РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
БРИГЕ, ДЕЦО, БРИГЕ
 
Реците ми, кад би мрав избројао травке у трави, кад ли риба капље у мору, кад ли Арарат звезде на небу, кад ли човек бриге у души?
Претворите аритметику у алгебру, па замените предуге бројеве са а, б, ц, и почните са новим јединицама, трудним од садржине. Па кад мука дође духу, замените алгебарске количине надалгебарским, па кад и од ових дође мука духу, упознајте се са пра-прамајком надалгебре. Док не доспете до корена свега корења, што свиње једу и не једу, – до корена што се не једе а храни, не пије а поји, не мучи а учи, не труди а богати. Па кад дотле дођете, одахни, мраве; одахни рибо; одахни Арарате; одахни човече. Мир всјем – и духови твојему! Мир ће бити тада духу свију вас, децо брига, и очеви брига, и прапрађедови још нерођених брига.
Са миром, непознатим земљи, пошета Свечовек по граду Чикагу, великим у очима људским.
А жена нека, коју лудом зваху, но која не беше уочљиво различита од човечанства, паде на колена пред свечовеком, и бришући својом косом прашину испред његових ногу, викаше виком великим:
 
Наш град је ројан
И многобројан,
Но нестројан,
Небогобојан.
 
Одговори Свечовек, без иједног таласа на мирном океану своје душе – одговори:
– Зна трава, жено, и зна вода, да је ваш град ројан због брига, и многобројан је због брига, и небогобојан због брига. Само ви не знате узрок свега што говорите и радите, ћери човечанства.
Да ли ће икад ваше бриге затруднети миром а не бригом? Велим вам – никада, ма да је ваше мишљење одсудно друкчије, и ако милион пута одсудно побеђено.
Велим вам, брига је јалова за све друго сем бриге. За све!
Из посла се рађају послови, из бриге – бриге. А из вечитог мира – мир. Из сваког извора тече оно, што лежи у извору. А ви хоћете да из сланог извора измађионишете млеко!
Ко носи торбу угља, више носи огња но онај, ко носи бреме грања. А онај што носи гром на рамену, заиста, носи мањи терет а више огња од обојице.
– Послови, послови, велите? А мир је једини посао, – мир бездани и безврхни, безисточни и беззападни.
Мислите ли ви, да зачудите васиону многобројношћу својих послова? И успевате у томе, ја вам кажем. Но васиона се сажаљиво смеши на ваш понос. Шапће вам васиона:
– Једно је потребно за вас, а остало све моја је брига. Шапће вам, но ви је не чујете. Уши ваше одвикле су од дубоких и једноставних тонова, и навикле на клокотање клобукова кркљавог потока.
Личите ми на човека, који натовари товар на коња, веже му ноге и повеже очи, па га онда гура напред. Заиста, лакше би било таквом човеку сам гурати товар него и коња и товар на коњу.
Тако сте ви натоварили тешки товар на душу своју, везали је у квргу, навукли јој сукно на очи, па телом својим гурате напред и душу и товар на души.
Тако ми мрави и риба, лакше би вам било, да цело предузеће поверите само телу, кад већ нећете, или не умете, да отпутате душу и дате јој маха и замаха.
Гле, обременили сте тело, обременили сте душу и обременили сте дух. Но бреме тела једно је бреме за тело; и бреме тела два су бремена за душу, и бреме тела четири су бремена за дух. Бреме душе значи четири бремена за тело; и бреме душе значи шеснаест бремена за дух. А бреме духа значи велика пропаст и тела и душе.
Ко пусти дух да носи душу на својим крилима, и ко пусти душу да носи тело своје на својим крилима, ваистину тај лети, а нога се његова не спотиче.
Но ви ми личите на човека, који би узео ибрик и пошао да залева редом сваки лист на своме дуду. Ко ће се усудити да му каже:
– Пријатељу, није ни нужно ни целисходно, да залеваш посебице сваки лист на дуду. Јер тај посао појешће све остале твоје послове и опет ће остати несвршен. Него узми воду и зали корен дуда, а корен ће знати напојити и стабло, и гране, и лишће.
Ко ће се усудити да то каже глупоме? Јер глупост значи, другим речима, претензија на памет.
О, како су непробојни зидови глупости! Глупак, научивши да музе краве својим шакама, почеће да музе воду из ваздуха шакама својим. И научивши да оре ледину, дићи ће рало у висину, да оре и облаке. Ко ће му шта рећи? Гле, у овоме царству Велзевула хтети људима учинити добро кажњава се исто као и хтети им учинити зло.
А згомилавање на једно место, у једно крило, појачава претензије и дрскост људи, но не видовитост. Видовитост расте код усамљеника, који могу да гледају у даљину.
Лако је погодити вашу мисао: са многим пословима и многим бригама ви се желите показати што озбиљнији пред небом и земљом. О, кад би знали, да се показујете смешнима! Као сунђер у реци, који би мислио, да је он зато ту, да попије сву реку.
О, побеђени, освестите се.
Пошли сте у бој против ствари, а гле, ствари тријумфују над вама! Гле, гле, стварима мерите један другог и цену одређујете!
Причали сте о слободи човека више него што врабац прича о кукурузу, а гле, лагано уз причање спутавали сте човека у непотребне бриге, тако, да је човек пренео на себе све послове неба и земље, и убеспосличио све силе духовне. И пролагао се човек, по нужди се пролагао. Као халапљив предузимач, који предузме да гради десет кућа одједном, па не сврши ни једну.
Личите ми на капи воде из мора, што их ветар дигне и развеје по сувој земљи. Па сећајући се тамно своје моћи, кад су биле у мору, свака кап посебице обећава сувој земљи морска чуда. И тако, и тако, причајући о чудесној моћи својој, кап по кап испарава, а сува земља гледа за њима с немом жеђи и немим подсмехом.
Жено, жено, чуј и запамти: само носилац универзалне моћи може задовољити све ваше бриге, посвршавати све ваше послове, и испунити сва ваша обећања. Коме припада моћ, ономе припада и брига.
А ти, жено, кад хоћеш да се одмориш, не наслањај се на суву трску, што те виче крикунски, него на молчаљиви храст наслони се, жено. –
Овде Свечовек заћута.
А жена коју лудом зваху, просија душом од науке Свечовекове, целива скуте Учитељеве и пође по граду, да објави што чу. А имађаше та жена једног јединог сродника, који је дотле сматраше паметном и заштићиваше пред многим подсмевачима. А када он чу њену благовест о Свечовеку, узе је за руку и одведе у лудницу.