NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » RELIGIJA NJEGOŠEVA

RELIGIJA NJEGOŠEVA

 

RELIGIJA NJEGOŠEVA
 
LICE PRIRODE
 
The rounded world is fair to see,
Nine times folded in mystery.
Emerson
 
Mi postavljamo pravo pitanje: kakva je bila Njegoševa misao o prirodi? Prvo stoga, što je zagonetka prirode prava, pred kojom se čovek nađe, kad protre oči i obazre se po ovom velikom svetu. Njegova sopstvena ličnost, naprotiv, ističe se čoveku kao pitanje tek naposletku, posle svih drugih pitanja. Čovek pre oseti i opazi sve drugo u svetu nego li sebe sama. „Poznaj sebe“ postalo je otuda devizom u filosofiji tek na jednom zrelom stupnju ljudskog kulturnog i misaonog razvića. Kao objekat posmatranja i proučavanja čovek je došao na red čak i posle bogova. Čovek je dakle video i ono što se vidi i što se ne vidi pre nego što je video sebe sama. To je komično, no tako je, jer je tako htela priroda čovekova. Spoljašnja priroda je prva kao predmet svesnog opažanja; ona za mnoge ostane kroz ceo život prvi i poslednji, tj. jedini, predmet opažanja, pošto oni ili ne stignu ili se ne uzdignu da misle ni o Bogu niti o sebi.
Prva Njegoševa misao o prirodi jeste njena lepota. Priroda je tako nesumnjivo lepa kao što nesumnjivo postoji; ne, još je izvesnija i nesumnjivija njena lepota no njena egzistencija. Svako zlo o prirodi može se reći, s razlogom ili bez razloga, no lepota joj se ne može poreći ni u kom slučaju. Da je Njegoš bio veliki ljubitelj kulta, on bi lepoti prirode nesumnjivo posvetio jedan opširan i vrlo opširan kult.
Najlepše i najnežnije slike upotrebljuje pesnik, kad hoće lepotu prirode da izrazi:
„Priroda se svakolika pita
Sunčanijem čistijem mlijekom“
(Gorski Vijenac)
Priroda je kao najlepša nevesta, koja sama sebe raskošno kiti i oblači, da se što lepša, što dičnija pokaže „pred očima svoga vladaoca“. U njenom „cvijetnom lonu“ sedeo je pesnik često, zanet dubokim mislima, zapitkujući svoju „ščedru mater“ prirodu:
,,rad’ česa je tvorac satvorio?
radi l’ đece svoje mnogobrojne?
ali đecu za nje udovoljstva?
al’ oboje jedno raddrugoga?“
Odgovor majčin sinu se nikako ne svidi i on se onda žali:
„No vremena pitatelnica mi,
okićena cvijetnim vremenom,
okružena sunčanim zrakama,
ali vlase cvijetne pletući,
bisernom ih rosom nasipljući
pri igranju svjetlokosih zvjezdah,
da dičnija na jutro izide
pred očima svoga vladaoca,
na sva moja žarka ljubopitstva
smijehom mi odgovara njenim“.
(Luča Mikrokozma)
Priroda je uvek mlada, sveža i nasmejana. Ona je lepa ne samo posmatrana u celini no i u delovima svojim; njena toaleta je najbrižljivije i u sitnicama uređena:
„Najmanji te cvjetak slavi
,,Ka’ najvišeg svijetlost sunca!“
(Cetinjski pustinjak)
Sve je od najmanjeg do najvećeg tako čudesno formirano samo za sebe i tako izvanredno harmonično podešeno u vezi s drugim, da čovek u ushićenju posmatra prirodu kao jedno čarobno, šareno tkivo, kao neki ćilim, kako bi Jakšić rekao, koji nisu ljudske ruke tkale, no koji su vile razastrle. Taj vilinski ćilim izatkan je od savršenih živih formi. To čarobno tkivo se stalno osipa, no stalno se i obnavlja; mi vidimo žice tkanja, no i tkač i čunak kao da su se skrili pod kapu, koja ih čini svud prisutnim no nevidljivim. Tkanje se vrši po nekom redu, po nekom neizmenljivom zakonu. To baš i čini prirodu lepom: red i harmonija delova prema celini, jedinice prema množini, i nepromenljivi zakoni, koji taj red i tu harmoniju održavaju od veka do veka:
Red svešteni na svemu caruje.
(L.M.)
A ovaj osveštani, sveti, red zagarantovan je zakonima, koje je Bog prirodi u amanet dao:
Zakoni su opštega poretka Moj amanet, a život prirode.
(L.M.)
Kad ne bi ti zakoni postojali, onda ne samo da bi sva lepota prirode bila pretvorena u jedno besformno, haotično stanje, koje čovek nikad sebi ne može predstaviti, nego bi i život prirode uopšte došao u pitanje. Živeti i biti lepa, to je za prirodu jedno i isto. Njen je život uslovljen njenom harmonijom, a ova opet uslovljava i njenu lepotu.
Celim vasionim prostorom vlada harmonija, celo prostranstvo ispunjeno je čudima lepote, pred kojima se čovečiji pogledi u „prelasti tope“ a jezik „mrzne“. Ceo taj bezgranični prostor predstavlja se velikoj uobrazilji pesničkoj kao jedan „okean vazdušni“, „nasijat sjajnim ostrovima“, koja su
„venčana svetim magnetizmom
te pogledom jedno drugo drže“.
(L.M.)
Ova sjajna ostrva nisu mrtve usijane kugle, koje samo na svojoj površini ili imaju nešto života ili nemaju, i koje se besmisleno vrte jedna oko druge; nego su to živa, esencijalno živa bića, koja svoj put znaju i svoj zadatak svesno izvršuju. Bog ih je pozvao
„na slatko bitije
iz smrtnoga opširnoga lona“.
(L.M.)
A „slatko bitije“ može značiti samo život, pošto mrtav biti nije po sebi ni slatko ni gorko, no indiferentno.
Može Njegošu neko prigovoriti, da je u protivrečnosti sa naučnom hipotezom, po kojoj je život nešto što je najređe u vasioni. Prema toj hipotezi, koja je više naučnička no naučna, pogodbe za život slučajno su stvorene samo na površini zemlje, i to na jednom delu te površine; pa i ovo malo života što ga ima u vasioni tako nepouzdano stoji, da se svakoga časa može uništiti drukčijim naslaganjem atoma ili mogućim poremećajem atmosferskih pogodaba. Sva ostala vasiona mrtva je; mrtva su ona „sjajna ostrova“, a ceo „azurni okean“ Njegošev jeste jedno beskrajno groblje, čiju tišinu ništa ne prolama, do, za veliku i prostranu vasionu savršeno nečujni, krik zverski i čovečiji u prašini zemaljskoj. Tek ovda-onda može srećnim i slučajnim složajem mrtvih elemenata na onim dalekim osvetljenim mogilama da se promigolji iz večitoga nebića, neživota, jedno gumno trave ili jedna šaka crvi. Onako isto kao i na zemlji. No mrtva mogila ostaje savršeno ravnodušna, savršeno neosetljiva u svome smrtnome, svečano osvetljenome pokoju prema to „malo buđe“ koja pravi nečujnu larmu i vodi nevidljivu egzistenciju milion-dva godina, tj. minut-dva, da onda bude spržena ili zgnječena i opet zatrpana u svoj sjajni metalni grob. – Može Njegošu, velimo mi, neko prigovoriti, da je u protivrečnosti s ovom naučničkom hipotezom, tj. s ovim očajnim verovanjem, on nepokolebljivo ostaje pri svojoj i Lamartinovoj misli:
„da su živa visoka nebesa“
(C.P. „Himna Noći“)
i da one „zlatne i azurne volne“ nisu razvijeni prah spaljenih mrtvaca no rasute žive kaplje sa izvora života ili razvejana živa prašina, Bože,
„ispod tvoga trona svijetloga“.
(G.V.)
I u toj misli Njegoš broji u svoje jednomišljenike ne samo Lamartina no i čitave ljudske generacije ranije kulture, koje su zvezde kao živa mislena bića obožavale, i čitav niz genija veličine Platonove, Brunove, Njutnove i Fehnerove, za koje vasiona nije bila jedno nemo groblje niti život samo slučajna buđa na površini nebeskih tela, no čudna građerina sastavljena iz živih cigalja, neumorni i neiscrpni život, koji sve skroz proniče i egzistenciju svega omogućava.
Život je prvo i prvobitno svojstvo prirode, zbog koga je ona za Njegoša lepa ( a rekli smo, da je sa životom njenim nerazdvojno vezana i njena harmonija). Ona nije lepa kao statua lepe Jelene, no kao živa Jelena. I lepa priroda, zato što nije mrtva no živa lepota, ima uvek dejstvo žive Jelene, oko koje su krvavi ratovi vođeni. No o krvavim ratovima, koji se oko prirode vode, govorićemo malo docnije.
Priroda je živa zato što je lepa, to je čudnovato, i lepa zato što je živa, to je interesantno. Prirodino je tkivo iz živih formi, zato lepota prirode stoji nad lepotom ljudske umetnosti; lepota ljudske umetnosti to je statua, lepota prirode živo stvorenje. Ljudsko umetničko delo ostaje uvek isto; priroda pak svakoga trenutka menja svoj obraz. Umetničko delo samo je privremeno lepo, priroda je pak večno lepa. Umetničko delo podložno je propasti bez ekvivalentne zamene; u prirodi nije tako, no čim se jedna žica tkiva prekine, druga, rekao bi, iz ničega vaskrsava na njeno mesto. Kad je Bakon video u jednoj galeriji Jednu sliku nagih ljudi i žena, on je uzviknuo: Resurrection! Ho kako da se uzvikne pri pogledu na prirodu, gde jedan ceo svet umire a drugi istovremeno stupa na život? Da li magija? Da, i ne. Da li priroda? Da. Ali šta je priroda?
„Priroda je nešto što…“ počinju svi naučnici da definišu, no samo dotle idu zajedno u definiciji.
„Priroda je skup svega vidljivog i nevidljivog, znanog i neznanog“ – veli običan čovek s utvrđenim i priznatim brojem čula, tj. čovek koji misli da samo on nepogrešno govori.
„Priroda je nered“ – uče jedni. „priroda je red“ – dovikuju drugi.
„Priroda je majka“ – jedni. „Priroda je tiranin“ – drugi. Najzad:
„Priroda je nešto“ – jedni. „Priroda je ništa“ – drugi.
Za našega pesnika priroda je jedno umetničko delo, i to delo koje poražava, ushićava, pokretljivo, živo umetničko delo; premda staro, ipak uvek mlado, premda iz trošnog materijala, ipak nerazrušivo i neprolazno, premda u prividnom neredu i nemarnosti kao žena u garderobi, ipak uvek u najvećem redu i uvek najmarljivije odevena u bogato ruho, koga ona isuviše ima, jer
„aljinah je na nebesa dosta“.
(G.V.)
Ali naš jezik je nedovoljan. Nedovoljno je reći za prirodu da je ona jedno umetničko delo. Priroda je nešto više, ona je umetnost sama, da, celokupna umetnost. Ona je ars artium, ako bi i ovaj izraz bio dovoljan. Ona je zbir sviju umetnosti, i naravno, zbir sviju umetničkih dela. To je jedna beskrajna galerija u blesku boja i blistavosti građe, u neizmernoj masi formi i još neizmernijoj množini egzemplara. Najbliže čoveku leži njegova majka zemlja „okićena cvijetnim vremenom“, ogrnuta svojim zelenim plaštom, zanosna svojom lepotom i mladalačkim zdravim smehom. U daljini preliva ce
„svod plavetni neba sveštenoga
brilijantnim zasijat sjemenom;
(L.M.)
još dalje:
„nasijata kola sa suncima
svako sunce predvodi mirove
a mir svaki svoju sferu ima,
(ib.)
dok pogled smrtnoga ne sustane i ne utrne u daljini:
„gde su sunca samo kapnje svjetle
a mirovni jedva vidne iskre“.
(ib.)
Svaki onaj „mir“ savršeno je delo, ali ne jedino skulptorsko, zbog bogatstva svojih formi, niti jedino slikarsko, zbog lepote boja, ni muzičko, zbog svog sirenskog „slatkoglasija“, ni jedino arhitektonsko ni poetsko, no svaki je sve ovo u isto vreme. Savršeno delo, velimo mi! Ho, o, koliko je stupnjeva savršenstva u vasioni! Cela vasiona, ujedno uzeta, predstavlja tek savršenstvo lepote. Mi ne dostižemo našim umom ni ovu celinu ni ovo savršenstvo. U našim su očima i delovi ove celine savršeni, jer za nas male jedan deo vasione izgleda već celina, čijoj lepoti ne možemo da ce nadivimo, niti da je izrazimo. Makrokozmos ne može da stane u mikrokozmos. Celina je nedostižna ne samo našem logičnom umu, no i našoj najbogatijoj mašti.
„Mjesto očih da dva sunca niknu,
i ideju jedan vijek smrtni
da po carstvu nebovlatca prate
ne bi njeni svijetli pogledi
veličanstva nebesne prelasti
svekolike mogli pregledati“.
(ib.)
Sve što je nama smrtnima dostupno, to je jedan „svod“ ove sjajne, porfirne palate Božje, koja po azuru pliva i u bojama se preliva i to onaj svod,
„što s’ ogleda u pučinu našu“.
Pa kad je ovaj jedan svod palate za naše oko i naš ukus tako veličanstven, tako neizmerno lep, kakva li tek mora da je sama palata? Šta su sve lepe ljudske maštanije o vazdušnim vilinskim i zmajskim dvorovima prema milijardama stvarnih vazdušnih dvorova, koji jedan drugog „pogledima drže“, ili
„za svijetle vlasi povješani?“
Šta je ljudska mašta mogla tako čudnovatno sazidati, što stvarnost svojom čudnovatošću ne bi prevazišla? Zamislite samo jedno sunce sa njegovim sjajnim pratiocima i recite, da li je ikad mašta ljudska okružila jednog bagdadskog kalifa tako sjajnom. tako poslušnom, bojanom, raskošnom, blistavom pratnjom!
Zamislite s koliko pogleda posmatra sunce svoje pratioce oda svih strana, pa recite, šta je s njim u sravnjenju jedan siroti stooki Argos! Zamislite krilate vile i zmajeve i sravnite sa jednom živom, svetlom loptom, jednom zvezdom, koja i bez krila po eteru leti, noseći u svome krilu bezbrojni porod svoj!
Pa kad naša mašta, koja ne dopušta sebi nikakve granice u slikanju, produciranju i kombinovanju, ne dostiže ni iz daleka čudnovatosti prirode, kako li će je dostići naš „čisti razum?“ Nikako; pošto on sebi ne dopušta licencu mašte, to on ne doseže ni dokle mašta, kamo li će dosegnuti dokle priroda. „Čisti razum“ nije nikad – i neće, ah! nikad biti gotov s njegovim sitnim, prethodnim ispitivanjima, koja bi nas mogla uzdići do jedne neosporne, solidne misli o celini. On oprezno pronalazi staze, koje bi nas iz tame našeg bića na svetlost izvele; on graniči i razgraničava, klasifikuje i detaljira, postavlja belege i kule svetilje i, jednoga dana sav taj svoj trud uništava jednim potezom, kad stavi sve uređeno i pronađeno pod nož svoje sopstvene kritike. Nikad stoga taj kritički razum i ne dolazi na misao, ili kad dođe on se trže od misli da je priroda poezija, a svi naučni zakoni, koje on pronalazi, jesu samo zakoni tehničke strane te poezije. Na tu misao dolaze bez straha samo umetnici.
Na tu je misao i Njegoš došao; duh njegov živeo je i hranio se tom mišlju. Priroda je poezija. Sve što postoji kako postoji jeste savršena poezija jednoga savršenog poete. To je misao Njegoševa.
„Sve divote neba i nebesah,
sve što cvjetom lučam sveštenijem,
mirovi li al’ umovi bili,
sve prelasti smrtne i besmrtne –
što je skupa ovo svekoliko
do opštega oca poezija?“
(ib.)
U svome letu kroz vasionu za svojim svetlim putovođom naš pesnik je video njenog Tvorca gde je „tvoriteljnom zanjat pojezijom“.
Bog peva – dakle stvara, i obratno. Bog stvara kao pesnik što sastavlja pesmu. Delanje Božje to je poezija, delo Božje to je pesma – ne jedna pesma, no sve i jedna. – Na ovoj pesmi Tvorac radi večno i u njoj uživa večno. Pa ipak ta pesma nije nedovršena; naprotiv, ona je uvek dovršena i savršena; duh je njen uvek neizmenljiv, jer to je duh savršene poezije, forma njena je uvek druga, uvek nova, no jedno je u toj formi postojano, i to je savršenstvo njeno u svakom momentu.
Božanska poezija obuhvata sve i obnavlja sve. Na kristalnom šatoru, koji prekrivaše nebesku sferu ukazala se našem pesniku izvajana
„svemoguća poezija Tvorca,
okružena krunom tvorenija“.
Ideja poezije, koja je prva posle ideje vremena, ima vladu nad svim, pošto ona i stvara sve. Zato je ona svemoćna. Njena kruna jeste stvaranje, tj. njeno opredeljenje i njen cilj sastoji se u stvaranju ili najkraće: poezija je samo stvaranje kao što se i obratno može reći i kao što to pesnik na drugom mestu obratno i kaže.
Pod krunom poezije nalazi se sve, što je u biće pozvano. Pesnik ovako produžuje:
Sve krasote, koje biće ima
I um tvorca sjajni bespredjelni
Koje vidi u carstvu svjetlosti
pod tom krunom bjehu okružene,
Na tom licu bjehu izražene
U sjajnosti svetog savršenstva.“
(L.M.)
-Poezija, sve je poezija – mogao je Njegoš uzviknuti kao premudri starozavetni pesimista: taština, sve je taština. Pa kako je sve poezija i kako je Tvorac sveta veliki poeta, pesnici se, naravno, najvećma približuju Bogu. jer je njihovo zanimanje nominalno isto što i Božje. Oni ne ispituju kako što čine naučnici, oni proniču u dela Božja i sami spontano stvaraju. Naučnik posmatra iz daljine prirodu i opisuje je; pesnik staje rame uz rame sa stvarajućim silama i sam s njima dela. Naučnik je hladan i trezven, on sve hladnokrvno, sa nepoverenjem, često cinizmom, posmatra i klasifikuje; pesnik je polu-bog, demiurg, koji stvara ili kroz koga Bog stvara. Pesnik je nadčovek, koji je luda u očima običnog sveta, jer običan svet ne misli o zvezdama, no o hlebu. Običan svet živi od hleba, i sve drugo je za nj sporedno; pesnik pak živi od svega drugog više no od hleba. Razlika je ogromna. Otuda nije ni čudo što je običan svet s pesnikom nepomirljiv. Otuda i gnev vladike-pesnika prema „budalama“ – a to je jedna jaka stranka u svetu – u čijim su očima pesnici lude.
„Budalama kad bi vjerovali
pojete su pokoljenje ludo“.
To je kletva, ili bar u većini slučajeva to je kleveta. Poete nisu jedno ludo pokoljenje, no poslanici Božji, koji s Bogom opšte, koji su „bliže Boga i čudestvah“, koji su – da se izrazimo jednim starim dobrim, no ne malo diskreditovanim izrazom. – posrednici između Boga i ljudi.
Poetama i kroz poete govori Bog. Božanske tajne, tajne prirode ili našeg života Bog otkriva samo poetama:
,, Svemogućstvo svetom tajnom šapti
Samo duši plamena pojete“.
Njegoš reducira broj pesnika na broj „plamenih“. A ovaj broj je vrlo malen. Od Homera do Miltona nema mnogo velikih štacija; od Miltona do Njegoša ima ih više, jer je i svetski „grmen“ postao veći, te su više lavova iz njega mogli izići. No osim velikih štacija, ima veoma mnogo postaja na kojima se ponekad ponajviše pišti, zviždi, šišti, dimi i na kojima se putnik zadržava i preko svoje volje, s dosadom i srdnjom, kao uvek kad čovek putuje teretnim vozom. Stoga putnik, koji putuje kroz svetsku istoriju treba da uzme najbrži voz, KOJI se zadržava samo kod osvetljenih, plamenih stanica, i videće da neće osetiti dosadu ni teret, zadržavajući se kod njih. No zato treba biti bogat. A Njegoš je bi bogat, bogat umom. Njegoš nije bio jedan od onih nesrećnih ljudi, koji se zovu literarni kritičari, koji su obavezani da se uvek voze tromim, teretnim vozom po istoriji poezije, tj. po istoriji života, i koji od duga puta i umora počnu najzad sebe zavaravati uobraziljom, koja im male seoske postaje pretvara u velike varoške stanice, a sve dosade tih malih postaja u prava zadovoljstva, dostojna da se drugima sugerišu. Ovi ljudi su slični onome sužnju Dikensovom, kome su davali samo suv hleb da jede, a on, da ne bi jeo suv hleb, doseti se, te je od hleba prstima pravio oblike riba, pilića, jabuka i svega onoga što je želeo da jede, pa je to jeo s „hlebom“. – Njegoš hoće da zna samo za plamene poete, koji su kao moćna sunca, oko kojih gravitira bezbrojna sunčana prašina. O izvanrednom poreklu ovih velikih poeta veli Njegoš u „Sjeni Aleksandra Puškina“:
„Nad zvezdanim mnogostručnim svodom,
Nad domakom umnoga pogleda.
Pod duhovnim nebosklonom neba,
Gdje se mlada neprestano sunca,
Iskresana rukom magičeskom
Opšteg tvorca siplju rojevima:
Tamo se je tvoj genij začeo
I pjevanja mirom pomazao“.
(C.P.) Zato:
„Zvanije je svešteno pojete,
Glas je njegov neba vlijanije,
Luča svjetla rukovoditel? mu
Dijalekt mu veličaistvo tvorca“
Poeta je pravi božji sveštenik; njegov je poziv stalno veličanje tvorca; on je nadahnut s visine, rođen je od Duha božja i devojke Zemlje. Duh poete odrastao je ili na Olimpu, okupan svetlošću i nektarom, ako se poeta zove Gete; ili u mračnom Tartaru, ako se sveštenik božji zove Leopardi ili De-Vinji; ili pak pod tamno-plavim nebom kao u Arabiji i na pogledu domovine Dantea i Gundulića, ako se ovaploćena luča mikrokozma zove vladika Njegoš.
Ima, dakle, pesnika blaženih i neblaženih, kao i bogova ili anđela; no to ovde nije glavno. Glavno je da ima ljudi i pesnika, i da ovi poslednji najbliže stoje tvorcu sveta, pošto se i tvorac sveta i pesnici zanimaju istim poslom, poezijom. Ljudi i stvari su samo slogovi ili stihovi velike vasione pesme, pesnici su nešto više: oni su, da, pesnici a ne samo pesma; oni stvaraju, a nisu samo stvoreni.
Pesnici su jedini u stanju da čitaju jeroglife prirode; oni ih jedini čitaju i vide, da je priroda pesma. To naučnici ne mogu. Naučnici vide slova, no ne vide reči; oni ne vide šumu od drveća, ne čuju muziku od pojedinih tonova. Naučnici nisu pesnici, no ljudi. A biti čovek nije ništa osobito; osobito je biti pesnik. Znati sricati slova nije nikakva retkost; čitati i razumeti pesmu sveta, to je retkost.
Da Njegoš ovoliko uzdiže pesnika nad običnim ljudima, to dolazi od njegovih shvatanja prirode kao poezije. Ovim umetničkim poimanjem sveta on je bio sav nadahnut. To, uostalom, i jeste prava odluka pravoga pesnika, – da prirodu shvati kao umetnost. To običan čovek ne vidi. No ako pesnik nije u stanju da vidi ono što običan čovek ne vidi, onda tu nema ni poezije ni pesnika.
Njegoš upravlja svoj duh stalno na posmatranje celine prirode. I za njega je još cvet lep, no lepota to je priroda. Jedan cvet je jedan ton, jedna zvezda je jedan slog, tek jedan sunčani sistem je reč. Premda je i cvet za svoj račun cela pesma, premda je i zvezda to isto, a jedan sunčani sistem to isto malo drukčije! No sve je to ipak podređeno jednom višem, ceo svet je jedan beskrajni niz koncentričnih krugova. Tamo gde ljudi vide samo jedan krug, pesnik vidi još stotine upisanih i stotine opisanih krugova. Golo oko gleda jednu kaplju vode, gde oko s mikroskopom vidi ceo okean. Oči pravih pesnika snabdevene su od prirode mikroskopima, zato one vide dublje i preciznije no obične oči.
Ono što su oči Njegoševe prvo videle, kad su pogledale po ovom prostranom svetu, jeste živa lepota prirode, tj. lepota koja se sastoji u harmoniji izatkanoj od živih bića. Priroda je savršena umetnost, savršena poezija, ponavljamo mi, jer to se svakoga dana i svake noći ponavljalo u duhu našeg nadahnutog poete. I ne samo da je duh ove prirodne poezije živ u mrtvoj ljusci, kao što je to slučaj u ljudskoj poeziji, no i ta je ljuska živa: forma, reči, slogovi, – sve je živo.
Živa harmonična priroda prvo frapira duh Njegošev. Sva priroda živi. Ona živi i umire i opet živi. Život je veliki pobednik, koji i u jutarnjem osvitku i u svečanom akšamu korača u mladićskoj lepoti i trijumfu. Na ravninama neba i prostranstva caruje večiti Maj.
Uz život ide i svetlost. Svetlost je drugo čudo prirode, koje ju čini lepotom. Za Njegoša je lepota nerazdvojna od sve svetlosti kao i od života. On ljubi svetlost svim srcem svojim, svom dušom i svom snagom svojom. Svoje veliko pesničko delo nazvao je on „Luča Mikrokozma“. Kroz beskrajne prostore njega vodi
„zraka sjajna ognja besmrtnoga“,
koja svome genijalnom saputniku obećava:
„vodiću te k vječnome ognjištu
od kojeg sam i ja izlećela“.
I ona ga dovodi:
„među sunca plamteće svjetove
ššo bogastvom luča besmrtnijeh
potapaju prostor i mirove“.
No njegov vid biva „svjetlošću poražen“, i on pada i zatvara oči rukama. Na nebesnim ravninama on vidi reku besmrća,
„njoj su struje ka’ prozračne luče“-
Na sredini tih ravnina stoji gora, o kojoj pesnik veli:
„a sva gora masa brilijantna;
i prelive njezine svjetlosti
svi pogledi i uobraženja
u ponjatnosš ne mogu dovesti“.
Dalje, anđeli su odeveni sjajem. Njihova se lica blistaju, njihovo je odelo svetlost. oni se voze na ognjenim kolesnicama.
No sjaj Boga nadmašava sjaj svega ostalog. Presto je Božji kao „strašni požar u noći“, iz koga kroz oblake od gusta dima „rojima bježe iskre“, a ove iskre ništa drugo nisu do
„mirijade sjajnijeh sunaca“,
koja
„liju svjetlost u opširnu sferu“.
Tu je ono večno ognjište, kuda je iskra vodila pesnika. Tu se večno mlada sunca na magijski način krešu i rasiplju rojevima po prostoru. Tu je centar opširnog ognjenog okeana, iz koga se rekama sipa svetlost na sve strane. Odatle Svemogući
„zažiže pogledom
„sva svijetla kola u prostoru“.
Kad čovek čita ova i ovim slična mesta, kojih je veoma mnogo u delima Njegoševim, učini mu se kao da se nalazi usred nekoga kolosalnoga požara, koji ne prži ali osvetljava s takvom silinom da se oči, zasenjene i pred samim uobraženjem, kriju i sklapaju. Čitalac Njegošev će iz samih pesnikovih opisa moći videti nesravnjeno obimniji i nesravnjeno veličanstveniji požarni prizor od onoga, koji je Neron, ustvari, video pri požaru Rima. Koliki li je taj vasionski plameni požar morao biti tek u duhu ovoga crnogorskog vladike, koji je jednim pogledom opasivao celu vasionu i iz svojih mrtvih i mračnih brda posmatrao kako „biće vri u luče sjajne“!
Vera Njegoševa jeste vera u svetlosti, njegov moral sastoji se u ljubavi prema svetlosti, njegova genijalnost u svetlosnom entuzijazmu. Njegoš je vrlo sličan velikom persijskom vero-osnivaču Zaratustri. Zaratustra je živeo dvadeset godina u pustinji pre nego je postao obasjan. Njegoš je živeo svega trideset i devet godina, i svih trideset i devet u pustinji. To je razlika, i izgleda sva, izuzev onih razlika koje je razvitak čovečanstva u toku nekoliko hiljada godina sobom doneo. No da je Njegoš živeo u vreme Zaratustre, oni bi obojica bili apostoli jedne i iste vere; a da se Zaratustra rodio slučajno pod Lovćenom, on bi prvi postao učenik cetinjskoga tajnovidca. No vreme ih je podelilo svojim gigantskim, hiljadugodišnjim koracima, i oni se nigde više ne dodiruju do u hramu Boga svetlosti.
Pa ipak, vreme koje sve pobeđuje i biva samo od vere pobeđeno, učinilo je da Ormuzd Zaratustrin nije više sasvim Bog Njegošev, niti Ariman persijskog proroka sasvim Satana hrišćanskoga vladike. Jer ljudi se menjaju zajedno sa svojim bogovima, samo Bog ostaje neizmenljiv.
Ipak, ipak ima jedna bitna razlika između ova dva stalno verujuća čoveka. Njegoš je, naime, umetnik i njegovo je gledište na prirodu i na njenoga Tvorca poglavito estetičko, dok je Zaratustra moralist, sa svojim etičkim posmatranjem života. Njegošev entuzijazam odnosi se više na lepotu njegovog Boga, Zaratustrin više na dobrotu Ormuzdovu. No i Njegoš je bio sposoban da etički posmatra život, inače ne bi on mogao reprezentovati ni potpuna čoveka ni potpunog hrišćanskog episkopa: Zaratustra, s druge strane, mora biti da je imao i velikog umetničkog smisla, inače ne bi mogao i posle tri hiljade godina onako moćno umetnički nadahnuti jednog čuvenog modernog umetnika (Niče).
Mi ne znamo kakve su okolnosti uticale na formaciju pogleda na svet kod Zaratustre. Nije ni čudo. Nekoliko hiljada godina, koje su živo radile na rušenju Suze i Egbatane, nisu oklevale ni da zatrpaju pod zemlju najveći deo svedočanstava o velikom verskom reformatoru persijskog carstva, ostavivši samo bajke, koje uvek i svugde bujno rastu na grobovima velikih ljudi.
Njegoš nam kudikamo bliže stoji. I baš ova vremena blizina u stanju je da mnoge čitaoce dovede u samoobmanu, da mi dobro poznajemo sve uticaje, koji su duhu našeg velikog pesnika dali formu i pravac. Niukom slučaju. Njegoš kao pesnik pre svega nije postao, nego je rođen onako kao što je bor nikao. I kao što ponikli bor ne postaje pod spoljašnjim uticajima ni lipa ni jela, no ostaje bor, tako je duh Njegošev pesnički od rođenja, pa razvijao se on pod okolnostima Crne Gore ili Bretanje. bio on pod monaškom rizom ili vojvodskom dolamom. Ako odista još ima ljudi, koji drže da okolina i okolnosti čine pesnika pesnikom, ti bi se ljudi izvesno pokolebali u svom mišljenju, ako bi imali volje da odu i vide Crnu Goru i ako bi znali srpski, da posle toga pročitaju Njegoševu poeziju.
Veliki vladika je samouk. Nije li to prvi paradoks u njegovom biću? Reći he neko: to baš i nije paradoks za ovu srpsku naciju, u kojoj su svi glavniji ljudi u politici i književnosti za vreme cele jedne istorijske epohe, i to nota bene najprosvećenije epohe čovečanske istorije, bili samouci.
Pa onda:
Rade je odrastao u zemlji, gde narod veruje da kamen raste i ima gorko iskustvo da na tom kamenu, sem zmija i orlova, ništa dobro ne rodi: u zemlji, gde ce pred sivim mrtvilom besformnih gudura životno zelenilo jedva primećuje. Pa je Rade ipak bio pesnik lepote i života, savršene lepote i besmrtnog života, prirode.
Ima još jedan paradoks.
Vladika Njegoš imao je jednu zajedničku osobinu sa papom; obojica su, naime, bili naslednici svetog Petra, i ako dva različna Petra. Rade je trebao da postane kaluđer i on je to postao. A pre jednoga stoleća, ili nešto manje, tradicije kaluđerske nisu govorile, kao ni danas što ne govore, u korist Ormuzdovu, tj. u prilog onako izdašnog obožavanja svetlosti, kakvom ce cetinjski gospodar predavao. Pa onda sam tok Njegoševog spoljašnjeg života više je bio pod vlašću mraka no svetlosti. Svetli časovi njegovog života vrlo su malobrojni.
Neko kratko vreme u mirisnom primorju, nekoliko vedrih časova u Trstu, nekoliko ženskih simpatija, nekoliko noći u veselom društvu u Kotoru, nešto duhovnog odmora u društvu Sarajlije, nešto malo zabave u „biljardi“, nešto razonođenja u lovu i nešto sumornog uveseljavanja kraj jeka gusala – šta su svi ovi zraci ukupno uzeti prema užasnom mraku, koji je oko njega zgušnjavan sa svih strana, rekao bih, svima demonskim silama?
Halakanje nesitih sultanovih otpadnika svuda unaokolo zemlje – nije li sirotom knezu cetinjskom samo to dovoljno bilo da mu pomrači svu svetlost sunčevu? Ali to je samo jedan trn na njegovom trnovom vencu. Evo ih još nekoliko: međusobno klanje plemena, koji kad ne piju tuđu, piju svoju rođenu krv; intrige „guvernadura“ i kontrola i špijunaža ruskih podoficira, koji na Cetinju avanzuju do senatora, pa opet ce broje u „nezadovoljnike“; pa samovolja ovog gorskog naroda, koji bi hteo da ce zove „narod“ i na oskudnim i na neoskudnim godinama, no da plaća porez samo na neoskudnim; pa razočarenja u ljudima i ideali Srpstva i Slovenstva još dalje u nedogled odgurnuti; pa bolest, neizlečiva bolest kao crni glasnik smrti!
Ko u ovakim spoljašnjim okolnostima ne preda ključeve od sveta vladatelju mraka, Arimanu, i ne pokloni se poput zapada, gde grozne Gorgone gospodare, za toga se izvesno ne može reći, da je njegov duh bio ono, čime su ga prilike učinile.
No Njegoš je bio i ostao kroz sva iskušenja i zla pesnik svetlosti u lepoti i lepote u svetlosti. Sve varvarske pogodbe njegovog života – on je sebe nazivao „vladar među varvarima i varvar među vladarima,, (Rešetar u predgovoru 5 – og izd. G. Vijenca) – nisu bile u stanju, da onakaze njegovu umetničku dispoziciju. Slično beduinu u izgoreloj, mrtvoj pustinji, čiji se pogledi. zamoreni dosadnom monotonijom, otimaju u visine. tražeći i nalazeći najveće zadovoljstvo u posmatranju zvezdanog neba. i ovaj je knez -episkop, ovaj najčudniji knez i najčudniji episkop, često bežao iz svoje mračne pustinje, vođen besmrtnom zrakom svoga uma, u visoko carstvo svetlosti, gde se odmarao i naslađivao, posmatrajući „prelastnu božju pojeziju“, sačinjenu iz milijarde svetova okupanih i odevenih u svetlost. Sa takve, ne svakom smrtnom pristupne, visine, naša planeta mu se činila kao jedno zrno praha, njegova siromašna kneževina kao jedan, ne znamo koliko puta hiljaditi, deo toga zrna, a njegova golema trpljenja kao kap vode, koja kane u ogromni požar.
Jedino na toj zvezdanoj visini nalazio je životne vode ovaj žedni umetnik, ovaj zemaljski mučenik, koji je zatim osnažen i okrepljen spuštao se na ovu ne najsjajniju planetu, i još ne na najblagorodniju tačku njenu, da deli pravdu krvavim gorštacima i sprema prah i olovo za borbu sa tiranima njihove grozne slobode.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *