РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
НАД ОГЛЕДАЛОМ ЖИВОТА
 
Над гором, високо,
Сја скривено око –
Језеро заспало.
Чекало дуго, чекало,
Час млако, час ледено.
Ко се у њ икад
Детињски згледно –
Језива страво! –
Buд’o је тајну света,
Наготу бића
Где лежи у мрежи,
У златној мрежи
Дубоко, дубље oд сна.
У огледалу живота,
У језеру без дна,
Без дна, без сна!
А шапат ходи, ходи
Дол-гope по води,
Там-амо по води,
По зрачној води:
“Дека си, дека?
“Свет се начека
“Тебе, Свечовека.
“Свет на Те чека, –
Чека – чека”.
 
Као гладна звер што јури за својим пленом, тако је гладна душа Врана Гаврана јурила уз жбуновиту и трновиту планину, вукући собом уморно, дрхтаво тело. Јер људи, стара замарала, замараху Врана у оноликој мери у коликој га природа – фамилија живих – одмараше. Зато он и бежаше из града досадних оговарача на планину.
Кад се испе, седе на бео камен у зеленој трави, да окрепи душу своју, заморену од вуче, и да је увећа душом природе. Вран осећаше, – о како горко осећање! – да душа његова мршави међу људима. Тамо где тела гоје душе мршаве. Тамо где тела господаре, душе у црнини служе. Знађаше то Вран Гавран, и туговаше над тим сазнањем.
Седећи на белој стени у зеленој трави, Вран Гавран миловаше траву, а ова се мазно повијаше испод његових прстију. И размишљаше Вран о својој одговорности према трави и о одговорности сваке душе за све душе. Утом добруја неки глас до његових ушију:
– Слуго Свевишњега и Проповедниче Свечовека, устани и журно се успни на вишу планину, што ти стоји иза леђа. На врху те планине лежи успавано језеро. Пођи на сред језера – не питај како – и погледај у дубину његову – не питај зашто. Душу су ти оглодали људи, како ће она, мршава, нахранити гладне? Жури се и нахрани душу своју, те нећеш бити млак и нечујан проповедник истине. Но бићеш као вечерња звезда, при заласку Историје, огњен и слободан, крепак и бестрашан.
Чув ову тајанствену поруку, Вран Гавран појури уз планину вишу, што му стајаше иза леђа, појури као гладна звер, вукући уморно и дрхтаво тело. Провлачећи се кроз жбуње, Вран не заборави да помилује оштро трње, те оно увлачаше нокте пред њим, осетив пријатеља.
Дошав до језера Вран се забрину, како би доспео до средине. Но у том тренутку две златне рибе допловише до обале и рекоше:
– Стани стопалима на леђа наша и корачај.
И стаде Вран, како му би речено, и корачаше слободно као на златним потковицама. А кад би насред језера, ноге му се укочише, те не могаше даље.
Он баци поглед у воду преда се и на мах се трже као од ћутљиве муње.
Свака кап воде беше се претворила у једну људску главу. И све се главе тискаху да избију на површину. Беше ту глава под крунама, и под трновим венцима, беше их са светитељским и са зликовачким изгледом, са страшћу, са иронијом, са стидом и очајањем, са крастама и ругобом, са ведрином и лепотом. И све беху упрле очи у њ.
То су твоји преци од почетка историје, твоја рођена фамилија, – проговорише златне рибице сребрним гласом. Њима ти дугујеш један део свога живота. Помисли сам, да ли си им се одужио преко људских бића која те окружују, њихових повериоца и сведока?
Но Вран Гавран не уклони своје очи с огледала.
И гле, сад се свака кап воде претвори у по једну главу животињску. Неисчисливо число свих могућих животиња гледаху у њ не трепћући.
– То су животиње, што су те исхраниле, што су те одевале, и дале ти један део садржине твоме телу и души. Једне су на теби, као одело, друге су у теби, као крв или дух, а треће су родбина оних. И њима ти дугујеш део свога живота. Помисли, да ли си им се одужио преко животиња око себе, твојих савременика и сапутника, а њихових потомака, поверилаца и сведока твога живота, твоје милости или гнева?
И визија се уклони.
Но Вран Гавран не уклони очију с огледала.
И гле, сад се свака кап воде претвори у биљку. Велико дрвеће беше у минијатури, изједначено са травом и цвећем.
– То су биљке, које су те храниле и одевале и које су дале један део садржине твоме телу и души. Једне су на теби, друге у теби, а треће су родбина оних. И њима ти дугујеш део свога живота. Помисли, да ли си им се одужио преко биљака око себе, твојих савременика и сапутника, а њихових потомака, поверилаца и сведока твога живота, твога братства или небратства?
И визија се уклони.
Но Вран не уклони очију с огледала.
И гле, намах попатоса се цело језеро свим могућим минералима, за које би речено Врану, да су то минерали, којима он дугује један део живота, онако исто као што му би речено и у претходним визијама.
А потом визија се та не уклони, него се потавани са новим људским главама, од којих многе Вран познаваше, и са новим животињама, од којих он многе познаваше, и са новим биљкама, од којих он многе познаваше. И осети се Вран стешњен као један ексер, укуцан силом у суво дрво. И удавио би се од тешког дисања, да не диже главу к небу.
– То су браћа и сестре твоје, живе душе, са којима ти живиш у садашњем животу, и од којих бежиш, процвилеше жалобно златне рибе. Свима си њима ти дужник. Ако се бринеш само за себе ти крадеш бригу, одређену ти за њих, и све се више задужујеш. А дуг се платити мора, јер васиона нема архива за неплаћене дугове.
Не страши се да не можеш отплатити дуг. Добра воља – пола отплате! А сваки, кога приволиш јеванђељу сведочанством, отплаћиваће и свој и твој дуг. Свечовек је крајња намена земље и крајња лепота њена, њена последња тоалета. Дуго се чека на Свечовека. Иди сад и не умукни проповедајући, да је Свечовек избављење свету.