NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Religija snažnog čoveka: hrišćanstvo ili islam?

Religija snažnog čoveka: hrišćanstvo ili islam?

JURIJ Maksimov

 

Nekada, u osvit sedmog veka nakon Hristovog Rođenja, usred arabijskih pustinja, daleko od civilizovanog sveta, zbio se značajan događaj. U noćnoj tami, pod niskim svodom pećine na planini Hira, četrdesetogodišnjem Arapinu, koji je ovde provodio vreme u usamljenosti, javio se neko. Neko moćan i strašan, koji je počeo da ga davi, primoravajući ga da pročita čudan tekst u ime nekog gospodara. Strahujući za život, Arapin je pristao i ponovio tekst – i prikaza je nestala. Na smrt preplašen, pobegao je kući i u strahu se umotao u pokrivač, ne usuđujući se da se pomoli glavu.
Prilično dugo vremena nakon toga, on se mučio sumnjama, podozrevajući da se te noći susreo sa mračnim silama, sa duhovima zla. Ali njegovim rođacima je kasnije pošlo za rukom da ga ubede da mu se javio niko drugi do Božiji poslanik, Anđeo, koji ga je samim tim pozvao da bude prorok svom narodu. Poverovavši u to, Arapin je ubrzo u Arabiji objavio novo učenje: poklanjati se jednom Bogu (Koran 112.1), dalekom (Koran 12.31), i surovom (Koran 17.58), izvoru kako dobra, tako i zla (Koran 10.107, 39.38), kojim je sve što se događa predodređeno (Koran 33.38).
Za čoveka koji želi da ugodi takvom bogu, bilo je zapoveđeno da veruje u njegovu samotnu izolovanost (odinočestvo), a takođe i da je trgovac Arapin koji je objavio to učenje – njegov poslanik i prorok; da pet puta dnevno vrši određeni ritual, izgovarajući pritom molitvene formule i vršeći niz određenih telesnih kretnji; da jednom u životu poseti svetilište u jednom arapskom gradu i na susednoj planini zakolje ovcu; da neveliki deo zarade povremeno troši na svoje bližnje i da jedan mesec godišnje jede i pije samo noću. A takođe je bilo naređeno i da sa onima koji ne priznaju to učenje vodi sveti rat dok ne budu pokoreni (Koran 2.193). Onome koji sačuva nabrojano, bilo je obećano u ovom životu blagostanje, a u budućem životu prelepi vrt sa večnom nasladom – pre svega seksualnog i gastronomskog karaktera, a takođe, delimično, i estetskog. Sve to bilo je zapisano u knjizi, koja je sastavljena već nakon smrti osnivača i koja je bila proglašena za otkrovenje i delo tog boga, a njen tekst – za večan i nepromenljiv, ma i u jednoj reči.
Tog Arapina su zvali Muhamed, a njegovo učenje je dobilo naziv islam – od arapske reči „mir“ i mnošto njegovih sledbenika se ubrzo raširilo po zemlji i u bespoštednim krvavim ratovima zauzelo ogromne teritorije – kako hrišćana, zapadnih i istočnih, tako i zoroastrijaca, neznabožaca, Indusa. Ta „religija mira“ se vremenom raširila u mnogim narodima, a njeni sledbenici su nastavili da vode neprestane ratove, sve do danas.
Sve se vidi u poređenju, zato uporedimo Muhamedovo i Hristovo učenje, i razmotrimo koja od religija je naznačena za snažnog čoveka, i koja ima silu da ga učini moćnim.
Počećemo od toga da je samo sveto pismo muslimana po obimu tri puta manje od Svetog Pisma hrišćana. Čak da bi samo jednostavno pročitali Bibliju, traži se dva puta više napora, vremena i sedenja od vremena za Koran. Tu istu proporciju vidimo poredeći njihov sadržaj.
Hrišćanstvo uči obuzdavanju sopstvenih strasti – kao što su mržnja, pohota, srebroljublje; islam im, naprotiv, snishodi: na primer, iako i priznaje, da je Bogu ugodnije milosrđe, no dozvoljava osvetu; iako i govori da je Bogu prijatnije jedinstvo porodice, ipak priznaje razvod po bilo kom muževljevom hiru; iako i podstiče milostinju, ali hvali i strast gomilanja bogatstva, poštujući bogate.
Hrišćanstvo blagosilja brak sa jednom ženom, islam dozvoljava da se imaju četiri žene i beskonačni broj ljubavnica. Svakom razumnom čoveku jasno je da je očuvati supružničku vernost u zakonitom braku sa jednom ženom mnogo teže nego ako postoji mogućnost da u granicama dozvoljenog imaš vezu sa praktično neograničenim brojem žena.
Islam zapoveda obaveznu molitvu pet puta dnevno, hrišćani imaju zapovest da se mole neprestano (1 Sol. 5:17).
Muslimani poste samo tri nedelje, dok su u Pravoslavnoj Crkvi posne skoro dve trećine dana u toku godine, pri čemu se post produžava na čitave dane (dan i noć), a ne samo na dane, kako je u islamu. Razume se, da bi postili skoro 240 dana i noći, neophodno je mnogo više napora, nego za post u toku dvadeset dana.
Neki kao nešto visoko navode muslimanski zakon koji zabranjuje upotrebu vina. Ali pri pažljivom posmatranju, i u tome arapska religija ustupa pred učenjem Crkve. Hrišćanstvo ne zabranjuje upotrebu vina kao takvog, ali veoma, veoma strogo zabranjuje pijanstvo – pijanice neće naslediti Carstvo Božije. (1 Kor. 6:10). A svakome je očigledno, da samo moćan čovek može da, upotrebljavajući vino, sačuva meru i da ne upadne u pijanstvo; potpuno odbacivanje alkohola je kudikamo lakši put za savladavanje tog greha.
Takođe, islam zabranjuje da se upotrebljava svinjetina, određuje i neka druga ograničenja u odeći i ponašanju, ali je potpuno jasno, da je mnogo lakše ne jesti svinjetinu i ne nositi svilene tkanine negoli čuvati zapovest o uzdržanju od greha, čak i u mislima – što je zapoveđeno svakom hrišćaninu.
Razmotrimo i vođenje ratova. Slepi su oni koji pokušavaju da hrišćanstvo uguraju u prokrustovsku postelju tupog pacifizma. Odbrambeni rat se nedvosmisleno blagosilja od Crkve. Iz Svetih vojnika – od vojskovođa do vojnika – nije samo jedna divizija sastavljena Caru Nebeskom u liku Svetih. Ali ako je u islamu vođenje ratova zasnovano na mržnji prema ubijenima, u hrišćanstvu je osnov vojničkog podviga ljubav prema onima koji se štite – od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn. 15:13), a te reči se sa pravom odnose na one koji su sa čašću poginuli u borbi. Takvo je Hristovo učenje i samo čovek moćan duhom i voljom može da ga ispuni.
Možemo veoma, veoma dugo nastavljati sa poređenjima. Ali i na osnovu već navedenog moguće je u potpunosti objektivno reći da je hrišćanstvo – religija moćnih ljudi, dok je islam – religija za nemoćne i raslabljene. Hrišćanstvo je za – slobodne, islam – za robove. Govorimo ovde o najvažnijoj slobodi za čoveka – slobodi od greha i sopstvenih strasti, od kojih muslimanska vera nije u stanju da oslobodi svoje sledbenike.
I upravo se time objašnjava širenje islama u savremenom svetu. Upravo zato islam postaje popularan sada na Zapadu, jer sada nastupa epoha slabog čoveka; posvetovnjačeno čovečanstvo sada neguje svoje nemoći i utapa se u dobrovoljnu raslabljenost. Kako im je ugodno da čuju: Alah želi da vam olakša (život); jer je čovek stvoren slabim (Koran 4.28).
Saglasno sa hrišćanskim učenjem, čovek je stvoren snažnim, i prizvan je da bude takav. Činjenica da tokom dve hiljade godina Crkva nije spustila svoj, toliko visok, moralni ideal, svedoči o tome da je on u Njoj – realno ostvarljiv. A primer za to su – ne samo stotine hiljada Svetih, već i milioni prostih pravoslavnih hrišćana, koji su taj ideal ostvarili u svom životu. Samom čoveku je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće (Mt. 19:26), i Gospod Isus Hristos, Kome je sve moguće, daje silu da se učini i ono što smo nabrojali, i više od toga.
Pred svakim od nas stoji izbor – da li da ostane slab ili da postane moćan. Da pliva niz vodeni tok ka provaliji ili uz vodeni tok ka obali. I niko neće izbeći (izbor), i jedino od samog čoveka zavisi, šta će on izabrati na kraju.
Samo treba znati i pamtiti, da će svi oni, koji su trebali da postanu snažni, ali su po svojoj volji ostali slabi, biti pitani sa svom strogošću – u svoje vreme.
Carstvo Nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju„. (Mt. 11:12).


Prevod sa ruskog
Stanoje Stanković

Izvor:
Pravoslavie.ru

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Aleksandar

    Svaka Cast Oce Georgije,
    ovo je jedna od najboljih poredjenja Hriscanstva i islama koje sam ikad procitao. Sve sto je napisano je ziva istina. Slava ti Boze da smo u pravoj Vjeri Pravoslavnoj i ucvrtsi nas u Vjeri i Strahu Svome. Nije lako biti Pravoslavni Hriscanin, jer se bitka vodi neprestano u nama protiv zla a za dobro. Naravno da ima dobrih i muslimana , sta ce jadni ljudi jad i bijeda. Zele samo miran zivot i parce hleba za sebe i svoju porodicu. Pa i oni su Hristovi jer je sve Hristovo. Sve u Univerzumu ama bas sve je Hristovo. Samo je pitanje ko je koliko blizu Hrista. Mi postujuci Hrista i boreci se protiv Greha smo sve blizi njemu. Vjerujte da je jedan musliman koji zivi moralno blizi Hristu Bogu nego neki pravoslavni Hriscanin koji zivi razvratno i bludno i u svakom grehu se valja.Isti Slucaj je i sa drugim Religijama. Bog vise ne gleda ko je ko. Vec dali ispunjavas moralni Zakon Boziji, Zakon Prirode. Naravno da ce se namuciti na Mitarstvima i na mucilista dospeti ali ne samo muslimani vec i takozvani Hriscani koji nisu postili, koji se nisu Bogu molili, koji nisu Zakon Boziji postovali i ispunjavali. I nije dosta biti samo dobar Covek da bi se spasao. Potrebno je puno vise. Bog ipak kaze tj. Boziji Sin Gospod nas Isus Hristos on kaze: u Kuci mojega Oca ima puno mesta. A to znaci da ce svako dobiti mesto po zaslugama svojim koje je nacinio u ovozemaljskom zivotu. Ovde se Braco i Sestre u Vremenu i prostoru odlucuje kakvu cemo Vecnost naslediti. Ovo je Poligon za testiranje. Ako ovde padnes na Ispitu gotovo je. Jer Bog je pravedni Sudija. Zato molimo Presvetu Bogorodicu i Sve Svete da umole Hrista Boga da nam svima pomogne da budemo bolji Hriscani, da cinimo dobra Djela da budemo svjetlost svetu, da sjajimo kao i Hristos sto je sjajio. Da budemo milostivi prema bliznjima, da dajemo a da netrazimo nista za uzvrat, da vjerujemo da je on Sin Boga Zivoga koji je u Svet dosao gresnike da pozove na pokajanje i spasenje. I to ne samo nas krstene vec sve narode, i Muslimane i Jevreje i Hinduse i indijance i Kineze jer je rekao Apostolima svi da mu se privedu. Zato je nasa duznost da sirimo Vjeru Hristovu medju narodima ali ne macem i ratovima vec ljubavlju nasom i svjetlosti koja isijava iz naseg Bica. Pa da oni vide na nama tu svetlost i da kazu hocu i ja da budem Hriscanin hocu i ja da svetlim. Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Amin

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *