NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » RELIGIJA NJEGOŠEVA

RELIGIJA NJEGOŠEVA

 

RELIGIJA NJEGOŠEVA
 
VERA I VERE
 
Das Unser Vater ein schon Gebet Es dient und hilft in allen Nuthen;
Wenn einer auch Vater Unser fleht, In Gottes Namen, lass ihn beten.
Goethe.

 
U školi „opštega oca pojezije“ uče se i nadahnjavaju sve „plamene pojete“, koji su jedini po Njegošu, udostojeni otkrovenja Božjih tajni. No do ovog otkrovenja ni oni ne dolaze ex opere operato, no samo ogromnim trudom. Čitajte predgovor „Luči Mikrokozma“, i vi ćete videti s užasom, koliko je truda stalo Njegoša njegovo penjanje ka onoj visini, na kojoj se tajne otkrivaju. Kroz buru i šibu svojih sopstvenih misli, kroz mrak agnosticizma, kroz „virvar“ ljudskih nesolidnih mišljenja, dražen ćutljivim nebesima i ciničkim osmehom prirode, razjedan skepsom i umrtvljavan rezignacijom, spotičući se i posrćući, puza se naš pesnik k svetlosti, koja mu se čas činila tako blizu – kao varljiv san – da bi je rukom dohvatio, a čas opet nedostižno daleko. Čitajući ovaj predgovor čovek se oseća kao gledajući davljenika, koga talasi čas izbace na vrh, čas bace u bezdan, dok najzad ne odahne dušom videći ga, gde se uhvatio za jednu spasavajuću dasku, na kojoj stoji:
„nadežda mi voljom tvorca blista“.
To, što se vidi u predgovoru „L. M.“ i u celom ovom delu, to jest ta očajna borba i rvanje sa svetom i sobom, da bi se na svetlost izašlo, vidi se, premda u mnogo manjoj meri, i u „G. V.“, koji je napisan docnije, kada su misli pesnikove postale kristalizovanije i stabilnije, no kada je ona očajna borba u njegovoj duši stajala još u najživljoj uspomeni i još uvek u znatnoj koneksiji s njegovim aktualnim mislima. U dva znamenita, entuzijastička govora igumana Stefana, Njegoš se upušta sa istom plahovitošću i sa istom bujnom rečitošću, kao i u „L. M.“, u slikanje neporetka u prirodnom toku stvari i mizernosti čoveka, koji budući stvoren za poredak i harmoniju, i tražeći red i smisao svemu, najviše pati od neporetka i nesmisla stvari od svih ostalih stvorenja. Kao i u „L. M.“, i ovde: ista borba s talasima, ista utopljenička situacija, no i ovde, kao i tamo – isti ishod; daska, na kojoj se utopljenik ovde spasava, ista je kao i tamo: poredak (ipak) u svima besporecima, umna sila nad svom „grdnom mješavinom“, rečju: Bog. Ova duševna haotična borba može neveštom čitaocu Njegoša lako zakloniti, zaseniti ono, što je kao pozitivno rezultiralo iz nje. U stvari, glavna duševna borba pesnikova pripada vremenu do sastava „L. M.“, tako da se predgovorom ovoga dela predstavlja sveža istorija te borbe, a samim delom, više manje, njeni pozitivni rezultati. Od ovih rezultata nije Njegoš do smrti svoje odstupao, i ako je docnije kadkad bivao silno mučen istim, jednom (ili deset, ili sto puta) već preživljenim mučenjima. Sve što je on između 1845. i 1851. g. mislio i pisao, mislio je i pisao na osnovu svojih principijelnih gledišta, izraženih u „L. M.“ „Kao ni u jednoj drugoj svojoj pjesmi, u ovoj nam je vladika otkrio svoje najintimnije osjećaje i misli, – sve ono što mu je za život bila najveća muka, a i najveća slast.“ Tako, s pravom, veli g. Rešetar. „Luča Mikrokozma“ je centralno misaono delo Njegoša, u kome se, kao u žiži, zbiraju sve misli pesnikove do 1845. god., i iz njega opet rasejavaju kao kroz rasipna sočiva, u sve njegove duhovne proizvode od tada do smrti.
Misao o Bogu i sudbi čoveka, zla i besmrtnosti duše, nalaze se samo u „L. M.“ iscrpno tretirani. Ko bi ovo Njegoševo delo smatrao fabuloznim, taj može slobodno pri tom mišljenju i ostati i mnoge druge možda za nj pridobiti, mnoge druge – samo Njegoša ne. Ovo svoje delo Njegoš izvesno nije smatrao fabuloznim. Iskrenost ubeđenja u ono što piše kod njega je u ovom delu tako isto frapantna kao i u drugim njegovim delima. Njegoš je tako iskren, kao što je pesnik, i zato tako frapantno, detinski, iskren, što je istinski pesnik. „Luča Mikrokozma“ nije poezija skladnih završetaka, no poezija iskrenih i velikih misli i osećanja. Kad ovoga poslednjega u njoj ne bi bilo, i pored onoga pravoga, ona se ne bi mogla uopšte nazvati poetskim proizvodom. No „L. M.“ je nesumnjivo poetski proizvod velike vrednosti, i to ne zbog čega drugog nego zbog obilja u njoj opevanih velikih misli i osećanja. Time se odlikuje uopšte Njegoševa poezija od mnogobrojnih drugih „poezija“, koje nisu drugo do – kao što je rečeno – „kiša reči u pustinji misli“.
Da je Bog um ili svetlost, svemogući umetnik, „opšti otac poezije“, da on stvara svetove harmonične, u kojima neprolomiv red i zakon vlada, da je čovek zbog narušenja ovoga reda i zakona osuđen na život zemaljski, da zlo, jedan od neizostavnih činitelja zemaljskog sveta, onemogućava sreću ljudi, no omogućava tragičnu harmoniju toga sveta, da je duša ljudska besmrtna, i da se ona po smrti tela vraća u jedan život, koji je harmoničan, no ne i tragičan, i u kome je sreća ljudi moguća – to su artikli Njegoševe vere, izloženi u „L. M.“, od kojih on nije odstupao od dana, kada ih je izvojevao do svoje smrti. Apstrahujte kao fabulu pad praroditeljskih duša u telo, i vama će biti nepojmljiva Njegoševa misao o odnosu duše i tela, o kome se govori u „Gorskom Vijencu“; apstrahujte ideju pesnikovu o stvorenju zemlje radi vremene kazne palog Adamovog legiona anđela i vi nećete razumeti ni obostrani pesimizam niti onostrani optimizam Njegošev; apstrahujte kao fabulu misao o divino-demonskoj harmoniji našega sveta, i o dvostrukom pečatu, pravde i nepravde, otisnutom na dušu čovekovu pri njegovom izgnanju iz raja, i vama će ostati zagonetno, zašto se Njegoš najradije zadržava na temi borbe pravde i nepravde u čoveku samom i u svetu uopšte; apstrahujte misao o ovome životu kao tragičnom no i odsudnom momentu, u kome čovek ima da se odluči ili za pravdu ili za nepravdu, ili za Boga ili za Satanu, i vama će izgledati ne samo nerazumljivo no i nerazumno pesnikovo, furiozno do fanatizma i ratoborno do egzaltacije, nastrojenje protiv nepravde. Apstrahujte kao fabulu Platonovu veru u ideje, pale duše i čistilište, i ostaće vam ne gorostasni Platon, koji bi mogao biti učitelj svim svojim učiteljima, no jedan iz broja Sokratovih učenika, čije vam ime ne bi bilo uvek u duhu prisutno. Potrebno je poznavati dušu Njegoševu. To je jedna od onih duša, koja ne može da ne bude ni hladna ni topla, u kojoj misli ne mogu da dolaze i odlaze kao učtivi no ravnodušni posetioci jedne oficijelne zabave, niti u kojoj fantazija može da zida ogromnu palatu, ukusnu i solidnu po izgledu – no samo po izgledu – pa se onda smeje kakvom lakovernom, koji pojmi da uđe i nastani se u toj palati, no u tom trenutku ostaje postiđen videći, da je cela građevina sagrađena od papira. Duša Njegoševa žudi za stvarnošću, za jednim stvarnim podom, po kome se može hodati, za jednim stvarnim krovom, koji može odolevati buri, i pod kojim se jedan beskućnik može za ovo nekoliko trenutaka svog zemaljskog života skloniti.
