Питање:
Помаже Бог, оче благословите, живим у дијаспори (USA) и мучи ме моја одлука да идем у РЗПЦ уместо СПЦ. (Да напоменем да између СПЦ и РЗПЦ не стварам никакву разлику осим да на личном доживљају цркве овде у дијаспори.) Руси, и сви остали православни не-Руси су много побожнији и сам свештеник је ‘строжији’ (у позитивном смислу речи) пастир, и чини ми се да ми то духовно више користи него наша СПЦ у коју се народ полако, али више ‘реда ради’, враћа. Ево мог дужег појашњавања моје недоумице ако је потребно, и опростите на дужини, јер не знам како да се изразим а да не дође неспоразума: На пример: у цркву идем прикладно одевена (сукња, марама, без шминке…) што је при мом одласку у СПЦ и стајање (уместо седење) и поклони… изазвало више погледа, тако да ми је било непријатно и ометало ме је да се усредсредим на молитву. Осећала сам се као да ја њих саблазњавам и изигравам ‘светицу’. У сукњи сам одувек ишла у цркву код нас у Србији, али сам мараму (осим у манастиру и пре спремању за св. причешће) тек однедавно, кад сам сама у себи то осетила, почела да носим. У РЗПЦ је овакво понашање нормално, што ми више одговара јер се тако осећам. Док у СПЦ нисам ставила мараму, не због стида пред осталима, већ страха од гордости и да не саблазним наш народ у цркви. Моје питање, је дакле, да ли је моја одлука у реду или је себична (јер често осећам потребу да будем са својим народом и да својим, иако недостојним, бар примером облачења или редовним одласком, дам подршку нашој СПЦ у дијаспори. Са друге стране, иако стојим позади, нисам довољно ‘јака’ да се одупрем утиску (који би можда био и добар) нашег народа у цркви, и остајем да стојим без мира и без мараме.) Такође, да ли треба ићи код свог (српског) свештеника кад га имамо, или је у реду што идем код руског, или треба да поразговарам са својим свештеником (у овом слуцају мислим да је ‘мој’ свештеник – свештеник РЗПЦ јер ми је он исповедник) ? Молим за савет, у Христу ваша
Јелена
Одговор:
Драга Јелена, У односу на ово твоје размишљање, могло би се рећи да је Црква Једна (Руска, Српска и.т.д.) , а Хришћани су одувек трагали за духовним оцем и ишли тамо где су имали веће духовне користи. Па и монаси су одувек бирали манастир у коме ће провести остатак живота, без обзира да ли је он био Руски, Српски или Арапски… Слично томе, човек треба да одлучи ком духовнику ће се поверити, т.ј. да има једног духовника и да му буде послушан. Дакле, треба размислити добро коме поверити духовни наџор над собом, без обзира био он Грк, Рус или Србин… А када се једном одлучимо, онда треба бити издржљив и не лутати около, осим ако нас место боравка не примора или нека виша сила… То је моје мишљење. Поздрављја те, о. Срба
