РОДОЉУБЉЕ И ДОМОЉУБЉЕ

Свештеник Гојко Перовић

РОДОЉУБЉЕ И ДОМОЉУБЉЕ
Црква Христова духовно води један народ (етнос) не дозвољавајући му да сам себе обоготворава, да сам себе држи за највећу вриједност, и уопште да поступа онако како чине народи који од себе стварају нацију. Савремено поимање нације и националног, плод је грађанског и секуларног виђења друштва. По њему, један народ се идентификује, себе разумије и препознаје кроз државу. Држава је политичка творевина тога народа, његов изграђени, рационално договорени или уговорени простор за живот. Народ уобличен и заокружен таквом државом постаје нација, и тај западни концепт нације, као окупљања људи око једне државе, и њихово препознавање кроз ту државу, већ представља аксиом политичког мишљења.
Ту је држава, као дом грађана, највећа вриједност друштвене стварности, штавише, чувар те стварности и чувар грађана (који су истовремено њени творци и њени поданици). Са друге стране, такви грађани, све мање имају потребу да свој идентитет налазе у вандржавним формама, па чак и у духовним сферама. Другим ријечима, за савремени национализам, држава са својим управним, економским и судским структурама јесте нека врста божанства, која црпи сваку човјекову потребу да се оствари и као политичко и као духовно биће. О томе колико је модерни европски национализам супротстављен изворним духовним начелима хришћанства, говори један од идеолога грађанске државе Ж..Ж. Русо, када опомиње да су истински вјерници (због своје везаности за Бога и Небеса) крајње неподесни за учешће у стварању и чувању државе.
Црква слиједи древно библијско пророчанство да ће Небеско Царство сабрати све народе у заједницу, за коју Св. Апостол Павле каже, да неће познавати или бар неће сматрати важним расне и народне разлике. Таква стварност није заснована на људским домишљањима и договарањима, већ на близини Бога Живога који својом љубављу сву творевину уједињује. Само из те перспективе Светога и Небеског могуће је разумјети догађаје хришћанске историје када нпр. бугари, свог великог политичког противника Милутина Немањића, већ скоро осам вјекова поштују као Св. Краља. То је истинска љубав међу народима на дјелу, а на ријечима политичких декларација, које никако да заживе.
Цијела прича о црквеном антинационализму, о духовном превредновању и превазилажењу опчињености државом, може наћи свој израз у једноставном библијском рјечнику, разумљивом за нашу свакоднвницу. Овдје упућујемо на разлику између појмова дом и род. Кроз то разликовање може постати јаснија проблематика унутар-црногорских подјела која се управо пројављује кроз питање нације, државе и народа.
Дом и домољубље указује на мјесто, простор за живљење и упућује на идентитет који се заснива на зидинама куће, међама имања. У неком идеолошком и духовном контексту домољубље може да се препозна као свијест о узвишености или највећем значају дома, имања, управо државе за наше самопрепознавање (идентитет).
Род и родољубље говоре о породу, о наследној, крвној вези међу људима; о идентитету заснованом на очинству и синовству. Идеолошки духовно ово се не односи само на биолошко, генетичко наслеђе, већ и на духовно предање, које се преноси покољењима.
 
Познавање основних библијских догађаја и црквених начела, упућује нас на јудеохришћански однос према роду као нечем Светом, везаном за Бога, док се дом, макар овај земаљски, управо у смислу државе и царства, схвата као нешто пролазно, често и ометајуће. Од Аврамовог изласка из земље његових отаца у нову земљу коју му Бог открива, преко феномена Израиља који постоји и опстаје без државе, у пустињи; Божијег неодобравања прве јеврејске државе; Христовог односа према замаљском царству; и рађања Цркве и њеног тровјековног опстајања у подземљима ондашњег царства – до једног, слободно се може рећи правила, да се први и највећи православни државотворци и државници монаше, и са омаловажавањем се односе према слави својих тронова и круна – открива нам се лик народа који земаљски дом и сваку врсту државе, доживљава тек као могуће средство остварења своје јеванђелске мисије.
Када је у питању појам рода, ту видимо једну сасвим другу слику. Честе и нарочите истицајне библијске генеалогије (родослови), неријетко Божије представљање као „Бога отаца и предака“, наглашени значај самог Христовог тјелесног поријекла; појам новозавјетног духовног очинства и предањске вјере; мисија Цркве кроз историју остварена путем односа нових хришћанских покољења према вјери отаца – све то чини род и народ, категоријом историје и стварности, без које је стварни живот Цркве на земљи незамислив.
Мислимо, да је сасвим разумљиво савремени национализам прочитати као својеврсно домољубље, а родољубље као свијест о припадности хришћанском роду и ма ком земаљском народу, који будући крштен, и учесник свештене историје, хрли ка небеској – божанској заједници народа.
Отуда је и у овдашњој црногорској подјели једног народа на двије и више нација, потпуно јасно да се у црногорској нацији препознају они који изнад свега љубе свој вишевјековни црногорски дом. У тој заједници поред великог броја часних и искрених људи, као по правилу, готово да нема оних који исповиједају православну вјеру и црквене животне назоре. На другој страни су они који више од свога црногорског дома љубе сопствени српски род, а кроз тај род, чућете их како управо љубе Божију Светињу, и срешћете тамо црквене људе и у сред њих, као највишу чуварску горе описаног родољубља у Црној Гори, препознаћете Православну Цркву са њеним светим подвижницима и мученицима. Наравно, има ту и трећих и четвртих, мање бројних, који прилично противприродно траже државу по мјери цркве, или некакву националну Цркву по мјери државе, али ту се већ отварају дубине бесмисла, о којима је тешко позитивно говорити.
 
Свештеник Гојко Перовић
Парох цетињски
   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *