Ружне помисли

Питање:
Поштовани, моје име је Александра (29) и на путу спознања вјере прошла сам разне фазе, од тога да нисам знала ништа, па сам преко текстова Владике Николаја полако почела да сазнајем и осјећам Божије присуство у свом животу. Ја сам као млада дјевојка изненадно почела да имам с вемена на вријеме јако ружне и чудне мисли којих сам се узасавала и осјећала их као страну материју, одупирући се њима почела сам да осјећам грчеве у стомаку и добила психосоматски поремећај да сваки пут кад се преплашим или имам неку негативну емоцију добијем болове у стомаку. Страх од тих мисли ме је приближавао Богу и ја сматрам да је то она доза зла коју је Бог пустио на мене да не бих заборавила да идем правим путем. Почела сам да мислим да сам јако грешна кад ми се тако нешто дешава, те су помисли тако језиве да се не усуђујем ни да Вам дам неку за примјер. Послије сам читала да путем помисли демон покушава да нас увуче у размишљање и да морамо рећи не пристајем и одбити да наставимо размишљати о томе. Такође сам прочитала да обични људи и свештена лица која муче тако ружне мисли нису грешни уколико осјећају одвратност према тим мислима. То сазнање ми је донијело велико олакшање.
Далеко од тога да сам ја нешто ружно направила али једноставно се осјећам тако ружно да бих најрадије пропала у земљу. Читала сам и да што их више игноришемо оне мање нападају и још неке корисне савјете како се борити с њима. Надам се да сте разумјели о чему Вам говорим и молила бих Вас да ми дате неки савјет. Вољела бих да ми се очита молитва која ослобађа од таквих помисли. Можете ли молим Вас да ме упутите шта могу да учиним по том питању, оно што је у домену људског, све остало је у Божјим рукама. С великим поштовањем,
Александра


Одговор:
Драга Александра, Једна од многих слабости модерног човека је и то што он не уме да контролише и управља својим умом. Он не прати и не расуђује о томе шта све умом својим прихвата као „своје”, у шта се све мисаоно упушта и како се непријатељ игра са њим преко његове маште. Многи Свети Оци су објашњавали како помисли постепено долазе. То се генерално дешава у три фазе: – Прво, изненада се појави нека мисао која је још увек страна човеку. Она се појавила негде на „хоризонту”, а њен улазак у наш ум почиње онда кад човек почне да обраћа пажњу на њу, да разговара са њом, да је разматра и анализира.
– Друга фаза настаје када човек почне да прихвата ту помисао као своју, да сматра како је то њему дошло од њега самог, од његових способности и могућности.
– Трећа фаза је када човек потпуно прихвати неку помисао и уврсти је у свој репертоар мисли, у свој карактер понашања, као неку норму или као намеру, за коју чека погодну прилику да је оствари.
Због тога Оци кажу да човек треба да „стражари”, да буде опрезан какве помисли прихвата и да врши селекцију чим се оне појаве. Често се дешава да током дана пролазимо поред нечег прљавог, нечистог, непристојног или штетног, па га не прихватамо као своје. Одлазимо својим путем и не размишљамо више о томе како смо на путу наишли на блато, на неку препреку или на неку прљаву бару коју смо заобишли. Тако је и са мислима. Наилазимо на њих или оне долазе до нас, али није свака наша док је не прихватимо као нашу. Нисмо криви ако смо наишли на блато, али смо криви ако станемо у њега, а још више ако се спустимо и седнемо да се играмо у њему.
Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *