РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ДАНИ
 
Калиф јеђаше тице, а тице јеђаху његовог оца. И сласт обојих беше велика.
Несвети говораху о светињи, а свети страдаху за светињу. И мука обојих беше очајна.
Галеб пожели да буде смуђ, а смуђ пожели да буде галеб. И завист обојих беше уздисајна и болна.
Но кад галеб објасни смуђу, да се његов живот не састоји само у летењу но и у страху од орлова; и кад смуђ објасни галебу, да се његов живот не састоји само у пливању но и у страху од китова, разочарење обојих беше уздисајно и болно.
Ваистину, уздисајно и болно!
А Вран Гаврану живот се учини бесконачно дуг.
Ваистину, уздисајно и болно!
И позајмљиваше Вран своју душу час тицама, час рептилијама, час инсектима, час зверовима, час трави, час етру и ваздуху, и редом тако свакој створеној ствари. Свуда се душа Вранова осећаше гост и странац, као и у кожи људској. Ни мање ни више но странац и гост.
Да, ваистину, уздисајно и болно!
Завапи Вран Гавран, и ехо његовог вапијања одудараше се од сунца и падаше на росну земљу кроз црвене зраке, као крв црвене зраке.
Ваистину, уздисајно и болно!
– О, како је дуг живот! Као дуга оморина жедном каравану! Тако дуг да сву кадифу света претвара замореном срцу у дроње радног дана.
Једно не разумем – реците ми мудраци гајдаши – зашто смртни желе бесмртност? Зашто желе још један живот, бесконачно дуг, они који се сваки дан бацају каменом на живот; који довикују животу – и чују ехо – “досада”!
Заиста, имаћете још један живот, или два или три, или онолико колико нула можете додати на ове бројеве. Но знајте, прво ћe лончар полупати своје лонце, па ће их онда правити из нове иловаче, према својој ћуди, према своме таленту. Али ћe затроване лонце, буђаве и затроване, разбити и бацити на сунце пре него их поново узме у своје мајсторске руке, ћудљиве и талентоване, мајсторске руке, да се сунчају црепови на сунцу један, или два, или три миленијума, или онолико миленијума с колико нула ви располажете за сабирање.
Сувише сам дуго гледао у вас, да ми сузе не би пошле на очи, и да не бих омрзао вашу огњену жељу за сивим бесмрћем.
Гле, када желите бесмрће, ви не желите живот него новост, промену одела и промену јеловника. Заиста, промена ћe вам се дати, но нећете јој се обрадовати. А ја јој се радујем као озебла њива сунцу, као упрашен караван зеленој палми.
Нова је дилема обешена на капији живота; прочитајте је ви, који улазите.
Свечовек или сексуалност.
До сада је живот знао за надчовека и сексуалност. Зато је цвергави живот и успео до сада, да једва узрасте до висине трбушатог кепеца.
Ако се ваше знање не промени у ваше сазнање, и ако трбушати кепец буде и даље председавао на овој планети, ја морам тражити пасош. Једина моја сласт биће, да чујем сунца где певају опело земљи.
Ах, да знате, како искрено ненавидим Понедеоник! Јер он је прва жртва и први жртвеник.
Близанци, сећате ли се, шта је први Понедеоник значио за Цара? Каљаву гардеробу, знојаво тежачење, и мршаву вечеру. Понедеоник је сурвавање Недеље.
Уторак је лопов Понедеоника.
Среда је завидник Уторника.
Четвртак је клеветник Среде.
Петак је мрзитељ Четвртка.
Субота је крвник Петка и свих његових претходника.
Ах, како је много понедеоника у седмици! Како их је премного у Историји! Душа моја тамни од њих, спушта се слепа ноћ на њу сироту. А заостала недеља иза леђа дрхтећим гласом теши је: “Пратићу те, не бој се!”
Стварањем се душа загњурила у Понедеоник, но још је храбри глас Недеље. Али како ћe га и чути, дочути, на дугом путу до Суботе?
Гњурци! Тако ми последњег Понедеоника, тешко вам је бити оптимиста, ако вас Недеља само тражи, а не иде вам у сусрет.
Тако ми последњег Уторника, дубоко сте загњурили, да би чули глас Недеље иза леђа.
Тако ми последње Среде, узалуд се ваше очице напрежу кроз слану воду, да сагледају лице дану, ако је дан иза леђа.
Тако ми последњег Четвртка ја чујем – чућ – чућ – гласак испред нас: “Срешћу те, не бој се!”
Тако ми последњег Петка, гробља наших отаца притискују нас као крдо китова и хоће да удаве, но ја све јасније чујем глас испред нас. “Чујеш ли и ти, комшија? Не, велиш?”
Тако ми последње Суботе, ви ме држите за сомнабула, но ја видим да смо потонули на дно, и бог је на издисају у нама. Издахнуо је сасвим и глас иза леђа. Но ослушните, гњурци, не чујете ли трубу нове Недеље?
Имате ли снаге, да јој се одазовете?
Она вас тражи, слатка мајчице?
Можете ли викнути, или бар зукнути, или бар – махнути – ура! – Ма вас со и угушила?
Тако ми нове Недеље, Цар ћe вас поново обући у порфиру. Али ће вас и упитати:
– Где су остали близанци. Ја сам ждао све.
Шта ћете му одговорити, лакташи? Ви, који сте лактовима гурали многе још с Понедеоника, да се удаве?
Шта ћете му одговорити, ако вам нареди, да се поново вратите на Понедеоник, на поновно гњурање, и дављење, и тражење удављених?
Ваистину, уздисајно и болно!