РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
О БЛАЖЕНОМ ПУТУ
 
Тако одговара Свечовек на питање садукеја у некаквом месту, званом Риму, многозначајном у комешању људи а малозначајном у игри васионе. А по том се деси, да Свечовек пловљаше на женевском језеру једнога јутра баш када божанско сунце осветли салу света и удари у жице свих инструмената. Па кад засвира и дрво и камен, и гора и вода, засеваше садукеји људски, и у зевању изађе им из уста, поред ваздуха и питање:
– Где је и какав је Бог, о коме говориш, Свечовече? Кажи нам и покажи.
А Свечовек се трже као од убода ножа од дисонанце људске у оштрој музици ствари, и променив боју на телу и души рече:
– Бог је на крају пута, на који ви још нисте ни ногом ступили. Како да покажем излазеће сунце окренутима западу? Невидовити, ви не видите, ви не видите ни оно, што је пред лицем вашим, како ћете видети оно, чему сте леђа окренули?
Да би видели свој ручак изјутра, ви морате да оперете очи. Како се онда можете надати, да неопраних очију сагледате Бога, кога не можете ни клати ни јести?
Кад неко из вас жели да види свога земаљског цара, тај мора утрошити много сапуна на себе, мора извежбати језик свој, и мора се обући у свечано рухо. О, досадна зевала, мислите ли ви, да се са мање припреме може изићи пред Онога, пред којим су и ваши цареви блато као и ви? Гле, Бог је дух, и само дух може изићи преда њ. И гле, Бог је слободан, чист и светао дух, те само слободни, чисти и светли духови могу Га видети. Не може корњача полетети, ни нечистота скочити преко атмосфере у етар, нити може буљина погледати у сунце.
Ваистину, догматика је исписана на последњем листу етике, а не на првом, како би ви то хтели.
Глава ме боли, о царско сунце, од догматичара, који нису прешли трновити пут етике. Гле, плод њихов су безбројна зевала при изласку твоме, царско сунце.
Заиста вам кажем, земљоједи, купање је услов аудијенције код цара, купање са тврдом масажом. Не можете видети излазеће сунце док год вас пост и молитва не окрену на лево круг.
Нико не иде по воду, ко има воде дома, нити на пијац по дрва шумски чергари. Но жедни иду по воду, и озебли по дрва, и – и ништи духом по дух.
Само ништи духом, и ништи правдом, и ништи милошћу, и ништи миром, ричу за духом, правдом, милошћу и миром, као што жедни лавови на врелом песку ричу за водом.
За чим ви ричете, самодовољни? Гле, само крупни зверови ричу, а ситни блеје и врече. За чим, дакле, ви блејите и вречитe, самодовољни?
Чиме сте самодовољни, ако не својом сиромаштином? Ко дуго ходи го; навикне на своју голотињу, па је и не осећа. Навикли сте и ви на своју духовну ништину, па је и не осећате, као ни Црнац своју голотињу, ни јарац свој мирис под јесен.
Није ништи духом онај, ко је без духа – како то ви уживате да гачете – но онај, ко осећа недовољност свога духа и верује у резервоар духа неисцрпног.
Нити је ништи правдом онај, ко је неправедан – како ви то уживате да опадате – но онај, ко осећа недовољност своје правде, – онај пружа руке ка резервоару правде неисцрпне.
Није ништи милошћу онај, ко је немилостив – како то ви уживате да се подсмехујете – но онај, ко осећа недовољност своје милости и управља своје срце ка резервоару милости неисцрпне.
Нити је ништи миром онај, ко руши мир – како то ви уживате да намигујете – но онај, ко осећа недовољност мира у себи, и отвара своје срце према резервоару мира неисцрпног.
Гле, ви сте се обмотали илузијом, да сте ви богаташи духа, што могу да продају и расипају. Но провидна је за мене ваша дебела илузија. Ја гледам дух ваш, и видим га згњечена и укалупљена, и сличног копитастој нози сујетне кинескиње.
Затворили сте прозоре и врата на души својој и вичете: ходите, људи, и надишите се ваздуха! Како можете, људи, живети у безваздушном простору, што окружава вашу одају?
А не знате – не знао вас страшни суд – да би кокоши пале у несвест у вашој одаји, и змије да би се потровале.
Толико сте се погордили својим илузорним богатством, да су вам од набрекле гордости рогови никли, којима бодете звезде и богове.
Две су ствари потребне, да би се излечили од овог манијаштва, и да би ступили на пут прави. Прво морате пробити врата и прозоре на души својој, а потом доћи у везу са свежим ваздухом.
Две ствари су потребне ратару на њиви: прво крчење њиве, а друго сејидба.
Пост је крчење тела, молитва је сeјидба. Постом се крчи коров тела, молитвом се сеје благородни усев духа.
Постом се отварају очи за ништавну, за голотињу и зао мирис а молитвом се долази у суседство са резервоаром неисцрпним свакога богатства.
Постом се одуховљава тело, као што се непостом отелешава, отежава дух. Молитвом се реинтегрира пали човек на право своје достојанство, да, достојанство сина Божијег.
Гладне вас волим да видим, преугојени, јер само гладан лав је прави лав, док је сит, пресит лав – дремљив пас.
Гладни хртови знају свој лов и свој пут, и држе своје дрхтаве мишиће под уздом своје глади.
О, вечито гладни овнујскога лоја, кад би ви само умели огладнети за нечим немасним, нелојним!
У истини глад је једина величина смртних.
Како да вам кажем и покажем лов за утолење глади, кад се још нисте научили ни правој глади, вазда утовљени хртови?