РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ГДЕ СУ ОЧИ И ЈЕЗИК ЈЕДНО ИСТО
 
Једноструки копачи злата – као што су сви стручњаци једноструки, једнооки, – заволеше Вран Гаврана и позваше га, да с њима сиђе у рудокоп, где они слагаху дане и године свога живота.
А Вран се не опираше, него пође за њима. И посматраше Вран пажљиво људе и ствари, и учини му се чудно диво, наиме: да је светлост у фењерима, што се тужном грациозношћу извијаше над сваком главом, лепша и духовнија од човека; и да је драги метал, што га работници пипљиво одабираху, лепши и духовнији од човека; и да је човек ружан и недухован као дебела и лења иловача, што је он одбациваше и одгуриваше од себе и рукама, и ногама, и грудима.
И деси се, када у вече, копачи изађоше из рудокопа, Вран се прикри и заоста. Пожели Вран, да осети величанство подземне тишине.
И обре се Вран сам, само-сам, у тами, која му се чињаше густа од опипљивости, и у ћутању, у коме му се његове сопствене мисли чињаху сувише гласне.
Без гласа и покрета стајаше Вран непомично, са отвореним очима и стегнутим уснама.
Наједанпут се цела пештера засја, и Вран Гавран се стресе од изненадне промене.
Сви зидови, и кров и под, блистаху као један једноставан пламен. Из свакога атома као да беше изникао по један зрак, а сви се зраци сабираху на присутноме странцу, као на жижи.
Но то не беше све. Тек се Вран поче прилагођавати изумљујућој средини кад забруја један моћни глас, каквога уши Вранове никада пре тога не беху чуле, као да сваки зрак беше труба једнога гласа. А сви гласови сливаху се у један тон, као што се сви зраци збиваху у један плам. Миријаде очију магичном силом посташе одједном миријаде гласова у исто време. И Вран Гавран јасно разабра овај смисао:
– Ти си ми први, о човече, који ми с душом долазиш, и с вером у душу моју. Ја сам злато, извикани минерал, извикани као издајник рода минералног и унесрећитељ рода људског. Ја никад нисам могао доћи до речи – до саслушања, до услишања. Људи су говорили у моје име, људи – најгори заступници и себе и другога.
Ја сам душа, а људи су ме само за тело узели.
Злочином су мој сјај потамнели, моју чистоту прљавом употребом упрљали.
На мени су засновали царство, и пријатељство, и послове дневне и ноћне, – на мени као телу а не као души.
И ако би људи били мерило вредности, они су ме само у једном правилно оценили: ставили су моју вредност изнад своје. Но понос је мој увређен, као што је њихов изгубљен, што су ставили мене као тело изнад својих душа.
Свевишњи Зидар ме је растурио у цепкама по целој планети, и брижљиво скрио од људи, пошто ја и нисам од преке потребе људима. Но човек ме је открио, – да би себе мноме скрио, – и узидао ме у темељ своје среће и несреће, свога деловања и леновања, – да, свога живота.
Ја сам рођени брат људи, као што је сваки атом брат сваком атому у васељени. Но људска уста још то нису изрекла, нити су допустили мени, да то изрекнем. Нико ме од смртних није узео за брата но за слугу или тиранина, – две улоге, за које се човек једино и оспособио. То је моја жалосна улога у историји Земље од пре неколико хиљада година – од како је Велики Снег на земљи окопнио – од како је човек узурпирао вођство историје.
Хвала човеку, што ме је на олтаре своје метнуо, да се помоћу мене Богу моли. Но зар ме и на олтару очи његове нису са похотом понижавале?
Хвала му, што ме је узео за симбол љубави брачне? Но није ли због мене прсте одсецао венчаноме брату своме?
Гле, сухи дрвени крст више је потресао душе него крст из мене скован.
Ја сам више од човека трпео због повике на златне крстове и златне олтаре.
Каква радост може бити за мене блистати се у гладноме граду, или кужноме селу, у сред бездушности и порока, и суседог пљувања преко мене и због мене?
Ја се стидим и највише употребе мене од стране људи, кад ме као тело употребљавају за револтирање или тровање душа.
Човек се хтео уздићи мноме, па се понизио кроза ме. Понизивши мене понизио је и себе. Да сам човек, моја би сатисфакција била пуна.
Онда када ме је понизио, човек ме је узео за разлог своје гордости. Сва историја, коју ми минерали ћутке сносимо, мирише несносним тамјаном од безумља људског.
Човек не разуме историју, јер учи само своју историју.
Заврзао се у мрежу од илузија, да је постао беспомоћнији од сваког инсекта, што куражно мили под судбоносним ногама његовим; и од сваког грумена минерала, одбаченог из ковачнице; и од сваке травке, што свој живот не мери годинама но данима.
Иди, Вране, иди Свечовече, и реци својој браћи оно што Господ говори кроза ме, кроз мој сјај и моју лепоту:
– Сву је моју децу човек понизио, и за потпору свога греха употребио.
Својим самољубљем издигао се изнад мене, а својим грехом понизио се испод свих ствари. Јер он сматра ствари слепим, и немим, и ништавним. А Ја са стварима ћутим.
Све ствари вапију мени за ослобођење од човекове тираније. Зато сам Ја и приближио дан суда за тиранина.
После ових речи, све се диво претвори у првобитно ћутање и мрак. Но дуго још Вран виђаше ишчезлу светлост и чујаше замукли глас. И дрхташе Вран као у грозници.
И клече на студен камен, и помилова га, и пољуби. И остаде тако клечећи и молећи се за спас целог рода људског, – молећи се увређеним стварима и елементима за опроштај.