NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » RELIGIJA NJEGOŠEVA

RELIGIJA NJEGOŠEVA

 

RELIGIJA NJEGOŠEVA
 
UVOD
 
Vladika Petar II Njegoš označava veliki praznik u životu Srpstva. On stoji usamljen među ostalim znamenitim Srbima, bez prethodnika i bez sledbenika. Njegov jedini prethodnik jeste donekle velika duša srpskog naroda, izražena u narodnoj poeziji. Mesto sledbenika on ima mnogo poštovalaca, koji mu se dive ili zato što poimaju njegovu veličinu, ili, u većini slučajeva, samo zato što predosećaju grandiozne razmere te veličine.
Pustimo, čitaoče, u mislima svojim, neka pored nas prođu svi oni Srbi, koje mi nazivamo znamenitim. (To je, istina, velika pretenzija: mi nismo uvek dostojni, da nam veliki ljudi čine toliku počast i prolaze pored nas. No ne ustežimo se od toga; misli je dozvoljena i nemisliva sloboda. Zar mi često u mislima svojim ne izvodimo anđele Božje, da pored nas u svom sjaju svome prolaze?)
Sve njih mi ćemo predusresti sa više ili manje poštovanja razlikujući se u oceni njihovih dela i njihovog karaktera.
Prolazi li pored nas Dositej, mi ćemo ga radosno pozdraviti i moliti, da nam kaže štogod „polezno ili zabavno“ iz svoga bogatog iskustva.
Prolazi li Vuk, i njega ćemo prvi mi osloviti bez ustezanja i pohvalićemo njegovu skupljačku revnost i njegovu veru u gramatiku.
Prolazi li Jakšić, mi možemo slobodno zapaliti cigaru i poručiti vina. On nam izvesno neće zameriti. Možemo i vikati, i plakati s njim.
Zmaju ćemo se ljubazno pokloniti i reći, da nas njegova Pevanija čini boljim ljudima.
Sa oštroumnim aristokratom Nedićem možemo doći u krupnu prepirku oko književnog ukusa i „gomile“.
No kad pored nas bude prolazio vladika Rade, mi ćemo morati, čitaoče, zaćutati i ustati. Zaćutati – jer ko bi od nas mogao naći za nj podesnu pozdravnu reč u momentu, kad nas on sa visine svoje figure pogleda svojim kao dubina morska tamnim očima? Ustati – jer kako da sedimo
kad smo maleni pred njim i kad ustanemo? I kad on bude prošao mimo nas, naš pogled će ga još dugo pratiti, tako, da će mnoge velike seni, koje njemu budu sledovale, ostati od nas nezapažene.
Ja sam često činio takve smotre, i često vrlo duge, zloupotrebljavajući možda strpljenje velikih seni. Pri tome starao sam se naročito, već od dužeg vremena, da ostanem nasamo s Njegošem, prateći pažljivo, svaki njegov pogled i svaku njegovu misao i osećaj vezan s tim pogledom. Svoje iskustvo od tih usamljenih šetnji i nemilih dijaloga ja sam izneo u ovoj knjizi.
Ono što sam ja želeo ovom knjigom dati čitaocu, to nije jedno delo o Njegošu, no jedna slika duše Njegoševe, to nije jedan dokumenat o velikom vladici, no opis jedne tuđe duševne drame, u koju se čovek sam uživi, tako, da je time i sam sa svojim junakom preživi. Ja nisam imao nameru da pišem „objektivno“ o Njegošu no baš „subjektivno“. To jest, ja sam se trudio, da se savršeno prenesem u svoga junaka, da tako reći ovaplotim njegovu dušu u sebi, da se identifikujem s njim u svakoj situaciji života, i da onda mislim, osećam i govorim kao on. Meni nije bilo do kritike Njegoševe misli, no samo do pronalaska, dohvatanja, sistematske konstrukcije i slike njegove misli. Nije mi bilo do nasilnog kategorisanja i kvalifikovanja njegovih osećaja, no pre svega do sopstvenog preživljavanja tih osećaja.
Potrebno je, uvek je veoma potrebno za svakog čoveka, udubiti se u duševni život drugih ljudi. Čoveku se na taj način, bolje nego i na koji drugi, širi um i srce; čovek se tako nauči da razume i ljubi druge ljude; i najzad, samo tako život ostaje za čoveka vazda interesantan.
Korisno je udubiti se često u duševni život i običnih ljudi, utoliko pak više neobičnih. Ono u samoj stvari i ne postoje obični ljudi; svi su ljudi neobični, svojeobrazni, čudni i tajanstveni. Priroda ne kopira no stvara. Izraz „Mnogi-Premnogi“ (,,Vielzu – Viele“. Niče) kao naziv običnih ljudi stvorila je nemoć naša, da se na svakome od tih „Mnogih-Premnogih“ zaustavimo, u njegovu dušu zagledamo i njegovu neobičnost uočimo. Kad nam naša nemoć ne bi smetala, mi bi se mogli uveriti, da su ljudi, koje mi nazivamo običnim, dovoljno neobični, dovoljno originalni i dovoljno za nas poučni.
Još je poučnije udubiti se u život onih ljudi, koje mi nazivamo neobičnim. – Po jednoj pogrešnoj izreci jedan
čovek onoliko ljudi vredi „koliko jezika govori“. Moglo bi se nepogrešnije reći: jedan čovek onoliko ljudi vredi koliko ljudi istinski poznaje, tj. koliko je tuđih duševnih drama svojom dušom preživeo. Jer ima ljudi, koji govore nekoliko jezika i koji pored toga jedva vrede jednog čoveka, dok nema ljudi, koji su preživeli duševnu borbu svoga bližnjega, a da ne vrede više od jednog čoveka.
Preživeti Njegoševu duševnu dramu ne znači preživeti duševnu dramu samo jednog čoveka, no jednog sveta. Njegoš je od svoje duše, određene sudbom da upravlja jednom šakom siromašnih ljudi, načinio scenu, na kojoj je reprodukovao dramu cele vasione. Ta njegova, mikrokozmična, scena, premda veća od ma čije druge u srpskom plemenu, bila je ipak malena i teskobna za obimnu vasionu. Ova nesrazmera činila je krst života našeg pesnika; u njoj je ležao izvor njegovog životnog martirstva. No baš u ovom tesnom opštenju sa vasionskim životom i pokazala se veličina duše Njegoševe. Obimnošću i intenzivnošću svojih simpatija prema sveopštem i svejedinom životu sveta i Njegovom Tvorcu Njegoš se obeležio kao religiozna ličnost prvoga reda.
U novoj srpskoj istoriji nema ličnosti, koja bi se u pogledu religioznosti mogla i izdaleka ravnati s Njegošem. Ta retkost u visoko religioznim ljudima, naročito među književnicima, i dala je povoda nekim slovenskim putopiscima i književnicima da tvrde, da su Srbi nereligiozniji narod od drugih naroda. (Tvrđenje Poljaka profesora M. Zdjehovskog, vidi „Moskovskij Eženedjeljnik“ od 16. maja 1909. Slično tvrđenje od moskovskog profesora A. I. Vedenskog, vidi (prevedeno) u „Glasniku pravosl. crkve“ za 1908. god. Ovo tvrđenje osporavali su: dr Č. Marjanović u „Hršić. Vesniku“ za 1909. god., dr S. Radovanović u predgovoru svoga ruskog dela: „Semejnie prazdniki u Serbov“, Petrograd 1910. g. i „Glasnik Pravoslavne Dalmat. crkve“ za 1909. god). U samoj stvari srpski narod nije ni više ni manje religiozan od drugih hrišćanskih naroda njegove kulture; no srpski narod, kao i svi narodi uopšte, ima vrlo malo pravih, nadahnutih, religioznih ljudi. Ovi su uostalom najređi ljudi u svetu. Karlajl i Emerson, Lamartin i Dostojevski spadaju u ove najređe ljude, ili, sa još njih nemnogo, čine ove najređe ljude u celom prošlom stoleću.
Mi Srbi imamo Njegoša. On je jedan, no i jedan on je u stanju da svojom visokom i širokom religioznošću demantuje mišljenje o nereligioznosti našega naroda. Jer ma koliko da su veliki ljudi samobitni, ne može se ipak odreći, da oni ma u kolikoj meri ne reprezentuju dušu onoga naroda, u kome su rođeni.
Mi imamo i Dositeja. No Dositej nije to što Njegoš. On je srednji talenat; daleko od genija. Dositej je pobožan kao i narod (i ako nije i sujeveran kao narod), tj. on veruje u Boga i zagrobni život, veruje u stvorenje i cilj života, kao i narod. No, on nije religiozan u višem smislu, tj. on ne oseća potrebu stalnog duhovnog sjedinjenja s božanstvom, stalne misaone i osećajne korespodencije sa dušom, sa životom sveta, kao što to oseća Njegoš. Dositej je mogao neobično dugo i s neobično dugim strpljenjem da priča o fruškogorskim manastirima, a da pri tom ni na minut ne oseti na sebi pritisak vasione sa svima njenim nerazrešivim čvorovima. Njegoš to nije mogao. Njegoš je stalno osećao nametljivo prisustvo vasione, koja mu je njegov um i njegovo srce, bez ostatka, za sebe angažovala, ponekad laskavo, posredstvom svoga lica, ponekad brutalno, posredstvom svoga naličja.
Kad bi se, otuda, kalendarskim jezikom htela okarakterisati priroda ova dva čoveka, onda bi se za Dositeja moglo reći „Blaženi Dositej“, a za Njegoša „Njegoš – Velikomučenik“.
Dositej je, uistini, jedna srećna, blažena priroda. On, izgleda, ne veruje u pad čoveka iz jednog blaženijeg života u ovaj, ne veruje u osudu čoveka niti u metafizičku neophodnost zla u svetu. On veruje, da kad bi ljudi malo više potrudili svoj zdravi razum i svoju volju, zemlja bi se brzo u raj pretvorila. Svekoliko zlo da se takoreći oduvati iz sveta kao prah sa dlana. Malo više učitelja, malo manje kaluđera i – Srem bi bio drugi Edem!
Dositej se oseća u ovom svetu kao doma, Njegoš kao stranac. Dositej se ophodi sa svima stvarima po domaći, Njegoš, naprotiv, sa stranačkim ljubopitstvom i sa strahom. Njegoš ima strah od sveta i neprestano se bori s tim strahom.
Dositej je pobožan pozitivist, no ne mistik kao ostareli Avgust Kont, no pre pozitivist najnovijeg američkog kova; on je trezveni pragmatist, koji veli: postoji jedan drugi, zagrobni život, no mi se sad zasad nalazimo u ovome i treba da se o njemu staramo; verujmo u onaj no svu svoju brigu posvetimo ovome; radimo s pretpostavkom, da je sve ovde radi čoveka, i da je sve uonoliko realno i vredno, ukoliko čoveku može biti od koristi. Otuda, pitanje o manastirskoj ekonomiji u Gruškoj Gori važnije je od pitanja o načinu života anđela na nebu, i pitanje o prosvećivanju naroda značajnije je od pitanja o preegzistenciji duše.
To je trezvena, večno savremena filosofija, koja je i pre modernih pragmatista (Kao osnivač modernog pragmatizma u filosofiji smatra se skoro preminuli profesor Harvardskog universiteta u Americi, Viljem Džems.) i pre Dositeja, i pre Bakona, čak i pre praktične poslanice apostola Jakova postojala među ljudima. Otuda savršeno pravilno naziva prof. Skerlić Dositeja „jednim od najmodernijih pisaca naših, jednim od onih, koji se vremenom samo podmlađuju“ (J. Skerlić: Srpska književnost u XVIII. veku, str: 330). No savršeno pravilno bilo bi to isto reći i za Njegoša, iako misli Njegoševe nisu i misli Dositejeve. Uostalom Njegoševa mudrost niukoliko ne isključuje mudrost Dositejevu, kao što će se čitalac moći uveriti iz docnijeg izlaganja. I Njegoš meri ljude nečim drugim nego, kao i Dositej, „djelom i vrlinom“. No, Njegoševa se misao prostire još i za granicu korisnoga, praktičnoga. Njegoš teži da obosnuje svet, da ga pojmi kao celinu i da opredeli mesto čoveka u toj celini.
Dositej je pre svega učitelj – praktičar, Njegoš pre svega umetnik – transcendentalist. Dositej veruje da Bog postoji, i to je za njega dosta. I Njegoš veruje da Bog postoji, no za njega to nije dosta; on se raspinje trudom, da sazna Boga, da stvori jednu određenu predstavu o Bogu, i da sa tim svojim Bogom bude u neprekidnoj komunikaciji. Rečju: Dositej je pobožan, Njegoš religiozan. Dositej je pobožan, jer veruje u Boga, Njegoš je religiozan, jer je svojim umom i srcem religiran s Bogom. Religioznost je daleko širi pojam od pobožnosti, kao što je religija širi pojam od vere. Religioznih je ljudi daleko manje od verujućih.
Dobro je što imamo Dositeja, kao što je dobro što imamo Njegoša. Na Dositeju mi smo se svi vaspitali. U našoj ranoj mladosti njegova mudrost nas je obasjavala tako meko i tako prijatno kao proletnje sunce. On nam je prvi sugerisao, toliko potrebnu za pristup u život veru u čoveka, veru u neograničenu sposobnost usavršavanja čovečjeg razuma i oblagorođenje čovečjeg srca.
S Njegošem smo se docnije upoznali. On nije za suviše ranu mladost. Jer sem stvari „poleznih i zabavnih“ on zna i hoće neskriveno da kaže i stvari strašne, kojima je ova} svet ispunjen. Praotac Jakov rvao se samo jednu noć s Bogom; vladika Rade se rvao sa svima silama ovog sveta, i to ne jednu noć, no ceo jedan vek. I kao stari ratnik, i pritom i pesnik, opeva on nama svoje mnoge borbe, revoltirajući ili rezignirajući nas, hrabreći ili strašeći, no u svakom slučaju uzvišujući i na visini podržavajući nas. I što stariji bivamo i dublje u životnu borbu ulazimo, to nam i Njegoš miliji saputnik postaje. Moglo bi se gotovo reći: Dositej nam je putovođ od jutra do podne našeg života. Njegoš pak od podne do večera. Kad preživimo Dositeja, tad se nuždavamo u Njegošu. Kad naša mladalačka, dositejevska vera u čoveka pretrpi raznovrsna iskušenja, kad počnemo da osećamo, da u životu ne zavisi ipak sve od našeg zdravog razuma i naše dobre volje, da mi ipak nismo tako apsolutni gospodari naše sudbe, kao što smo nekad mislili, da se zlo, uprkos svemu, ne da tako lako ni oduvati ni uništiti, da je ovaj život samo polu-naš, ili uopšte da on nije naš, no mi njegovi, njegove sluge; kad osetimo vasionu nad sobom i težak pritisak „ćutljivih nebesa“, kad naše šetnje, po naglo množećim se grobovima naših prijatelja, postanu i duže – tad ćemo osetiti potrebu i u jednoj višoj veri, van vere u čoveka, i ne samo u jednoj veri no i u jednom sjedinjenju s jednim moćnijim od nas saveznikom, – u jednoj religiji, i tad će nam Njegoš biti bliži i srodniji od Dositeja. Tad ćemo poželeti, da moćnu i religioznu dušu Njegoševu uselimo u sebe, da bi smo se ohrabrili njome u mučnim iskušenjima.
U ovoj velikoj duši naći ćemo mi mnogo svog sopstvenog, svojih „nužda i nedovoljstva“, svojih sumnji i razočarenja, svoje bojazni i svoje nade. Mea res agitur – mene se tiče- uzviknućemo mi upoznavajući se sa bogatom dušom Njegoševom. No naći ćemo mi u ovoj retkoj duši mnogo što šta probuđeno, što je u nas uspavano, i mnogo što šta uokvireno u velikom i skupocenom okviru, što je kod nas prezreno i odbačeno; naći ćemo najzad i mnogo što šta nama sasvim nepoznato i neslućeno, neverovatno i neargumentovano, kolorisano sa više strasti no logike. Na ovim poslednjim mestima moraćemo se poduže zadržati, da bi ih što temeljnije shvatili pre nego što dalje pođemo za našim pesnikom.
Na podne našeg života Njegoš stoji i čeka nas. Mi se ne možemo lako da odvojimo od našeg blagorazumnog Dositeja. On nas, kao svaki dobar učitelj svoje učenike, obično duže zadrži pri sebi, vodeći nas po ‘ćelijama fruškogorskih manastira, po prosvećenoj Evropi, po putevima promisla i zdravog razuma. Kad se s Njegošem udružimo, tad moramo ubrzati korake, jer s njim imamo za isto vreme da pređemo mnogo više. Po neravnom i vrletnom putu Njegoš nas vodi; užasni su koraci njegovi: on korača s planine na planinu, sa zvezde na zvezdu. Mi imamo na putu s njim da posrćemo i padamo i znojimo se. Kroz najtamnije dubine života Njegoš nas vodi, kroz zločeste dubine, koje se mefistofelski smeju suverenstvu našeg zdravog razuma. On nas penje na visinu, odakle se vide sve lepote ovog sveta; no on nas ne ostavlja dugo ni u jednoj iluziji: pred našim očima on diže prekrasni plašt sveta i otkriva nam tad i njegovu očajnu nagotu.
I mi na ovom vrletnom putu, idući za Njegošem, postajemo religiozni. I to nam je nagrada za trud.
Ko po svojoj prirodi nije religiozan a želeo bi saznati, šta to znači biti religiozan, taj će najbolje učiniti, da se postara te da prouči i preživi, ukoliko mu je to najviše moguće, duševnu dramu jednog velikog religioznog čoveka. Ja sam ovim delom hteo samo ukazati na jednog takvog.
N.V.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *