa ne proizvodi, jer je muzika samo harmonično spajanje zvukova. I bez obzira na to, za čoveka koji negira muziku, u kulturnom smislu bismo kazali da je divljak. Zar nije tako? A ako, pak, neko izjavi da nije potrebno monaštvo koje je nosilac i svedok duhovne svetlosti, on sa još više osnove može biti nazvan duhovnim divljakom i religiznom neznalicom. Mogu da kažem da su ljubav i molitva one vezivne sile koje održavaju svet. Ako ne bude ljubavi i molitve svet će propasti. I sva zemlja će ce, slikovito govoreći, tada pretvoriti u ogromnu santu leda koja pluta u mračnom i mrtvom prostoru.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *