РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
О МАРИЈИ ЈЕДНОЖЕЉЕНОЈ
 
Месец шпијунираше земљу, евнуси шпијунираху цара. О, месече, белобелче, незавидна је величина твоја: што ко већи, већи део пакла гледа.
Меркур хвалисаво цикоташе: ја сам најближи Цару! Уран барабанаше из хладне самоће: зато си тако мален, јер си под скутом Царевим. Величина царска тече се не у близини цара, но у даљини, у самотној даљ-даљини.
Лагано гњилаху људи под кором земље, још лаганије сазреваху људи на кори земље. А кора беше дебљине нокта. А нокат тај беше кормило и појило и миражно кичмоломило месечарског каравана.
На једном углу месечарског каравана беше град, и у граду много стоке, шуте и рогате. А у обору рогатих живљаше и Марија Једножељна, обасута венцима презрења.
Једне ноћи, кад месец шпијунираше земљу, а евнуси цара, доплови у град лађа од стакла, препуна свега драгога предрагога, и сјајнога пресјајнога, што могаху дати три царства, у којима цароваху слон, махагониј и дијамант.
А цар змијски, сколутан на катарци, и одевен у одежду шаренију од цвећа и блиставију од тигра, објави граду, да ће дати лађу на поклон ономе, ко буде имао више жеља него што беше драгоцених ствари на лађи. Док змијски цар објављиваше своју поруку колуташе се око његове главе, као светитељски ореол, колут жутозлатних стршљенова, колуташе се и певаше поноћну химну цару чаробне лађе.
Скрдише се сви шути и рогати на обали реке и почеше се надбројавати у жељама.
Тек што једна жеља би изречена, у огледалном стаклу појављиваше се миријаде ствари истородних но разнобојних. С другом жељом друга миријада искакаше. С трећом трећа. Месец дрхташе од задовољства, и смејаше се себи у трбух.
Кад би пред зору, заморише се сви, и шути и рогати; њихово срце брже се испразни него што они сањаху, и њихов језик замори од бројања.
– Изгубили сте, проговори змијски цар, и хор стршљенова запева јутарњу химну око главе његове.
У том први зрак сунчев паде на лађу и лађа се засја и сама као сунце.
Најзад цар упита: има ли још ко да није избројао своје жеље?
И шути и рогати обазреше се, и смотрише погурену Марију Једножељну. Погурена беше, јер неки од многожељених, у нади да добије лађу, беше се дигао на рамена Марије, венчане презрењем, да би се видео и чуо. Па кад се он сроза, празна срца и језика, Марија се придиже те је смотрише.
– Има, рекоше промукло. Има још нешто међу нама, што се зове Марија Једножељна. Но то је већ самим својим именом унапред признало губитак.
– Нека приђе, рече цар. Кажи, жено, колико ти имаш жеља?
Рече:
– Само једну. Да се попнем у лађу, да бих с ње била ближе мојој жељи, која премаша катарку.
Зашикташе шути и рогати, и дадоше одушке својој последњој жељи – да се смеју и подсмеју.
А цар диже главу, и стршљени стајаху у котуру, но престаше појати. И рече цар свечаним гласом:
Уђи. Заиста, жено, ти си добила.
И проповедаше Свечовек шутим и рогатим:
– Мало ће изгубити, ко мало има. Много ће изгубити, ко много има. А онај, ко нема ништа, неће изгубити ништа. Тако и онај, ко има све, неће изгубити ништа. Ко нема ништа ближи је оном ко има све, него онај ко има много.
Заиста, ствари се не дају поседовати. Нити се оне дају на поседовање, него на позајмицу. Но гле, и позајмица је жртва, саможртва. Природа зна број деце своје, и кад ти се једна ствар позајми, она се жртвује теби и за тебе. Али не заборави, да колико жртава узимаш, онолико мораш и дати, и још више. И још више – јер ти је дато са сваком жртвом двоје, жртва и част.
Богаташу неразумни, који хиљаду дрвета сечеш на годину! Не знаш ли, да свако сечено дрво тражи део душе твоје као жртву?
Богаташу неразумни, који за динаре купујеш волове! Не знаш ли, да за ствари купујеш ствари, и да волови више припадају динарима него теби? Јер гле, ти ниси ништа дао за њих од себе. А дати нешто од себе мораш, чим динаре зовеш својим, чим волове зовеш својим.
Свака ствар носи и освету у себи. Не реци луду реч: ко ће се светити за зеца, што га ја убијем у шали? – Јесте, мален је гнев зеца, но велика је васиона. Доста је да својим погледом зец обележи убицу, и својим страхом позове васиону на освету.
Зовеш ли своје богатство својим, понижаваш ствари, и изазиваш гнев њихов на освету. Јер ствари се не даду понижавати.
Ко жели много ствари, жели терет души. И ово је освета ствари.
Зато је Марија Једножељна, презрењем увенчана, изабрала бољи део од вас. Она је желела не ствари но Онога који ствара.
Њено презрење свих ваших цености, драгоцености, заиста превазилази ваше презрење ње.
Она је желела да се дигне у центар точка, на чијим се наплацима ви кичмоломно ковитлате. Гле, она је видела, што ви нисте могли видети, – да само центар точка не силази у блато, и у пјано ковитлање. А ви сте се гложили и гушили о поседању наплатка и паоца, што час блесну према сунцу а час зароне у блато, и што се не отрежњавају од пјанства вртења.
Многе су бриге у онога ко се жели на периферији одржати. Јер периферија је пространа и клизава. А једна је брига, једна жеља у онога, ко се устреми ка блаженом центру. Први остаје на површини, други продире у дубину.
Гоњени тигар, устремљен свим нервима ка другој обали, прескочи амбис, који негоњени тигар никад не би прескочио. Нисте ли ви гоњени као дивљач горска, нојеви зароњени у песак? Зашто се не спасавате? Зашто се бестидно предајете гонитељима, ласкавци својих гонитеља?
Гусеница извлачи конце из себе и обмотава се у чауру, и обмотана не види ништа до оно што је у чаури. Гле, и ви се обмотавате у чауру жеља, које извлачите из себе. Како да вам говорим о царству ван ваше чауре? Како да вас извучем из потопа, потопљени, кад руку не пружате?
И пиле пробије љуску изнутра и изађе на светлост! О, кад би се могли ви одважити на пилеће дело!

Comments are closed.