РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
О МОРАЛУ САМООДРЖАЊА
 
Муве скупљају храну за један ручак, змије за један дан, јазавци за зиму, а људи за столећа.
И објаснише то људи Свечовеку као закон самоодржања. И доведоше га у некакво место звано Град на Водама, који они сматраху за највећу сценарију у свету. И показаше му јазавичји труд синова људских. И беху горди веома, јер они не виђаху сценарију звезда, у којој цела земна планета не беше више но један сухи лист у гори. Ваистину као један сухи лист у гори, о коју засвира јесењи ветар!
Рече свечовек, погружен у визију седам васиона:
– Шта је ваш велики град на овом бусену васионе? Плач јучошње деце и шкрипа сутрашњих костура. Једно једва чујно шуштање црва на сухом листу.
Реците ми, непостојећи, како ће се самоодржати сухи лист пред свемоћним ветром? Како ли ће се самоодржати црвић на сухом листу? Ако ветар не одржи вртоглаво стадо пред собом, како ће се стадо одржати? Чиме, на чему, у чему? О философи многозвани, тек подигнути из колевке и већ погњурени у гроб!
Из буњишта свога страха ишчепркали сте некакво зрно, које сте назвали законом самоодржања. Мали, чепухави, говоре о самоодржању; велики, уздигнути, говоре о свеодржању.
Заиста из страха је извучен само закон самоодржања, и простире се својом влашћу само под својим проналазачима. Из ништа је постао тај закон, јер, гле, постао је из вас. Ангели не знају за тај закон, и кад желе, да се сазда над неком новом творевином из ништа, многоочити и шестокрилати ангели се надносе над ову малену, чепухаву планету, ракољиву квочку, на којој ви лежете јаја не за јело и не за мирис.
Кад не би страха имали, не би ни видели оно што не постоји – закон самоодржања, творевину робова. Кад не би били робови, ви би господарским очима гледали на васиону, и на живот, и на смрт. Домаћин се стара о својој чељади, јер познаје себе у њима и њих у себи. Одржање свих, његово је самоодржање. За његово ухо самоодржање је једна ниска реч; тако ми седам васиона – једна ниска реч.
Тако домаћин. А роб страхује само за себе и своју постељу. Своје Ја роб не само увлачи потпуно у себе, него и у себи га затвара и забрављује у најтамније и највлажније одаје себе. Уништење свега око себе и две трећине себе његово је самоодржање.
Велите, видели сте беле зечеве као воде борбу за самоодржање, па сте понашање белих зечева исписали као фирму на чело целе васионе. Не велите ли ви тако велеречиви?
Заиста, сунца и звезде смеју се вашој теорији, и ангели и архангелски духови гнушају се ваше теорије, но вама је свеједно, пошто су бели зечеви виднији за белило очију ваших него сви они први.
Ја сам вас хтео приближити ангелима, но вама је болно удаљавати се из суседства белих зечева.
Хтео сам вас дићи на куполу морала, где богови станују, но ви сте привикли ушиканости у прашини с гуштерима.
Бацао сам вас на дубоку пучину, по којој богови лако пливају, а ви, под бременом свога страха и неверовања, почели сте тонути, и побегли сте натраг у плићак.
Ви сте пригрлили морал самоодржања не зато што је он истина, но да би оправдали своје каљужање у плићаку.
О, белооки, како вас је страх притерао обали!
Зашто црве узимате за доказ своје философије, а не богове? Је ли зато што и философија ваша на трбуху стоји и ходи?
Гле, само коже напуњене страхом доказују вашу теорију неморала. Јер заиста ваш морал је морал у очима инсеката но неморал у очима богова.
Мисли ваше су сличне језеру од катрана, у коме се и ви купате и моје следбенике давите. Јер купатило мирисно за вас, смрадно је за богове.
О каквом самоодржању говорите, робови робојевићи? Не живе ли свих седам васиона заједно и не гину ли заједно? Како ће се одржати један рој робова, ако све васионе нагињу сну и поноћи? Да ли ће све теорије о самоодржању спасти муве на репу коњском, ако коњ поклецне и падне у огњено језеро?
Заиста, са свима вашим наочарима и борама на челу ви сте успели да познате само једну специју живих, а то је онај свет живих, који заједно с вама освиће и смркава на једноме трну у бескрајном трновом венцу васионском. А шта је са ружама у том венцу?
Заиста, у миријади других светова не влада закон самоодржања. Самопожртвовање је боговима спорт, као што је самоодржање гљивама и вама – вама и гљивама – мука духу и телу. А какав спорт имате ви, намрштени јубилари, осим зидања васионе на што гмизавијем песку?
Миријаде живота ван ваших дурбина живе животом музикалне несебичности, а не као ви и ваш комшија tomicus typographus, женик многоплодни и глодар високих смрча на планини.
Шта би ви учинили, кад би вам се открила цела истина, и кад би видели миријаде ангела и архангела, власти и сила, које желе, да се спусте у царство страдања, и још више – у царство непостојања? По својој слободној и драгој вољи! Би ли ви онда вашим књигама тапетирали кујне и лудачке ћелије?
Заиста вам кажем, кад прогутам све ваше књиге и експерименте, ухвате ме грчеви, и тражећи лека болести, коју ви подносите лако и по навици, ја се пужем уз мунаре, и заједно с мујезином јецам:
Алах Ил-Алах!