A Njegoš je bio duhovni beskućnik sve dok nije sazidao „Luču Mikrokozma“, u kojoj je nadalje duh njegov obitavao. Beskućnik je bio i Marko Avrelije, i kao car, beskućnik i lord Bajron, beskućnik i grof Tolstoj. Ima tako nesrećnih ljudskih priroda, čiji duh ne može da se nastani ni u jednom ponuđenom im, tuđem, domu, no s mukom i trudom sam se poduhvata zidanja iznova. U svetu ima toliko prekrasnih filosofskih i religioznih građevina, da jedan smrtni novorođeni može samo onoliko truda da uloži koliko je nužno, da izabere od tih zatečenih građevina za sebe onu, koja mu se učini najudobnija od najudobnijih i najlepša od najlepših. Tako i rade mnogi; oni stanu uz Platona ili Aristotela, ili Dekarta, ili Hegela, ili Zoroastra, Budu, Isusa ili Muhameda. I ovi mnogi nikad nisu beskućni, nikad bez jednog skloništa, i to jednog dobrog, svome duhu; jer ako im se u jednom skloništu ne bi svidelo, oni se mogu odseliti u drugo, – niko im ne sprečava ni odseljavanje ni doseljavanje.
Njegošev duh osećao se u ovome svetu beskućan, i zato nesrećan, pašteći se naporno, da se „okući“. On je mogao da živi samo u sopstvenom domu; zato se on i trudio, da ovakav jedan sagradi. Savremenici su zamerili Njegošu, što se on „ničim nije zanimao osim svojim stihovima“, ili što se „nije zanimao nikakvom ozbiljnom naukom, van poezije“. (P. A. Rovinskij navodi ovo mišljenje Gagića ruskog dubrovačkog konzula, i Medakovića, nazivajući ga „veličajšaja nespravedlivost i kleveta“. „Najveću nespravedljivost i klevetu protiv njega iznose ljudi, koji govore, da se on ničim nije zanimao, osim svojom poezijom. Naprotiv, on je napisao vrlo malo, budući neprestano zauzet poslovima (narodnim), i to, što je napisao, imalo je gromadno značenje ne za njega lično, nego za njegov narod“). Oni nisu ni iz daleka slutili, da je ta, od njih prezrena, poezija Njegoševa nasušna potreba, i da on nije pevao iz sujete i kičljivosti, no što je morao da peva, ma i kroz suze; i ni iz daleka nisu oni slutili, da Njegošu poezija nije bila zabava ni razonođenje, kao igranje bilijara ili slušanje guslanja, no „nužda i nedovoljstvo“, koje mu nije davalo mira. Narodni poslovi Njegošu bili su teški i mučni, no misli su mu bile još teže i mučnije. Iguman Teodosije odgovara knjazu Dolgorukovu:
 
„Mislim, knjaže i prskoh misleći,
misli su mi veće jade dale
dvadest puta no teški poslovi“.
(Š. M.)
Ko zna koliko bi se književnika koji su pod drugim okolnostima stekli glas svojim književnim radom, setili da uzmu pero u ruku, da su bili na Njegoševom mestu, pretrpani narodnim brigama, i to specijalno crnogorskim – ne francuskim ili engleskim narodnim brigama, između kojih je najglavnija bila briga o narodnoj odbrani od gladi i Turaka! No Njegoš je imao, pored svih narodnih briga o odbrani, i jednu svoju brigu, koja je ravnotežila onima, a to je briga o samoodbrani, samoodbrani od mraka, nesmisla života i očajanja. Trebalo je naći jednu čvrstu podlogu, sa koje bi se moglo braniti. Ako je život, zaista, samo mrak, nesmisao i očajni neporedak, onda našto misliti o nekakvoj narodnoj odbrani od gladi i Turaka? Zar su glad i Turci onda neprijatelji, a ne prijatelji, jer, spasioci od ovoga života, koji je zlo, a ne dobro, mrak bez jutra, nesmisao i „grdna mješavina“ bez umne sile i cilja? Veliki ljudi traže principe, na osnovu kojih bi delali, traže u logici ono, što većina nosi, umom neosvetljeno, u instinktu. Za Gagića i Medakovića poezija nije bila nikakva „ozbiljna nauka“, no svakako dokolica i besposlica; za Njegoša pak ova poezija, kojom se on bavio, bila je najozbiljnija od svih nauka, pred kojom je bledela čak i „ozbiljnost“ zanimanja jednoga Gagića i Medakovića; jer ko zna bi li se znalo danas za imena ove dvojice, da se Njegoš nije bavio onom „neozbiljnom naukom“. (Rovinski veli: „Vladika je bio i suviše veliki, da bi ga mogli pojmiti i oceniti birokrat Gagić i uski patriot M. Medaković“. Str. 185).
„Luču Mikrokozma“ pisao je Njegoš u jednom najkritičnijem vremenu po Crnu Goru; to je dokaz ogromne ozbiljnosti, s kojom je on na ovom delu radio. Njegov duh nuždavao se u jednom solidnom skloništu. Zar je to nekakva novost, da ljudi onda zidaju sebi kuću, kad se steknu najgore nepogode? Za našeg pesnika sve spoljašnje nepogode učinile su njegovu unutrašnju, duhovnu nuždu još akutnijom. Trebalo je dobiti hrabrosti za odolevanje tim nepogodama. Ništa manje do jedna cela samostalna koncepcija života nije mogla dati hrabrosti duhu, koji se nuždavao u jednoj takvoj. Pa zar da se taj žedni i beskućni duh zasiti i zadovolji u takvom jednom odlučnom momentu, i po sebe i po narod, jednom „šarenom lažom“, jednom fabulom, u koju on sam ne veruje? Kad bi slučaj taj uistini bio, onda bi se moglo posumnjati ne samo u pesnikovu iskrenost (samo to moglo bi se u slučaju, da je pesnik živeo u srećnim okolnostima, recimo, Voltera) no i u njegovu zdravu pamet. Kako bi mogao jedan vladar zdrave pameti pisati fabule, kad mu je nekaki besni Osman-paša stao tako reći nogom pod vilicu? Priča se, da je Neron sastavljao stihove, kad je Rim goreo, simulirajući misli i osećaje onoga pesnika, koji je opisao požar Troje; i ta priča o lažnom čoveku i praznom pesniku još ide od usta do usta, dok niko nije smatrao za potrebno, da sačuva te stihove Neronove. Niko ne voli lažnu poeziju, niko se ne stara, da ovekoveči lažnog poetu. Ne, zaista, i bez svega toga, iskrena i duboka vera Njegoševa u svoju poeziju jasna je svakome već i iz ove same. S toliko prednosti i utonulosti, s toliko plama i revnosti, mogao je pisati samo čovek, koji je crpeo iz sebe, iz najskrivenijih dubina svoga uma i srca, koji se prosto nuždavao u tome, da otkrije i izrazi „svoje najintimnije osećaje i misli“, a nikako čovek koji je samo podražavao ili opisivao jedno tuđe verovanje. (Da je „Luča Mikrokozma“ napisana podražavanjem Miltonova „Izgubljena Raja“ čitalac to ne može saznati ni iz ovog ni iz drugih dela Njegoševih, niti iz upoređenja s Miltonovim delom, no jedino od poznijih kritičara; a ni od koga se opet u svetu ne može saznati odkuda su ovi pozniji kritičari Njegoševi došli na tu pretpostavku. Neko je to, mora, najpre rekao, kome se tako učinilo pri površnom čitanju Njegoša i Miltona, a posle ovoga „nekoga“, koji se, kao i obično što biva, zagubio u masi, ostali su redom to ponavljali, usmeno i pismeno, u biografijama, monografijama, istorijama literature, tako da je danas ta sujeverica već postala pravom verom, okamenjenom tradicijom, koja će se svakako, koristeći se inercijom ljudi, još dugo godina prepisivati iz knjige u knjigu i predavati od usta ustima. Čak i g. Rešetar, koji na jednoj strani piše, da je Njegoš u „L. M.“ „otkrio svoje najintimnije osećaje i misli“, piše na drugoj: „u „L. M.“ poveo se vladika donekle za „Izgubljenim Rajem“ engleskoga pjesnika Miltona, kojega na nekim mjestima direktno imituje, ali opet u glavnome je to sasvim originalna pjesma“. (Predgovor „G. V.“). Trudno je ova dva iskaza dovesti u sklad. G. Jaša Prodanović, koji je uostalom istinski oduševljen Njegošem, misli, da je „L. M.“ „pisana po inspiraciji Miltonovoj“ (Predgovor „Lažnom caru Šćepanu Malom“, izdanje Srp. Knjiž. Zadruge). Dakle imitirao Miltona i inspirisan od Miltona! Tuđa forma, tuđi duh – šta je onda Njegoševo? Zar može onda i biti razgovora o nekakvim njegovim „najintimnijim osjećajima i mislima“ u ovome delu? Da; o ovome može biti razgovora, ni o makakvoj imitaciji i tuđoj inspiraciji teško može biti razgovora. Jedina ideja, koja sjedinjuje Njegoša s Miltonom, jeste ideja pada čoveka u neblaženstvo zbog greha; no ta ideja sjedinjuje Njegoša ne samo s Miltonom no i s jednom većom polovinom celoga čovečanstva, za koju je pad čoveka osnovna dogma vere. Ovu je ideju mogao Njegoš naći u svakoj sveštenoj knjizi i u svakoj crkvenoj pesmi; kako da je on tu ne nađe, nego baš u jednog, dalekog, engleskog pesnika? Ne bi li se s jednim razlogom više moglo utvrditi, da je Njegoš, kao i Milton, inspirisan Biblijom? Međutim i ovo tvrđenje bledi pred moćnim faktom, da se mi ovde nalazimo pred jednim pesnikom, koji je od prirode inspirisan. I oblik Njegoševa dela sasvim je različan od Miltonova; različan raspored gradiva, različno i samo gradivo. Ako se Njegoš u pogledu forme na koga ugledao, onda se on očevidno pre ugledao na Dantea koji mu je, bez sumnje, i mnogo poznatiji bio od Miltona, nego na ovoga. Da istaknemo samo jedno: Milton, na pr., nema nikakvoga putovođe po drugim svetovima, dok Dante ima (Virgila) kao i Njegoš (luču, misao, potom jednog anđela). Njegoš je jedan samobitan genije, koji ne zajmi i ne podražava, no koji stvara. On je stvorio svoje Vjeruju, nijedan član ovoga svoga Vjeruju on nije pozajmio, nego ih je sve putem sopstvenog mučnog i istrajnog razmišljanja izvojevao; ili, ako mu je kad što i popalo s druge strane, on to nije usvajao, dok ga nije sproveo kroz sva ona vrletna iskušenja, kroz koja je on imao običaj da sprovodi sve misli svoje, i dok se sam nije uverio u vrednost toga. Ništa se njegovom duhu nije moglo nakalemiti spolja, bez njegove najživlje reakcije, ništa se u nj nije moglo interpolirati ili slučajno ubaciti i tamo neopaženo od domaćina ostati. Ima duhova kao velikih kolonijalnih stovarišta, gde se mogu najraznovrsnije stvari i stvarčice naći, gde ni sam posednik upravo ne zna, šta i koliko čega ima, tako, da i njega samog ponekad iznenadi kakav skriveni kutić sa neslućenom, farbenom, zanimljivom robom. Uzmite odatle šta hoćete, dodajte tome šta hoćete, ništa se neće poznati: svaka stvar tamo stoji za sebe, i njeno odsustvo ili prisustvo niti primetno smanjuje niti primetno uvećava harmoniju stovarišta. Njegošev duh nije takav; u njega nema te sitne, nehomogene raznovrsnosti. Njegov duh nije stovarište gotove i raznovrsne robe, pred kojom stoji posednik i čeka kupce, no radionica, gde i najmanji kao i najveći komad gvožđa, i sjajnog kao i zarđalog, zdravog kao i izlomljenog, mora se rastopiti u istom ognju, raskovati na istom vignju, pa ili kao nevredno izbaciti na ulicu, ili kao podesno ukovati u spravu koja majstoru treba. A sprava, koja je našem majstoru trebala, moglo bi se reći, jeste jedan fenjer-reflektor, koji je u stanju osvetliti mu svaku stranu života, na koju se on obazre, i ukazivati mu put kao polarna zvezda zalutalom moreplovcu. Naravno, takvoj jednoj osetljivoj spravi niti se može šta dodati ni oduzeti, što bi kraj nje moglo koegzistirati kao pirinač pored punjenog papagaja u jednom kolonijalnom stovarištu.
Sve što Njegoš misli i oseća, nije rastrojeno, rastureno, ili jedno drugom priređeno, bez kontakta i bez uzajamnog uticaja, no sve sjedinjeno i obuhvaćeno jednim širokim horizontom. Njegoš ne može da se zadrži dugo pri malim i slučajnim mislima, a da ih ne stavi pod aspekt vasionski, niti pri malim i slučajnim emocijama, a da im svojim duhovnim reflektorom ne da kolosalni okvir. Njegoš je, rečju, religiozan u svakom momentu. S tridesetim godinama svoga života on je postao već potpun gospodar svoje cele duhovnosti. U srazmerno vrlo mladim godinama on je sazreo već u tolikoj meri, da se više nije mogao bojati iznenađenja od svojih misli i emocija. Samo dugim i sistematskim samoispitivanjem mogao je Njegoš sebe tako dobro poznati i svoju duhovnu moć izmeriti i oceniti; a pošto je samopoznanje najpouzdaniji put, da se ljudi poznaju, pojmljivo je i Njegoševo ogromno poznanje ljudi uopšte. A na kakvom se neravnom besputu dolazi do samopoznanja, šta jedno duboko samoispitivanje staje, mi smo se dovoljno na primeru Njegoševu osvedočili. Naravno, do potpunog samopoznanja nikad niko ne dolazi; doći do samopoznanja znači u krajnjoj liniji doći do jedne vere o sebi, a s tim nerazdvojeno i do jedne vere o prirodi, koja nas okružava, i, najzad, do jedne vere o Bogu. Njegoš je došao do jedne takve vere o sebi, o prirodi i o Bogu, u kojoj se nuždava ne samo genije, no i svaki intelektualno superioran čovek. Većina običnih intelektualnih ljudi ne dolaze sami, svojim trudom, do jedne vere, no je primaju od drugih. Neko će pomisliti, no s malo prava, da su to samo dva puta, kojima se eventualno dolazi do iste vere – put neposredni i put posredni. U samoj stvari to nisu samo dva različita puta, no dve različite vere, vera svoja i vera tuđa, a vera svoja i vera tuđa usvojena, nikad nisu bile jedno i isto, niti su mogle ikad služiti za osnov jedne i iste religije.
Njegoševa je vera individualna kakva je uopšte vera jakih i velikih duhova, tj. vera izuzetna, svoja, samostvorena, samoosnovana, za razliku od vere komunalne, zajedničke, akceptirane i predavane s kolena na koleno. Vera Njegoševa je, dalje, shematična, tj. vera u velikim, obimnim potezima, dok je komunalna minuciozno razrađena i do sitnica na sve moguće simbolične načine izražena. Hrišćanska je vera i individualna i komunalna. Ona je individualna u Hrista, Pavla, Origena i Franciska; ona je komunalna u milione ili milijarde mase ostalih verujućih. No individualnost vere može da posluži i kao najpouzdaniji put ka najboljem Hrišćanstvu, ali i kao najpouzdaniji put ka potpunom otuđenju od svakog Hrišćanstva. Njegoš se u svom individualnom verskom samoobrazovanju od početka uputio jednom naročitom Hrišćanstvu. Seme mora da istruli, da bi vaskrslo – to je metod hrišćanski. Njegoš je – to smo videli – prošao kroz najteže faze skepse, rezignacije i agnosticizma, dok nije došao do svoga Vjeruju. Svakako više od tri dana ležao je on i trunuo u svome grobu straha i neizvesnosti, dok se njegov anđeo hranitelj, na koga se on ponekad s gorkom ironijom žali (U jednom pismu Gagiću, odštampanom u Rovinskog na str. 150-151, ovako uzvikuje Njegoš: „O sudbo, sudbo! Zašto si prema meni tako surova? Ja sam tvoj velikomučenik; zvezda, pod kojim sam se rodio verovatno jeste saputnica Merkura, zato ne može da mi pošlje blagih luča; u moga anđela-hranitelja verovatno još se puši u glavi od kakvoga bahusova pira“) ,nije smilovao da mu skine grobnu ploču i izvede ga na svetlost. I Avgustin je tako postao hrišćaninom.
Vera Njegoševa vera je hrišćanska, no samo shematično hrišćanska. To znači: verski pojmovi Njegoševi jesu i verski pojmovi hrišćanski, samo ne tako razrađeni i definisani kao ovi. Na primer: za Njegoša je Bog jedinstvo, no u isto vreme i pluralitet, za hrišćansku crkvu Bog je takođe jedinstvo u pluralitetu i pluralitet u jedinstvu; razlika je u tome, što je crkva, shvativši taj pluralitet numeralno izrazila ga brojem tri, i tako definisala Boga kao trojstvo (Sv. Trojica) u jedinstvu, dok je Njegoš božanski pluralitet shvatio simvolički: Bog u projavama svojim prestavlja pluralitet, u kome on vazda ostaje sebi identičan. – U pogledu grehopada prvih ljudi mi smo već naglasili sličnost suštine učenja njegoševskog i biblijskog; razlika je ipak znatna, i ako se ona odnosi više na okolnosti i način grehopada nego na posledice ovoga; posledica grehopada prvih ljudi i po jednom i po drugom učenju jeste život u udaljenosti od Boga. – Hristologija Njegoševa je gotovo rudimentarna. Nikad ni jedan sveštenik hrišćanski nije manje rekao o Hristu nego ovaj cetinjski prvosveštenik. Od svojih stihotvorenja svega dve strofe, poslednje u „Luči Mikrokozma“, posvećuje Njegoš ličnosti Hristovoj. –
„Sin, dostojni Oca prevječnoga,
obuka’ se u čelovječestvo
naoružan oružijem pravde
i strjelama svetog prosvještenja,
popirući zlobu i tirjanstvo,
dobrodjetelj u hram osveštava“.
Smisao Hristovog dolaska, dakle, jeste u „popiranju zlobe i tirjanstva“ i svećenju dobrodetelji. O iskupljenju ljudskog roda, kako to hrišćanska dogmatika uči, Njegoš ne govori ništa. Za njega je Hristos svetilo pravde i prosvećenja. Pravda i prosvećenje najintimniji su ideal pesnikove duše i on taj ideal personificira u Hristu Spasitelju. Dirljiva je i snažna poslednja strofa, kojom se pesnik obraća samom Spasitelju:
„O, preblagi, tihi učitelju!
slatka li je sveta bistra voda
s istočnika tvoga besmrtnoga!
Od tvoga su svjetloga pogleda
uplašene mrake isčeznule,
od tvojega hoda sveštenoga
bogohulni srušeni oltari,
vaskrsenjem smrt si porazio,
nebo tvojom hvalom odjekuje,
zemlja slavi svoga Spasitelja!“
Pa ipak, u ovoj rudimentarnoj Hristologiji mogu se naći svi osnovi crkvene Hristologije. Hristos je „sin prevječnoga“, ovaploćen („obuka’ se u čelovječestvo“), došao na zemlju radi pravde i prosvećenja, svojom naukom je srušio mnogoboštvo, svojim vaskresenjem porazio smrt – otuda ga zemlja slavi kao svoga Spasitelja. Naravno, u ovakvu shemu može se smestiti isto tako jedan spekulativno-dogmatski Hristos aleksandrijske škole, kao i jedan nedogmatski, „istorijski“ Hristos, „Isus Nazarećanin“ protestantske liberalne teologije. Njegoš pak nije pripadao ni jednoj teološkoj školi – kako bi to i mogao onaj, koji je teologiju učio po zvezdama! – Njegov Hristos je samo njegov a ne aleksandrijski i ne protestantski. Da se Njegoš upustio u još bliže izobraženje Hristove ličnosti i njegove istorijske uloge, to bi se tek onda jasno ispoljilo. No jasno je i iz ove sheme, da bi Njegoš u tom slučaju izobrazio jednu uzvišenu i svetu ličnost, moćnu u pravdi i moćnu protiv nepravde, prosvećenu i humanu, koja bi se uistini mogla nazvati „sin prevječnoga“ i Spasitelj sveta.
Besmrtnost duše je jedan važan član Njegoševog kao i crkvenog Vjeruju. Premda Njegoš ne misli, da će ova naša zemaljska, smrtna i izmenljiva tela živeti besmrtno i neizmenljivo na nebu, ipak on ne može sebi da prestavi viši, nebesni život duša drukče, do u jednom telesnom obliku, u jednom prozračnom, svetlosnom, duhovnom telu – kako bi rekao apostol Pavle (I. Kor. 15, 44).
Ništa u Njegoševom Vjeruju nema kakvim bilo spoljašnjim ličnim niti tradicionalnim autoritetom nametnuto. Njegoš veruje samo onom što hoće i može i „ne trpi regule“ sa strane, kao što ih ne trpi ni gore, u kojima je on rođen. On je sam regulator svoje vere. Sa svojim zemljacima, sa svojom pastvom, koja izvesno nije bila na toj verskoj visini, na kojoj njen crkveni i državni poglavar, Njegoš je u verskim stvarima izlazio dobro na kraj, ne izazivajući nikad i ni kod koga podozrenje ni jeretika ni skeptika, ne na taj način, što se on uzdržavao od iskazivanja svojih misli o veri, što je svoje „misli… nekako skrivao“, kako misli g. Rešetar, no prosto zato, što je vera narodna podilazila pod njegovu sopstvenu versku shemu u svemu onome što je bitno i slagala se s njegovom verom, i naročito još i zato, što su se njegovi pogledi na moral potpuno poklapali s pogledima njegovog naroda. No pretpostavimo li baš i suprotan slučaj, mi se ipak moramo zapitati: zašto je Njegoš morao kriti svoje misli o veri, kad ih ni jedan ma koji drugi Crnogorac nije morao kriti? Imaju dva razloga, iz kojih je vladika manje morao kriti svoje misli nego ma koji drugi Crnogorac; prvi je što je on bio najmudriji čovek u svomu narodu, i drugi što su njegove misli kao mudraca i vladaoca s poverenjem i uživanjem primane od Crnogoraca. Svagdašnja je odlika Crnogoraca bila, da mudrace s velikim respektom predusreću i prema njima se s osobitim simpatijama odnose. Tu osobinu, jednu od najplemenitijih, koje krase ove gorštake, Njegoš je jasno istakao kako u „Gorskom Vijencu“ tako i u „Šćepanu Malom“. Igumana Stevana slušaju Crnogorci s pažnjom i udivljenjem, tako isto i vladiku Danila, vojvodu Batrića i Mićunovića, igumana Teodosija i serdar Vukala. No ne manje je odlika Crnogoraca, da ludost ismeju, prezru i osude, pa ma s koje strane i ma od kako visokopostavljene ličnosti ona dolazila. I to je pesnik divno predstavio. Pogledajte samo, s kakvom se oštrinom, oštroumljem i slobodom propraćaju ne samo neumesne reči jednoga svuda viđenoga Medović-kadije (knez Rogan), nego i smućenost vladike Danila (knez Rade i serdar Vukota), i nepismenost popa Miće (Mićunović) i lažljiva zavijanja Šćepana Malog (Teodosije)! Karakter Crnogoraca u spisima Njegoševim nije suviše idealizovan; takav je on u samoj stvari, kao takav predstavljen je ne samo u poeziji nego i u istoriji. Zašto, dakle, da samo poslednji i najmudriji vladika crnogorski krije svoje misli od svojih podanika, koji su vazda radosni, da ga čuju, i nikad ustrašeni, da koriguju? Zar se nije smeo koristiti slobodom svojih gora onaj, koji je proslavljanju i obesmrćenju te slobode poklonio celo svoje veliko srce i ceo svoj veliki um? Zar on jedini nije smeo kad su svi drugi Crnogorci smeli? To se ne bi moglo nikako objasniti ni pojmiti. Međutim sasvim je i objašnjivo i pojmljivo, da je vladika Njegoš slobodno mislio (već on bi slobodno mislio i da je živeo kao rob u Tamerlana a ne kao gospodar Crne Gore), nego i slobodno govorio, kao i svaki Crnogorac, koji je bio sposoban da misli i hrabar da govori.
U Crnoj Gori nikad nije postojao nikakav sacerdotalni tribunal, koji bi sudio „verske krivice“. Vladika i patrijarh, iguman i popovi odgovarali su za svoja verska ubeđenja pred jednim istim tribunalom, pred sudom naroda i sudom svoje savesti. (Veoma je karakteristično jedno pismo, upućeno od strane glavara crnogorskih ruskom sv. Sinodu, koji je pozivao vladiku Petra I, prethodnika vladike Rada, na svoj sud kao „učitelja zla i opačila“. Između ostaloga glavari odgovaraju: „Do sada naše arhijereje nije niko vukao ruskom Sinodu na odgovor, pa i našeg arhipastira nećemo pustiti, da iko nad njim trijumfira i da mu sudi. Kad bi on u čemu prestupio i bio kriv, kao što je nepravedno oklevetan, mi bismo sami mogli mu suditi, ne kao arhijereju, nego kao najprostijem građaninu među nama“. Celo je pismo napisano tim tonom i u tom duhu slobode i prostodušne otvorenosti. Mi ga spominjemo ovde kao najbolji utuk onima, koji bi mislili, da je Njegoš morao skrivati svoje versko ubeđenje iz bojazni od predstavnika pravoslavne Rusije, crnogorske moćne pokroviteljice. Pismo ovo štampano je i u Milakovića Istoriji Crne Gore st. 227.-234). Iguman Stevan pričešćuje „bez priprave i bez ispovjesti“, i zato mu niko ne protivstaje, pošto on sve grehe „miče“ na svoju dušu. Pop Andrija, u prisustvu patrijarha, čudi se Bogu, što je toliku vlast „darova đavolu“, i što neće da satre nepravdu na zemlji. I mislite li, da nekome od prisutnih pada na um, da popa optuži ili nekome, da ga osudi na epitimiju ili raščinjenje? Ne; no zato svako može i sam da na sastanku pred narodom kritikuje popovo „bogohulstvo“. Patrijarh ćuti. Šćepan kara popa:
„Lakše, pope, kud si zagazio!
A evo sioprosti mi bože!
ka da s Bogom pravdu započeo“.
i onda navodi svoj protivrazlog (jer bez toga nema prava da govori):
„Drukčije se računa na nebo,
no na zemlju što mi računamo“.
(Š. M.)
Za vojvodu Batrića biće ona vera bolja, koja u krvi ne potone –
„u krv će nam vjere zaplivati,
biće bolja, koja ne potone!“
(G. V.)
To je njegovo sopstveno merilo, i s njim se svi Crnogorci saglašavaju, bez obzira, da li se to s pisanom verom slaže. Iguman Teodosije oprašta ono, što se u svakom drugom kliru u svetu smatra kao najneoprostiviji greh, naime, preverenje.
„Svaki Srbin, koji se prevjeri,
prosto vjeru što zagrli drugu“
(Š. M.)
U jednom narodu, gde se tako misli i govori, jedan zavezan vladika, dresiran po vatikanskom tipiku, bio bi nesravnjeno veće čudo nego jedan vladika, zapojen duhom slobode svoga naroda. Frapantna smelost i iskrenost Njegoševa u iskazivanju svojih misli pristupna je ne samo dubokom istraživaču, no i najpovršnijem čitaocu. Ne moći videti ovu smelost i iskrenost pesnikovu u sva tri njegova glavnija dela znači prosto naprosto ne moći videti u njima crnogorskog vladiku Njegoša, nego na njegovo mesto zamišljati nekakvoga psevdo-crnogorca, ili nekakvoga kripto-biskupa iz Tirola ili Španije, koji može da bude u duši ubeđeni „slobodni zidar“ a na delu pritvorni, no uvek lojalni sacerdotalist, koji misli, no misli svoje krije, zna, no neće da prizna, govori, da ništa ne kaže, i ćuti da sve kaže. Stavite vladiku njegoškog u koju hoćete veliku hrišćansku državu, u Francusku, Rusiju ili Italiju, i predstavite sebi tada preneraženost pastve i bes glavne crkvene uprave, kada bi bile publikovane njegove misli, posvećene Simi Milutinoviću, ili misli iskazane kroz usta vladike Danila, igumana Stevana i Teodosija, misli malo kad čuvene iz usta jednog vladike od kada vladike postoje. U tim zemljama smatralo bi se kao vrhunac nedopuštene slobode mišljenja i govora, koju ne samo jedan episkop no i jedan ma koji verni sin crkve uopšte sebi prisvaja, kada on misli i piše, da je „ljudski život snoviđenje strašno“, da je čovek na zemlju bačen „smjelim slučajem“, da je ovaj svet „sastav paklene nesloge“ i, povrh svega, da „laktom vjere glupost čojka mjeri“. Izdvojene same za sebe ove misli graniče s bezverjem. No mi smo već videli, da se njima samo predstavlja ona strašna bura, koju je Njegošev duh imao da izdrži, dok se nije izvio na visinu jednog svetlijeg tj. Credo. Pa ipak Njegoš nije mogao ne iskazati ove svoje misli. Zamislimo da ih je on skrio i da one nisu došle do našeg saznanja. Kudikamo bi tada Njegoš drukčiji bio u našim očima, kud i kamo lojalniji, disciplinovaniji, konvencionalniji, „vladičanstveniji“, srećniji; tj. kudikamo bi mi dalje bili od pravog poznavanja njegove ognjene duše. Da se on uzdržao od svojih skeptičnih i agnostičkih rečenica, nama bi ostala neotkrivena jedna prostrana strana njegovog unutrašnjeg života. No, ne može pravi pesnik jedan deo svojih misli da izrazi, a drugi da zadrži i prećuti; to sasvim nije u vlasti njegovoj, kao što nije u vlasti vulkana, da zadrži lavu a izbaci sam pepeo. Njegoš je morao da peva, kako je pevao; on sam nije bio u stanju da cenzuriše projavu svoje unutrašnjosti. Otuda se nigde, ali nigde i ne može uočiti samo delimično izražena pesnikova misao, nigde se pored njegovih stihova ne može pribeležiti napomena: „zaplenjeno“, kao što to vrlo često može kod pesnika caredvoraca ili u poeziji takozvani Hungerpoeten, koji svojom poezijom hrane ne samo svoj duh no i telo; nigde Njegoš ne pruža pritvorno kakav surogat mesto pravog napitka. Pesnici one druge vrste jesu kao reke ponornice; oni skriju svoj tok svuda tamo, gde je to njihovim protektorima ugodno. Njegošev genije nije ponornica no divlji planinski potok, koji ne teče, no skače, survava se, pršti, penuša se i riče. Ne ustavi ga niko, niti on sam sebe može ustaviti! Takav je Njegošev genije. Sloboda, kojom Njegoš diše i piše, to u stvari nije sloboda u vulgarnom, građanskom smislu te reči, no to je instinkt, nad kojim on sam nije vlastan, i u kome on sam nema nikakve zasluge. On nema zasluge u svojoj slobodi, kao što princ Velski nema zasluge u nasleđu engleskog prestola. Njegoševa sloboda rođena je s njim jedno kao pesnikom i drugo kao Crnogorcem. On nije mogao da krije svoje misli, otuda ih on nije ni krio. Kad je on mogao i smeo reći ono što je već rekao, bilo bi čudnovato, da još nešto ima, što on ne bi smeo reći, da je osećao potrebu da to kaže.
Na hrišćanstvo i muhamedanstvo kao dve istorijske moći, gledao je Njegoš kao na dva fatalna, krvonosna i smrtonosna ritera, koji stoje u neprestanoj međusobnoj vraždi i beštednoj borbi, i kojima slabo čovečanstvo sledi prebijajući se i potucajući se u stradanju i krvi:
„Luna i krst dva strašna simvola
njihovo je na grobnice carstvo;
sljedovat im rijekom krvavom
u lađici grdna stradanija,
to je biti jedno ili drugo.
(G. V.)
