NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Ruski novomučenici i Darvin

Ruski novomučenici i Darvin

JURIJ Maksimov

 

Sasvim nedavno Crkva je obeležila pomen Sabora Novomučenika i Ispovednika ruskih. U tim danima naučna zajednica obeležavala je dvestagodišnji jubilej Čarlsa Darina, koji se proslavio svojom hipotezom prirodnog nastanka životinjskih vrsta i čoveka.
Rekli bi, postoji li kakva veza između jednog i drugog? U životima nekih Novomučenika veza je postojala. Neke od njih represivna mašina komunističke države je okrivila upravo zbog neslaganja sa darvinovskom hipotezom nastanka čoveka, što se tumačilo kao „neslaganje sa naukom“, pa čak i „agitacija protiv sovjetskog obrazovanja“.
Na primer, prepodobnomučeniku Varlaamu (Nikoljskom) (+1937) u vreme ispitivanja, islednik je postavio ovakvo pitanje: „Vi ste među decom, učenicima, pokušavali da vodite religioznu propagandu? Pre svega govorili ste o tome da u školama lažno objašnjavaju nastanak čoveka?“ Na ovo je Sveti Otac odgovorio: „Prošle godine, kada sam prolazio pored škole, obratio mi se učenik sa pitanjem kako je nastao čovek, rekavši da je učitelj na času govorio o tome da je čovek nastao od majmuna, i pitao me je, šta ja mislim, a ja sam na to odgovorio da je nastao od Boga“.[1]
U to isto vreme drugi svetilnik Hristove vere, sveštenomučenik Nikolaj (Pokrovski) (+1937) takođe je na isleđivanju odgovorio: „Ja sam čovek religiozan, nikada se nisam odrekao, niti ću se odreći svojih ubeđenja, bez obzira na to što se religija razilazi sa naukom. Da uzmemo pitanje čak i o nastanku čoveka; ja dokazujem vernima i ubeđen sam u to da je čoveka stvorio Bog, a nauka govori suprotno.“[2]
Prepodobnoispovednik Gavril (Igoškin) (+1959) za vreme ispitivanja po optužbi da ignoriše nauku, odgovorio je: „To nije istina, ja nauku volim i ceo život učim, a i drugima savetujem da uče, jer je učenje – svetlost, a neučenje – tama… (Ali) o stvaranju života i čoveka na zemlji ja sam govorio, kako je napisano u Svetom Pismu, a drugačije i ne mogu reći.“[3]
U to isto vreme, svedok koji je sedeo u istoj ćeliji sa sveštenomučenikom Pavlom (Andrejevim) (+1937) govorio je da je „sveštenik Andrejev… govorio da sovjetska vlast propoveda Darvinovo učenje, da je čovek nastao od majmuna, a to je bogohulstvo i laž.“[4]
Još pre pomenutih Novomučenika, to isto je govorio sveštenomučenik Vladimir (Kijevski) (+1918): „Tek u današnje vreme je sebi našla mesto takva drska filosofija, koja obara ljudsko dostojanstvo i trudi se da svom lažnom učenju obezbedi široko rasprostranjivanje…
To učenje govori da čovek nije nastao iz Božjih ruku. U beskonačnom i postepenom prelasku od nesavršenog ka savršenom, on se razvio iz životinjskog carstva. I kao što životinja ima malo duše, tako isto i čovek… Koliko neizmerno duboko sve to unižava i žalosti čoveka! Sa najvišeg stepena u redu stvorenja, čovek se spušta na jednaki nivo sa životinjama… Nema potrebe da se takvo učenje opovrgava na naučnim osnovama, iako je to lako učiniti, jer neverje uopšte nije dokazalo svoje pretpostavke.“[5]
Takav stav naših Novomučenika uopšte nije bio slučajan ni spontan, jer su još pre revolucije Ruski Svetitelji jednodušno posvedočili oštro neprihvatanje predloženih Darvinovih ideja. U odbacivanju tih ideja istupali su, na primer, sveti pravedni Jovan Kronštatski, Prepodobni Amvrosije Optinski, prepodobni Varsanufije Optinski, sveti Teofan Zatvornik, sveti Makarije Nevski, sveti Nikolaj Japanski, a takođe su reagovali i Svetitelji drugih Pomesnih Crkava: u Grčkoj Crkvi sveti Nektarije Pentapoljski (Eginski), a u Srpskoj Crkvi Sveti Nikolaj Velimirović. Pošto u kratkom članku nemamo mogućnosti da navedemo sve njihove reči po tom pitanju,[6] ograničićemo se samo rečima svetog Teofana:
„Kod nas se sada namnožilo mnogo nihilista, prirodnjaka, darvinista… a vi mislite, Crkva bi ćutala, ne bi podigla svoj glas i ne bi ih anatemisala, ako bi u njihovom učenju postojalo nešto novo? Naprotiv, Sabor bi se održao istog trenutka i svi oni, sa svojim učenjima, bi bili predani anatemi. Sadašnjem činu Pravoslavlja dodala bio se samo jedna tačka: „Bjuhneru, Fojerbahu, Darvinu, Renanu, Karderku i svim njihovim sledbenicima – anatema!“ Da, nema nikakve potrebe ni za posebni Sabor, ni za kakav dodatak. Sva njihova lažna učenja su već odavno anatemisana.“[7]
Još pre nekih stošezdeset godina, celokupno školsko obrazovanje u prosvećenoj i civilizovanoj Evropi, uključujući i Rusiju, bio je neodvojivo od religije, i saglasno biblijskom shvatanju nastanka sveta, života i čoveka. Treba pretpostavljati da tadašnjim mnogobrojnim ateistima nije bilo lako. Malobrojni među njima nisu imali priliku da od rođenog deteta čuju: „kako tata ti govoriš da nema Boga, a nama su u školi rekli da je On stvorio čoveka. Odakle su onda nastali ljudi?“ I roditelj – slobodoumnik je morao dizati oči ka plafonu i mrmljati: „Ovaj… hm… shvataš li sine…“
Nije teško zamisliti kakav je dar svom tom „prosvećenom“ auditorijumu predstavljao Darvinov „Nastanak vrsta“. Naravno, i pre njega su postojali ljudi koji su pisali knjige na tu temu, da se „sve nekako stvorilo samo od sebe, bez ikakvog Boga“. Ali kada je Čarls Darvin uspeo dati nekakav naučni ton sličnim konstrukcijama, među ateističkom publikom je to izazvalo oduševljenje. Naravno, napravljena je svetska reklama te hipoteze, koja je uzdigla na pijedestal „opšteprihvaćene teorije“, bez obzira na izjave mnogih velikih naučnika tog vremena, čiji su glasovi potonuli u ateističkom likovanju. U procesu tog kretanja, da bi što pre isfabrikovali činjenice, koje su nedostajale za potvrdu novog učenja, evolucionisti se nisu gadili niza svesnih falsifikovanja. Među njima je „pitldaunski čovek“, „gesperopitek“, „arheoraptor“, „Hekelovi embrioni“ i mnogo drugog. Svi oni su kasnije, ponekad i decenijama, bili zvanično opovrgnuti i odbačeni od strane naučne zajednice, ali su odigrali svoju ulogu u reklami evolucione hipoteze.
Nakon revolucije, evoluciona hipoteza je postala jedan od glavnih aduta antireligiozne propagande pa je, kako smo videli, u nekim slučajevima postajala i jedna tačka optužbe protiv služitelja Crkve. Razumljivo je da svi verujući, poput Novomučenika, nisu bili spremni da učine nedvosmisleni izbor u korist Reči Božije i da hrabro posvedoče taj izbor pred „spoljašnjima“.
Situacija se promenila, tako da su sada već deca verujućih roditelja pitala: „Tata, kako je u Bibliji napisano da je Bog stvorio čoveka, kada su nam u školi rekli da je čovek nastao od majmuna?“ Eto i neki roditelji su onda rešili da kao odgovor mrmljaju: „pa, znaš, sinko… ustvari, ovde nema nikakve razlike… to je sve jedno isto… nauka i religija ne mogu da protivreče jedna drugoj, jer govore o različitom“, i tako dalje i tome slično.
Tokom vremena, među pravoslavnim hrišćanima je onih koji tako govore bilo sve više. Nekima se još u sovjetsko vreme činio prikladnim da, kao odgovor na ateističku kritiku, odgovore: „ništa slično, neka se evolucija i dogodila, ali na nju je sa nebesa gledao i blagoslovio je Bog, tako da ona ne protivreči veri u Boga!“
Apstraktnoj „veri u Boga“, poput deizma, takva tačka gledišta zaista ne protivreči. Ali sa Pravoslavljem ona nema ništa zajedničko. U Bibliji postoji konkretan opis nastanka životinja i čoveka i on se razilazi sa evolucionističkim predstavama. Svakom nepristrasnom čoveku je to očigledno. U čemu se principijelno razilaze? U jednom slučaju: „stvorio Bog od zemlje“, a u drugom „nastalo je samo, iz vode, a zatim jedno iz drugog“. Protivrečnost postoji i ona se neće ukloniti zaklinjanjima da „nauka i religija ne mogu da protivreče jedna drugoj, jer govore o različitim stvarima“. Kako o različitim? Pa i Biblija i darvinizam govore o nastanku jednog istog sveta – tog sveta u kome živimo – a ne o nekakvim različitim svetovima.
Na taj način, protivrečnost postoji. Biblija se u Pravoslavlju ne naziva slučajno Rečju Božijom. Ona sadrži tu istinu, koju je Sam Bog otkrio čoveku. Tako da, kada izbor stoji: da li verovati Bogu, Koji je rekao da je On stvorio čoveka od zemlje, ili verovati ovom svetu koji govori da je čovek nastao od majmuna – za pobožnog čoveka tu ne može biti nikakvih kolebanja. Pobožni čovek će verovati Bogu, pa neka mu ostalo, čak i celokupno čovečanstvo, tvrdi drugačije, neka čak, zbog svog izbora, izgleda „glupo“ i „zaostalo“ u očima naduvenih autoriteta ovoga veka, neka čak „prestanu da se odnose prema njemu ozbiljno“ i počnu da mu se smeju.
U stvari, celo pitanje u vezi sa evolucionizmom za pravoslavnog čoveka označava upravo to – pitanje poverenja prema Bogu. To je lakmus papir, koji javlja prisustvo ili odsustvo takvog poverenja, i uopšte, Božijeg mesta u čovekovom životu. On pokazuje kome čovek više veruje – sebi i sličnim sebi grešnim ljudima ili Bogu. A takođe i da li je on spreman da krene za Bogom protiv stereotipa bezbožnog sveta ili će tome pretpostaviti očuvanje dobrih, prijateljskih odnosa sa svetom.
I ovde za pravoslavnog čoveka postoji toliko dodatnih orijentira da je nemoguće pogrešiti. Mi, slava Bogu, nismo protestanti. Pored teksta Biblije i sopstvenog zdravog razuma, kao pomoć mi možemo uzeti i drevna svetootačka tumačenja knjige Postanja, kako bi se uverili da je evolucionističko učenje njima toliko tuđe, koliko i biblijskom tekstu. Na kraju, možemo da oslušnemo i Svetitelje kasnijih vremena, u kojima je disao isti Onaj Duh Sveti, kao i u drevnim Ocima, i pogledamo kako su se oni odnosili prema darvinističkim idejama. Za makar malo poštenog i nepristrasnog čoveka, sve to će dati očigledan i nesdvosmislen odgovor.
Oni „pravoslavni“, koji znajući to, nastavljaju da budu uporni u svojoj privrženosti evolucionizmu, čine to – ne zbog neke „nejasnoće“, već zato što su učinili svoj izbor i taj izbor, avaj, nisu učinili u korist Božiju. Ako ni reči Svetitelja, ni reči Samoga Boga nisu mogli da budu za njih „dovoljan argument“ onda naravno, ni reči ovog teksta takođe, neće biti i bilo bi vrlo naivno misliti drugačije.
Neophodno je reći i nekoliko reči o onima i za one koji misle da je tobož to neko „nevažno pitanje“ i da je tobož „nevažno kako se misli – da li je Bog iz zemlje ili iz majmuna stvorio čoveka“.
Čak i malo razmišljanje nad tim pitanjem, za makar malo poštenog čoveka, pokazaće da je takva misao lažna. Najjednostavnije pitanje na kome se to pokazuje je – pitanje smrti. Sveto Pismo i Sveti Oci uče da u početku smrti u svetu nije bilo, već da se ona javila kao rezultat grehopada Adama i Eve, od kojih se, kroz prvorodni greh, raširila na sve njihove potomke – „kroz jednoga čovjeka uđe u svijet grijeh, i kroz grijeh smrt.“ (Rim. 5:12). I od te nesreće je došao da oslobodi ljudski rod Gospod Isus Hristos, koji se takođe zato i naziva Novim Adamom.
Prema evolucionistima, smrt ne samo da nije nikla nezavisno od ljudskog greha, već je postojala u svetu do Adama, i štaviše, kao da je saučestvovala u stvaranju sveta (zaista, dogodili su se milioni smrti „prelaznih oblika“ da bi se pojavio čovek). Ako bi se saglasili sa evolucionom hipotezom, sledi da priznajemo da je smrt – prirodna i neodvojiva osobina prvostvorene žive prirode, između ostalog i ljudske, Adamove. Iako je, tom povodom, Crkva donela odluku: „Ako neko kaže, da je tobože, Adam, prvostvoreni čovek, bio stvoren smrtnim, tako da, pogrešio ili ne, umro bi telom, to jest, izišao bi iz tela ne zbog kazne za greh, već po neophodnosti prirode: neka bude anatema [109. (123.) Pravilo Kartagenskog Sabora].“
Na taj način, razlika postoji, i to veoma suštinska. Štaviše, ako bi bili makar malo pošteni i doveli do logičnog kraja, sledi nam da priznamo da se, u zavisnosti od prihvatanja hipoteze evolucije, kod verujućeg čoveka menja i slika Boga, Koga on propoveda ljudima oko sebe. Ili, zar već nema nikakve razlike – govoriti da „Bog nije stvorio smrt i ne raduje se propasti živih.“ (Prem. Sol. 1:13) ili govoriti da je Sam Bog stvorio smrt u svetu, i tako je, bez ikakve krivice, „nagradio“ tom čudovišnom mukom Svoje stvorenje? Zar i ovde nema nikakve razlike – govoriti da „Bog nije čovjek da laže“ (Brojevi 23:19) ili pružati priliku za shvatanje da je Bog, tobože po neobjašnjivom hiru, slagao Svog Proroka Mojseja umesto da mu pošteno kaže za evoluciju, a zatim je držao u potpunom neznanju i Svoje druge Proroke, uveo je u zabludu i Apostola Pavla koji je govorio da je „prvi čovjek od zemlje“ (1. Kor. 15, 47.), uvodio je u zabludu i Svoje Svetitelje, i mnoštvo Svojih iskrenih sledbenika do trenutka kada odjednom, u 19. veku nije odlučio da javi istinu svetu ustima engleskog slobodoumnika, koji je, između ostalog, govorio: „Teško da sam u stanju da shvatim na koji način bi bilo ko mogao da želi da se hrišćansko učenje pokaže kao istinito; jer ako je takvo, onda bi nezamislivi tekst (Jevanđelje) očigledno pokazivao da su ljudi neverujući – a u njihov broj bi trebalo uključiti mog oca, mog brata i skoro sve moje najbolje drugove, koji će podneti večnu kaznu. Odvratno učenje!“[8]
Ponavljam se: za čoveka, zaista verujućeg i pobožnog, neće biti nikakvih sumnji u to, kako se rešava ovo pitanje.
Verujućeg čoveka neće uplašiti autoritetom nauke, tog savremenog idola, na koga se pozivaju evolucionisti. On odlično zna, da je naučno znanje uvek vrlo ograničeno granicama tvarnog, a takođe i grehovnim padom izopačenog ljudskog uma, i zato ne može biti zadovoljan tim znanjem, koje dobijamo posredstvom otkrivenja onoga ko je bio jedinstveni posmatrača stvaranja sveta. On zna, da sama evoluciona hipoteza nije „ustanovljena činjenica“ već samo interpretacija rasparčanih činjenica, i pri tom je daleko od ubedljive, koja ima mnogo nerešenih pitanja.
Otvoreno govoreći, evolucionizam stoji na dva „kita“ – abiogenezi i darvinizmu. Svaki od njih ima fatalnu ranjivost upravo sa naučne tačke gledišta.
Abiogeneza – je hipoteza o prirodnom nastanku živih stvorenja (biosistem) iz nežive materije. Evolucionisti predlažu da verujemo da su se iz običnih hemijskih jedinjenja, koja su se našla u posebnim uslovima, „sami od sebe“ odjednom pojavili najprostiji organizmi, koji su, sa svoje strane, počeli već dalje da se razvijaju u složenije.
Ali kako? Na to evolucionista nema osnovan i makar malo ubedljiv odgovor. Sve etape abiogeneze koje oni predlažu (biomonomeri, biopolimeri, nadmolekularne strukture itd.) – to su čista gatanja i fantazije, koje nisu potvrđene ničim, štaviše, opovrgnute su mnogobrojnim dokazima, koji se navode još od 20. godina prošlog veka.
Slični prelaz je u principu nemoguć, jer čak i najprimitivnija jednoćelijska bakterija predstavlja sama po sebi najsloženiji sistem, čiji su svi elementi međusobno povezani i imaju konkretnu ulogu u okviru osnovnih zadataka živog organizma – da podrži svoje postojanje i da se razmnoži. Na primer, najprostija bakterija – parazit – mikroplazma – sastoji se iz 500 gena, a najprostija autotrofna bakterija iz 1100 gena. I ni jedan element – nije suvišan. Svaki tako složen sistem ne može se stvoriti „sam od sebe“, po principu „u početku jedan element, zatim drugi, i tako dalje“. On može da „proradi“ samo ako postoje odjednom svi elementi, pri tom sabrani od nekoga po određenoj logičnosti.
Već čitave generacije naučnika, tokom desetina godina u stotinama instituta najrazličitijih zemalja, pokušavaju bezuspešno da dobiju „samoobrazovanje“ neophodnih hemijskih jedinjenja u najjednostavnije jednoćelijsko stvorenje. U kakva sve jedinjenja nisu spajali ta jedinjenja jedno sa drugim, u kakve samo uslove ih nisu stavljali – rezultat je jedan – nula bakterija. I nije za iznenađenje. To je isto kao kada bi sabrali na gomilu nešto gvožđa, staklića i komada plastike, počeli da eksperimentišemo sa tim, i kako god ih ponovo mešali i u koje god ih uslove stvaljali, sami od sebe oni se neće sakupiti u televizor!
Abiogeneza se razbija o nemogućnost obrazovanja složenijih sistema putem „mekih koraka“. Sve što evolucionisti mogu na to da kažu – jesu fantazije složene u glavi i „laki doručak“ – kažu, evo, evo još samo malo i kod nas će se sama od sebe roditi ćelija, treba samo sačekati, i eto, tada ćemo sve objasniti. Sve što su dobili je – rast i podela mikrokapi, u koje su dodani enzimi (A. Oparin), ili slične reakcije u kapima, koje su dobili nakon zagrevanja smese aminokiselina (S. Foks), to jest, nekakve rekacije, koje nisu sposobne za stvaranje života u već pripremljenim „polufabrikatima“. I sam S. Miler, nakon poluvekovnih eksperimenata, objavio je tekstove o nestabilnosti biomonomera. Na taj način, do sada im nije pošlo za rukom da dobiju ni najprostiju bakteriju.
Što se tiče darvinizma, to je ideja o nastanku svih vrsta jedne iz druge – i konačno od zajedničkog pretka – pri uslovima prirodne selekcije u borbi za opstanak. U njegovom početnom „klasičnom“ vidu darvinizam se više ne koristi. Najveću rasprostranjenost ima sintetska teorija evolucije, koja pokušava da usaglasi darvinizam sa genetikom, o kojoj Darvin nije ni sanjao. Uz to postoje i šire se i alternativne varijante evolucije – različiti saltacionistički modeli (teorija Eldridžove ravnoteže, Berova nomogeneza).
Razlika između njih je vrlo bitna. Saglasno sa darvinizmom promene se dešavaju u toku miliona godina, polako, neusmereno, sitno, a saglasno saltacionizmu, evolucione promene se događaju veoma brzo, usmereno, a zatim slede – milioni godina sporih adaptacija.
Naravno, da bi se uverili u neodrživost teorije evolucije, čak ne treba čitati knjige kreacionista – dovoljno je da se upoznamo sa polemikom ta dva usmerenja evolucionizma i ponovimo sa Svetim Vasilijem Velikim, da mi „prepustivši im da obaraju jedni druge, sami, ne trudeći se da rasuđujemo u suštini, i poverovavši Mojseju da „Bog stvori nebo i zemlju“ proslavićemo najboljeg Umetnika, koji je vešto i premudro stvorio svet“.[9]
Ali, ako već govorimo o neodrživosti tog „drugog kita“, treba ukazati na glavno lukavstvo evolucionista – to što oni iz primera promene kljuna izvode sam kljun, iz promene boje krila izvode samo krilo, to jest iz „parametrijske optimalizacije“ izvode strukturnu promenu, dok su to principijelno različite stvari.
Primere promene u okvirima spore adaptacije unutar životinjskih vrsta vrlo lako se opažaju u prirodi, proizvode se eksperimentalno i potvrđuju se arheološki, a eto, ozbiljne strukturne promene, na čijem dopuštenju se naravno, gradi celokupna evoluciona ideja „prirodnog“ prelaska jednih životinjskih vrsta u druge – ne nalaze se u prirodi, ne proizvode se eksperimentalno i ne potvrđuju se arheološki. Grubo rečeno, da bi stvorili novu vrstu pasa – nema nikakvih problema, a da izvedemo „na prirodan način“ mačku iz psa, ili, recimo, krilatog psa – nemoguće je.
Na svaku molbu da činjenično dokažu svoje hipoteze, evolucionisti sa spremnošću navode primere adaptacionih izmena unutar vrsta, poznatih ljudima hiljadama godina pre Darvina, stvarajući sliku, da su na taj način dokazali samu osnovu evolucionizma, to jest, ideju o tome, da su se „same od sebe“ dogodile principijelne strukturne izmene organizama – ideju, koju oni do sada nisu uspeli da dokažu ni posmatranjima u prirodi, ni eksperimentima, ni arheološkim nalazima.[10]
Ali ako pobožni hrišćanin čak i ne zna sve to, za pravilan izbor njemu je dovoljno da zna Reč Božiju, da ne bi, kako je govorio Prepodobni Amvrosije, „verovao svakoj besmislici bez razlike: da je moguće roditi se iz prašine i da su ljudi bili majmuni“.[11]
A oni, koji praveći drugi izbor, nazivajući sebe „pravoslavnim evolucionistima“, prirodno, iz sve snage pokušavaju da „zamagle“ i da po svaku cenu opravdaju svoj korak. Ali u svetlosti toliko jasnih svedočenja i očiglednih svakom, makar malo poštenom čoveku, svi njihovi argumenti, poput, da je na primer, „drevna jevrejska reč „zemlja“ može da se razume kao glina, to jest, crvenkasta zemlja, a crveno može biti aluzija na krv, na taj način, pod zemljom se može razumeti i „majmun“ itd. – u stanju su da izazovu samo sastradavajuće žaljenje, isto onakvo kao i uopšte, prema svakom nesrećniku, koji teži da opravda na jedan ili drugi način svoju zabludu.
Najčešće u praksi, argument „pravoslavnih evolucionista“ je psihološki: ukazujući na imena nekoliko poznatih sveštenika i episkopa iz 20. veka, koji su verovali u evoluciju, oni strašno pitaju: aha, da li smete da kažete, da je taj i taj otac ili taj vladika bio u zabludi? Ko ste vi da govorite da su oni bili u zabludi, a vi, eto, znate istinu? I tako dalje i tome slično.
Na ovo se sagovornicima može reći: vi na jednu stranu stavljate nekoliko poznatih i autoritetnih ljudi 20. veka, a na druge strane nas terate na izbor. Ali vi grešite, jer pravda prinuđuje da na drugu stranu postavimo ne nas, već mnoštvo Svetih 19. i 20. veka, koji su jasno odbacivali evoluciju, a osim toga, i sve Svete Oce prethodnih vekova, koji su učili o nastanku života i čoveka drugačije od Darvina, na kraju, Samoga Boga, Koji je u Svojoj Reči, to jest, u Svetom Pismu, opisao nastanak životinja i čoveka potpuno drugačije. I pošto je izbor upravo takav, ne treba da se ljutite zbog toga što pri takvoj protivrečnosti, mi biramo da stanemo zajedno sa Bogom i zborom Svetitelja Njegovih, koji su nesaglasni sa Darvinom; a ne sa nekim ljudima, koji su saglasni sa njim, i da se molimo da Gospod oprosti tim ljudima njihovu zabludu. Ako vi u toj protivrečnosti dajete prednost pridruživanju malobrojnoj grupi naših starijih savremenika, nama ništa drugo ne ostaje, sem da tugujemo zbog vas i da se sećamo apostolskih reči: „ne znate li da je prijateljstvo prema svijetu neprijateljstvo prema Bogu? Jer koji hoće svijetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje.“ (Jak. 4:4)


NAPOMENE:

  1. Ieromonah Damaskin (Orlovskiй). Mučeniki, ispovedniki i podvižniki blagočestiя Rossiйskoй Pravoslavnoй Cerkvi HH stoletiя. Žizneopisaniя i materialы k nim. Kn. 6. Tverь, 2002. S. 313.
  2. Ieromonah Nestor (Kumыš). Novomučeniki Sankt-Peterburgskoй eparhii. SPb., 2003. S. 209.
  3. Žitiя novomučenikov i ispovednikov Rossiйskih HH veka Moskovskoй eparhii. Sentяbrь-oktяbrь. Tverь, 2003. S. 122.
  4. Ieromonah Damaskin (Orlovskiй). Mučeniki, ispovedniki i podvižniki blagočestiя Rossiйskoй Pravoslavnoй Cerkvi HH stoletiя. Žizneopisaniя i materialы k nim. Kn. 7. Tverь, 2002. S. 162.
  5. Svmč. Vladimir Kievskiй. Gde istinnoe sčastьe: v vere ili neverii? M., 1998. – Ss. 6-18.
  6. Zainteresovane upućujem na moj članak: “Bogoslovskie aspektы problemы soglasovaniя pravoslavnogo i эvolюcionnogo učeniй o proishoždenii čeloveka“ u zborniku “Šestodnev protiv эvolюcii“, gde su svi citati navedeni.
  7. Svt. Feofan Zatvornik. Sozercanie i razmыšlenie. M., 1998. – S. 146.
  8. Darvin Č. Avtobiografiя, gl. 4.
  9. Svt. Vasiliй Velikiй. Besedы na Šestodnev, 1.
  10. Što se tiče poslednjeg, to ih je odsustvo „prelaznih karika“ čak prinudilo na izmišljanje mnogobrojnih falsifikata, koji su kasnije bili sa sramotom otkriveni.
  11. Prep. Amvrosiй Optinskiй. Sovetы suprugam i roditelяm.

 


Prevod sa ruskog
Stanoje Stanković

Lektura
Protojerej – stavrofor Srboljub Miletić

Izvor:
Novomučeniki rossiйskie i Darvin – Pravoslavie.ru

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Slobodan Milojević

    Sjajno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *