РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
О ЈУНОШИ ЈУНОШАВОМ
који жуди да се види
 
Једне ноћи – ко зна које по реду од Пророковог бекства из Меке у Медину – кад се страшне звезде открише сићу – сићушним очицама, звездицама на земљи, јуноша јуношави шеташе се оборене главе, испуњене мраком без иједне звезде, и уздисаше болно. Јер не могаше решити ребус. А ребус му не бејаше никакво васионско изненађење, но једна стара, крезуба тема земљина. Једна неизлечена и неизлечива главобоља, маштобоља људска.
– Како да се истакнем? Како да се видим? Мрмљаше јуноша.
Славни мртви прже ми табане, а славни живи прже ми теме. Како да се издигнем из овога пакла? Живот без славе је ватра у пустињи, што се не види од сунца. Кад човек не може да се види и чује у свету, боље да је остао невидљив и нечујан у утроби мајчиној. Бар би и разлог за стид остао нерођен.
Неславан човек је исто што и овца у стаду, што и травка у пашњаку, што и лист на дрвету. Ко зна данас ма шта о ма којој овци из стада цара Давида, сина Јесејева, сина Обедова? Ловачки пси Кесарови често су славнији од стотине хиљада Кесарових поданика. – О, како да се истакнем? Како да се видим? Како ли да се не стидим.
– Дигни главу, јуноша! довикну му Вран Гавран. Подигни је, јер је лакша за летење него за тоњење. И узри славу Божју, па се застиди од ње, а не од своје расоњаве маште.
Ако те Цар спази, шта те се тиче, да ли ће те видети тупи поглед слугу Царевих? Ако Цар држи твоје име на свом језику, шта те се тиче, да ли ће га гурманска уста људи жвакати са свињетином и вотком?
Но где је Цар? То је питање за тебе важно као за овцу паша.
– Зри на звезде! Сунце је проза према звездама. Сунце је с нама вазда на раду, те га сматрамо работником као и себе, прозом као и себе. Оно нам се намеће у аргатлук, а звезде се у господској лености скривају. А ми вазда чезнемо за скривеним. Освештана лоповска чежња! Сунце нам је друг, а звезде сватови.
Зри у небо! Ако је оно сан, где је онај што сања? Ако ли је јава, где је онај што гледа? Гле, то нити је наш сан, нити наша јава; ми смо и сами и сувише сан, да би смо могли имати такав сан. Ми смо један атом тог сна или те јаве. Но где је онај што нас сања или гледа? Њега ишти, сујетни човече, његов поглед хватај. Па кад осетиш његов сановити дах или његов страшни поглед на себи, ти ћеш се осетити издигнут изнад твог ноћашњег питања и застиђен од твоје ноћашње жеље.
Како да једна травка одаје глас, кад се покрене, а звезде да буду безгласне у покрету? Није ли апсурдна мисао, да трава при покрету говори, а звезде при покрету ћуте? Не свраћај у дућан кромпиравих емпиричара, да купујеш кадифу, пријатељу мој и непријатељу свој. Но воздвигни очи своје звездама и усили се, да погледом чујеш (кад ушима не можеш) оркестар звезда; да чујеш музику што испуњава сав неизмерни простор и сву неизмериву вечност!
Има таквих архангелских звезда, које се ниједанпут не окрећу око себе док си ти већ везао узло краја са почетком свога живота. Гукни ми сад, мој зелени голубе, да ли би твоје срдашце више волело да види један једноставан сјај и да чује један једноставан архангелски звук у оркестру васионском или да види на тој архи-звезди неколико глава (као твоја), и ногу, и руку, и мундира и круна и камилавки, т. зв. великих људи; и твоје ухо да чује шкрипу његових гласића, и твоје наочари да прочитају тефтере њихових авантурица?
Велике су звезде, сићушни братушка мој, а све што је на звездама – прашина је.
Што се више склањаш од људске славе и гледаш своју славу у слави звезде на којој си, све си даље од глупости, и ближи Ономе, који те сања и гледа.
Благо теби, ако се уподобиш листу на дрвету, за који само најближе суседство зна, кад је озеленео и када је жут на крилима ветра одлетео.
Где ће бити слава Аврамова и Мухамедова, када сви они, који десет хиљада година буду жвакутали њихова имена, утону у гроб и земља их покрије дебелим, белим, ћутљивим снегом? Чија слава, чији глас, чији сјај, чије име онда остаје, ако не једино звезде – земље, заједничке колевке и гробнице свих Мухамеда и Мухамеданаца, и Аврама и Аврамоваца?
Ми смо пород земљин, потреба земљина, експерименат земљин, грех земљин. Свака звезда има свој бол и изнад бола свој сјај.
Пустите, сени, нека се и наша звезда намаже уљем и засија у колу сјајних звезда! Престаните истицати без прекида њено трње, и откривати ране испод њеног трновог венца!
Не иди братушка, путем великих. Згадићеш се од музике гласовитости имена свога. Запамти: највећма су презирали себе и гадили се – и себе и других – они, које је свет највећма истицао и славио.
Кад то изрече, Ананда загрли јуношу јуношавог, чије очи заблисташе сузама. А свод небески се спусти над њих, и они обојица уђоше у Кумову Сламу. Те шетаху између златних звезданих кола, опијаху се подмлађујућом звезданом музиком.