РЕЧНИК СПАСЕЊА

 

РЕЧНИК СПАСЕЊА
 

 
ЖАЛОСТ
ЖЕНИДБА (БРАК)
ЖИВОТ ДУХОВНИ
ЖИВОТ МОНАШКИ И СВЕТОВНИ
 
ЖАЛОСТ
 
Жалост се допушта због греха или ради испитивања вере
 
Од срца саосећам са вама и жалостим се због несреће која вам се догодила, али вам ништа не могу помоћи, нити вас утешити, осим тако, што вам саветујем да се предате вољи Божијој и да од Њега тражите милост, помоћ и утеху. Чврсто верујте да се ово није догодило случајно, већ по допуштењу Божијем, по за нас недокучивим законима, или као казна за грехе, или ради кушања вере. У сваком случају, произашло је из Његове љубави према вама, јер: кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима; ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима… ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јевр. 12,68); ове речи нису моје, већ апостола Павла и из њих видите да сте чеда Божија. Само трпите, не будите малодушни и благодарите Богу, па ће све да пође на боље.
Ми видимо и несумњиво верујемо да Промисао Божији који се стара о свакој ствари, брине и о нама, чинећи оно што је на нашу духовну корист – одваја нас од онога што је бескорисно, или искушава нашу веру, док неке и кажњава за грехе. Тегобе које су нам наметнуте по праведном суду Његовом треба да подносимо с покорношћу вољи Његовој. Људе који нам причињавају невоље треба да сматрамо за оруђе Божије у делу нашег спасења и да се молимо за њих. Другачије се не можете утешити. Када пак од људи тражите да вас воле, ви не кривите себе, јер гледате кроз завесу самољубља.
 
ЖЕНИДБА (БРАК)
 
Размишљање поводом избора невесте
 
Неочекивани сусрет са непознатом девојком оставио је утисак на тебе; зар она не може бити прилика? Можда ће се то и догодити, ако таква буде воља Божија; ти не тражиш богатство и лепоту, него побожност и мудрост, да би на животном попришту делили радости и тугу, и да она има исправан појам о стварима и да може правилно да размишља. По убеђењу оне поштоване госпође, код које си је видео, она је прилично образована, паметна и скромна; аније безначајно ни то што је, живећи умерено, и чак сиромашно, могла да избегне бучне и бескорисне обичаје мирске или световне, који веома утичу на моралност. Ти се колебаш и не знаш да ли је то размишљање озбиљно: не смем да преузмем на себе да ти одлучно кажем у тако важној ствари, али саветујем да се молиш Богу и да се Његовој вољи препусти та ствар. Ако она буде Њему по вољи, онда ће се појачати твоја жеља за извршење, и тада исто тако, позвавши помоћ Божију, пошто одслужиш молебан Господу и Мајци Божијој, пређи на ствар; а ако ли се после молитве почне губити из сећања, онда нека тако и остане.
 
Савети, како се одлучивати на удају и чиме се руководити приликом избора младожење
 
Питате моју маленкост о тако важној ствари која вас очекује и са великом вером ћете следити мој савет, али ја сам свестан своје незнатности и не смем смело да вам саветујем ово или оно. А видећи, пак, ваш тежак положај у неодлучности и веру, са којом ме питате, позвавши помоћ Божију да ми подари разум, дајем вам овакав савет: прво, треба упућивати молитве Богу и Пречистој Мајци Божијој, јер је силно заступништво Њено код Бога: да удеси Он судбу вашу по Његовој светој вољи; а ако вам корисно буде да ступите у брак који вам је понуђен, нека спусти на вас Своју подршку и благослов; а ако вам није корисно, нека судовима Својим ову ствар поквари. Такво препуштање себе вољи Божијој, а не тражење своје воље, штити вас од многих искушења, каква се понекад догађају, ако неко непрестано жели да се врши само по његовој вољи; потом, прихватити савет рођака и ближњих ваших, јер ће, наравно, Господ и њима објавити да вам кажу нешто корисно; још треба сазнати о његовом религиозном усмерењу и побожном чувању правила мајке наше, Цркве Православне, и о моралности његовој, макар делимично: данашња времена су опасна, има много слободоумности и непокорности Светој Цркви; макар вам се он и допао, али ако није чврсте вере и побожности, онда вам не саветујем да пођете за таквога, а ако је прави хришћанин и син Православне Цркве, побожан, онда саветујем, с помоћу Божијом. Ако је воља Божија да пођете за таквога и ако се ствар приведе крају, онда саветујем да се пре брака, припремајући се, причестите Светим Пречистим Тајнама Христовим, и једно и друго. Прилазећи тако значајној тајни, као што је брак, морамо се припремити, очистивши се исповешћу и причешћивањем Светим Тајнама Христовим и молитвом, али не баловима и музиком и плесом, јер овај корак утиче не само на читав живот овдашњи, него чак и на вечност. А каква може бити ваша судбина у брачном животу? То препустите вољи Божијој, јер судове Његове ми не можемо појмити; у складу са сваким моралним ставом – или кажњава, или награђује. У погледу иметка не треба се много бринути: Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.
На ваше писмо о судбини која вас очекује одговарам укратко и колико је у мојој моћи, због мога слабог здравља. Молите се Богу и Његовој Пречистој Мајци да уреди Господ судбину вашу по Његовој светој вољи. Ако је Његова света воља, да сада пођете за онога који вам нуди брачну заједницу, онда ће и свака препрека бити уклоњена. А ви потпуно потчините вашу вољу вољи Божијој; а осим тога, треба сазнати: да ли је он прави верник Цркве Православне, да ли је доброг морала, и о (његовој) породици. Да ли су ваши родитељи сагласни са браком, и постоји ли ваша интимна, потпуна сагласност? Уз ове услове и дела, нека вас Господ благослови да ступите у нови, породични живот, а шта ће касније бити – то никоме познато није …
 
Објашњење девојкама о избору животног пута
 
Из вашег писма видим да патите и тугујете због тога што сте, када сте се видели са мном, недовољно говорили о себи и због тога што сте рекли: “то ће бити казна Божија – удати се”. Још, због ваше жеље да останете неудати, ваши ближњи вам сугеришу да том речју срдите Бога, као да желите да будете изнад Творца и уредите свој живот по сопственој самовољи, и да је свака жеља грех и да ништа не треба тражити од Господа, него се у свему ослонити на Његову свету вољу. Налазећи се због тога у недоумици, тражите решење за то… Човек је од Бога обдарен разумом и слободном вољом да бира оно што је боље, па је зато наша жеља резултат слободне воље; када наше самовласно произвољеније, којим управља разум, жели добро, тј. испуњење воље Б ожије и томе тежи делом, онда је то угодно Богу и Он нам помаже у творењу тога. А када се из лудости пожели супротно вољи Божијој и настоји да се то учини, Бог, не ограничавајући нашу самовољу, дозвољава да се то догоди, али за оно прво награђује, а за ово друго кажњава; о томе се у Светом Писму много говори; зато је жеља за добром блиска нашој природи и никако није грешна, и не само о жељи, него чак и о настојању да је извршимо треба да се старамо; али је само потребно своје жеље и деловања ускладити и усагласити са законом Божијим, препустити вољи Божијој и молити за Његову помоћ; онда, када Бог опази да нам је ово корисно и у складу са Његовом вољом, послаће нам и помоћ Своју ради суделовања у томе делу; а када нам не предвиди корист и нема воље Његове, па макар ми и мислили да желимо да извршавамо добро дело, али се оно догађа или из таштине, или на неки други начин, – онда омета његово извршење, зато што Га молимо: ” нека буде, Господе, воља Твој а”. Али, кажу да је свака жеља грех и да ништа не треба тражити од Господа, него се у свему ослонити на вољу Његову: Ово је потпуно супротно како разуму и природи, тако и Светом Писму. Није свака жеља грех, него грешна жеља заиста јесте грех, а без добре жеље како би се човек могао назвати словесним и умним и у чему би била његова слободна воља? А о тражењу Спаситељ у Еванђељу учи: …Иштите и даће вам се (Мт. 7,7). И када је у обичним свакодневним стварима потребна жеља, напор и молба Богу за помоћ: па колико тек више у судбинским стварима, које се тичу спасења душе. А ако ли ни једно ни друго не будете желели, тј. ни брак, ни очување сопственог девичанства, па шта ћете онда бити? Нећете бити ништа друго до дрво, или камен беживотни; макар и мислили да се:”ја уздам у Бога, како Он одреди”, потпуно је супротно. Замислите своју ситуацију: нећете да се удате, желите да се заручите Богу, молите Га за то и очекујете Његов усуд. Али, да би искушали вашу слободну вољу појављују се, на пример, младожење: један, други и више; зар немате право да их одбијете, према вашој жељи? И тиме нећете сагрешити; па нека знате да је воља Божија учврстила вашу жељу; а ако пристанете да се удате, онда се и ту треба поуздати у вољу Божију; али је свеједно ваша власт над самом собом била томе склона, а не надахњујућа воља Божија. Па ипак, и уз вашу племениту слободну вољу, ако се препустите таштинама и смутњи разонода овога света, онда је веома непромишљено да се душевно око замрачи и да се замени истинско добро за привидно: Зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор. 15,33). А ако ли ово не желите, онда колико је могуће то избегните, да би вас Он сачувао од стрела нечастивог… Оставите немир ваш и страх због речи које изрекосте; намеравајући да се посветите животу у тишини, Господу се молите, да Он Сам исправи пут ваш пред лицем Његовим и поучи вас истини Својој; а са световњацима се не спорите у погледу своје намере; свет увек има своје законе, али су они мрски Богу. јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем (Рим. 8,7). Казне се овдашње не плашите, него се обазирите на оно што ће доћи.
 
ЖИВОТ ДУХОВНИ
 
Како отпочети поправљање свога живота
 
Желиш да започнеш поправљање твога живота, али не знаш како. А ја сам, чини ми се, са тобом много разговарао о томе како треба водити битку духовну са страстима; и не треба то чинити на речима, него остваривати на делу. Не дају нам мира наше страсти и чим нам их неки догађај покаже, хаос који се налази у нама збуњује; а када се у свакој прилици будеш супротстављала, не чинећи према страсти, онда ће оне ослабити. А када се савладаш, онда се себе постиди, прекори се и смири; сматрај се гором од свих, као она коју савладаше страсти; не криви никога од људи, него себе окривљуј и помоћ ћеш божију добити.
 
Почетак просветљења и здравља душе
 
Свети Петар Дамаскин пише да на седам чинова телесних ум почиње да опажа своја сагрешења, као песак морски; и ово је почетак просветљења душе и знак њеног здравља, укратко: “постоји душа смерна и срце кротко и ваистину себе за најнезнатнију сматра”.
 
Једно од првих искушења у духовном животу – опажање туђих недостатака
 
Ти сада замишљаш да ће те примери житеља манастира брже подстаћи на покајање; али ја ти кажем да те очекује прва стрела ђавоља – видети њихове недостатке и зазирати од њих, све док не уочиш своје слабости и страсти. Нису сви савршени, али управо преко несавршених и постоје савршени; и опет се они са своје стране прочишћују кроз друге. На који би начин неко задобио трпељивост, ако га нико не би вређао? И како би познао свој карактер без оних који га разобличавају? И како би се смирио? Све те то очекује и изгледаће ти необично; а ја те упозоравам да тако мора бити, и све се то догађа у складу са нашим постигнућем, не без Промисли Божије. Макар и читала књиге Св. Отаца, ти, ипак, веома мало разумеш и то теоретски, а у пракси више и јасније сазнајеш.
 
Осуђивање других због њихових слабости – препрека за задобијање духовних плодова
 
Пишеш да су код вас сви против старчества; а само ваша и К-на келија то одобравају. А потребно је да имате плодове живота духовног – смиреност! Погледајте, да ли је поседујете? А када ви њих (који се не држе откривања помисли) унижавате и по постигнућима стављате испод себе, онда је очигледно да сте супротан плод задобили <гордост>; а требало би сматрати себе горим од свих и не видети код других пороке, како би се и они изграђивали на истој основи; а пошто виде плод супротан, саблазниће се. А ко познаје туђу савест? Они, можда, имају праву смиреност и унутарње самоукоравање, које је недоступно виђењу оних које је обузело мнење; а ако није тако, онда на други начин Господ уређује њихово спасење: јадима или болестима, како Само Он зна, шта је коме на корист.
 
Опажање свога греха указује се постепено, у процесу духовног живота
 
Вама се и чини да се не уздате у себе и да се сматрате ништавним, и остало: али, ипак, саветујем да томе не верујете, пошто вам и ми не верујемо, све док то искуствено не сазнате, ступајући на поприште живота духовног; ви ћете, можда, срести такве, за које ће вам се учинити да им живот није у складу са намерама, али то не треба да вас саблажњава; иако ви брзо напредујете, ипак још нисте своје слабости познали, још нисте срели различите огњене стреле нечастивог и нисте имали прилику да им се супротставите и да искушате своје снаге; још нисте издржали прекоре, мржње, увреде и поруге, које ће вас обавезно срести, ради ваше пробе и искушавања; о томе, изгледа, морате теоријски научити из књига Св. Отаца… Ово вам пишем не плашећи вас, него припремајући вас и упозоравајући на опасност самопоуздања.
…Онај који не позна слабости и грехове своје не смирује се и не каје, и то је у живој души нека неосетљивост и обамрлост.
 
Ради постигнућа у духовном животу потребан је напор и смиреност
 
Иако ви и не видите своју болест душевну, она постоји и скрива се од вашег погледа; па немојте мислити да бисте могли бити брзо излечени. Па ипак, то не треба да вас плаши: јер је боље, осећајући болест, тражити лекара, неголи умишљати да си здрава и не старати се за лекара. Ви желите да жарко тражите Исуса и тражите у себи безгрешност, а не смиреност; пошто осетите неко пријатно осећање, узећете га за велико, а управо то и јесте опасно: оно може да вас заведе да оно што сте умислили да стичете пре времена, више не добијете ни кад дође време. Вама је то нејасно, али нама је прилично познато. Па зар регрут може одједном постати генерал, или дечак, који почне азбуку, да буде књижевник, или онај који жели да се обучава уметности, тек што се тога прихвати, да одмах и постане уметник? А ова, пак, уметност над уметностима захтева много напора и подвига, а изнад свега смирености. Док не будеш у рату, не можеш знати како је он тежак и страшан и, док се не бориш са страстима, не можеш бити искусан и видети своју слабост.
Немој мислити да се можеш брзо научити духовном животу; он је уметност над уметностима; не само теорија, него је и пракса потребна; а у њој постоји много и спотицања, и подизања. Пишеш да те је у срцу заболело моје карање, “тако да ти је душу ранило”. То треба да ти покаже твој слаби карактер, који ће се исправити самопрекоревањем и смиреношћу. Ако ли те ја будем само миловао по главици, па какву ћеш корист имати?
 
Духовно семе не израста ниши плод доноси одмах
 
Узмите, на пример, малу децу која уче да пишу: она почињу од слова “А” и даље, ништа не разумејући; али савладавајући под принудом, уче да сричу, потом могу да читају, а касније се показује и појам.
Тако се и у нашем поучавању не може истог момента, чим почнемо, вазнети у духовни свет, него је потребно много напора и подвига; али и они неће бити крунисани жељеним успехом, ако не буду здружени са смиреношћу.
Може се навести и много других примера, као што су: вештине не учимо одмах, него кроз дуго времена и настојања; ступајући у службу са нижим чином, немогуће је одмах бити генерал; засејано семе исто тако не израста и не доноси плод одмах.
 
Незнање о науци духовног живота штети нашем спасењу
 
О 3.3. није мали напор њих успокојити. Прва је прилично тога прошла и, мада зна да према свету треба имати самопрекоревање и смиреност, у ствари се томе није научила; а друга је световна, о томе нема ни појма, него мисли да се спасе само тиме што се моли, на спољашњи начин, и остало, а на морално не обраћа ни најмање пажње, и просто речено, не дирај ме; треба претрпети, како ће Господ даље уредити. Могуће јој је сугерисати: ако она буде тако живела и не буде настојала да види своје кривице, онда Бог неће игуманији објавити да је прихвати у заједницу.
 
ЖИВОТ МОНАШКИ И СВЕТОВНИ
 
Прави је монашки живот – свакодневни крст
 
Слабости и сагрешења, које спомињеш у својим писмима, имају исти лек: уопште не треба очајавати, него се кајати, смирити се и себе прекоревати због свега; и тако сваког дана започињати своје поправљање, а Господ ће нам, видећи нашу добру вољу, даровати и помоћ свемогућу Своју да довршимо предузеће које смо започели, које је, како је то нама, монасима, јасно и објављено, свакодневни крст: који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 10, 22)…
 
Манастир је школа духовна, у којој се догађа преображај старог човека у новога
 
Ти, коју су опхрвали световни јади, болести, мислила си да спокој пронађеш у обитељи /манастиру/, јер су ти сви који су живели у обитељи изгледали срећни, чему си и ти тежила: али си сада упознала у себи напор и јад од слабости душевних и телесних. Истина је, њих треба сматрати срећнима, јер их је Бог позвао да Му служе. Он дарује и мир, али не одмах, него у складу са нашим смирењем; а пре овога се дешавају бојеви духовни против непријатеља невидљивог; ми смо побеђени и побеђујемо, падамо и устајемо, све док се не измучимо, познамо своју слабост и смиримо се. Бог, позивајући нас себи, прикрива велику тегобност монашког живота; јер, ако би свет знао каква ће плата бити монасима који живе исправно, онда би сви кренули у манастир; а када би знали каква ће бити искушења и невоље, онда нико не би пошао (Јован Лествичник, Лествица 1, гл. 23), и ми треба да будемо убеђени, крст је наш начињен обавезно од онога дрвета које је расло на тлу нашега срца; и ако нас остави у животу без брига, онда упадамо у гордост и у различите страсти, а овим ћемо се потпуно од Бога удаљити. Ти си се надала да ћеш у обитељи живети смирено и једноставно светачки и вазносити се на небо најтоплијом молитвом; а сада, видећи у себи хладноћу, постајеш потиштена, због чега би требало да се више смираваш и да чак тај крст духовни носиш са захвалношћу. Опомени се, када се помолиш са жаром, тада нећеш избећи умишљеност, и што даље, то више можеш постајати горда; а ако ти се одузме тај дар и обузме те хладноћа, мораш се смирити против своје воље и бити незнатнија од свих. Ти сматраш да си гора од свих, а ово је Богу милије, него твоје умишљене ватрене молитве. Не препуштај се потиштености, него се смиравај; када се смириш, тада ће се и молитва распалити. Читај књиге духовне и, видећи своје сиромаштво и недостојност, смири се веома. Откривање помисли ти је тешко због тога што нема смирености; унизи се у мишљењу и можеш слободно откривати своје ране, и оне ће бити исцељене. Искуство ће те свему научити.
…Сада су најчешће несрећне судбине бракова: како се са њима може упоредити рајски, тихи манастирски живот? Па, иако постоји борба, зато је нада у награду неупоредиво већа.
…Ви ћете рећи: свуда постоји спасење, и у свету са женама се могуће спасити. Заиста, то је истина! Али је тамо потребно више напора за извршавање заповести Божијих: жена, деца, старање о стицању богатства, светска слава; све је ово велика препрека за угађање Богу. Свима је заповеђено да извршавају заповести Божије, а не само монасима; а монасима још преко тога: да чувају девичанство и нестицање, који доприносе држању осталих заповести. Не бринимо о јелу и одећи, јер нам они Промисли Божијом неће недостајати… А у световном животу лагодније се упустити у кршење заповести: имајући у срцу доказ страсти, не само да се не старају да их искорене, него и не сматрају за потребно и кад год се појави узрок, појави се и дејство страсти. Рећи ћемо о среброљубљу. Пише св. апостол Павле (1 Тим. 6,9-10): “А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у много луде и пагубне жеље, које Гурају људе у пропаст и погибао. Јер је коријен свију зала среброљубље. Ко ће се спасти тога корена злога? Свако се стара о стицању, понекад и неправедном; са лихварством, клетвама и осталим делима богомрским. Овде више не питај о љубави према ближњем, о којој је Сам Господ тако много заповедао у светом Еванђељу и о којој су поучавали свети Апостоли. О прождрљивости. Ова такође влада у свету, против које Господ овако заповеда: да сриа ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота (Лк. 21,34)… Ко ће се одрећи насладе, од које се јаче распаљује пламен телесне похоте? А она одваја ум до Бога и баца у јаму телесних грехова; због чега тако велике казне од Бога стижу… Иако је мирјанину дозвољено да има жену, какве ће, пак, он бриге и јаде преузети! Управо по Писму: Које неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за овосвјетско, како ће угодити жени (1 Кор. 7,32-33). А са овим старањем повезани су многи јади и бриге, а још више ако има неразумевање са женом; а мреже и замке ђавоље чекају на похоту других, Богу упркос.
А колико слава светска одвлачи човека од Бога и Његових светих заповести, познато је из речи Господњих: заволеше људи више славу људску, неголи славу Божију (Јн. 12, 43)… Видите да и сама вера од славе људске осиромашује, па може ли се љубав имати према Богу и према ближњему?
Све три ове најважније страсти: среброљубље, прождрљивост и славољубље праве много препрека за извршавање заповести Христових и ономе који пребива у свету је тешко да се против поменутих бори и да не буде њима рањен… Али ово не пишем због тога да бих осудио свет; то није наша ствар – свему је Бог судија, Он има моћ да и од оних многе освести: јадима, болестима или на неки други начин да одвоји срца њихова од наклоности свету, који их повређује и да спасе њихове душе; јер Он не жели да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив (Јез. 33,11)… А свет, о коме је записано, да га не волимо и који нас повређује, јесу наше страсти, које делују међу људима и онај који жели да се спасе и да угоди Богу не може а да не буде рањен од општења и таштих занимања са људима који мудрују телесно и зато вам ово пишем, како бих показао у чему је штета од света за оне који желе да угоде Господу… Да сви ми нисмо безгрешни, и који у манастиру живимо, о томе се немогуће спорити; и нико није чист од греха, ако ли и један дан поживе (Јов. 14, 45); у безакоњу родих се и у гријеху зачиње мати мој а мном (Пс. 51,5). Па ипак је у манастиру погодније за обнову и покајање: често се исповедају пред духовником и причешћују Светим Тајнама; а ако ли имају нешто на савести, онда одмах одлазе духовнику, кајући се и стидећи се и управо ту добијају и разрешење и остају мирне савести. Према правилима Отаца и обичајима уведеним у обитељима, многи чак и свакодневно очишћују своју савест кратким признањем и исповедањем и најмањих својих грешних намера пред духовним оцем. Скрушеност срца и свакидашње жаљење због грехова и нама су потребни и неопходни. А по мирском обичају једва да једном годишње одлазе свештенику на исповест, али и тада, због мноштва народа који долази на исповест, врло кратко са њим беседе; а у остало време у години и не помисле да разговарају или се посаветују са духовним оцем о спасењу душе, а неки и више од две године остају без овога за душу благотворног лека.
Изложићу ти повест из старчества, која доликује овој материји: “Неки брат запита старца, говорећи: како у свету људи мирјани јесу, који пост и молитве презиру и сваком се посластицом хране, без уздржавања једу и пију, и који дају и узимају, један другога прождиру и по жељи својих похота увек творе, и као да нису пали или сагрешили, а себе од Причешћа не одлучују. А ми се постом и молитвама и бдењима и оскудним јелом мучимо и сваког се телесног мира лишавамо, стално плачући и тугујући, и говоримо како пропадосмо и од Царства Небеског отпадосмо и како смо пакла заточници? Чувши ово, старац уздахну и рече: добро си рекао, чедо, као да мирјани не падоше; а падоше једном, великим и ужасним падом и не могу да устану, нити пак ниже да падну, а какав је ђаволу јад да савлада оне који леже и не могу да устану? Монаси нису такви: него су понекад победници, а понекад побеђени; падају и поново устају, увређени су и вређају; савладани су и савладавају ђавола. А мирјани не чине тако: први пад многи ни осетити неће, нити ће видети да су пали и устати одатле. Нека ти је наук, чедо, како ли не само ја и ти, који мислимо да смо монаси, увек морамо смирени и у сузама бити, него и велики посници траже сузе и напоре многе”…
Брате драги! Немој мислити да вам пишем из неких мојих разлога, него само из сажаљења према теби; овај савет није из мога сиромашног разума, него из Светог Писма и учења Отаца и препуштам га твоме племенитом слободном избору.
… Све врсте живота имају свој крст и утеху, то вам је прилично познато, а ако будете замишљали да су у породичном животу само задовољства, а, насупрот томе, у манастирском животу само тешкоће и муке, онда ће сама по себи воља тела однети превагу над духом; а треба замислити и тегобу породичног живота и, насупрот томе, безбрижност за животне околности манастирског живота и душевни мир који се задобија малим жртвовањима, па ће, заиста, језичак на ваги превагнути на манастирску страну. Свети Апостол не забрањује женидбу, само као бољи претпоставља живот без жене; а онима који су у браку вели: али ће такви имати невољу тјелесну (1 Кор. 7,28). Познат вам је начин таштог световног живота: треба одговорити свим његовим захтевима. Запитајте се, да ли сте за то способни? Волите да се бавите речју Божијом и учењем светих Отаца, али да ли је то лако у световном животу? И уопште, када желите да живите побожно, нећете избећи оно, о чему свети Апостол каже: а сви који хоће да живе побожно, биће Гоњени (2 Тим. 3,12). Још је непознато на коју ћете страну? Читавим овим разматрањем ја вас не одбијам од световног живота, нити вас исто тако не привлачим манастирском. Без позива Божијег немогуће је презрети свет и његова искушења. Очекујте, како ће вам Бог одредити; наравно, Његова одлука води најбољем, а још више када своју вољу потпуно препуштамо Његовој светој вољи.
 
Бриге монашке и световне
 
Добио сам писмо од К.; пише да се њихов малишан преселио у вечност; и још један јад: у селу је град уништио жито; ето какав је световни живот; он је прожет бригама неупоредиво већим од наших; ми бринемо о душевном стању, што сагрешујемо и Бога љутимо и смирења немамо; а они брину о другоме – ономе свакодневном, што мори њихова срца.
 
Духовни начин живота је објављен ретко коме у свету
 
Они (мирјани) не разумеју духовни начин живота, мисле да се исто тако и тамо (у свету) могуће молити и остало, али си ти сада делимично искусила и један и други живот; сигурно си запазила да је овде права школа и да је немогуће занети се привидним врлинама, а одмах ћу показати, колико смо се још отуђили од свакодневног живота. А тамо је хвала људи и злодуха, и сопствено умишљање би још пружало руку привидном доброчинству, али ако би ти још живела код куће, онда би, природно, доспела и у лудницу. Неки од мирјана такве називају: “занесењак”, а требало би рећи: “пао у прелест”.
Ти, пошто описа своју тужно проведену младост, прихваташ за тебе непојмљиву Промисао Божију, која се стара о твоме спасењу. Заиста, каква би ти била са твојим плаховитим карактером? И немајући појма да се треба борити са страстима и смиреношћу придобијати милост Божију. На жалост, ово знање је познато само малобројнима у свету: а ако ли и чине нешто добро или не греше, онда и то храни самољубље, које их, са своје стране, подржава.
 
Неслагање и раздори у породичном животу су казна Божија, која је упућена због грехова
 
А догађа се и у браку живот нескладан и увреде од супруга, што је очигледна казна Божија, која је упућена због грехова; али како је данас свет, већим делом, сасвим супротног мишљења и на чина живота, онда понекад стране не заостају једна за другом у превари; и то је такође казна Божија, слепило душевно.
 
Мир и склад оних који заједно живе зависе од самопрекора, смирености и стрпљења
 
Много туговасмо због јада који те снађоше; ђаво не престаје да смишља подвале како би нас уништио, а ми, слаби, немамо против њега оружја поузданог – самопрекор, смирење и стрпљење; него са сваке стране оправдање, због чега се и. тегобе међусобно не деле; зато не само да се код вас не види самопринуђавање на вршење заповести Христове, него се види и спремност да се оне крше; због тога и остајемо без много жељеног дара Божијег – мира, и немир нас више обузима.
 
Оне који вас коре волите као доброчинитеље
 
…Ти, наравно, верујеш да је свака невоља, ма од кога долазила, допуштена од Бога; у делу нашега спасења Он делује људима као оруђем; о томе има много код Светих Отаца: Марка, Доротеја, Исаака и осталих; нећу ти одређивати, сама ћеш пронаћи; раније сам о томе много писао. Па сви ми желимо да се спасемо, идемо ка истом циљу; али тумарамо по беспућима, један другога осуђујемо, понижавамо, повређујемо; Бог све ово посматра и дозвољава да се то збуде управо ради наше користи; а какве, рећи ћеш, користи? Прочитај код старца Пајсија у писму јереју Дмитрију због чега је већина браће код њега постигла такву свест, да су “љубили оне који их коре као доброчинитеље”, и остало; тамо ћеш видети племенито настројење; па зар не због тога што су постојали људи који су их прекоревали и чинили друге пакости многе? Очито, њима се у овима чинило нешто рђаво, а овога код оних није било; а друкчије би немогуће и било назвати стрпљењем. Па ипак те /који су корили/ не треба сматрати пропалима, јер су и они, са своје стране, од других тим истим деловањем очишћавани; а добри подвижници сматраху их не само оруђем свога спасења, него и доброчинитељима, не узимајући у обзир њихову пакост. У Лавсаику сте, мислим, читали, како су ваша браћа – сестре прекоревали јадну Исидору, учинивши је чистом као злато, а управо зар нису сами пропали? Не, много је њих задобило спасење; у њој им је све изгледало лоше, као што и нама код људи често изгледа лоше и ми узимамо на себе улогу строгог судије и иследника, заборављајући на грехове своје… Па шта из тога следи? Који добродушно подносе, корист имају; а нама остаје покајање и са своје стране трепељивост. А памти реч, да нам се чини код људи зло, а код њих или тога нема, или га не видимо код себе; а не може се ова осуда и мука приписати свима и свакој, и злобан живот, и карактер.
 
Волите непријатеље ваше и пакао вас неће савладати
 
А сплетке нису ништа друго до празне сплетке; и требало би бити трпељив, када нешто на некога клевећу; а овде почињу испитивања, а тамо мржња; и каква је корист од тога? Ја више и не знам шта да се ради. Али, ко жели да иде правим путем, тога и читав пакао не може скренути са пута правога, када је постојан на еванђеоском крсту трпљења и смирености и у заповести: волите непријатеље ваше. Свако се мора задубити у себе и сагледати колико је још далеко од извршења заповести о љубави и ношења бремена ближњега, у чему се и морамо подвизавати, јер ће подвижници Царство Небеско задобити (Мт. 11,12).Ти подсећаш на неке немире у вашој обитељи: где их нема? Наравно, срце боли; али ако погледаш себе, наћи ћеш и у себи, тј. у пребивалишту срца нашега, још и више побуна и немира. Потрудимо се да смиримо оно у себи и сви који се око нас налазе задобиће смирење.
 
Пројављења побожног хришћанског живота
 
Поуздајте се у премилостивог Господа и у заступништво Пречисте Дјеве Богородице; молите се за оне који вас вређају; кајте се ради својих сагрешења и опраштајте онима који вас вређају. То је наша хришћанска дужност! А оно тужно што се догоди прихватајте са покорношћу вољи Божијој, јер без воље Његове нико нам и ништа учинити не може; а Он, по премудрој Својој Промисли, све чини на нашу корист и спасење. Нико неће патње избећи, нити ће их избећи богати и моћни на овој земљи, због судова Божијих који су нам непознати. Тесан и тегобан пут води у живот вечни и кроз многе /нам/ невоље ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22)… Нека буде воља Господња са нама. Овдашње је за времена, а оно будуће вечно.
Сетите се смирености Христове, свесни будите своје слабости, себе кривите, а не друге, приморајте се на уздржавање од рђаве навике; молите Бога за помоћ и Он ће, видећи вашу племениту слободну вољу, послати помоћ своју, са којом ћете лако победити сваку страсну слабост. Али уз све то треба имати смирење, које поништава све снаге ђавоље; показивање другима својих слабости са самоукором јесте пут ка смирењу, зато сте и имали њихово слабљење после откривања. Мала расејаност у друштво једномишљеника и онима који се брину за спасење не може вас повредити, него ће корист донети; само треба настојати да се код других види добра страна, јер: око добро неће угледати зло, а код себе примећује и мале слабости које лечи свакодневним покајањем. Рад у кући, башта и врт, неопходни су за нашу физичку издржљивост, а између ових одредити време за читање и молитву, као најпотребније за душу.
…Све док постоји неопходност да живите у свету, понајвише ради обезбеђења деце ваше, живите; старајте се највише о извршавању заповести Христових; а ради сазнања њиховог читајте свето Еванђеље и Дела Апостолска и Посланице, такође и учење Светих Отаца, које нас о страстима и врлинама поучава; пролазећи животни пут, упознавајте своју слабост, смирујте се и кајте се пред Господом због тога што се не поправисте; а никако наде не полажите у своја дела, него у милосрђе Божије. Правило молитвено извршавајте колико можете и, ако је могуће, више са осећањем цариника, а не фарисеја. Св. Исаак пише: “који о себи не помисли да је грешан, молитва његова није угодна Богу'”(Слово 55) Узвишено делање и правило велико не прихватајте; исти св. Исаак поучава да “умереном деловању нема цене”. Али чувајте савест своју. А награде овде не тражите у утеси, препустите то вољи Божијој: Он зна када ће дати. За сада вам је ово довољно, а ако ли вас позове Господ да пођете за Њим и преселите се у свету заједницу, тада ће вам се и начин живота открити у пракси, а не у теорији.
 
Уз свакидашње бриге треба се старати и о животу будућем
 
…Треба се уз свакидашње бриге и старање и о будућем животу старати, стицати оно богатство које ћемо тамо понети и задобити такво одело душе своје, у коме би се могло ући у дворе небеске! Рећи ћете: “сирот сам и наг” – још има времена; тржница још ради; стичите, има много средстава за то. “Не судите да вам се не суди; опростите и опростиће вам се”, и уз оскудност врлине помаже сиромаштво духовно, које блаженим назива Сам Господ. Ако се не можемо узвисити на висину врлина, сићи ћемо у дубину смирења; а оно нас и једино, осим дела, снажно заступа пред Господом. Чиме се цариник оправдао? – Смирењем! Разбојник? – Покајањем. Нека буду ове две смерне и незнатне врлине са нама: онда ћемо од последњих постати први; и Господ ће даровати све што је потребно, прилично и корисно.
 
Ма где се налазили, свуда треба извршавати заповести Божије
 
Тежња ка приближавању Богу јесте позив Његов, коме треба придодати наше суделовање, извршавањем Његових светих заповести: ма где се налазили, у пустињи или у заједници, у свету или у манастиру, свуда се треба старати о извршавању заповести и свуда постоји искушење нашој слободној вољи и ђавоље супротстављање, које се са допуштењем Божијим догађа. А ми морамо самовољу нашу сузбити на извршавање воље Божије. А видећи своју слабост или невештину, као што пишете, треба се преклонити пред узвишеношћу Божијом, молећи за Његову помоћ и заштиту од непријатеља видљивих и невидљивих; а добивши помоћ и исправивши оно што је потребно, чувајте се помисли, која вас хвали, а друге осуђује; то је такође замка ђавоља, која заводи у гордељивост и одузима све плодове врлина.
 
Кршећи заповести, лишавамо се благодати Божије
 
…Од Бога смо обдарени разумом и слободном вољом и заштићени Његовим законом најсветијим; тим душевним снагама нашим морамо бирати и држати се закона Божијег, чувајући се свега онога што је супротно вољи Божијој, коју изрече у закону Своме. А чим човек вољно прекрши заповест Божију, одмах и добија од Бога казну духовну: он остаје без благодати Божије, слаби у хтењу и избору онога што је боље, које (тј. хтење) не тежи добру, разум му се мути и, постајући роб страсти, већ противно својој вољи иде за њима и добија од њих, уместо задовољства, казну.
Питање које сте поставили превазилази моју мудрост: како се излечити од тога што ми, оптерећујући ум, остављамо занемарене душу и духовни живот? Због скудоумља мога, чини ми се, потребне су и неопходне и науке које Промисао Божија поставља на ону тачку са које се могу одбијати стреле ђавоље, које се пуштају на Цркву Православну, да би се сачувало у целини и у чистоти свето учење, на коме се заснива и наше спасење, али приличи и ово чинити и оно не остављати (Мт. 23,23), то јест старај се о души и духовном животу, чији почетак није у умном сагледавању, него од вршења заповести Божијих почиње и догађа се; а умна сагледавања или визије се подарују према очишћењу од страсти и задобијању смирености.
 
Кроз наше спољашње деловање сазнаје се и унутарње настројење
 
Поменули сте да се од вас тражи спољашње поправљање, а не унутарње; преко спољашњости се сазнаје и наше унутарње настројење; када се старате да унутарњу добру нарав имате, онда се и спољашње поправља; а када је корен свет, онда су и гране свете; а ви показујете ваше рђаво настројење, узнемирујући се због прекора; зато ви само умишљате да се бавите оним што је унутарње, а када вам је послано искушење, онда и видите да сте од њега веома удаљени; него будите свесни своје слабости и смирујте се…
Ви се плашите када помислите на тесни пут: бојите се лажног срама љубитеља света, подсмеха, прогона и погрда: али све то настаје због самољубља, гордости и неверовања; у складу са вашом вером и смиреношћу и страх ће овај нестати. Када верујете да без воље Божије и длака са наше главе не пада, па колико ли тек оно што се тиче осећања срца не може бити без Његове воље, а када се нешто и догоди, онда је то, сигурно, да би нас искушало и ради наше користи, Његовом вољом допуштено; ту су потребни: вера и смиреност, покорност вољи Божијој и молитва за учвршћење.
 
Само очување девствености неће спасти човека
 
Пажљиво си слушала у житију св. Апостола Томе о девичанству и целомудрености и “жарко си пожелела да сачуваш своју девственост, да удостојена будеш са премудрим дјевама да наследиш дворе Женика Небеског”. Али није само девственост за то потребна; постојале су, пак, девице, али нису ступиле тамо зато што у посудама својим нису имали јелеја и светиљке су се њихове угасиле. Док је тржница и нису затворене двери двора, стичемо овај јелеј творењем заповести Божијих и смиреношћу; а увек постоје прилике за то да своју слабост познамо; а где смо слаби, ту не можемо себе сматрати бољима од других.
 
Промисао Божији у духовном животу
 
Четвородневно стање душевно које си описала показује ти промену нашег настројења и догађаје жалосне и утешне; и у томе делује за нас премудра Промисао Божија, у складу са нашим душевним настројењем; и да бисмо ми у јадима и у несносности страсти Њој стремили, молећи за Њену помоћ и заштиту. Никога не криви, него сматрај да си патње заслужила и смируј (се) због страсних мисли или нагона, због којих те и сналазе јади; исто тако и због искушавања твога душевног стања, да би ти сазнала да се у теби скривају најразличитије страсти: гордост, таштина, гнев, јарост, завист, и остале… а пошто сазнаш, да би се старала да их искорениш; а видећи своју слабост, како би се смирила и молила Бога за помоћ; а ако не би било прилика које показују твоје страсти, ти их онда не можеш сазнати, него се заносиш високомерношћу и гордошћу; што је Богу од свега мрскије. А ако ли Богу драго буде да тебе нечим утеши, ти се не заноси и не умишљај да си, тобоже, тога достојна; и не мисли: ја рекох у добру свом: нећу посрнути (Пс. 29,7); него се сети следећих речи псалма: Ти одврати лице Своје, и ја се сметох (Пс. 29,8). У свему држи средину и настој да се обучиш равнодушности, и према радостима, и према патњама. Знај да патње не долазе споља, него настају од нашега душевног настројења.

Comments are closed.