NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » RELIGIJA NJEGOŠEVA

RELIGIJA NJEGOŠEVA

 

RELIGIJA NJEGOŠEVA
 
NALIČJE PRIRODE
 
Sve su stvari pune muke:
to se ne da iskazati
Oko nije sito gledanja,
niti je uho sito slušanja
Ekl. 1,8

 
Priroda je samo lepota, da. No treba videti i njeno drugo, Janusovo, lice, njeno naličje. Pred nama se tu otkriva užasna slika, koja nije ni nalik na onu prvu. U „cvetnome lonu“ prirode, koje se onako zanosno blista u životu i sjaju, caruje neprestani rat, večiti, neštedni, krvavi rat.
Posmotrite samo malo izbliže ovo magično „cvetno lono“, ovaj „večiti Maj“, i vi ćete videti ia svakom koraku, ne, nego na svakom santimetru rastojanja duele i ratove; čućete ratne usklike, samrtne ropce, urnebese pobednika, režanje gladne nemoći, plašljive vapaje mršave pravde; čućete na sve strane škrgutanje zuba i videćete želudce, kuda god se okrenete i pogledate videćete želudce koji žele da se zasite, ma po koju bilo cenu. Sva je priroda pod oružjem: sve od najmanjeg do najvećeg stvora koji njoj pripada ona je naoružala i za borbu pripremila.
„Sve priroda snabdjeva oružjem
protiv neke neobuzdne sile,
protiv nužde, protiv nedovoljstva;
ostro osje odbranjuje klasje,
trnje ružu brani očupati;
zubovah je tušte izostrila
a rogovah tušte zašiljila,
kore, krila i brzine nogah!“ (G.V.)
I tako je priroda lepa kao plamen, no kao hladan plamen. Ona je kao lepo voće naslikano otrovnim bojama. Ne zaboravi da je sve to samo naslikano, i ne varaj se. Želiš onaj lepi, crveni, cvet iz gradine? No, on je pun otrova i nije za mirisanje. Hoćeš onu rumenu jabuku s grane? No gle, u njoj se odavno nastanio jedan gadan crv. Rad si divljači? To je vrlo rizično. Divljač je najnaoružanija vojska prirode. Jer:
„tek što vučad za majkom pomile,
igrajuć se, strašne zube svoje
već umiju pod grlom ostriti“.
Priroda ih uči tome. Priroda ne pušta nikoga na bojno, tj. životno poprište, nenaoružana, neobučena. Njoj su sva njena deca podjednako draga i podjednako jevtina. Ona mora da ih rađa, da ih za boj sprema i da ih ponovo u utrobi svojoj prerađuje. Milijarde ih ona dnevno rađa i milijarde ih sahranjuje. S materinskom brigom oprema svako čedo svoje za boj i za pobedu, i s maćehinskim cinizmom izvodi ih ona sve u amfiteatar, da se međusobno rvu i kolju. Njeno „cvetno lono“ to je taj grozni amfiteatar, u kome se puši krv pobeđenih, od kad postoji život. A „pobeđeni“ su na kraju krajeva svi borci u amfiteatru, isto onako kao što su i svi oni pobednici, dokle god se u žive računaju. Svi su borci na kraju krajeva „pobeđeni“, jer oružje, kojima ih priroda oruža, najzad se lomi, troši, truli: i oštro osje najzad omekša, i tušte zubovah se iskrune, i tušte rogovah istupe, i najdeblja kora ispuca, i orlovska krila otežaju jednog dana, i jelenska brzina nogu sustane. A kada se jednom borcu oružje pokvari, tad je njegov protivnik u dobiti. No, koga ne pobedi protivnik u otvorenom boju, pobediće ga mučki bolest i starost. Ne zna se, koji je poraz od ova dva strašniji; ne zna se, koje je zlo veće: u mladosti biti pokošen ili starošću biti isušen? Strašno je posvednevno čuti u svima carstvima života nemilosrdni uzvik sudbine:
„Mlado žito navijaj klasove
Prije roka došla ti je žetva!“
(ib.)
No zar je manje strašno pogledati starošću onakarađen lik, kada
„noge klonu, a oči izdadu,
uzbluti se mozak u tikvini,
pođetinji čelo namršteno;
grdne jame nagrdile lice,
mutne oči utekle u glavu,
smrt se gadno ispod čela smije
„smrt se gadno ispod čela smije
kako žaba ispod svoje kore?“
(ib..)
Ne zna se šta je strašnije.
No, ima nešto, što je izvestno strašnije od toga obojega, a to je, što pobednik u amfiteatru prirodinom nije Pravda no Moć. U trijumfu, po krvavoj bojnoj areni, hodi ne pravednik no div, čije su mišice kruće, ili čiji su rogovi zašiljeniji, ili zubi zaoštreniji, ili čija su krila moćnija i kandže zbijenije, ili brzina nogu veća nego u njegovih protivnika. Jedno je samo pravo ovde neosporno, to je pravo jačega.
„Vuk na ovcu svoje pravo ima
ka tirjanin na slaba čovjeka“.
Vuk oseća snagu i glad. Prema prirodnom pravu to su dovoljno otežavajuće okolnosti za osudu ovce na smrt. Glad vuka osuđuje ovcu na smrt, a snaga vuka izvršuje presudu. Odnos tiranina prema slabom čoveku isti je kao i odnos vuka prema ovci. U osećaju svoje nadmoći vidi tiranin dovoljno osnovano i svoje pravo nad nemoćnijim.
Nemoć se gubi ispred moći. Moćni i nemoćni ne mogu uporedo da stoje. Nađu li se ublizu, to je nemoćni, pogotovu, žrtva moćnome. Moćni hrastovi uguše mlade šibljike. Gladna svinja pojede svoje mladunce; a
„manji potok u viši uvire
kod uvora svoje ime gubi,
a na brijeg morski obojica“.
(ib.)
Humana duša pesnikova duboko se uzbuđuje zbog ovakvog položaja stvari u svetu. On mrzi tirane; on se gnuša moći, koja neće da zna za pravo slabijega. On bi, s njegovim sanarodnicima, voleo da manji pevac nadjača većega. On proklamuje, ili bolje reći, deklamuje:
„Kome pravo leži u topuzu
tragovi mu smrde nečovjestvom;“
(ib.)
no on, s druge strane, duboko oseća prirodnu neminovnost, po kojoj pravo najradije u topozu jačega obitava. On je mogao svuda u prirodnom carstvu da pročita groznu parolu: teško pobeđenima! Nema milosti za onoga, ko podlegne u borbi:
„kome prsne čelo kuku njemu!
jaje zdravo dobije slomjeno“
(ib..)
Koliko moći onoliko i prava. To je aksioma prirodnog carstva. Moć i nemoć s jednakim pravom – to je neprirodno, ili, ako se hoće, nadprirodno, no niukom slučaju prirodno, niukom slučaju „ot mira sego“. Ruso je tražio zaštite pravu nemoćnih u prirode. I rečito je dokazivao, kako je on apelovao baš na najvišu instanciju pravde! U stvari on se obratio jednoj instanciji, za koju su ljudski pojmovi pravde i nepravde potpuno indiferentni, pošto ona ne sudi po pravdi no po moći. Ruso je celoga veka milovao prirodu, misleći da miluje bezazleno jagnje, a u stvari milujući gladna vuka. Sentimentalni idealist francuski prevario se u prirodi kao Cezar i Antonije u Kleopatri. On se zaljubio u lepotu prirode, a otuda i u njenu njime uobraženu dobrotu. On nije ni slutio da kraljica Priroda, njegova imakulata ljubaznica, ima manje srca i čovečanskog karaktera nego lepa kraljica egipatska, čijoj su lepoti robovali rimski pobednici sveta.
Lovćenski pustinjak, kao što smo videli, nije ostao neosetljiv prema lepoti prirode, no ni kratkovid prema divljem pozorištu, koje ta lepota skriva. On je prozreo kako održanje te lepote bezgranično skupo staje; on je procenio sredstva, kojima se ona u vazdašnjem savršenstvu održava.
Priroda je lepa po cenu jednog večnog bratoubilačkog rata, a to je isto što i reći: po cenu svekolikog morala. Rat je neophodno sredstvo, kojim se priroda u biću, dakle, i u lepoti, održava. Život i rat to su sinonimi. Živeti u ovom svetu znači, svesno ili nesvesno, ratovati. U njemu su svi elementi u ratnoj groznici. U njemu nema pasivnih posmatralaca: ko god učestvuje u životu, učestvuje samim tim u ratu. Ko god se javi u svet, svakoga priroda snabdeva oružjem i glađu i pokazuje mu onoga, ko je uzeo njegov tain, tj. onoga, kome je ona dala njegov tain. A glad, s oružjem u ruci, teže ide na molitvu Bogu no na vruću krv protivnika. I to se ponavlja iz dana u dan, iz sekunda u sekund. Priroda aranžira sve nove i nove borbe, izvodi sve nove i nove legione na bojište, i strpljivo i istrajno ispunjuje svaki sekund vremena i svaku stopu prostora novom ratnom slavom i novom ratnom mizerijom.
Na pogled ovog strašnog pozorja Njegoš za čas zaboravlja onaj prvi, harmonični, prelastni, utisak prirode. On vidi sad samo brutalnost prirode i njenu moralnu indiferentnost; vidi neharmoniju, neslogu i neblaženstvo sviju bića nerazumnost njihove borbe i, gotovo, njihova života. I pod tim novim, mračnim utiskom, kojim ga priroda, izvesno, nije samo jednom u životu pritiskivala, on izriče svoj opori sud o svetu:
„on je sastav paklene nesloge!“
(ib.)
jer šta može biti paklenije od rata, i to od rata, kome niti se može dogledati početak ni svršetak? Šta ima paklenije od jednog sveta, koji je poprište jednoga rata „sviju protiv sviju“? A u ovom našem svetu izgleda da je tako; izgleda da u njemu svi ratuju protiv sviju:
„u nj ratuje duša sa tijelom,
u nj ratuje more s bregovima,
u nj ratuje zima i toplina,
u nj ratuju vjetri s vjetrovima,
u nj ratuje živina s živinom,
u nj ratuje narod sa narodom,
u nj ratuje čovjek sa čovjekom,
u nj ratuju dnevni sa noćima,
u nj ratuju dusi s nebesima.
Tjelo stenje pod silom duševnom,
koleba se duša u tijelu:
more stenje pod silom nebesnom,
koleblju se u moru nebesa;
volna volnu užasno popire,
o brijeg se lome obadvije.
Niko srećan, a niko dovoljan,
niko miran, a niko spokojan“.
(G.V.)
Prirodna stvorenja ne osećaju se celim, ne osećaju se otuda samodovoljnim, već kao iskidan crv, kao disjecta membra; svako traži dopunu sebi u onome, što nekome drugom prinadleži, svako želi za sebe ono što drugom treba, svako hoće za sebe da, a za druge ne. Otud sudar, rat. Svak ratuje ne toliko iz mržnje prema drugome, koliko iz ljubavi prema sebi. Niko ne ratuje radi rata – naprotiv, svi mrze rat – no radi plena; jer plenom ce iluzorno i momentalno zadovoljava „nužda“ i „nedovoljstvo“.
U ovome je svetu užasna teskoba. I to je jedan važan casus belli. Niko nema dovoljno mesta, tj. onoliko koliko on smatra za dovoljno; niko da ce no volji opruži, a da ce ca svojim susedom ne sudari i na boj ga ne nadraži. Teskobno je duši u telu, teskobno moru među bregovima; stešnjeni su vetrovi vetrovima i narodi narodima; stešnjen je čovek čovekom, volna volnom, zima toplinom. Niko ce ne oseća komotan ni slobodan, već vezan, stešnjen, tiranisan. I sami tirani osećaju ce neslobodni i tiranisani svojim „nuždama ‘ i „nedovoljstvima“. Pesniku je poznato i neblaženstvo tirana i njihova skučenost i stešnjenost u ovome svetu. On daje izraza tome svom opažanju poznatim rečima:
„svjet je ovaj tiran tiraninu
a kamo li duši blagorodnoj!“
(ib.)
I tako Njegoš proklamuje najvišu instanciju pravde i razuma, prirodu, na koju Ruso apeluje, za tirana tirana. Strah je najbolji dokaz prisustva tiranina; gde je tiranin, tu je i strah. A ko sme sporiti, da sva stvorenja u prirodi ne žive u danonoćnom strahu? Ko nije slušao, da i tirane ispunjava strah kao i njihove podanike?
„Nema toga ko s’ ne boji čega
da ničega a ‘no svoga hlada“.
(G.V.)
Što više moći, to više i slobode. Tako je u prirodi. Ho nema te moći, koja ne oseća ma čiju nadmoć, i u osećanju te nadmoći svoju skučenost, samrtni strah. Lisica lovi slabe tice sa zadovoljstvom, ali sa strahom pogleda na orla:
„ali tice te su najslabije
lovi svijetlost, lisičijeh očih,
nego orla krijući gledaju“.
(ib)
Ljude strah često ponižava; često ih navodi na nedostojna dela, na ropsko laskanje tiranima, na sofističko izvrtanje morala. Zato i veli vladika Danilo:
„Strah životu često obraz kalja“.
(ib.)
No ko će strah oterati ili proterati iz prirode, kad je sva priroda strahom ispunjena? Strah je za život skopčan kao i odbrana. U strahu se sva stvorenja rađaju, u strahu žive i u strahu umiru. Strah prati život tako nerazdvojno kao senka. Strah ne uleva uvek samo jači, no često i slabiji. Često se vo boji kokoši, često lav strepi od guske; šušanj lišća često nakostreši vuku svu dlaku, a jedan panj, osvetljen mesečinom, u stanju je i junaku da sledi krv u žilama. Strah pomaže životu, no često i smrti. Ovaj univerzalni strah, koji posvednevno ispunjuje sva stvorenja, najgore je svedočanstvo protiv dobrodetelji prirode. Priroda uliva bezgranični strah u sav svoj porod. Tim strahom ona tiraniše svaki život od početka do kraja. Ceo horizonat našega života ispunjen je užasom. Naša sudba sadrži mrak i strah. Pesnik proklinje onu silu, koja je uzrok tome:
„Bog ubio tu besmrtnu silu,
Koja puni mrakom i užasom
Naš orizont i našu sudbinu“.
(L.M.)
Strah od zla zagorčava svaki život; naročito strah od smrti, ove „tiranstva carica“ (ib..), koja je izvedena „iz mračne tamice“ i puštena na zemlju među ljude i ostala živa bića.
„preodjeta u raznim vidima
neka stravom između njih trči čineć’ strašna opustošenija“.
(ib..)
No stvorenja se ipak priviknu na trpljenja, na manja, snošljivija zla, nalazeći žalosno zadovoljstvo u tome, što ih veća trpljenja, veća zla, često mimoiđu:
„Zlo se trpi od straha gorega“.
(G.V.)
I smrt se ne bi s takvim užasom očekivala kad bi se znalo, da je ona manje zlo od života. No neizvesnost spada u najveća zla.
Trpeći zlo sve živo očekuje oslobođenje od zla i nada se u srećniji život, no ne samo s one strane groba, no i s ove. Sve živo uzdiše pod jarmom trpljenja, no sve živi nadom u skori dolazak sreće. Sreća, srećnija egzistencija, bez rata i napora, egzistencija u miru i zasićenosti, to je cilj, žudnja svega što živi. I svi žele taj cilj i nadaju se dostići ga u ovom životu. Kakva iluzija! Mir i zasićenost i ovaj život! Ovaj život je nepomirljiv s mirom i zasićenošću. To bi svaki razum mogao lako da sazna, kad bi svako srce dopustilo to saznanje. Možda su mir i zasićenost – tj. sreća, po popularnom poimanju, – atributi nekog drugog života, nekog nama nepoznatog sveta, no niukom slučaju ovoga, u kome se mi rađamo i živimo. Ovaj svet je glad i rat. To je svet nužde i nedovoljstva, svet stešnjenja i „ludijeh promjenah“, u kome ni je i ne može da bude
„niko srećan i niko dovoljan,
niko miran i niko spokojan“.
(G.V.)
Na našoj planeti sreća je nepoznata stvar. Naša zemlja koja se svaki dan u novo odelo oblači, koja se toliko kiti i gizda nema u svome širokome „cvetnom lonu“ ni jednoga ubora koji bi se mogao nazvati utočištem sreće; u svom živom, svetlosnom tkivu nijednoga živog končića, koji bi bio nenakvašen suzama i nezatrovan bolom. Zato pesnik očajno i uzvikuje:
„Naša zemlja mati milionah
sina jednog ne mož’ vjenčat srećom!“
(L.M.)
Sasvim drugi zakoni morali bi u prirodi da vladaju, da bi ona mogla učiniti svoju decu srećnom. Kakvi? To mi ljudi ne možemo ni da zamislimo. Mi ne možemo, pored svekolikog truda i napora, da shvatimo ni postojeći red stvari, a nekmoli da zamislimo nekakav novi. Prema ovom postojećem redu stvari, po kome priroda sva stvorenja pušta na ratnu arenu s glađu i oružjem, ostvarenje sreće, kakvu ta stvorenja sebi žele – toliko se može znati izvesno – značilo bi osujećenje prirodnog cilja. Priroda neće mir i zasićenost, priroda hoće rat. Jer samo ratom ona se obnavlja, samo borbom održava se njena večita mladost i lepota, samo ratom i borbom ona živi. Ona ne može da učini svoju decu srećnom, jer ne može da izvrši nad sobom samoubistvo.
Otuda, dakle i nema pune i nepomućene sreće u ovome svetu. Ima, istina, momenata u životu, koji se često srećom nazivaju; ima zadovoljstava, koja su slična uobraženoj sreći – no ono što je potom došlo pomračilo je one retke momente i zagorčalo ova krilata zadovoljstva. A došla je čaša žuči, da zagorča čašu meda, da bi se zbilo ono što je pisano:
„čašu meda još niko ne popi
što je čašom žuči ne zagrči“.
(G.V.)
Gorčina prati slast ovoga sveta budno i revnosno. Ona joj tako nepogrešno sledi kao danu noć. Niko se još nije napio čiste slasti, bez gorčine. Onda je možda osetio najveću slast, kad je prineo pehar ustima; je li samo iz njega srknuo, razočarao se, – a lepa priroda nasmejala mu se i produžila svoju igru.
Svojom nestalnošću čini priroda svaku slast stvorenjima iluzornom i toliko žuđenu sreću nemogućnom. Tek što je slast prispela – i ne sačekavši radosni pozdrav: „dobro došla!“ – već se dala na dalji put i time priugotovila stvorenjima, vazda neutoljivo žednima slasti, uz razočarenje i čemere rastanka. Svakosekundno menja priroda svoj vid, svakosekundno se sve stvari metamorfoziraju. Danas samo liči na juče, no nije istovetno s njim. Jedan i isti dan ne izlazi dva puta na scenu svetske drame. Jednom izgovorena reč ne vraća se, jednom viđena stvar više se ne vidi. Dok smo trenuli, svet se izmenio, priroda se preobukla. Haraklit je sravnjivao tok sveta s tokom vode; u istu se reku ne može dva puta sići, isti se svet ne može dva puta videti. I Njegoš govori o tečnosti stvari,
„pogledam li tečnost stvarih,
sve to mene udivljava“.
(C.P. „Crnogorac Bogu“.)
Sve teče, sve se menja,
„promenom vreme označava hod“ –
kako veli Vojislav Ilić. Promena inherira podjednako kako životu tako i smrti; promena umrtvljuje život i oživljuje smrt, ona je veliki pionjir života i smrti, ona je volšebno oruđe prirode. Pesnik govori kroz igumana Stefana:
„Smiješna su svojstva naše zemlje,
punana je ludijeh promjenah.
Priroda se svakoliko pita
sunčanijem čistijem mlijekom,
u plamen se i ono pretvara:
danas žeže što jučer njivljaše“.
(G.V.)
Slično tome, na drugome mestu:
„Volna mokra zemljeni se,
oganj u rosu preliva se“.
(C.P. „Večernja Molitva“).
I tako mi živimo stalno u novome svetu u novorođenome. Zato nikada „oči nisu site gledanja, niti uši site slušanja“. S novim svetom i želje se nove rađaju, dok se stare nezadovoljene, uvek nezadovoljene, potiskuju u pozadne, mračne izbe svesti. Želje stvorenja menjaju se kao što se i svet menja. S tom stalnom promenom želja ide uporedo i bol, jer promena znači umiranje i rađanje, a ovo dvoje prevashodno je sredina bola. Svet umire svakoga trenutka i rađa se svakog trenutka. Plač rađajućih se stvorenja meša sa plačem umirućih i guši se pod lepim pokrivalom prirode. I duša svih stvorenja sastoji se, kao i njihovo telo, iz niza umiranja i rađanja. Jedne želje umiru u bolu, druge se rađaju u bolu. Jedne umiru nezasićene druge se rađaju gladne. Duša nije gospodar njihov; naprotiv, one rastržu dušu, čineći je svojim bojnim poprištem. Kao što se vetar ne da zauzdati, kao što se pučina ne može uzdržati od kolebanja, tako se ni željama ne može granica postaviti:
„ko će vjetar ludi zauzdati? _
ko l’ pučini zabraniš kipjeti?
ko l’ granicu želji naznačiti?“
(L.M.)
Sva su stvorenja puna želja, i otuda puna muke i stradanja. Sva ona stenju pod teretom užasnog saznanja da je oslobođenje od tih želja samo u smrti. No pred ovom dilemom sva ona pretpostavljaju živeti, ma i na krstu želja, nego li umreti, ma ih u smrti i sloboda čekala; sva ona više vole živo ropstvo, nego li mrtvu slobodu. I u tome leži osnov životne tragedije. S ovo malo reči izražava Njegoš tu tragediju:
„Zemlja stenje a nebesa ćute“.
(G.V.)
Ko da ne ostane poražen snagom i izrazitošću ovih reči? G. Pavle Popović osetio je njihovu moć i zaslužno ih ocenio, stavljajući njihovog tvorca u „krug najvećih svetskih pesnika“. „Tu se prosto“, veli g. Pavle Popović, „Njegoš digao do neba i dotakao zvezde svojim pesničkim čelom“ (O Gorskom Vijencu). Da, no pre toga se spustio do Tartara i video mu „sva gadna pozorišta“; pre toga plakao je on i molio se i tražio razloga i pravde kao Jov. Tražio je i nije našao, kucao je i nije mu se otvorilo. Tad je on osetio – kako to samo pesnička duša može osetiti – da je nebo nad njim „zatvoreno“ i da mu „ne sluša plača ni molitve“. No osećanja pesnika uvek nose univerzalni pečat. Onome, što cela priroda oseća, on je u stanju da konformira i svoja osećanja, no tako isto u stanju je da svojim osećanjima natopi celu prirodu. Njegoš je mogao da oseti ono što cela zemlja oseća; on je mogao biti reprezentant svakoga bola. On je trpeo silno pod trpljenjem sviju stvorenja. Njega nije bolela samo njegova nužda i njegovo nedovoljstvo, no isto tako i nužde i nedovoljstva sviju zemaljskih stvorenja. Sve uzdahe oko sebe on je čuo i razumeo; on je čuo stenjanje cele planete naše, no – no nije čuo odgovor neba na to, –
„zemlja stenje a nebesa ćute“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *