РЕФОРМИСАТИ СЕБЕ

прот. Милорад Лончар

РЕФОРМИСАТИ СЕБЕ
 
У Српској православној цркви, има већ више година, најављена је жеља и “потреба” за реформом богослужења, боље речено, његовог централног дела – Свете Литургије. Иницијатива потиче од тзв. грчке школе односно оних јерараха који су се у Грчкој школовали. Овај процес је почео спонтано и, у почетку, ненаметљиво, а онда је све то попримило озбиљнији тон. Ово се почело примећивати код заједничких богослужења представника, условно речено, грчке школе и оних који су више за руску опцију, или оно што је код нас Срба било устаљено већ деценијама па и вековима. Неки епископи ово и не називају реформом већ радије “обнављањем вере”, или Литургије. Било да јe то реформа или обнaвљaње Литургије, заслужује пажњу оних којима је до Литургије стало.
Епископ Атанасије, у недавно објављеном чланку о Божанској Литургији, наводи и следеће: “Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: “Бог постаје човек да би човека начинио богом”. “И смерни причасник пре Светог Причешћа исповеда: “Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни чудесно”. Посреди је страшна и изузетно огромна тајна”. Ову тајну служе свештенослужитељи свакодневно у православним храмовима, увек са истим уверењем; да та Света Тајна спасава, обожује и узводи човека са земље у Небо. За верне је важно да знају да је та спасавајућа служба Божија наставак прве Литургије коју је Спаситељ служио у Јерусалиму са својим апостолима, Литургије која се од тада никада није престајала служити у Цркви Божијој. Ова Света Литургија је задржала суштину непромењену кроз протекла два миленијума и она своју суштину неће мењати. Она је, наравно, током времена реформисана или обнављана више пута, с тим што поменута суштина њена није мењана. У свим временима она је изливала благодат Духа Светога на њене причаснике и обожавала их кроз сједињење са Христом. Реформа, дакле, или обнова Литургије увек је подразумевала спољашњу форму, додавање или одузимање извесних молитава или различитост ритуалног облика. И ово, што не би требало да представља проблем, проблемом је постало.
 
РЕФОРМА НА ДНЕВНОМ РЕДУ САБОРА СПЦ
 
Најновији догађаји у Српској православној цркви, који су стигли на странице интернета и средстава јавног информисања, најавили су потребу да се одговорни у Цркви и формално позабаве тим питањем. Ако до тога дође, јасно је да ће Епископи бити подељени по тако важном питању и да то може да изазове непотребне и негативне последице за Цркву. Такође је јасно да нам у ово време нису потребне поделе такве врсте, а нарочито не око питања које није приоритетно. Оно није приоритетно, није горуће питање, јер је Литургија коју ми званично служимо обожила и облагодатила толико светитеља и мученика у Цркви, да би неко, ко би хтео да научно доказује како је тамо нешто непотребно или погрешно у Литургији, имао озбиљних проблема. С друге стране, ако има разлога, а очито је да тако извесни Епископи мисле, да се обнавља Литургија, томе треба дати времена и сачекати да се усагласи такав став у Сабору СПЦ. Кад се то деси свештенство СПЦ добило би одштампан нови служебник и одлука Сабора би лако била имплементирана. Овако, парцијално, увођење реформе и инсистирање неких Епископа да њихови свештеници служе како они сматрају да треба да служе, не може да буде на благослов нити пак на корист. Уосталом док Свети архијерејски синод не повуче постојеће служебнике из употребе и понуди нови текст Литургије, сматрам да они Епископи, којима је до обнављања Литургије, треба да сачекају са овим јер ће се уместо обнове лако увести конфузија или ће нам ускоро бити потребан тумач приликом саборних богослужења.
 
ДА ЛИ ЋЕМО НЕСЛОЖНИ БИТИ БЛАГОДАТНИЈИ?
 
За било какву реформу, промену или обнову, најбољи лек је хришћанско смирење и љубав. Ако најављена промена ниче из љубави за опште добро, то они којима се предлаже лако осете и прихватају, али ако је та обнова резултат “надимања” нашега знања и ако се предлаже због промене, а небрига о оном другом постаје видна, она наилази на отпор и уместо благодати нуди неслогу и раздор. Због тога је најбољи рецепт за промене управо мењање себе, борба против гордости. На целу проблематику обнове треба гледати из угла вечности. Није ли то управо оно о чему Свети Оци готово једногласно говоре. Коме ће и најбоља реформа Литургије користити ако је њена цена неслога у Цркви, ако она постане предмет свађе и размирица за деценије које наилазе? Да ли ћемо несложни бити благодатнији?
 
КОМЕ ЈЕ ВИШЕ ДАНО ОД ЊЕГА СЕ ВИШЕ ОЧЕКУЈЕ
 
Епископи су, нема сумње, најодговорнији у Цркви Христовој. Они су преузели улогу од светих Апостола. Они приносе Бескрвну Жртву и дају благослов да и свештеници то исто чине. Без њиховог, дакле, благослова нема Литургије. Не значи ли то и аутоматски највећу одговорност у Цркви? Нема сумње да је тако. Ако је пак тако, на Епископима је огромна одговорност у Цркви. Много већа него на свештенику, ђакону или мирјанину. Но, будући вође, Епископи морају знати да је добар вођа онај чију наредбу војска слуша. А војска је увек најбоље слушала оне наредбе које је разумела. Питамо се, када је обнова Литургије у питању, да ли ће се евентуална наредба о обнови разумети на време или ће “војска” збуњено да поставља потпитања. Историја Цркве има довољно примера о томе како је Црква пролазила кроз искушења у време неразумљивих команди. Сетимо се само Грка који су преурањено прихватили нови календар. Прошло је скоро једно столеће а грчки народ испашта овакву одлуку своје Цркве. Остаје нејасно да ли је питање календара, или било које друго питање, које временом исплива на површину, укључујући и обнову Литургије, довољно важно да би се Лађа Спасења олако препуштала непитомим таласима. Закључак се, наравно, намеће.
 
ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ЋУТАЊЕ И МОЛИТВУ
 
У јеку косовске трагедије, која виси над главама Срба, потомака Честитога Кнеза, нема светијег посла за све у Цркви од молитве и ћутања у ово време. Постало је јасно да су неблагодарни моћници овога света решили да тргују са нашом земљом. Још јасније је да нико у овом народу не може довољно да овим новим Јаничарима објасни зашто ми имамо проблем са предајом српске светиње косовске као и да та прича никога не интересује. Управо због тога, свима нама у Цркви, морало би да буде јасно да за нас нема светијег задатка од заједничке молитве да народ наш не подлегне шизофренијој црти, “јер су сви против нас”. Нису сви. Бог дефинитивно није, сем ако се не љути на нас што још нисмо реформисали Литургију.
 

One Comment

  1. Pomaže Bog,evo prodje dosta vremena od ove “reforme”ali meni nije nista dobro donijela,osim da se ljutim na sveštenika i ili vladiku.A konkretan razlog i objasnjenje nemamo.Ako je dobro zašto se krije a ako nije zasto se mijenja.Mene je crkva puno vise naucila kada je bilo tajno ili mistično neznam kako da objasnim.A sada se loše osjećam sa tim da se u našoj crkvi više pokušava “dočarati”ovim našim očima pa mi više izgleda kao neka predstava.Neka mi Bog oprosti ali ja tako mislim .I da li je uopšte izašlo neko saopštenje u vezi toga?Praštajte.Marijana