РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
О ЛЕГИОНУ СИНУ ЛЕГИОНОВОМ
 
Колуташе се земља, буре пуно опијума, а људи припијени уз њена стрменита леђа, као ласта уза зид, опијаху се опијумом из бурета, не стидећи се милиона других звезда, што посматраху њино пијанство.
А Свечовек напусти леманско језеро и све што оно стрпљиво спираше, и облаке што над језером дестилираху нечистоћу земље, а садукеје, чију душу не могаху дестилирати ни језеро, ни облаци, нити речи Свечовека. Јер беху садукеји неотрежњиво опијени опијумом земље, пићем књаза овога света.
И дође Свечовек у једну велику скупину људи, звану град Белоне, где беше загушљиво од испарења тела и душа. Тако, да испарења тела опијаху душе, а испарења душа опијаху тела. Те се не разликоваху тела од душа, што беше мука Свечовековом духу.
И виде Видовити фарисеје где на улицама и по јавним зборницама чине добра дела с намером, да им она буду завесом злих мисли.
А неко из фарисеја, кога највише хваљаху за добра дела, упита Свечовека јавно – да би Га понизио пред светом и утолио свој потајни страх од Њега:
– Како ти се допада овај сјајни град, непознати путниче?
Нашто му Свечовек одговори:
– Заиста, истину си рекао, ја сам у овоме месту исто толико непознат путник колико си ти познат крчмар Бога, Легионе сине Легионов.
Дрско одврати Легион син Легионов – јер дрскост кулминира:
– Откуд ми знаш име, дрски бескућниче?
– Отуда од куда и ти мени. Нисмо ли ја и ти – ја и ви, Легионе, – хиљадугодишњи познаници?
Нисам ли ја зидар света а ти – а ви, Легионе – рушилац мојих зидова од памтивека?
Заиста ти кажем, мога дана зора свиће, и твоја ноћ је на искрају.
Заиста, твој дом је подељен изнутра и мора се срушити као храст, што споља изгледа здрав и снажан а изнутра је пун црви и црвоточине.
Поделио си душу своју на душице на слушкињице господара, ти си остао и без душе и без једног господара.
Зато ти изгледа природно, што једним оком гледаш ка истоку а другим ка западу, и што у левој руци држиш јагње а у десној секиру, Легионе сине Легионов.
И презиме ти је као и име, јер ти је и отац био не гори од тебе. Из бокора је никло оно, што је бокор хтео и могао.
Философију, велиш, имаш своју, и доктор си земаљске мудрости, а и вођ међу вођама народним. А ко тебе води, слепи вођо једнооких? Води те она душица сваког дана, која се у теби прва изјутра пробуди, која те прва заголица изјутра. Тај црв ти је вођ за један дан; а увече је уморан и нахрањен, и полаже свој мандат на вођство.
Велиш, не видиш Бога и не осећаш небеску мудрост? Заиста, ко стави црну чоху на очи, не види светлост. И онај кога земљини црви голицају дан и ноћ, мора гледати на ниже.
Замутио си реку свога живота, па сипаш у њу по чашу бистре воде, да би је избистрио. Но гле, узалудна је мука твоја, док год је извор мутан.
Како ћеш похватати звезде у тепсију мутне воде, гатару стада јуродивог? Како, док не проспеш мутљаг, и тепсију не калајишеш, и не напуниш је бистром водом?
Узалуд рука твоја дели милостињу, док је срце твоје испуњено немилосрђем. И узалуд језик твој говори о миру, док су душице твоје у рату. И узалуд перо твоје пише о користи свих људи, док мозак твој мисли само о твојој користи. И, ваистину, узалуд ce распитујеш за Бога док год душа твоја тебе обожава.
Твоје многе душице газдују у теби. Оне су зли демони, који те разгризају изнутра, и праве од тебе једну лешину упркос твом миропомазању споља. Најзад ће они провртити чиреве на теби, и плитковиди свет ће видети, да ти ниси храст за грађу но за дебљање њиве.
Велиш, већина у овом граду, твоје су присталице? Јесте, на истом бусену исте шарене гљиве расту, скривајући под својим клобуком исте жуте жабе. Па рачунаш, сходно једној својој теорији, једној својој душици, да кад већина гљивица и жабица прогласе једну гљивицу шарену за бор зелени, тад гљивица шарена та постаје уистину бор зелен, ха!
О, граду шарене већине, шарене душе, пропаст твоја није ван тебе, него у теби.
Синови твоји погордили су се знањем, које земља не даје друкчије но са опијумом својим, што прави алкохолне облаке у мозгу. О како жалим просјака, који нађе кесу злата на друму, па се стане разметати својим богатством, – својим!
Кћери твоје заборавиле су Бога зато што не могу себе да забораве. Кунем ти се, лако би заборавиле себе, кад би смеле да познаду себе. Но сјај биља и животиње, и адиђари минерални, не даду им да познаду себе. О како је страшна освета једног грумена злата на челу жене! Гле, сву вредност чела злато упије у себе. И гле, није мање страшна освета мртве лисице на врату женском.
О како су ми одвратни они, којима гомила даје важност! Идите у самоћу, јунаци гомиле, те станите на кантар самоће, да би видели како сте лаки, ораси празни. Идите и видите, како је самоћа правији и страшнији мерилац вредности. Ако смете!
Душа васионска једина даје тежину човеку. Сви остали елементи, блистави за око, голицави за ухо, без душе васионске, без Мириам, свете мајке моје, чине човека лакшим од празна ораха.
Мириам, Мириам, горка мајко моја. Распећем својим ја сам објавио распеће твоје, а васкрсом прорекао васкрс твој. Радуј се, дакле, радуј се кроз сузе десеторице из овог легионског града, због којих још не пушташ сумпор и пепео на њ.

Comments are closed.