U lađi stradanja, dakle, ploviti po krvavoj reci – to znači biti hrišćanin ili biti musliman. Kakva kolosalna sila! Kakvo nemilosrdno, strahotno upoređenje! Kako kratak, nedvosmislen, nepoštedan sud! I, pri tom, kako mračan pogled na istoriju čovečanstva, koje plovi vekovima po toj krvavoj reci! Dva večita rivala, dva azijatska viteza, oba rođeni pod vrelim suncem ljudske prakolevke, oba obdarena usijanom maštom i neutoljivom mržnjom jedan prema drugom, oni su se borili u svojoj žarkoj postojbini i tamo na grobnicama ljudskim zasnovali svoje carstvo; borili se u Vizantiji, ostavivši i tu za sobom grobnice, i najzad su krvavom rekom doplovili u slovenske zemlje, da i tu produže svoju započetu borbu, i da i tu na grobnicama mnogobrojnih žrtava utvrđuju svoje carstvo. Luna i krst simvoli su njihovi: jedan se simvol vije nad jednim, drugi nad drugim grobljem; jedan protiv drugog ustremljeni, jedan drugog streljajući plamenim pogledom osvete, jedan krvav kao i drugi. Žrec jednoga pljuje na oltar drugoga, a žrec drugoga topuzom uništava pravoverne prvog oltara i zadovoljno posmatra, kako
„krv pravedna dimi na oltare“
i kako se svetilišta neprijateljska u prah razvejavaju. Hrišćanstvo je među Slovenima zato pravije od muhamedanstva, što je napadnuto i što je slabije. Bolno uzvikuje vladika Danilo:
„Vjero prava, kukavna siroto!“
Muhamedanstvo je u Crnoj Gori kao „čvor na pravu mladiku“, kao „bijela suncu na zjenicu“. Kosovo je početak sve srpske nesreće. Ova nesreća nije sva u tome, što su Turci pobedili Srbe, no veći deo njen je u tome, što je vera Muhamedova pobedila veru Hristovu. Poraz jedne narodnosti manji je od poraza jedne vere; kad jedan narod drugi pobedi, on ga podjarmi; no kad jedna vera drugu pobedi, ona je istrebi. Pobednički narod ne spaljuje pobeđeni; pobeđeni Albigenci su spaljeni od rimskih ortodoksalaca. Ljudi su uvek bili milosrdniji, kad su ratovali u svoje ime, nego li onda, kada su ratovali u ime Boga. Kad god je čovek bio oduševljen za stvar Božju, on je vršio radikalno, ne štedeći pri tome ni drugoga ni sebe. Kao gospodar, čovek je vazda imao više srca nego kao sluga. Posle Kosova u pokorenom srpskom plemenu mogli su živeti, kako su i dotle živeli, samo prevereni, tj. samo oni, koji su poturili svoju staru veru, i primili novu, zavojevačku: –
„isturči se plahi i lakomi,
mlijeko ih srpsko razgubalo!
Što utuče ispod sablje turske,
što na vjeru pravu ne pohuli,
što se ne hće u lance vezati,
to se zbježa u ove planine,
da ginemo i krv prolivamo,
da junački amanet čuvamo,
divno ime i svetu slobodu“.
(G. V.)
Sve što je bilo postojano i tvrdo u veri sklonilo se u crnogorska brda, da se iz slobode brani, da brani „amanet“ pradedovski. No talasi pobedničke vere zapljusnuli su i ova brda. Muhamedanstvo se i u njih uselilo kao bolest, kao „guba u torinu“, uselilo se i zavadilo i razjedinilo braću, kako samo vere mogu zavaditi i razjediniti ono, što je krv srodila i sjedinila. Obe „bratske“ vere imale su nečega primamljivoga. Jedna je vera trijumfujuća na tronu, no na tronu „nepravo uzetom“; druga je vera u poniženju, no u poniženju časnom, poniženja od nepravde; jedno je vera prorokova, čiji je barjak zasenio svet, ispod koga ko iziđe „sunce će ga spržiti kako munja“, vera topuza i moći, i obilja i slasti; drugo je vera „raskršća lipova“, „kukavna sirota“, no uz to i „vjera Obilića“, slavnog viteza, koji „baca u nesvijest ljude“. Jedna vera nudi blagovanje zemaljsko i obećava nebesno, druga traži stradanje za pravdu na zemlji i predviđa utehu po smrti onima koji stradaju. Prirodno je dakle, što su obe ove vere našle i u Crnoj Gori pristalica, kao na svima drugim stranama, jer kako je duboka i neiskorenjena težnja ljudi za zemaljskim blagovanjem, tako je isto duboka i neiskorenjiva i njihova težnja za pravdom. Muhamedanstvo je uhvatilo korena među ljudima iskoristivši slabiju stranu njihovu, kojom su oni tako čvrsto za zemaljski život vezani; hrišćanstvo, naprotiv, iskoristivši plemenitu težnju k pravdi.
Pa ipak, usred nepoštene vražde, u kojoj je Njegoš sa svojim narodom stajao prema muslimanstvu, on se mogao više no iko drugi uzdići do svestrane i pravedne ocene vere prorokove. On uopšte ne osuđuje verovanje no vladanje muslimana. Ovako peva kolo u „Šćepanu Malom“:
„Što se Turčin diga’ holi
kada krivo Boga moli,
kad slobodu svetu ruži,
a tiranstvu slepom služi?“
Ne veli se, dakle, da Turčin moli krivog Boga no samo da se krivo moli Bogu. Dela Turčina njegova su molitva Bogu, a dela su njegova: ruženje slobode drugih ljudi i služenje tiranstvu, odnosno nepravdi. Molitva mu je otuda nepravedna, kriva, a ne Bog njegove vere. Važno je napomenuti, da se ni u „Gorskom Vijencu“ ni u „Šćepanu Malom“, u kojima je opevana borba hrišćanstva s muhamedstvom, ne nalazi ni jedno mesto, gde bi se Bog muhamedski posmatrao kao neko suštastvo različno od Boga hrišćanskoga. I ne samo što pesnik ne pravi razliku između Boga jedne i Boga druge vere, no on tu razliku ne naglašuje ni u verovanju narodnom. Tako, Beglerbeg, rumelivalis, jedan ne od najmudrijih no zato jedan od najfanatičnijih pristalica Islama, koje Njegoš izvodi na scenu svojih drama, ovako izlaže svoju veru
„Cio svijet Bogu prinadleži,
a Bog ga je silni darovao
svojoj sjenki i svom namjesniku,
pravosudnom kalifu Mustafi“.
Kome Bogu prinadleži svet, muhamedanskom ili hrišćanskom? Ni Turcima ni Crnogorcima ne pada na um ovo pitanje, pošto i jedni i drugi misle na jednog i istog Boga vazda, kad njegovo ime spominju. Ili zar ima nekakakve razlike između toga Beglerbegova Boga i ovoga, koga spominje iguman Teodosije, govoreći:
„Nejma cara do jednoga cara,
Bog na nebu, i on je na zemlji?“
Ne; to je jedan i isti Bog, o kome govore i Srbi i Turci, kojim se kunu i jedni i drugi, koga prizivaju za svedoka i jedni i drugi, kome se mole, mada različno, i jedni i drugi. Identičnost Boga obeju vera još jasnije se vidi iz reči, kojima se rumelivalis obraća igumanu:
„Kaluđeru, i ti indžil znadeš:
sve je Bogu lako uraditi“.
(ib.)
Paša turski i kaluđer srpski ne misle ovde na dva različna Boga no na jednog i istog. U ovoj tački i hrišćani i muslimani razumeju se i osećaju se jedno. Kako je to sasvim različno od starozavetnog shvatanja Boga! Kad prorok Jeremija preti Vavilonjanima bogom, to on misli na Jehovu, Boga izrailjskog, protivnika bogova vavilonskih; tako i Jezekilj kad prorokuje zlu sudbu Tira, Asirije i Egipta, on prorokuje u ime jednoga Boga, koga ni Tir, ni Asirija, ni Egipat ne poznaju i ne priznaju. Begler-beg i iguman Teodosije međutim poznaju i priznaju istoga Boga. Bog kao takav nikad nije bio predmet verske kontroverze među Crnogorcima i Turcima.
Razlika između vere jednih i vere drugih jeste poglavito u razlici njihovog kulta i morala. Crnogorcima je mrsko slušati hodžu gde svako jutro „guguće na minaretu „ka jejina svrh trule bukvine“; Turci opet, od svoje strane, popreko i prezrivo gledaju na slabo „raskršće lipovo“, za njih je krst „riječ jedna suhoparna“. Batrić predlaže Turcima ne što drugo, no da promene bogomolju i izmene svoje verske običaje:
„no lomite munar i džamiju,_
pa badnjake srpske nalagajte
i šarajte uskrsova jaja;
časne dvoje postah da postite,
za ostalo kako vam je drago“.
(G. V.) Mustaj kadija na to odgovara:
„Kakva jaja, poste i badnjake
vi na pravu vjeru tovarite?“
Turska vera je dakle, za nj prava vera zato, što ne služi Bogu onim načinom, kojim mu služe Crnogorci, no drugim, pravijim; Crnogorac se krsti pred Bogom; Turčin se pak klanja pred tim istim bogom; – u tome je razlika, koja naravno, postaje sve markantnija, ukoliko se više boji krvlju protivnika. Po mišljenju Turaka
Više valja dan klanjanja jedan
no krštenja četiri godine“. –
Crnogorcima su pak Turci odvratni zbog nepravde, laži i pohotljivosti –
„hvala Bogu pasjega mileta,
ka je opit sa zlom i nepravdom
niko krupno ka Turčin ne laže
zakon mu je što mu srce žudi“.
Za Turke je „raja ka ostala marva“, koja je samo onda dobra, „kad joj rebra puču“.
Njegoš prevashodno poznaje psihologiju religijskog nastrojstva kako hrišćana tako i muslimana. Nijedan momenat ovoga religijskog narodnog nastrojstva nije mogao umaći njegovom iskusnom oku. Muslimanski predstavnici u njegovim delima nisu uzeti od najgorih, kakve bi uzeo kakav uski šovinistički duh, no od najboljih. Kroz njih govori i rasuđuje Njegoš onako po njihovski, kako to ni sam šeik-ul-islam ne bi bolje. Sasvim reljefno izobražena je vera Islama u raznim svojim predstavnicima, koji se uzajamno dopunjuju, jer svaki od njih reprezentuje jedan aspekt svoje vere: Islam kao vera sladostrašća (Mustaj kadija), kao vera vojinstvena i patricijska (Skenderaga, Selim vezir), ili vera grubosti i neobuzdanosti (svat Turčin, Begler-beg), ili vera časti (paša Šuvajlija), ili vera istine i prava (mula Hasan). Čak i verski racionalizam – najveća retkost u svetu muslimanskom – nije od Njegoša ostao nezapažen i nespomenut. Kuriozuma radi i radi potvrde toga, da je naš pesnik odlično poznavao sve nijanse islamske vere, navodimo ovde taj jedini primer turskog verskog racionalizma.
U „Šćepanu Malom!“ Turci vode razgovor o čamotinji duševnoj. Na pitanje, šta je lek ovoj čamotinji, odgovara turski sveštenik, mula Hasan:
„pravi razum s bistrima očima,
koje stvari ovoga svijeta
čisto vide, a ne kroz koprenu“.
Karaman paša:
„Musafa mi rad bih bio znati
za vas, te ste naši književnici,
je l’ na srcu ka’ na jezik vama:
vjerujete l’ tome što zborite,
ali samo dubaru bacate,
da bješite bezumnu fukaru?
Mula Hasan:
Ta nijesmo ni mi od čelika,
jer iskrica najmanja oprži;
al’ sa sobom uredbu činimo,
liječimo sebe i ostale,
a bez toga što bi insan bio?“
(Kao protivnik ovih racionalističkih pogleda ističe se ortodoksalac imam Husein). Kao lek protivu trpije (čamotinje) on naglašuje ujedno čitanje svih molitava, bez preskakanja, i pažljivo sledovanje „sveštenome pokliču muzeika“, ili još drukčije rečeno:
Čisti avdes i čisto klanjanje
od toga su najpreči ljekovi“.
Na ovo će Karaman paša:
S mulom mi se pamet malo zgađa,
ali s tobom ne može nikako“).
Reč je o molitvi. Mula Hasan:
„Molitve su nužde sačinile;
a da zemlju zle nužde ne gnječe,
ne bi bilo imalo dosade,
robinja mu ne bi zemlja bila“.
Naravno, kad bi mula ovaj svoj volterijanizam svugde tako slobodno ispovedao, on ne bi mogao ostati kao mula među pravovernim. No mula Hasan zna sebe u tome da „leči“. Pred Karaman-pašom, čije srce bliže stoji njegovom racionalizmu nego li koranskoj ortodoksiji imana Huseina, on zbori ono, što on u stvari veruje, a pred beglerbegom i kadi-askjerom ono, što kao pravoverni treba da veruje; u sledećoj mulinoj frazi Volter ne bi izvesno ničega svoga našao:
„kavur kleti ne veruje
da je kuran s neba pao“.
Kao da on veruje! No, tek tako govori zato što beglerbeg i kadi-askjer kao i sam „devlet u Stambolu veruje da je koran s neba pao.
Oštra protivnost ovome izuzetnom verskom racionalizmu jeste verski tradicionalizam, koji s vatrenom revnošću drži i brani nasleđene verske običaje. Jedan od predstavnika ovoga pravca, Mehmet paša, gleda u promeni starih „adeta“ i izmeni nekih higijenskih koranskih propisa propast muslimanstva. Gorko se jada on svome jednomišljeniku, imamu Huseinu, koji je i sam za „pali s neba kuran“, a protiv vina i krmetine i svakog koncesiranja đaurskim obijačima.
Mehmet paša:
„Premučni su nastali adeti,
mučna će se prikučit’ vremena:
kavurit’ se, al’ u Šam bježati
a bliže se turkovati neće!
ka će moći u uske čakšire
klanjat’ Turci ali turkovati?
Na špiku nam sablja ne pomaže,
još kad krmad u Stambol zadreče,
tek začuju ovo pravi Turci,
neka sandžak i šerif ugrabe,
pa omiču put svetijeh mjestah“. Imam Husein gotovo plače.
Mehmet paša:
„Sultani su nam propili vino,
na skoro će Turci vidijeti,
đe sultani jedu krmetinu;
popucaće srca u Turakah,
popucati srce od žalosti,
oslačaće dinu krmetina“.
Uske čakšire, špik, krmetina i vino – evo nepomirljivih neprijatelja tradicionalne vere. Nositi široke čakšire i sablju bez špika, ne jesti krmetine i ne piti vina, i uz to još verovati, da je „kuran s neba“, da je sultan namesnik svečev i da je gonjenje đaura jedna od glavnih uslova za dženetsko blagovanje – evo prave tradicionalne vere. Kako slaba građa, a kako ipak moćna činjenica svetske istorije! Stotine je pokoljenja ova vera nadživela, stotine gradova razrušila i drugih stotine sagradila; sagorela je aleksandrijsku biblioteku i proslavila se Bagdadom i Granadom, pozobala je narode kao „ćuk tice“ i zasenila svojim zelenim barjakom kopno i more od Meke do „francuskog brijega“ i Beča, dok joj pred ovim nije „burak“ prsnuo; – stotine je pokoljenja ova vera nadživela i milijarde dobara i milijarde zala počinila, izatkavši od svega preživljenog i počinjenog jednu kolosalnu mrežu, koja se prostire u svima dimenzijama. U toj mreži rađaju se novi ljudi, nova pokoljenja, rađaju se i sputavaju se u lako nerazdrešive konce, sputavaju se i žive u tim putama ne osećajući ih, ili osetivši snose ih s entuzijazmom ili rezignacijom, dok ih smrt ne ukloni i ne učini mesta, u istoj mreži – samo sada još prostranijoj – novim ljudima, novim pokoljenjima.
To se zove verska tradicija. Od hiljade ljudi, koji se na široko sadukejski hvastaju, da su izašli ispod verske tradicije svoga naroda, jedva jedan da ne obmanjuje sebe i druge. Ova verska tradicija nasleđuje se, kao što se nasleđuje zdrava ili nezdrava krv. Jedan homunkulus kao Mehmed-paša, rođen pod senkom prorokova barjaka, ne može ispod ove senke da izađe; on to, istina, i ne pokušava, no ne bi mu pomoglo i kad bi pokušao. Tradicija hrišćanska ne manje je voluminozna i ne manje žilava nego tradicija muhamedanska. Badnjaci i jaja i posti, – to se ne sme izostaviti, „za ostalo kako vam je drago!“ Naravno, to troje ne čini sve, što se traži, no i samim tim se dovoljno opredeljuje ono, što jedan verujući, ne sme u očima naroda zanemariti i izostaviti; jedan verujući, naime, ne sme zanemariti tradicionalne verske običaje i ne sme izostaviti uvaženje verskih simvola. Batrić ne veli poturčenjacima, da oni moraju na pr. verovati u Boga trojičnoga; njemu bi bilo svejedno, delili oni (vrativši se u hrišćanstvo) to verovanje ili ne, no niukom slučaju ne bi mu bilo svejedno, krstili se oni ili ne. Krst je simvol verski; krstiti se „u ime Oca i Sina i Duha Svetog“ znači verovati u trojičnoga Boga, no ipak krstiti se nije isto što i verovati. Vera je nešto unutrašnje i nevidljivo, dok je krst jedan njen spoljašnji i vidljivi izraz, kao što su to i svi drugi verski simvoli i običaji. No simvoli i običaji su često samo nasleđeni izraz nenasleđenog verskog ubeđenja. Simvoli i običaji mogu da se održavaju i predaju i bez unutrašnjeg ubeđenja, kao što ovo unutrašnje ubeđenje može da postoji, a da ga čovek ne izražava ni simvolima ni običajima. Velika masa naroda traži ono, što se da oceniti i kontrolisati, traži pojavu, izraz, simvol vere, ne polažući mnogo na neprojavljeno unutrašnje ubeđenje, koje je dostupno samo nosiocu istoga.
Njegoš nije potcenjivao tradicionalni simvolizam verski, no ga je više sa sažaljenjem posmatrao kao večno neuspeli pokušaj ljudi, da izraze ono, što veruju. Sa katedrale sv. Petra u Rimu obraća se pesnik Bogu rečima:
Radi čovjek sve što radit’ može,
da ugodi tebi, višnji Bože!
S oblacima svete kule veže,
U kulama čisti tamjan žeže:
Hoće ime tvoje da izreče,
što čuvstvuje, to hoće da reče;
No to, što čovek o Bogu hoće da reče, daleko je od jasnoće i potpunosti; u svome govoru o Bogu čovek „djetinjskim narječijem jeca“.
U Njegoša je vazda bio živ osećaj duhovne nadmoći nad ostalim ljudima, i otuda vazda i sažaljiv pogled na sve tvorevine ljudi, pa sledstveno i na njihove verske institucije. Osim toga, njega nikad nije ostavljala misao o ništavnosti čoveka i svih njegovih dela prema Bogu i Božjim delima. Šta su svi simvoli ljudi, kojima se oni naprežu da izraze Boga, prema moćnim delima, kojima je Bog sam sebe izrazio? Šta je hram sv. Petra prema hramu, koji je Bog sam sebi podigao. –
„Ti si sebi hram diga’ nad svima,
što sav strašni prostor obuzima“.
Tu i leži razlog, zašto Njegoš nije mnogo mario za ceremonijalno, kultno u veri, i zašto nije osobito voleo da kao episkop liturgiše (Rešetar u predgov. „G.V.“; Rovinskij, st. 164-171).
Većina ljudi ne razume ni svoje sopstvene reči niti simvolične znake, kojima se obraća Bogu, kao što ona i mnogo što šta drugo nasleđeno ne razume, a ispunjava. Masa narodna prianja za spoljašnji izgled vere, za njenu materijalnu projavu, ne proničući u smisao projavljenog, materijalizovanog. Sve duhovno, što se ne materijalizuje, ne spušta se do srca i duše narodne; a sve opet to duhovno jednom materijalizovano, kojim se često sasvim pomračava njegova duhovna podloga, Njegoš nije voleo; a nije ga voleo iz istog razloga, iz koga i Hristos. Hristos je koreo fariseje, što, ispunjujući savesno i najsitnije i najbeznačajnije kultne propise, zaboravljaju pravdu (Mat. 23, 23). Velika masa je gotovo uvek farisejska, tj. ona gotovo uvek pretpostavlja izvršenje sitnih verskih propisa, ma i na štetu krupnijih. Pravdu su zaboravljali svi oni mali ljudi oko Njegoša, koji su se bojali krmetine više nego nevine krvi, ili koji su ljubili badnjak usrodnije nego svoju braću, ili koji su podizali Bogu zlatne hramove, a ljude okivali u gvožđe i bacali u duboke jame, za koje Draško veli:
Čovjek pašče tu svezat ne šćaše,
a kamo li čojka nesretnjega.
Oni (Mlečići) ljude sve tamo vezahu
i davljahu u mračnim izbama“.
Zaboravljaju, dakle, i muslimani i hrišćani ono, „što je najpretežnije u zakonu“, kako koranskom tako i jevanđelskom, zaboravljaju pravdu i jedni i drugi, iako ujedno i savesno vrše sve kultne ceremonije svoje vere. Otuda je Njegoš i hladan prema kultu i kultnim ceremonijama. Kult je molitva Bogu; kult, kome odsustvuje razum i srce molećih se, hladna je molitva, a hladnu molitvu Bogu naš plameni pesnik nije mogao ljubiti. Njegoš nije prezirao kult kao takav, no samo hladan i nerazumljiv kult; on nije bio protivan tradicionalno verskim običajima; naprotiv, on je držao sve verske običaje svoga naroda, slavio je krsno ime, praznovao Božić celivajući se po običaju s Crnogorcima itd (Medaković, cit. Rov. str. 213), no on je držao ovo ne zaboravljajući ono; on je znao udubiti se u u smisao svih narodnih običaja, i zato nije teško verovati da su mu ovi običaji, kad ih je on vršio, išli od srca.
Sitne verske prepirke, koje tako često zanimaju male ljude, nikad nisu mogle apsorbovati interesovanje Njegoševo; ove sitne verske prepirke bile su njemu najomrznutiji predmet, koji ga je mogao jedva što manje ozlovoljiti nego poturice. A za nj su bile sitne verske prepirke sva „popovanja oko vjere“, koja su bila u stanju da razbrate, zavade, razbukte mržnju, i osvetoljublje, da povarvare i obrutale rod ljudski. No Njegoš nije predviđao fakt, da je cela istorija ispunjena ovakvim verskim prepirkama, i da je ceo svet i u njegovo vreme bio, kao i u naše što je, njim ispunjen. On je to dobro uočio, što svedoči i njegova sentenca: „vjera – svijeta nesloga.“ Tek je bilo dvadeset godina Radu, kada je on došao do ovoga iskustva; i tek mu je bilo dvadeset godina, kada je iz ovog stečenog iskustva izvukao sledeći moral:
„(Srpstvu djelom, vjeruj što vjeruješ):
Laktom vjere glupost čojka meri,
a ozbiljnost djelom i vrlinom.“
(Srbin Srbima)
Da je ovaj episkop živeo u vreme velikih crkvenih sabora, on ne bi pripadao ni jednoj verskoj partiji, on bi se uzdizao nad svima partijama; da je živeo pod Inokentijem III bio bi spaljen; da je bio savremenik Sv. Save, bio bi ovome najneumorniji i najrevnosniji satrudnik na delu narodnog prosvećenja; da nije umro 1851. god. od tuberkuloze, umro bi 1870. od gneva, kad je Kantova i Dekartova otadžbina priznala nepogrešnost jednog smrtnog čoveka. Ovaj „varvar među vladarima“. koji meri ljude „djelom i vrlinom“, sprečio bi mnogo varvarstva u svetu, da je sedeo na prestolu mnogih i mnogih takozvanih humanih kraljeva, koji su ljude „laktom vjere“, merili. Hus i Bruno i Galileo izvesno ne bi stradali od ovoga predstavnika hrišćanstva. Ko se dakle, sme usuditi, da nazove Njegoša „varvarom među vladarima“, osim njegove gorke ironije i onoga, ko ne poznaje ostale vladare?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *