РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ЛЕГЕНДА О САМОМ СЕБИ
 
– Ако се Бог и сав свет не старају о теби, твоје старање о себи вредиће колико и сејање детелине по мору.
Овим речима настави Вран Гавран разговор са старцем изјутра када се дан разгори. Сунце се воздиже изнад дремљивог људства, и с мучаљивом меланхолијом завириваше у све избе и избушке, где смртни обитавају са својим крилатим уживањима и тромим боловима.
А кад сунце лучезарно напипа једним својим пипком, једним меким и врућим пипком, Врана Благословенога, оно се грохотом засмеја – о како је лепа насмејана лепота! – и поче пуним шакама бацати пипке по свему свету. Да би се свет пробудио! Усрдно помагаше сунце свечовечанско дело Избраника Божјега, јер и оно се осећаше члан свечовечанског братства на земљи и изнад земље, од најдоње до најгорње скале у Васељени. А Вран разумеде с радошћу неисказаном срце сунчево, па се осмехну једним образом, и настави:
– Старање о самом себи завезало је свет у нераздрешиву квргу.
Старање о себи значи отимање од другога. А отмица се одувек отмицом плаћала, као мржња мржњом, или мач мачем. Ах, смртни, упути се другим путем! Окрени се лицем к историји, уместо да те историја гура у леђа!
Заложи све своје старање за тројицу оближњих смртних. Јер кад њих тројица заложе своје старање за тебе једног, ти ћеш бити боље састаран него икад старајући се сам за себе.
Ко са савешћу даје, с љубављу му се враћа. Боље је дати савешћу, него узети силом. Што љубав да у по дана, љубав јој у по ноћи враћа. Јер је љубав с оба краја једна и иста.
Што узмеш силом у подне, мораш у поноћи с мачем чувати, да ти се не узме. А силом је узето и оно што је законом узето. Јер закон је пајац силе.
Љубав никад не хита да узме, њој се доноси и даје на ноге. Закон је вазда гладан, љубав вазда сита. Закон је детектив зла, љубав – лекар зла. Вечито је насмејан ко с љубављу зида; вечито срдит, – ко силом руши. Вједи, љубав и рушењем зида.
Старање о себи најнесигурнији је пут самоодржања. То испоручи, старче, микробатима, акробатима, који мисле (више мржњом но мозгом), да нога треба да мисли само о чизми, без тицања, да ли ће се џигерице замрзнути. И реци им, – са онолико простоте и јасноће са колико би говорио гушчићима у мутној бари, – да нози неће помоћи чизма, ако џигерице замрзну. Па им најзад шапни на ухо, да и матушка земља има и ноге и џигерице.
О, смртни, кад ћете напустити ћудљиви пут самостарања!
Онда – је л’те – кад напустите и лажни пут самопознања?
Речено је: познај самог себе! А света мудрост говори: познај друге, па си познао себе!
Гле, ти се можеш огледати у огледалу, но како ће се огледало огледати у самом себи? Нису ли сва твоја чула окренута изван, да би познао друге, да би их познао и увео у себе, ликторе у твоју таму. Како ће иначе тама знати, шта је у њеним крилима, док се светлост не проспе по њој.
Зато ја и учим: заборави себе и познај несебе. Усредсређивање света у самога себе значи облачење у себичност и гордост. А ко се обуче у ове две клизаве робе не може се одржати као ни тежак камен на низбрдној поледици.
Очи детета прво виде мајку, па онда дете. Ми смо упућени добром природом, да прво познамо друге па себе. Но, чини ми се – не чини ли се и теби? – да кад познамо све друге, ми ћемо заборавити себе, и тако најбоље послужити мајци Земљи и оцу Сунцу, т.ј. службом признати бар један део њихове службе.
До сада си ти, човече, загњуривао се сав у себе, да познаш себе. Рецимо да си успео. Но познавши себе, заборавио си сав свет около себе. А заборавив све, осудио си све на смрт. А осудив све на смрт, сковао си мач да познано себе браниш. О, како опасан положај! О, смртни, пригни ухо твоје и услиши један савет!
– Познај Свечовека, а Свечовек ће лако познати човека.
А сад, старушка, ево ти и треће речи, која је завезала свет у нераздрешиву квргу:
– Моли се сам за себе!
А ја ти кажем:
– Никада се не моли Богу сам, и никада за себе.
Јер страшно је бити насамо с Богом. Страшно и немогуће! Бог и човек сувише су несразмерне количине за такав састанак. Имај страх од диспропорције!
Молитва значи заједницу. Права побожност увек тражи друштво ангела. Гордост излази сама пред Бога. Смирена побожност – а то је једина побожност – увек се обзире за друштво, када се припрема да изађе пред Цара Царева.
Никад не излази сам пред Бога! И никад кад изађеш, не моли се сам за себе – не сеј детелину по мору!
Молиш ли се сам за своје здравље? Како ћеш се одржати ти сам здрав, ако те окружују болесници?
Молиш ли се сам за своју храну? Но с каквим ћеш апетитом ти јести, ако гладни чепају око тебе?
Молиш ли се сам за свој Рај? Но какав ће то Рај бити, из кога ћеш ти посматрати, као с терасе, сав свет у паклу?
Зато ти и желим, велим: моли се за све, и биће ти благо. Моли се за здравље, и богатство, и спасење свих који те окружују, и њихово здравље излечиће твоју болест; њихов хлеб нахраниће твоју глад; њихово спасење лако ће извући тебе једног из пакла.
Ово су, дакле, три нове речи, које као магијом могу раздрешити квргу укврженог света.
Прва: Старај се о свима.
Друга: Познај све.
Трећа: Моли се са свима и за све.
Ове речи плету колевку, у којој се рађа Свечовек, и са њим Нови Свет.
О, у како муковитим мукама рађа се Свечовек! Но – родиће се.
Кад Вран Гавран заврши своју страсну реч, једна малоглава змија успузи му се уз ногу и сколута на рамену, па упита:
– Да ли ће и мене Новорођени волети? Гле, ја сам најомрзнутија и најзгаженија од свих створења. О како сам и ја жељна милоште и љубави!
– Хоће, сестро, одговори Вран. Свечовек ће и тебе волети матерински.
И узе змију на руке, пољуби је, и спусти на земљу. А змија се засија као сунчев пипав зрак, полете и изгуби се међу зрацима што трепераху око главе Вран Гавранове.