РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
МЕТАФИЗИКА У БЕЛОМ ОДЕЛУ
 
У поларном снегу, на леденом брегу, клизаху се мисли у ломном телу Врана Гаврана. Црвено Сунце смирено светљаше над једним светом, о коме се једино могаше рећи: – бело. Но Вран имаше у својој души све боје, те бојаше свет оним бојама, које му гођаху.
Од свега што је око мене, помисли Вран Гавран, ја сам најружнији. Моје присуство овде једна је шкрипећа дисонанца. Лепота поларног света има да благодари у првом реду одсуству људи. Присуство људи, присуство ругобе!
Гле, колико је лепоте у снегу, која не налази места у тескоби људске имагинације, – безмирисне лепоте! Колико пахуљица, колико трахуљица, – толико архитектура и историја. Некада су и оне мирисале: онда када су хаџијале кроз купатила неопраних и рањених, или када су се настањивале у телима људским. Та иста вода, која је чистила и која се очистила, гле, какав је сада блистав олтар чистоте и сјаја! Мада сам недостојан члан конгрегације при овом чистом олтару, и мада сам упадач и препадач, миље ми струји кроз жиле, свемиље, што могу да седим и мислим далеко од људи, и миран од људи.
Свака искра снега зажигаше нову мисао у Ананди Благословеноме.
– Ја сам зато овде, да умножим ваше ћутање, сестре белоглаве. Ја знам, ћутање је само онда дубоко и узвишено, када испуни оне што имају језик.
Но кад Вран Гавран паде у транс ћутања, пахуљични кристали унаоколо почеше, или наставише, – ко зна? – свој разговор танким, магнетичним гласићима. Следеће разумеде Вран Гавран:
Прва пахуљица: Ја сам становала у мозгу једног моћног краља. Била сам инструмент његовог мишљења, његових планова. Краљ је умро, ја сам се извукла из његовог леша, испарила у облаке и доспела овамо. Ми, вода, увек смо још највећа моћ на овој планети. Људи су само капље, пахуљице, немоћне јер одбојне и одељене. Кад Свечовек дође, људске пахуљице постаће као вода, премоћна y океанима и леденим бреговима. А Свечовеку је име као и нама: Ми.
Друга пахуљица: Ја сам била сузом, у оку једног сиротана, одатле сам канула на гроб његове мајке, а одатле опет испарила у облаке, хитрокрила гласница једног дубоког бола. – Земља је бојиште воде и ватре, човек је споредно. Но и човек је бојиште те исте борбе између нас и нашега огњеног противника. Ипак, човек је више вода но ватра, и царство људи је углавном царство воде. Водом он изражава и оно што је најбоље у њему, – свој бол. Сузе су најпоштованија и најмоћнија вода међу људима. Кад би се људи слили у једно као ми водене капље, они би били најмоћније стање воде, што је икад постојало.
Трећа пахуљица: И сада постоје четири стања воде: течно, чврсто, гасовито и – човечанско. И ја сам преживела човечанско стање. У мени лежи једна људска историја, јер и ја сам учествовала у једној људској историји. Ја сам ушла у једно људско тело као сласт, а изашла као горчина. Са мирисне руже удахнута сам, а као гној из ране испарила сам. Још има девичанске земље, која снева о човеку, и о којој човек снева. Но и она ће ускоро осетити тиранију и презрење човеково, тиранију из страха, и презрење из неразумне гордости. А када човек увреди сву природу, у њему ће се пробудити савест, и он ће осетити душу природе и чуће њен говор, – њену оптужбу.
Четврта пахуљица: А када се у човеку пробуди савест – што је теже него пробудити човека у камену – он ће увидети, да је сав грех на земљи само његов, а врлина само делимично његова. Ја сам допутовала овамо са знојног чела једног магарца. Жалио ми се магарац: погле, како се људи исмевају надамном, сунчајући се на сунцу свакидашњег заборава! Они заборављају, да сам ја одрастао пасући траву из меса људског. Кад би људи видели у мени онолико људског колико ја у њима магарећег, царство сневаног богатства свануло би пре сутрашњег дана.
Стотине сличних говора саслуша Вран Гавран. Једне пахуљице сажаљеваху човека, друге га се гађаху, друге пак бојаху, друге опет радоваху, да их ветар још није понео са леденог поља у обиталиште људи.
И опет наста ћутање. Ћуташе снег као уморен работник на њиви без дрвета. А Вран Гавран се диже и пође ходати по белој војсци. И проговори при растанку:
– Сва земља има да прође кроз човека, сва! Да би се сва упрљала и завапила против човека, против саме себе. И да би пожудела за новом креацијом, за Свечовеком. Да би земља спасла човека, сина свога, она има сва да постане човек. А кад сва земља прође кроз човека, човек ће онда доспети до Свечовека. А кад Свечовек буде достигнут, страх ће ослободити земљу својих окова, и лед поларни – врт белога, разумног цвећа – неће бити ни далек ни хладан срцу људском.
Рекав то Вран Гавран се саже и дохвати челом снег у знак поштовања и пријатељства. А моћни, премоћни снег, прљани и неупрљани, гледаше чудног посетиоца с миријаде ситних, свежих очију, и ћуташе у знак одобравања.

Comments are closed.