РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ПОД КОСМИЧКИМ ОРЕОЛОМ
 
Бели дан се примаче ивици, и залазеће сунце опервази га крмезли ореолом мученичким.
Вран Гавран се возаше на сплаву низ реку са групом радника, мученика. Обалом тераше пастир јагањце, мученике, који се весело играху, не знајући, да иду на кланицу, и да пастирова свирка беше њихов предсмртни марш. Пластично и милосно угибаше се под сплавом бистра вода, мученица, слободно и жудно јурећи напред, не слутећи нечистоћу коју имаше да спира, и животе које имаше да дави.
Вран Гавран посматраше сва бића на земљи у ореолу мучеништва и учини му се сав звездани свод као мученички ореол земље. И бескрајно сажаљење испуни све атоме Вранове. А најжалије му беше оних, који или с јагњећим непредвиђањем иђаху у сусрет своме мучеништву, или ношаху свој крст мучеништва под именом смртне насладе. И Вранове очи набујаше од суза, на које последња два сунчана зрака падоше и дадоше им сјај жемчуга.
А кад у ноћној тишини све ствари открише речито своју душу, језик људи се завеза, и раднике на сплаву подиђе молитвена језа. И молитва веза малени сплав са свима крајевима васионе, и пробуди стид у душама људи за све блато, којим прљаху беле Божје дане, мученике.
Дуго времена трајаше молитва молитвеника. Јер искрена молитва – безвремена – одмара душу у оноликој мери у коликој неискрена замара. И кад радници поспаше, Вран оста у бдењу.
Но кад би дубоко у ноћ, и кад месец у хитњи дрско загледаше у живе и мртве, један од заспалих придиже се – један дуги старац са белом чалмом – и поче нечујно шетати у круг самом ивицом сплава, пригибајући се дубоко ка води и као вадећи нешто из воде дизаше руке у вис и показиваше месецу. Нечујна шетња старца постајаше све бржа и бржа, док се не претвори у махниту но лаку и нечујну трку ивицом сплава, са истим пригибањем и дизањем.
Досети се Вран, да старац беше месечар, па га пажљиво прихвати и разбуди. А старац наслони главу на груди Вранове и јецајући рече:
– Ја познајем једно створење – да ли је човек или не, ти суди – чија се ћеркица утопила у овој реци, без икаквог видљивог разлога и без икаквог бољитка по свет. То створење – назови га како хоћеш – са разлогом свога бола, крало је потом девојчице и дечаке по селима и топило их у реку. И бол се смањио. Но настала је перзекуција од стране месеца. Шпијунски трабант наше планете уобичаји, да диже то мученичко створење из постеље, вуче га на реку и сили, да извлачи потопљене из воде.
И јецаше месечар тако тешко, да се сви заспали на сплаву проснуше и почеше карати јецајућег друга што им прекиде сан, најоштрије маказе времена. Па кад не могаше поново пасти у безумље сна, жвакућући и зевајући замолише Врана, да им причањем скрати време.
Проговори Вран:
– Мученици, зашто сада молите, да вам се скрати време, а кад смрт наднесе своје лице над вашу постељу, ви ћете молити, да вам се време продужи?
На једној страни земље, обасјаној сунцем, расте висока јела, док на супротној тачки, обасјаној звездама, расте бујан дечак. И једно за друго не зна и не мари. И обоје посумњаше, када им рекох, да се они возе на површини исте душе. И обоје се насмејаше, када им рекох, да ће се из високе јеле истесати мртвачки сандук за бујнога дечака. Но сада ја знам, да тело дечака с ове хемисфере лежи у сандуку истесаном од високе јеле с оне хемисфере, и да и сада као и пређе, обоје пливају на површини исте душе.
Мученици, ја хођах по краљевинама белих људи, и видех многе фабрике, где се у зноју и муци праве прашкови за лечење главобоље, и опет многе друге где се у зноју и муци праве мачеви за сечење глава. Зачудих се и рекох: заиста, ваша подељена мука превазилази мој разум. Зашто се мучите да лечите главе, када се спремате да их одсецате? Они тупо развукоше своја лица као увек људи у контрадикцији. Но ја прозрех дубље у барку земаљског живота и видех, да Логос крманаше а Луцифер веслаше.
Мученици, ниучем човек није тако брз као у заборављању свога злодела, и ниучем тако спор као у заборављању туђег.
Када се најцрњи злодетељ страсно брани против војске тужитеља, он је херој душе, управо не своје душе, која се диже онда када своја душа потоне. Тако, да има један момент велике правде у сваком обешеном.
Када се убица гнуша убице, и лопов када осуђује лопова, не мислите, да у томе нема искрености. Сетите се, да и ви искрено осуђујете своје уобичајене грехе, када се други усуде да их учине. Привилегија грешења главни је објект историјске борбе међу људима.
Душа моја непрестано је у покрету, купајући се од греха и рефлектујући свој сјај на површини. Гледајући је у вечитом купању, ја сам принуђен да будем њен адвокат пред светом који је оптужује.
Душа се моја жалости, када јој људи одговоре слегањем раменима на питање: како то да се сви слажете, да у дукату лежи вредност, а одричете вредност грешнику? Нису ли и дукат и грешник подједнако оруђе зла, и обоје могућност добра?
На невидљивим теразијама у себи ја мерим свој порок и своју врлину. И само ја видим разлику, а свет не. Зато ја са стидом слушам претеране хвале моје врлине, и са огорчењем претеране осуде мога порока. Јер ја упоређујем, одузимам, и додајем, а свет не види теразије но само оно што му се с теразија скине и покаже.
О, душо моја, корална стено. Како се многи рапави и трапави таласи лупају о твоје корално лице! Једни од злата, други од блата, једни од малвасије, други од гноја. Још неколико јутара, и још неколико вечери, па ћеш се вознети са грозног и грјазног бојишта, и таласи ће узалуд лупати страшћу место, где си ти презриво сачекивала све крвооке мегданџије.
Некад сам мислио, опрости, да си ти мој коњ а ја твој јахач, а некад обратно. Но сада знам, да сам ја распет на теби, а ти на мени: једна и друга пречага крста.
Некад сам ја тебе кормио знањем, а ти мене уживањем. Ти си презирала понуђену храну, но из сажаљења примала си. Ја сам презирао твоју храну, но из радозналости пришао сам. А сад смо се открили једно другом и сазнали, да смо једно, да нисмо гладни и да не потребујемо ништа.
Људи су мрзели и тебе и мене док смо се правили гладни и подражавали људски апетит. А сад, кад знамо да нисмо гладни, људи се боје.
О, како су потребни свету они, који ништа не потребују!
Десет хиљада борових зима исписано је на лицу моме. Десет хиљада шеничних лета гледају кроз очи моје. Цео пут од људождера до светитеља (људопождераног)! Ко би умео читати, умео би презирати и сажаљевати. Но мало је писмених међу скрибарима, душо свечовечанска.
Ти ниси средњих својстава, невесто моја, зато и не спаваш у средини него бдиш на ивици, над амбисом.
Гле, средњи су спасени перзекуције! Они су као сумрак – ни дан, ни ноћ. Невољно игралиште подневских и поноћних духова.
Средњи гледају с подсмехом на подневске, и са страхом на поноћне духове. Струја добра и зла конфузира се и неутралише у њима.
Философија средњих је философија здравога смисла, што под копреном њиховог прећуткивања значи философија здравога стомака.
Средњи крију свој мозак од превеликих чуда света у пешчану хумку своје философије, слично гоњеноме ноју, и мисле, да су се скрили у гранитни замак.
О како је нужна смрт средњима! Јер она је једини рушилац њихове илузије и једини убедљив доказивач величанствених размера животне трагедије. –
А када се стаде расвитати, Вран Гавран замуче. И пре него се помоли нови бели дан, Сунце га опервази крмезли ореолом мученичким од источне стране.