РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ПЕСАК У МОРУ
 
Један учени себичњак, из реда оних, који су довољан разлог за земљино самоубиство и сунчево помрачење, узе Врана у своју летећу машину и дигоше се над облаке.
– Овде смо ближи Јехови, те ти се могу истинитије исповедити. Рече, и исприча дугу причу својих злих и прљавих дана. А кад заврши, он упита Врана за савет и поуку.
Вран Гавран загледа дубоко у душу човека са поквареним мозгом и здравим стомаком, па са гађењем и универзалним сажаљењем предузе да га спасава, не као утопљеника него као утопљенога. Проповедајући му Свечовека као смисао и циљ живота, и једину медицину за мождано болесне, између осталог рече му:
Светлост добре душе једина је светлост, што се расипањем умножава.
Свечовек није поносит својом добротом. Он зна, да је његова доброта заједничко имање свих, као што је и његово зло заједничко имање свих. Он ужива кад извор доброте жубори и отиче. А очајан је кад види своју душу у бунару, у коме су жабе једина музика. и сенка жедног путника што се безнадежно надноси да пије, једини дневни догађај.
Најгора је сласт, заливена туђим сузама.
Нас више боле ударци које смо дали него они које смо примили.
Свечовек сматра живот сувише скупим, да би му сласт, тако јевтина ствар, била циљ.
Лудима је час мало два ока да се исплачу, час мало једна уста да се исмеју, а увек мало један језик да се изговоре.
Свечовек плаче кроз све очи, смеје се кроз свa уста, и говори кроз све језике на земљи. Ништа, што се креће или не креће, није њему страно. Он познаје и луде, јер познаје себе. Његова симпатија према лудим највећа је казна лудих.
Истина је слична медицини: горка и лековита.
Свечовек је често осетио рез истине и често га сам задао. Рески удар истине насушан је за сваког живог: било да га да или прими. Кад год се он даје или прима са љубављу, заквашен је сузама. Пуна истина се не може исказати без суза.
И свилен конац баца сенку.
Свечовек се не тражи од људи са великом сенком. Он је становао у сенци и на светлости свих ствари. Нити се он труди да осуди или смањи људску сенку. Он се само жури да доведе све људе у подневни положај сунцем, и сенка ће сама себе појести. Новац је нечији зној, нечије вино.
Свечовек верује у време, када ће знојџије и винџије поделити своју течност добротом. Јер је доброта једини кантар, против кога правда не гунђа.
Тиранија је сенка слободе. Слобода једнога – тиранија многих; слобода многих – тиранија једнога.
Једина је врста слободе под сунцем, што никада није тиранија: Доброта.
Свечовек није проповедник слободе него доброте, као што он није ни проповедник човека него Свечовека. Пред добротом – којој је домаће име милост – лавови не костреше гриве, нити пси показују језике.
Код већине срећа прави философију, код мањине философија прави срећу.
Свечовек је живео срећом већине и философијом мањине, те зна вредност обојега. Па је Свечовек дошао до солидног закључка, да је најсрећнија она срећа, која не жуди за философијом, и најмудрија она философија, која не жуди за срећом.
Тако говораше Вран Гавран ученом себичњаку, док машина лећаше изнад села и градова. А кад се спустише на земљу, Вран Гавран рече при растанку:
– Многа наука поквари мозак, као многа тарана стомак. Иди и лечи се. Стежи проширени мозак и прошируј стешњено срце. Тако ћеш истерати мрачну звер, која ти се шета по артеријама, и гребе сваки атом. И румена зора живота усудиће се тада да се надвири и у мамурлук твоје душе и назове јој – добро јутро.